Страдање Руске Православне Цркве и народа под Стаљином

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

Коме је затребало да враћа Стаљина

    Намера московских власти да постави у руској престоници плакате са портретима Јосифа Стаљина изазвала је категорички протест демократске јавности.

„Отац народа“, како су називали Јосифа Стаљина у то време, када су ти исти народи ешалонима депортовани у Сибир, последњих година искаче у Москви час овде, час тамо, као чупавац из кутије. Прошле јесени његово име неочекивано се појавило у ремонтованом холу станице метроа Курсаја. Тада су престоничке власти, уплашене протестима јавности, пожуриле да склоне са зида редак из совјетске химне, у којој се Стаљин помињао са пијететом карактеристичним за то време.

    Сада престонички чиновници желе да изложе на свеопште посматрање не име Стаљина, већ његов портрет. Уочи 9. маја, када ће се у Русији обележавати 65-годишњица победе у Великом Отаџбинском рату, у Москви ће се појавити плакати са портретима совјетског вожда. Тако ће бити испуњена молба Московског савета ветерана рата, који предводи бивши секретар ЦК КПСС, кадидат за члана Политбироа Владимир Долгих.

Мотиви бившег партијског фукционера, који покушава да се врати у за њега лично комфорну совјетску прошлост, разумљиви су. За њега питања нема. Али појављује се низ питања московским властима, каже сарадник Института за друштвено пројектовање Михаил Тарусин.

…

    Ту се, наравно, поставља питање: а зашто је то уопште било потребно чинити? Кажу да је група ветерана замолила. То је, знате, такав совјетски поступак – „на молбу запослених“. Одакле су се ти „запослени“ појавили, нико не зна. Исто као и овде – некаква група ветерана. Могу да вам направим сада такву групу ветерана која ће категорички бити против сличног решења. Има ветерана коме су због Стаљина погинули очеви, мајке, дедови, пострадале породице. И који до данас памте то зло и несрећу коју је овај човек донео читавом нашем народу.

    Лидери скоро свих правобраничаких удружења изјавили су да сматрају недопустивим слављење улоге Стаљина у великој победи совјетског народа над нацистичком Немачком. Постери са Стаљиновим портретима, ако се појаве у Москви, треба да садрже информацију о суровим делима совјетског лидера против сопственог народа, сматра члан Московске хелсиншке групе, правобранилац Валериј Боршчов.

…

    То је Стаљин изјавио да код нас нема ратних заробљеника, постоје само издајници домовине. Да, он је жртвовао свог сина, што још једном карактерише његову нечовечност, он је жртвовао милионе наших људи, који су доспели у заробљеништво и били лишени помоћи Црвеног Крста која се пружала ратним заробљеницима. То је он, Стаљин, давао наредбу да се заузме Кијев до 7. новембра, не размишљајући колико ће то коштати жртава. Зашто данас иде та лаж, тај мит о победи Стаљина?

По мишљењу Владимира Путина, у време управе Стаљина земља се суочила не само са култом личности, већ са масовним злочинима против сопственог народа. Ипак у Русији има и оних који се до данас одушевљавају духом стаљинске епохе. Зато сваки покушај да се прослави совјетски вожд или, напротив, да се оцрни, претвара се у скандал.

19.02.2010

Глас Русије

[Guest Оливера]

Већина грађана Русије против оправдавања злодела Стаљина високим циљевима

8.03.2010.

Већина грађана Русије није подржала одлуку градоначелника Москве Јурија Лушкова да се уочи 65. годишњице Победе над фашистичком Немачком по граду ставе плакате с ликом Стаљина. Према резултатима анкетирања јавног мњења, које је спровео Левада-центар, такав корак подржава само 12 одсто грађана Русије. Власти Москве су одлучиле да разместе у различитим рејонима града информативне штандове, посвећене улози совјетског диктатора као Врховног команданта у време Другог светског рата. Ми, - изјавио је Лушков, - не смемо да бришемо из историје неке личности.

58 одсто анкетираних грађана Русије је уверено да жртве, које је поднео совјетски народ у доба стаљинизма, не смеју бити оправдане великим циљевима, ни резултатима, постигнутим у кратком року. Пред микрофоном је генерални директор руског Фонда ефикасне политике Кирил Танајев.

Иницијатива московских власти да за Дан Победе ставе плакате с ликом Стаљина изазива у најмању руку недоумицу.  Уствари је то својеглавост, одсутност неких моралних принципа и иначе представе шта су добро и зло. Људи, који су одговарали током анкетирања, апсолутно су у праву.  Ставити плакате са ликом Стаљина после  злочина повезаних с његовим именом, чини ми се неправедним. Уствари то није историјска правда, већ  изругивање успомене на погинуле.

Председник доњег дома руског парламента Борис Гризлов, лидер странке Јединствена Русија, такође је негативно оценио одлуку власти главног града.  Реч је, - изјавио је он, -  не об историјској, већ политичкој  оцени личности Стаљина. Та оцена не може да буде позитивна. Што се тиче моралне стране, нема о чему да се спори: Стаљин је крив за смрт милиона људи, - подвукао је  Гризлов. Он је уверен да се не може говорити о некој пропорционалности  доприноса  Стаљина Победи над нацистичком Немачком у односу на допринос читавог народа. Победа је резултат подвига десетина милиона људи, - истакао је председник Државне думе.

Борис Гризлов је позвао градоначелника Москве Јурија Лушкова да ревидира одлуку да за Дан 65. годишњице Победе по граду ставе плакате с ликом Стаљина. Занимљиво је да је градоначелник потпредседник  Вишег савета Јединствене Русије, те изјављује да лично није обожавалац Стаљина.

Извор: Глас Русије

[Guest Оливера]

Катињ подсећа на трегедију жртава стаљинизма

У среду премијери Русије и Пољске Владимир Путин и Доналд Туск састаће се у Катињу, у Смоленској области. Они ће учествовати у меморијалној церемонији поводом 70-годишњице катињске трагедије.

У Катињу је сахрањено преко 4000 пољских официра, које су 1940. стрељали органи НКВД. Шороко разматрање тих догађаја било је започето 80-их година прошлог века. Од тада је учињено врло много. Пољска страна је добила невероватну количину материјала из бивших својетских, а сада руских архива, који се непосредно односе на Катињ. На данашњи дан практично сви основни документи су објављени, идат је заједнички руско-пољски зборник докумената у четири тома. Москва је званично признала кривицу стаљинистичког режима за извршено злодело.

Ипак дискусије на тему Катиња, у сваком случају у Пољској, не јењавају.Узроци су очигледни. Са једне стране Катињ је једна од болних тачака пољске историје 20. века. Са друге стране, трагедија, ма колико то звучило парадоксално, често се користи у исполитизоване сврхе. За једне пољске посленике то је начин да одвуку пажњу грађана од проблема. За друге је могућност да се покажу и привуку пажњу.

Формално Русија је правна наследница бившег СССР. У првом реду то се тиче међународних договора. Али она нема потребе ни жеље да преузима на себе одговорност за злочине стаљинистичког режима. Демократска Русија има другу скалу вредности. Уз то не треба заборавити на то да је руски народ пострадао од бољшевизма више него било ко други. У истом том Катињу поред Пољака почива 8000 совјетских грађана, подсећа историчар Владимир Семендеј.

Катињ је постао симбол пољске трагедије. Мада сви ми знамо да је међу жртвама 1940. било много грађана СССР. Зато нас трагичне странице пре зближавају. Нажалост, постоји жеља пирлично дугог низа пољских посленика да траже у томе не повод за заједничко сећање, већ инструмент који дели наше народе. За усмеравање најрадикалнијих, најзагриженијих русофоба на Западу против Русије. По мени то је неприхватљиво.

Сличне тачке гледишта се придржава и познати пољски режисер Анджеј Вајда, аутор филма Катињ. У тој земљи леже не само Пољаци, већ и Руси, Украјинци, Белоруси, које је убио Стаљин. Догађаји у Катињу не треба да деле Пољаке и Русе, изјавио је Вајда.

[Guest Оливера]

Бутовски полигон: памтити вечито

1.05.2010

Данас се у Москви одаје пошта жртвама политичких репресалија  30-их – 50-их година прошлог века. У Руској православној цркви Дан сабора мученика настрадалих у Бутову обележава се четврте суботе после Ускрса. Према традицији, патријарх Москве и целе Русије Кирил је у рану зору на по злу познатом Бутовском полигону одслужио литургију и парастос за свим оним који су страдали за веру у доба атеистичких прогона.

Ово место се зове Руска Голгота. Управо овде је 1930-их – 50-их убијено на десетине хиљада недужних људи. Само у периоду тзв. великог терора који је трајао од августа 1937. До октобра 38., на полигону је стрељано око 30 хиљада лица чија су имена већ позната. Али још увек је тајна колико је жртава покопано у бутовском тлу.

У Бутову је стрељано преко хиљаду свештеника – од ђакона до црквених јерарха. Један од најчувенијих бутовских мученика био је митрополит Петроградски Серафим. Имао је 82 године, па је као тешки болесник био прикован за постељу, али је ухапшен и на носилима пребачен у Бутово, где је стрељан заједно са неколицином архијереја.  Сви они и још више од 3 стотине свештеника крајем 1990-их година проглашени су свецима.

У совјетско доба Бутовски полигон био је затворена тајна територија. Атеистичка власт је хтела да сакрије трагове свог злочина. Али почетком 1990-их година правда је победила и ово место масовног уништења руске елите било је отворено за посете – прича протојереј Храма светих новомученика и исповедника руских у Бутову Кирил Каледа.       

Бутовски полигон био је отворен за јавност 1993. Године. И тада, у лето 93., на полигону је упаљена прва спомен-свећа. У јесен исте године појавио се први знак у спомен овдашњим жртвама. А у пролеће 94. Овде је подигнут крст, поред којег су почели да се служе редовни парастоси за жртвама репресалија. 96. Године на полигону, непосредно на месту њихове сахране изграђен је дрвени храм у којем се служе литургије и парастоси за свим мученицима овог подручја.

90-их година прошлог века при Московској патријаршији формирана је специјална Синодална комисија за канонизацију бутовских мученика. За безмало 2 деценије рада Комисија је прогласила свецима преко 1200 стрељаних лица. Овај процес је спор, разматрање сваког слу8чаја траје године. Не смемо да погрешимо у овом озбиљном питању – говори православни свештеник.

Ова комисија доста пажљиво проучава материјале о њиховом животу. Прикупљају се искази сведока и приступачни документи. Од великог значаја је проучавање архивско-истражних досјеа. Пери томе, проучавају се не само документи према којима су људи стрељани, већ и претходни папири, пошто је већи део лица репресираних 1937. Године и раније не једном прогањан и хапшен.

Бутово – то је вечити прекор свима нама – наставио је протојереј Кирил Каледа. – Јер, овде почивају људи који су мученички погинули само зато што нису хтели да прихвате злочиначку власт. И уколико будемо памтили то, онда никада нећемо допустити одступање од моралних, религиозних вредности, па ћемо ценити и поштовати не само туђе погледе и мисли, већ и туђи живот.

[Guest Оливера]

Горко сећање безбожничке прошлости

Величанственим спомеником безбожности назвао је поглавар РПЦ место Сандармох, шуму усред поља, где су се вршила масовна стрељања затвореника стаљинских логора и прогањаних становника северног региона Русије. Завршног дана своје пастирске посете карелском региону Патријарх Кирил је посетио Сандармох и у пристуству неколико стотина верника обавио литију за свим невиним жртвама.

Сандрармох се и данас сматра највећом гробницом жртава крвавих политичких прогона 1937-38. на северозападу Русије. Укупно на тој територији пронађено је 236 јама - братских гробница. У свакој од њих почива неколико десетина невино убијених. Према различитим подацима, у Сандармоху било је стрељано од седам до девет и по хиљада људи разних националности, конфесија, социјалних група. Првенствено су то били затвореници Беломорско-Балтичког канала и Соловјецких логора, као и становници околних села - обични рибари, шумари, сељаци, свештеници. Масовна стрељања започела су у Сандрармоху 11. августа 1937. године и трајала су у највећој тајности 14 месеци.

Стаљински режим покушао је да сакрије чињеницу масовних убистава, засадивши у шуми младе борове. Тек 1997. године место трагедије је било случајно пронађено.

Када стојиш овде, на земљи Сандармоха, јасно схваташ да човек може бити и светац и чудовиште, - овим речима се патријарх Кирил обратио свима који су дошли у шуму, како би одали пошту невиним жртвама.

Људска природа одарена је разумом, вољом, осећањима. Зашто тада људи постају чудовишта? Шта се дешавало у срецима оних који су стрељали овде људе себи сличне? Шта су осећали они, гледајући у очи тих несрећеника? Шта су преживљавали, видевши море крви и лешева? Јер они који су давали наредбе за стрељање, такође су били деца, коју су мазили по глави и давали им медењаке. Шта се десило? Када се човек одриче Бога, све му је дозвољено. И ове шуме су страшно сећање и споменик безбожништву.

Поглавар РПЦ такође је посетио и по злу чувени Беломорско-Балтички канал, који спаја Бело море и Оњешко језеро. Канал је познат по томе што су га градили углавном затвореници Гулага. По неким подацима, на тој грандиозној изградњи било је ангажовано 160 хиљада затвореника. Према једним подацима, за време изградње канала погинуло је скоро 11 000 затвореника, из других извора следи да је ова цифра већа пет пута.

На тим светим и жалосним местима схваташ као никада раније да смо сви ми данас дужни чврсто да се држимо своје вере као водича, као спасилачког ужета за време олује, рекао је патријарх Кирил. Данас градимо нову Русију, где ће људи живети не само по законима, већ и по савести. И ако се то деси, закључио је поглавар Руске цркве, уверен сам да ће оваква места остати само горко сећање прошлости.