Разне хипотетичке ситуације у којима се могу наћи хришћани

[Guest - . . .-]

Ево на пример једне:

Дошли смо на форум ЖРУ, читали смо поруке оних који се овде труде да приближе људима то шта је Православље, зажелели смо да одемо у Литургију, устали смо ујутру и отишли смо. Дошли смо у Цркву, били смо у Литургији, видели радосна лица људи. Било нам је прелепо. Враћамо се кући... е ту почиње прави пакао. Отац седи за столом, ништа не прича, види се да је љут, мајка поред њега као нешто ужурбано ради, ситуација је очигледно веома затегнута. Отац проговара:

-Где си био? Рече ми комшија де те је видео као улазиш у Цркву? Шта ти тамо тражиш?

-Био сам на служби, било је много лепо и...

-Доста! Ти знаш шта ја мислим о поповима и црквама! Ако будеш још једном отишао у цркву, немаш више шта да тражиш под мојим кровом! Шта ћеш, да се закалуђериш!? Видиш какви су тамо, сви ненормални, верују у неке измишљене ствари, залуђују народ и попови узимају паре, возе скупа кола:..!

-Али тата није баш све тако, ево наш поп вози неки крш, знам да нем...

-НИ реч нећу да чујем! Видим да су ти већ попили мозак! Ја сам рекао своје, нећу да ти понављам! Више нема да идеш у цркву, мени они не трабају у кућу! Неће ништа да ти падне с неба док не радиш! У те глупости верују само изгубљени случајеви!

....

Шта би ти урадио тада? Мислим, верујем да су многи упадали, ако не у исте, а оно бар у сличне ситуације. Комшије, пријатељи, рођаци, родитељи...

[karanovic dragana]

bliss jeeee       

i strpljenje...smirenje...

i veeelika vijera u Boga da nas On nikad ne ostavi same i ne zasticene

i nijedno iskusenje ne traje vjecno i predugo da bi smo se izgubili i izgubili nadu.

Na kraju svega ovoga jedino sta se moze desiti jeste da svi ti koji nas ispocetka muce napadaju i ogovaraju na kraju podju sa nama Nedeljom na Liturgiju.Slava Bogu.

To je  neko moje misljenje potkrepljeno nekim slicnim iskustvima.

[SANJA]

Kod mene je obrnuto. Moj muž je sav srećan kad odem na liturgiju jer sam tad smirena celu nedelju i kaže da uočava kod mene pozitivne promene (manje sam nervozna, strpljivija sam, blaža...) Inače, večeras me sestra zvala da dođem kod nje pa da sedimo do mile volje i pričamo do kasno u noć, ali ja sam odbila i prvi put joj rekla "ne mogu, sutra ustajem rano jer idem na liturgiju." Kako je ona to prihvatila, ne znam, ali saznaću kad je budem videla. bliss jeeee

[Mamica Forumska]

Kod mene je obrnuto. Moj muž je sav srećan kad odem na liturgiju jer sam tad smirena celu nedelju i kaže da uočava kod mene pozitivne promene (manje sam nervozna, strpljivija sam, blaža...) Inače, večeras me sestra zvala da dođem kod nje pa da sedimo do mile volje i pričamo do kasno u noć, ali ja sam odbila i prvi put joj rekla "ne mogu, sutra ustajem rano jer idem na liturgiju." Kako je ona to prihvatila, ne znam, ali saznaću kad je budem videla. 0442_feel

bliss jeeee

[Guest - . . .-]

А како бисте се понашали да упаднете у ову ситуацију? Скоро сам разговарао са једним момчићем који има управо овај проблем.

Можете и ви да поставите неку измишљену али сасвим реалну ситуацију у коју могу да упадну хришћани.

Ево још једне:

Идете улицом. Уморили сте се и седате на клупу. Поред вас седају двојица младића и разговарају:

-Брате, знаш оно, био сам јуче у Цркви, била она миса. Видим, сви нешто прилазе, даје им тамо неки поп да једу из једне кашике. Брате, када се нисам шлогирао! Знај једног лика који је бивши наркоман а сада као иде у Цркву и знам да има хепатитис! И он је пришао, апосле њега су још многи јели из једне кашике! Мени се смучило и изашао сам одмах. Знам само да је никада нећу због тога да ми дају оно из једне кашике. Да бар имају за свакога по једну, па да разумем!

Шта ћете ви урадити? Хоћете ли се умешати у разговор или не?

[karanovic dragana]

Dobro se umijesati u razgovor na prijatan nacin jer svako neznanje nije i gresnost.Ako imaju usi da cuju ,poslusace.

Nevjerovatno je bolno sto ja takve komentare cujem cesto od mladih majki koje izbjegavaju da pricescuju svoju krstenu djecu jer se plase virusa.I zato mislim da se uvijek dobro tamo gdje je to moguce pristojno umijesati .

Znam da ce sad neko reci pa nekulturno je upadati nepoznatima u razgovor,ali ja mislim da je nekulturnije biti gresan.Malo pocrvenimo od stida  ali bar mozda pomognemo nekom.

[коЖељ њацИ]

А како бисте се понашали да упаднете у ову ситуацију? Скоро сам разговарао са једним момчићем који има управо овај проблем.

Можете и ви да поставите неку измишљену али сасвим реалну ситуацију у коју могу да упадну хришћани.

Ево још једне:

Идете улицом. Уморили сте се и седате на клупу. Поред вас седају двојица младића и разговарају:

-Брате, знаш оно, био сам јуче у Цркви, била она миса. Видим, сви нешто прилазе, даје им тамо неки поп да једу из једне кашике. Брате, када се нисам шлогирао! Знај једног лика који је бивши наркоман а сада као иде у Цркву и знам да има хепатитис! И он је пришао, апосле њега су још многи јели из једне кашике! Мени се смучило и изашао сам одмах. Знам само да је никада нећу због тога да ми дају оно из једне кашике. Да бар имају за свакога по једну, па да разумем!

Шта ћете ви урадити? Хоћете ли се умешати у разговор или не?

Били једна баба и унук.

Знам , знам саће сви да се смеју , мош мислити баба и унук.

Ал шта да радим, не умем да измишљам приче па причам како је било.

Даклем били једна баба и њен унук брез иђе икога. Унук полако постао момчић а баба постала права бака нако баш остарела, што од туге што од муке и бриге.

Баба је иначе ишла редовно у Цркву и причешћивала се и некако је подизала тог свог унука .

Баба је иначе била перфекциониста и чистунац, млого је радила а кућа јој је блистала , све на свом месту , све опрано и уредно, све сложено сређено , башта кућа , двориште ( а не ко код мене) и унук је био зафаљујући баби увек чист испеглан , опрат и доћеран.

И тако су дани пролазили а унук је растао, баба се молила Богу и све је било у реду.

Међутим, једног дана ђаво гледајући како баба успешно молитвом и црквеним животом изводи свог унука на прави пут реши да им смрси конце, те дође баби једно јутро на литурђију и рече јој управо тик пред причешће - "Види оног Јоцу цигана, саће он ићи да се причести , а ти ћеш после пошто си жемско ићи за њим , зар треба да добијеш неку болезгању па да је однесеш кући да се онај твој мали зарази нечим?"

И баба одустане те недеље од причешћа иако је био часни пост.

Следеће недеље реши баба да се ипак причести , гризла је савест што се није причестила а толико људи се причестило не гледајући на Јоцу цигана ( који узгред стварно је био прљав) .

И дође ти баба тако пред попа кад је требало да се причести извади она своју кашику ону супену велку и каже:" Ја попе оћу да се причестим али само са овом мојом кашиком , ево ја ћу кашику одма умотати у крпу и нећу са њом ништа радити , него ћу сваке неђеље само њу користити за причешће"

Поп је погледа испод ока , смркне му се 100% и рече јој да се склони у страну па ће са њом после видети за то.

Шташ поп није биЈо прозорљив и није знао да је ђаво бабу ставиЈо на искушења. А требо је бити прозорљив и требо је знати то му је посо да све зна.

Кад се завршила литургија поп се изгалами на бабу , и постиди је пред оно нешто пристуних зато што се усудила тако нешто да измисли и да мења свету устаљену и окамењену ришћанску вековну праксу.

Баба спусти главу , и оде у страну .

Дошла је на литургију још само следеће недеље.

И више није долазила.

Ђаво је победио.

Зезно је и попа и бабу али ту није крај...

Сад кад је ђаво одно прву победу он по старом обичају настави да довршава посо , јел , шташ, неда му ђаво мира...

Када је баба даклем одступила од Цркве полако се у кућу уселио немир, а благодат полако иселила до последње капи. Момак већ стасо за девојке ,почео да излази и да живи ко "сав нормалан свет" , да иде оно што се рече у "живот" ноћом наравно.

А баба се више није ни молила , ни за себе ни за њега, поп ју је гадно повредио , тамо пред оним људима, реко ово и оно , вако нако, а није требо.

Па и није требо .

Унук се у међувремену уватио лошег друштва , ишо тамо вамо , овде онде, виђао се са свим и сваким, и да се не лажемо ушао је у грешан живот , а баба се и даље није молила због попа и кашике.

Прошло је туј још неколико година и једног дана баба долази у цркву сва уплакана у црнини.

Шта је било ?

Момак се убијо.

Ко разуме сватиће.

[Јован Чакарески]

Ево на пример једне:

Дошли смо на форум ЖРУ, читали смо поруке оних који се овде труде да приближе људима то шта је Православље, зажелели смо да одемо у Литургију, устали смо ујутру и отишли смо. Дошли смо у Цркву, били смо у Литургији, видели радосна лица људи. Било нам је прелепо. Враћамо се кући... е ту почиње прави пакао. Отац седи за столом, ништа не прича, види се да је љут, мајка поред њега као нешто ужурбано ради, ситуација је очигледно веома затегнута. Отац проговара:

-Где си био? Рече ми комшија де те је видео као улазиш у Цркву? Шта ти тамо тражиш?

-Био сам на служби, било је много лепо и...

-Доста! Ти знаш шта ја мислим о поповима и црквама! Ако будеш још једном отишао у цркву, немаш више шта да тражиш под мојим кровом! Шта ћеш, да се закалуђериш!? Видиш какви су тамо, сви ненормални, верују у неке измишљене ствари, залуђују народ и попови узимају паре, возе скупа кола:..!

-Али тата није баш све тако, ево наш поп вози неки крш, знам да нем...

-НИ реч нећу да чујем! Видим да су ти већ попили мозак! Ја сам рекао своје, нећу да ти понављам! Више нема да идеш у цркву, мени они не трабају у кућу! Неће ништа да ти падне с неба док не радиш! У те глупости верују само изгубљени случајеви!

....

Шта би ти урадио тада? Мислим, верујем да су многи упадали, ако не у исте, а оно бар у сличне ситуације. Комшије, пријатељи, рођаци, родитељи...

Ja nemam takvih problema. Mogu da dam odgovor ali neznam koliko bi to bilo relevantno jer je najlakse pisati o onome sto nisi doziveo, apriori.

[Милан Меденица :)]

Ево на пример једне:

Дошли смо на форум ЖРУ, читали смо поруке оних који се овде труде да приближе људима то шта је Православље, зажелели смо да одемо у Литургију, устали смо ујутру и отишли смо. Дошли смо у Цркву, били смо у Литургији, видели радосна лица људи. Било нам је прелепо. Враћамо се кући... е ту почиње прави пакао. Отац седи за столом, ништа не прича, види се да је љут, мајка поред њега као нешто ужурбано ради, ситуација је очигледно веома затегнута. Отац проговара:

-Где си био? Рече ми комшија де те је видео као улазиш у Цркву? Шта ти тамо тражиш?

-Био сам на служби, било је много лепо и...

-Доста! Ти знаш шта ја мислим о поповима и црквама! Ако будеш још једном отишао у цркву, немаш више шта да тражиш под мојим кровом! Шта ћеш, да се закалуђериш!? Видиш какви су тамо, сви ненормални, верују у неке измишљене ствари, залуђују народ и попови узимају паре, возе скупа кола:..!

-Али тата није баш све тако, ево наш поп вози неки крш, знам да нем...

-НИ реч нећу да чујем! Видим да су ти већ попили мозак! Ја сам рекао своје, нећу да ти понављам! Више нема да идеш у цркву, мени они не трабају у кућу! Неће ништа да ти падне с неба док не радиш! У те глупости верују само изгубљени случајеви!

....

Шта би ти урадио тада? Мислим, верујем да су многи упадали, ако не у исте, а оно бар у сличне ситуације. Комшије, пријатељи, рођаци, родитељи...

ја живео овако пар година  0110_hahaha

сваки дан испирање мозга, мада ми је то дало сву снагу и веру коју данас имам, такви тренинзи са мојим оцем. да не помињем да ми је кева била у истом фазону. целе прве године постова нисам јео код куће, нису хтели да ми спремају посну храну ...

ја сам то решио тако што сам се стално образовао о својој вери, био упоран, постио ван куће, као одем у град ноћу у суботу и дођем на Литургију у недељу, преспавам код девојке, пријатеља који су разумели моју потребу да напустим одређени начин живота и да се посветим другачијем ... некад спавао напољу кад је било лепо време, кад ми се баш пуно ишло у Цркву а нисам никако могао да се снађем. некад бих заспао и на Литургији стојећи  t4431 greengrin

само је питање ко ће дуже да издржи и ко ће да се понесе одраслије, смиреније, да покаже да то позизивно делује на човека као личност, психу, здравље, да може да се носи са свим тешкоћама живота које наиђу без делиријума и илузија ...

ко ће дуже и јаче да издржи, ко ће све да поднесе и да однесе победу. тако сам ја томе приступио у почетку. кад сам победио у издржљивости, остао ми је горак укус пирове победе јер нико није био крштен после мене. радио сам где сам могао, ко је хтео да чује и кад. ослушкивао сам и чекао, а давао сам милостињу и чинио годинама за неког да се крсти.

много је лакше кад због неког, кога много волиш, пуно радиш, него за себе. мени барем ...

мајка ми је смекшала друге године, видела је да се много мучим, а нисам ни крио да сам им клиснуо пар пута из куће због Цркве, сваки пут бих им саопштио да сам успео да их преварим. не да би им се ругао, већ да им покажем да шта год баце пред мене, да ћу успети са тим да се изборим. није ми ни сваки пут успевало, умевали су да ми направе чарламу какву нисам могао ни да замислим. доста ми је помогла породица моје бивше девојке, ал зато је, између осталог, страдала и та веза. много су тровали, ал ако није могла ни да поднесе тако нешто - и не треба ми. неко би реко тужно, ал ја кажем: хвала  0110_hahaha

треће године се мало заинтересовала, пошто је прилично била сујеверна, додуше још има свакакве идеје.

па сам је позвао и да види, да дође и види да нисмо бајачи, већ здрави људи, да нисмо лудаци, испрани мозгови, да не причају сви стално само о вери, да смо само људи.

тад, кад сам ја кренуо у Цркву, била је једна прилично здрава заједница окупљена око једног београдског манастира па смо се сви ту и окупљали недељом на Литургији, а много је народа долазило тамо с обзиром да је било по пет људи на Литургији, за разлику од данас кад не може да се дише понекад.

и тако, моја ти кева дође на Литургију, нисам јој дао да остане на целој јер је била некрштена, него сам је упутио да помогне у кухињи или да само седи мало напољу и да ужива у летњем јутру на пољани а ја сам се вратио на Литургију. тај дан је била манастирска слава и било је преко 300 људи, а моја мајка је нашла мир тамо, поред свега тога. 6 месеци касније се и крстила, ево сад и пости све постове и причешћује се редовно ...

за оца је мало потрајало, ал је и он скоро крштен у тројном крштењу са својом другом женом и дететом у Студеници претпрошле године  0110_hahaha

није ни ту крај, једва сам одвојио мајку да гледа по цео дан тарот и хороскоп канале, да иде са мном у Цркву, да пости, да се причести, да види сама шта пропушта, какав живот води, куда тај живот иде.

дају се људи победити, али да ли се вера може победити?

мени би све то било ништа да нисам имао с неким да поделим, а није ни лако бити први и сам, па свима бити свако и свашта, све што треба. није ни лако решавати проблем неком ко је дупло старији од тебе, ал да Бог и снаге и памети и околности да се то реши. ако не можете сами, молите се да неко наиђе да помогне.

и верујте, као да је то последња ствар на свету која ће вам се одузети, а не прва.

[Милан Меденица :)]

Били једна баба и унук.

и мени се нешто слично десило, па је помрчина трајала пет година док се нисам вратио. ја нисам ни имао где да одем, а нисам ни могао дуже да игноришем оно што сам сазнао. исто ми није дато у више наврата да приђем причешћу кад ми је било преко потребно. много и дуго сам патио због тога јер сам видео да се ситуација неће променити ...

на крају сам отишао другде, где ме јесу хтели примити и то савршено отворених руку, без услова. и онда сам скапирао да сам све време тако нешто и тражио, где ме неће осудити за оно што јесам, него ће ми помоћи да постанем оно што могу.

скапирао сам на крају да и није била грешка у мени, ал није ни била грешка у оном што ми није ни дао да приђем. незнање је тешка ствар, и тај човек никад не би могао да одговара за оно што сам ЈА одабрао за себе и за оне који евентуално не би сазнали оно што данас мојом помоћи знају.

слажем се, Бог је за све заслужан, ал је исти тај Бог послао мене да направим мост до Њега, између.

једино ми жао што раније нисам открио, ал то је зато што ником нисам хтео да кажем шта оћу. да сам причао, а не изигравао самоубицу, можда би ми се раније решио проблем, можда и не би.

ал никако другачије не бих ни сазнао, јел?

данас ме барем не копка, јер сам у миру и са собом и са другима, а не смета ми ни да погрешим и да крећем до краја живота испочетка ако треба.

[emilija]

u bre, Medooo........