ПРАВОСЛАВЉЕ И САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ КОД НАС

[Предање]

ПРАВОСЛАВЉЕ И САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ КОД НАС

ДР АРТЕМИЈЕ, ЕПИСКОП РАШКО-ПРИЗРЕНСКИ

Сви проблеми који притискају и муче српски народ у целини, истовремено су и проблеми Српске Православне Цркве. А то су, пре свега, последице вишедеценијске владавине комунизма на овим просторима и посебно ових задњих година ратовања и страдања на свим просторима на којима живи, посебно на Косову и Метохији. Те последице су видљиве на свим сегментима народног живота: биолошком (рапидно се топимо, нестајемо), економском (свенародна беда и сиромаштво, уништење економске базе), душевном (психичка раслабљеност и неуротичност) и духовном (практични атеизам и богоотуђеност), пројављеном као индиферентизам, екуменизам и глобализам.

Што се пак тиче чисто црквених проблема у ужем смислу речи, сматрамо да је то жеља и настојање већине црквених служитеља (од највише до најниже јерархије) да се по свим питањима живота прати светски тренд, губећи често из вида канонске принципе и правила која су Свети Оци установили и која у цркви важе као мерило живота и понашања кроз векове. Отуда често пута разлике, па и размимоилажења у ставовима, мишљењу и понашању међу појединим великодостојницима СПЦ, па и шире - међу представницима Православља у целини, што се онда негативно одражава на живот верника и њихов однос како према Цркви, тако и према своме личном спасењу.

Иако изгледа да се данашња наша тема, бар према наслову, односи искључиво на проблеме у нашој помесној СПЦ, није могуће проблематику Православља и савремених изазова не посматрати у ширем, свеправославном светлу. Јер све православне помесне Цркве сачињавају једну Православну Цркву, која је Једна, Света, Саборна (= Католичанска) и Апостолска Црква Символа Вере. Православље утврђује ову увереност на основу непрекидног, континуираног постојања те саме вере и живота по вери кроз векове што и представља Православно Предање. Ово Предање не треба схватити као један статички чинилац или просто као једну историјску датост, него као динамичан факт, као једно непрекидно живо и животворно присуство Светога Духа у животу Цркве.

Питање Предања увек је било, а поготову данас, јесте питање живота и смрти, вечног живота или вечне смрти, за сваког члана Цркве Божије Православне. То питање о Предању имало је одувек за Цркву огроман значај зато што се и апостолат Цркве у Свету, а тиме и само њено постојање, налази у непосредној зависности од њеног односа према Предању. Оно је и данас, несумњиво, важније од сваког другог питања, данас када смо вољно или невољно запали у разна беспућа савремених питања и изазова, од којих да поменемо само нека која данас прете да разоре и изопаче све елементе Вере Православне креирајући живот савременог човека на другим вредностима који су потпуно туђи духу Православног Предања.

На све те савремене ИЗАЗОВЕ: Индиферентизам, Екуменизам и Глобализам, као и разне друге јалове дијалоге и друштвене болести савремене нам епохе, савршено би се могле применити речи светог Василија Великог, да су се у њој "све границе Отаца помериле; сви темељи и тврђаве догмата пољуљале".

Управо о тим "изазовима" који данас стоје пред Православном Црквом у целини, а посебно овде код нас, и треба да говоримо вечерас и овде. Шта значи, пак, сама реч "изазов"? Оно што за појединца, за сваког верника, сваког човека представља искушење, то на ширем плану, када је у питању народ или Црква - јесте изазов. Искушење је, најкраће речено, скуп околности у којима човек, појединац може, по слабости својој, да падне у неки грех. Зато се и молимо свакодневно Оцу своме Небеском "и не уведи нас у искушење", јер смо свесни својих слабости да, можда, у моменту искушења не бисмо одолели греху. Исто тако, као заједница, као народ, као Црква, знамо и осећамо да је савременим изазовима, уколико се у њих упустимо, тешко одолети и своју Веру Православну очувати чистом и неупрљаном. Дакле, изазов би био свако искушење које угрожава Православље на ширем (свеопштем) плану.

Такви изазови данас за наш народ (а и шире за све народе) су углавном три, из којих сви остали извиру. То су:

1. Индиферентизам,

2. Екуменизам,

3. Глобализам.

Погледајмо сваки од њих понаособ.

ИНДИФЕРЕНТИЗАМ, у суштини изражава и показује недостатак воље за разликовање појмова у основним вредностима вере и морала. Супротно овом стању је - фанатизам, као пренаглашавање вредности једног елемента (неке небите ствари) на рачун целине.

Индиферентизам као недостатак интересовања за наше лино спасење осуђује сам Господ на више места у своме Еванђељу (види: Мт. 13, 24-30; 22, 1-17), као рецимо у својим речима: "Марта, Марта, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно" (Лк. 19, 41-42). Такође, апостол народа свети Павле пише у посланици Јеврејима: "Како ћемо побећи не маривши за толико спасење"(Јевр. 2, 3). Још више су карактеристичне речи пророка Илије за индиферентност људи према вери: "Докле ћете храмати на обе ноге? Ако је Господ Бог, идите за Њим, ако је Ваал, идите за њим" (III Цар. 18, 21). Или, како опомињуће говори св. Јован Богослов: "О, да си студен или врућ! Тако будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих" (Откр. 3, 15-16).

Отуда произилази да је индиферентност велико зло са сваке стране. Ово зло овладава када се пројављује у пределима вере и морала, особито у вишим круговима или у већини народа. Управо то зло индиферентизма ухватило је дубоког корена у животу нашег народа нарочито у прошлом, 20 веку. Узроци су, нема сумње многи, али нам се чини да је то у највећој мери последица вишедеценијског утицаја комунизма, атеизма и материјализма. Та болест се пројављује у свим сферама народног живота када је у питању однос према вери и Цркви Православној. Набројаћемо само неке сегменте индиферентизма: однос према посту (грех не улази на уста), посећивању богослужења (црквеност), одсуство појма о греху, и посебно небрига о своме спсасењу. Вера се код многих своди на: "Има нешто", али то као да се њега не тиче. Није му стало да сазна шта је то "нешто". Једноставно живимо као и они који не верују у Бога. Брига за материјално, пролазно окупира цело наше биће. У загробни живот се углавном не верује. Често се чује у нашем народу: "Дај ти мени да једем и пијем док сам жив, а кад умрем, баци ме где хоћеш".

Када је пак морал у питању, познато је да индиферентизам као болест захвата најпре највише слојеве друштва (грађанске средине), па се онда попут епидемије и помодарства преноси у широке народне масе. Село је до скора било имуно на утицај градске средине, али са појавом мас-медија, а нарочито под утицајем комунистичке идеологије и обезбожене просвете у школама, изгубило је ту отпорност, те се по злу и неморалу мало где разликује од града. Обесхрабрујућа је појава да има људи који, живећи у средини једне људске заједнице која се непрекидно креће (тече), остају хладни као камен и инертни као парче дрвета у води, ношено таласима тамо и овамо, тј. све се креће око њих, а они остају инертни.

Ако се индиферентизам у питањима вере може окарактерисати као једно од највећих зала, онда се слично томе може окарактерисати и његова супротност - фанатизам, који је исто тако погубан када је вера и спасење у питању. Отуда, православац је дужан да изграђује у себи средњи, царски пут, здраву црквену свест, ослобађајући се истоврмено како мржње према некоме, тако и предубеђења према нечему. Зато је свети Максим Исповедник у праву када каже да је "врлина средина између две крајности".

Други, не мање пагубан изазов који стоји данас пред Црквом Православном, и пред сваком православном душом, јесте

ЕКУМЕНИЗАМ као природно чедо индиферентизма. Индиферентизам је у многоме код православних људи ослабио ревност за питања вере и спасења, за традиционалне вредности, за узвишене идеале. На тако припремљеној подлози лако је пустила корен друга бољка на телу Православља звана Екуменизам који настоји да избрише и уклони разлике између светлости и таме, између Христа и Велијара, између Православне Вере и разних јеретичких учења, између Цркве Православне и постојећих хришанских деноминација које су по суштини јереси, али се по инерцији називају црквама, и тд.

Отуда, Екуменизам као појам који означава покрет за међусобно приближавање и коначно уједињење разних хришћанских цркава, није православни појам. Јер Православље исповеда и проповеда веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, и као такво не познаје и не признаје постојање више хришћанских цркава, иако се и код нас појам "црква" по инерцији или навици користи за од Цркве отпале и издвојене хришћанске деноминације, као што су римокатолици, протестанти (разних фела), англиканци и др.

Тај покрет Екуменизма своје зачетке у савременом поимању има на почетцима 20 века, а родио се у протестантској средини. То је заиста био изазов и искушење и за саме Православне Цркве тога времена, које су кроз непосредне контакте и неопрезне изјаве појединих црквених великодостојника, постепено губиле осећај сопственог индетитета. У кокетирању са екуменистима предњачила је Цариградска Патријаршија, како тада тако и данас. Остале помесне Православне Цркве су је следиле. Временом се стигло до ССЦ, чији је "органски члан постала и Православна Црква" кроз своје високе представнике. У жаргону се временом одељене јеретичке групе хришћана од православних почеле називати "сестринским црквама", па се стигло до "теорије грана", па до "два плућна крила", међуцрквеног дијалога, заједничких молитава и тд.

Зло семе једном посејано, ухватило је корена и брзо се разрасло. Почетни екуменизам, сада већ познат као Светски савет цркава, постао је модерна хришћанска јерес, или како га назива свети отац Јустин Ћелијски, свејерес. Феномен екуменизма није данас нешто ново и непознато. О њему се деценијама доста пише и говори, те се с правом може рећи да се ради о једној веома сложеној појави. Екуменизам је, пре свега, еклисиолошка јерес, јер удара на сам корен православне вере - на Свету Цркву Православну, настојећи да је претвори у једну "екуменску" организацију, лишену свих богочовечанских епитета Тела Христовог, припремјући тиме пут самом Антихристу.

Иако је екуменизам ухватио дубоког корена, иако су се многи "православни" активно упрегли у његова кола и активно у њему учествују, ипак циљ који је екуменизам поставио себи - уједињење свих хришћана, још је и сувише далеко и не може се назрети на видику. У православним народима постоји јак отпор екуменском покрету, који се испољава на различите начине. Протагонисти екуменизма виде да ће тај процес упознавања и приближавања разних хришћанских група потрајати, а да је коначни циљ - њихово пуно уједињење, крајње неизвестан. Ко ће га дочекати? А њима се жури. Стога су недавно и кренули са новим пројектом, новим изазовом који се зове

ГЛОБАЛИЗАМ. Тачно по пророчким речима светог Јован Богослова: "Зло друго прође; ево зло треће иде брзо" (Откр. 11, 14). Светски моћници и творци Новог светског поретка, увидевши да је пут екуменизма спор и дуг да би се избрисале разлике које вековима постоје како између различитих хришћанских деноминација, тако и између различитих религија (хришћанства, ислама, јудаизма, будизма...), те да је због тога циљ - стварање светске религије која би одговарала једној светској влади (као припреме за Антихриста), крајње неизвестан, пронашли су, према њиховом мишљењу, нешто ефикасније. Тај нови изум зове се управо глобализам.

Глобализам се не базира на прозелитизму (превођење верника, милом или силом, из једне религије у другу), што је био омиљени метод римокатолицизма кроз векове, нити на екуменизму (превиђање или заборављање разлика међу верама ради приближавања и уједињења). Глобализам, коме само име говори о његовој суштини, односи се на све, тежи да постане светска религија без Бога. Зато од својих "апостола" очекује и захтева као први корак, не да се одрекну досадашње своје вере, нације и сл., него да их презру, исмеју, попљују. Сваки своје вредности и величине, своје националне хероје, традицију, светиње. Своје, а не туђе. Омаловажавање и пљување по туђим вредностима ствара деобу, раздор и сукобе, а пљување по својим - парадоксално, води приближавању и уједињењу. Јер то је управо оно што ће глобалисте из свих народа и религија приближити и ујединити. Неће више постојати ништа што их раздваја, што их разликује једне од других. Глобализам за почетак не захтева ни од кога да кида демонстративно са тим својим (досадашњим) вредностима и институцијама у којима појединци заузимају неке (често високе) положаје. Он не ствара своје институције, не зида посебне богомоље, јер би то опет водило у деобу и раздвајање, што је противно циљу самог глобализма.

Реч "глобализам" означава не институцију, већ - идеологију коју велике западне државе покушавају да наметну целоме свету. Присталице и промотери глобализма се препознају по томе што у јавном своме деловању афирмишу схватања и идеје карактеристичне за глобализам.

Ниједна до сада позната идеологија или религија није примењива и прихватљива за цео свет. Отуда и нејединство света. А управо оно, то јединство, је неопходно онима који маштају и желе да успоставе владавину над целим светом. Да би у томе успели, потребна им је светска религија која би надишла и заменила све до сада познате религије. Они су свесни да ни једну од постојећих религија није могуће наметнути свима. Отуда се и родила идеја да их све треба заменити нечим општим, глобалним, нечим што би ујединило свет. То управо и јесте глобализам. Глобализам не настоји да подржи и пропагира једну од постојећих религија и њене вредности, него да омаловажи, унизи, попљује и одбаци сваку религију. То је, пак, задатак који нико не може одрадити деловањем споља, него само изнутра сваке од њих. Зато је циљ носиоца глобализма да у сваком народу, у свакој религији нађу "своје" људе, своје присталице који ће тај посао одрадити.

Без обзира из кога народа потицали, којој вери и религији до сада припадали, присталице глобализма имају задатак да релативизују, а затим и да сатанизују своју прошлост: своје претке, националне и верске вредности, величине, идеале. Своје, а не туђе. И ето их на домаку циља. Када се сви одрекну, релативизују и сатанизују своје вредности, своје величине, своје светиње које су их до сада разликовале и одвајале од осталих, биће међусобно уједињени. Више неће постојати ништа што их међусобно дели, нешто по чему се разликују од осталих.

Глобализам, дакле, представља некакву средњу вредност, подједнако удаљену од свих до сада постојећих, и стога подједнако неприхватљиву како за православне хришћане тако и за хришћанске јеретике, за муслимане, за будисте, па чак - и за атеисте. Оно што екуменизам није успео, то глобализму, као млађем брату, полази за руком. И као што у животу бива, да се млађи брат угледа на старијега, да га подражава и имитира, тако и овде. Чудно, али истинито, екуменисти су свуда, па и код нас, постали први и најватренији заговорници глобализма и његових идеја, које покушавају да засаде у наш народ.

Када је, пак, реч о моралном плану, по глобализму, све је допуштено. Не важе више никакве забране, греси, обзири. Само је забрањено сумњати и дирати у идеале самог глобализма. Отуда и ауторитети који су постављали те моралне принципе - више се не поштују, чак ни Свето Писмо, ни Господ Христос, а камо ли свети Апостоли, свети Оци... За глобалисте чак не важе ни обични грађански закони, Устави и све оно што нас одваја или чини другачијим од осталих. Све се то качи мачку на реп. Закони су добри само уколико и док служе глобализму. Зато међу глобалистима постоји изванредна и беспрекорна синхронизација и координација до које се стиже и која се негује у дијалогу водећих личности међусобно признатих институција.

Сви договори, смернице, заповести, принципи глобализма су веома конспиративни. Они су невидљиви за обичне смртнике. Нема јавних ансамблеја, конференција, делегација као у екуменизму. Глобализам још увек нема ни своје институције преко којих би ширио и пропагирао свој утицај. Глобализам се користи постојећим државним или црквеним институцијама, кроз њих делује и намеће своје ставове. Присталице глобализма остају на својим високим положајима у својим институцијама, јер тако могу да буду најефикаснији у негирању традиционалних вредности цењених и поштованих од народа. У томе им помаже раније стечени ауторитет док су били прави представници тих институција.

За пропагирање нових идеја глобализма, његови носиоци и мисионари успели су да медије јавног информисања ставе под своју пуну контролу. Преко медија се најуспешније мења јавно мњење на одређеној територији или у одређеном кругу људи, чиме се, уствари, уноси збрка и подела у сваку заједницу националну или верску, јер се традиционалисти кроз медије приказују тендециозно као ретроградни, назадни, незнавени и конзервативни, док глобалисти, као напредни, стварају слику да је већина на њиховој страни.

Ради постизања свога коначног циља, глобалисти су у стању да се повремено, када то интереси захтевају, привремено повуку, застану у свом наступу, да учине неки компромис, да покажу флексибилност. То показује да та нова религија, будући да нема Бога, природно нема ни своје мученике, јер глобалисти просто не желе да умиру за своју веру. Уместо тога за њих је највиши идеал забава, разонода, игра, разбибрига, чиме највише добијају на масовности, јер народу је од вајкада било стало до "хлеба и игара". Поготову за народ који је кроз индиферентизам и екуменизам (као припремне фазе) удаљен од истинских вредности вере Православне чиме је изгубио моћ да разликује духове "да ли су од Бога".

На крају, шта остаје нама православнима у овим временима и у овим условима? Остаје нам да, као верна чеда Цркве Православне, још више пригрлимо наше традиционалне вредности, да следимо наше славне и свете претке који нам оставише пример како треба живети у овоме свету да бисмо постали достојни грађани Царства Христовога у другоме свету. Пред нама је Свети ускршњи Пост, време које је Света Црква одредила да више живимо о небу него о хлебу, да више мислимо на Бога него на богаство, да више бринемо о потреби душе него тела. Да се држимо свете Вере Православне и да живимо по тој Вери, држећи и испуњавајући свете и спасоносне заповести Божије. Јер само кроз лично и живо интересовање за основне проблеме живота који муче сваког човека, особито младог, на које управо Православље у свом изворном поимању, као вечно Еванђеље Христово, даје праве и спасоносне одговоре, моћи ћемо безбедно да прођемо између савремених "Сцила и Харибди" и избегнемо све пагубне изазове нашег времена о којима смо до сада говорили.

+ Епископ АРТЕМИЈЕ

[marija]

знање ако не пређе у сазнање само је бескорисан скуп непотребних информација

шта ћу , воле велики фонт 0104_cheesy

[Зоран]

Радош Бајић, аутор популарног серијала „Село гори а баба се чешља“

Религиозност српског народа је дубока

Аутор: Славица Лазић, Број 1029, Рубрика Разговор

Глумац, сценариста и редитељ Радош Бајић створио је најгледанију серију у историји РТС. Истовремено, серија је са обарањем свих рекорда гледаности постала својеврсни културолошки феномен који поред ТВ екрана сваке суботе окупи сваког другог грађанина Србије, од сељака на пијаци до академика, како каже аутор, за ову комедију са подтекстом мелодраме која говори о српском селу коме враћа достојанство и отвара искреност, љубав и топлину душе српског сељака. После дужег времена, ова прича где су протагонисти људи са села, село не приказује као нешто ретроградно, заостало и примитивно.

Има ли у томе и идеализације, може да се полемише, али у слици нормалних, малих људи који имају своје муке, топлину, душу и који су у суштини честити и поштени, многи су се препознали. Чак 70% гледалаца, тврди наш саговорник, јер сви у сећању имамо родне куће у неком селу, и вечне сентименте за детињство у коме су нас бабе и деде будили у цик зоре, док се на шпорету у коме пуцкета ватра, варило тек помужено млеко и пушио качамак.

И сама животна сторија Радоша Бајића је добар предложак за филм. У 56. години има 33 година глумачке каријере и више од 80 рола на филму и телевизији. Велику популарност донео му је лик Секуле у филмовима са тематиком шумадијског села („Секула се поново жени“, „Трећа срећа“). Са малих и великих екрана нестаје 1996. јер је, како се присећа, одбио да рецитује на конвенцији ЈУЛ-а у Сава центру.Пошто је тиме затворио сва врата као неподобан, наредну деценију живео је на селу радећи послове у области пољопривреде, гајио шампињоне, семенски кукуруз, кромпир и извозио вишње... Објашњава да пошто није могао да се бави својим послом, почиње да ради нешто друго настојећи да сачува себе и достојанство своје основне професије. Никада није био члан ниједне политичке партије, што не значи да је аполитичан, каже познати глумац и у једном од интервјуа објашњава да ни после 5. октобра 2000. није снимио ниједан кадар, а камо ли филм или ТВ серију, јер „после 5. октобра нисам био у прилици да партиципирам у постреволуционарној подели плена јер нисам био првоборац. Филмски бизнис захтева значајна финансијска средства која мојим пројектима нису била доступна, јер су рецитатори са Теразија и осталих српских тргова морали да намире и наплате свој допринос демократији“. Крајем 2007. снима серију „Село гори..“ која постиже огромну гледаност. Продуценти ове саге о савременом српском селу су РТС и Бајићева фирма „Контраст Студио“ , а телевизијска серија прерасла је у играни филм.

Да ли је Ваша серија „Село гори...“ редефинисала вредности села, кога су се готово сви одрекли?

-О томе најбоље говоре званични подаци. Данас има преко 50 ТВ канала и сви желе нешто да саопште, додворавајући се гледаоцу на овај или онај начин. Пиплметри, који мере гледаност телевизијског програма, показују да је наш рејтинг гледаности 36 рејтинг поена. Поређења ради, „Фарма“ и „ Велики брат“, програми где се по мом мишљењу млати празна слама и промовише нерад као облик друштвеног понашања и јерес са веома сумњивим етичким порукама, на које се лично грозим, имају рејтинг 22 поена. Укупна гледаност „Село гори...“ је три и по до четири милиона гледалаца на циклус од 50 епизода. Аналитичари медија су дефинисали да је „Село гори...“ постало својеврсни социолошки, антрополошки и културни феномен као најгледанија серија у историји РТС. Сваки други грађанин наше земље, чак и они који телевизијски програм уопште не прате, сваке суботе после другог дневника РТС-а, прате догодовштине Радашина, Милашина, Драгојла, Златане и сина Драгана. То говори да је „Село гори...“ запалило душе не само српског народа. Добили смо преко 600 мејлова из целог света, од Новог Зеланда до Латинске Америке. На јединствен начин, серија је сабрала и окупила српски народ и то је значајан сегмент њеног успеха. У овој носталгичној сеоској пасторали има и бајковитог виђења српског села и сељака, јер село неповратно нестаје. Моји јунаци су они људи који прво плате порез и струју држави. А шта добију од ње? Серија је поетска прича о растакању села, о кућним огњиштима у којима се поново пале ватре, о завичају у коме се жанром комедије говори о малим, а великим људима, сељацима. Није Србија само београдски круг двојке. Ја поштујем себе и народ из кога сам изникао. Не живим у илузији да „ Село гори...“ сви воле, али велики број људи којима је серија ушла у душу и срце показује да ти ликови имају искуствено, емотивно, духовно и животно искуство у нашем етосу. Ако неко види српско село другачије, ја то дозвољавам, али ја ову причу потпусујем онако како ми то јавља мој разум и мој сентимент који види село изнад свега искрено, честито и поштено.

Да ли су Ваши јунаци успели да очувају склад између православља и српства?

- СПЦ је значајан сегмент нашег постојања и идентитета и ја сам срећан јер је „Село гори...“ на један искрен и прави начин подцртало место вере у народном животу. Религиозност српског народа је дубока, премда је деценијама била потискивана. Имамо реакције –од пароха у забаченим селима до самих преосвећених владика, да је наша серија добро примљена. Моји јунаци препознају споне своје духовне вертикале и хоризонтале у православљу и то је спој међусобног поштовања и разумевања народног живота и његовог духовног исходишта у Вечности, коју наш народ поштује кроз црквено предање.

Познато је да је Епископ нишки Иринеј, садашњи Патријарх српски, благословио снимање Ваше серије. Какав је Ваш коментар на избор новог патријарха српског?

-Најпре да изразим, као Србин и православац, своје усхићење, због начина на који су високопреосвећене и преосвећене владике на заседању Сабора, у беспрекорном миру, ефикасно, у братској љубави и поштовању, изабрале најбољег међу једнакима. То је пример на који треба да се угледају политичари како се бирају најбољи и најзначајнији међу важнима. На почетку снимања трећег серијала, 2008. године имали смо част да је снимање наше серије благословио Владика Иринеј. Дошао је на снимање прве клапе и благословио наш рад. Без Божије благодати и благослова Владике Иринеја наш рад не би био овако успешан и надамо се на корист нашем народу. И обавезао нас да не заборавимо да је природна сраслост народа са својом Црквом света ствар. Ја лично и цела екипа желим новом патријарху добро здравље и срећу у вођењу СПЦ.

„Село гори...“ је најгледанији ТВ пројекат и у земљама бивше Југославије?

-Из Македоније, Црне Горе, Хрватске, Словеније, РС пишу нам Јанези, Еџади, Хрвоје из Загреба и то такође има значајну димензију када је у питању наш пројекат. Када су у питању поруке које ја као аутор шаљем, моја теза је да су Срби добар народ, да су мали људи заправо велики људи, да смо ми честит народ који је вековима био у посрнућима разне врсте, посебно у савременој историји, поготово после огромног процеса деструкције и тумарања последње две деценије кроз страхоте кроз које смо прошли. Драго ми је да су мени као оцу пројекта стигла огромна признања, по мени најважнија, од публике. Добио сам све највеће државне награде, укључујући и Вукову награду за општи допринос српској култури. Сви показатељи говоре да „Село гори...“ није само популарна ТВ серија. „Село гори...“ је добило обрисе општенародног покрета. Није случајно што су све политичке опције, и леве и десне, раширили руке не би ли им у загрљај утрчао Радош Бајић и „Село гори...“, што се неће десити. Зато што су људи којима је животно опредељење да владају људима и да буду на власти, свесни снаге коју има „Село гори...“. Снага мог пројекта и моја снага је у томе што ми верује 4 милиона Срба. Шта нам све пишу људи из целог света? Рецимо, у писму из Шведске коју су потписали наши лекари, пише да је после гледања првих епизода деведесет посто Срба у Шведској поново почело да слави крсну славу. Или, у писму апсолвената Медицинског факултета у Београду, који су из унутрашњости (Свилајнац, Лесковац, Рађевина) и живе у Студентском дому, пише да су донели одлуку да се после завршетка студија сви врате у родна места и свој завичај, и помогну свом народу тако што ће га лечити и водити рачуна о његовом здрављу.

Да ли Вас је изненадила посета председника Тадића, који је дошао у блатњаво село Петловац, да поздрави екипу?

-Први пут од времена друга Тита, који је пре 40 година ишао на снимање филма „Сутјеска“, колико се ја сећам, српски председник државе је дошао у наше село Петловац, заправо село Богдање код Трстеника, да поздрави филмску екипу филма „Село гори...“ Био је кишни дан и председник је загазио у то блато којим ходају Радашин, Драгојло и мештани. Указао нам је велику част, то је за нас значајан догађај, према том чину гајим велико поштовање, јер је председник државе демократски изабран председник Срба. Разговарали смо и о томе у ком смеру ће ићи прича. Заокружићу једну сагу о српском народу, отворићу нове теме, пре свега питање историјских подела у српском народу, место Равногорског покрета, питање помирења... Нећемо у политику, то је сасвим сигурно. Не може ме нико купити и не може ме нико одвући од Истине, моје крсне славе, породице и фамилије. Без обзира на тренутну популарност, ја и даље идем ујутро на пијацу, немам боди гард, немам PR, ја сам једноставан човек, део мог народа, сељак у најбољем смислу те речи и никаква похлепа ме неће нигде повући.

Мајка Вера је била Ваш највећи ауторитет у животу, тако да сте знали полушаљиво да изјавите да сте за матријархат. Колико је вера значајна за Ваш живот и рад и од када знате да сте религиозни?

- Никада се нисам стидео да признам да је мајка била темељ мог васпитања. Моја крсна слава је Св. Мрата и увек је славимо у свом селу Медвеђи, јер мој отац још није пренео славу на мене. Ујутро поведем унуке Ленку и Софију у Цркву, запалимо свећу и помолимо се, као што је мени мој деда пренео прва сазнања да сам православац и Србин. То су прва сећања, био сам јако мали, не сећам се колико година сам имао... Памтим божићно јутро, мој деда Мирко Божић, честити Србин, Моравац, буди ме пре свитања. Мраз је, деда отвара врата наше куће. Имали смо кућу са два одељења у којој сам се ја родио, у кухињи је био земљани под и један кревет у ћошку који је био анкерисан јер је под био нераван. На њему сам ја спавао на постељини од кукурузовине. Нисам био газдинско дете. Кад дође пролеће моја мајка помера тај кревет да би кречила а испод никла пшеница. То је мој живот. Деда наточио црног вина, мени једна нога на кревету, друга вири кроз отворена врата, а деда ме учи да се крстим док гледамо Сунце које излази. Деда изговара молитву првог божићног јутра. Одатле све креће. Ако је Свевишњи Бог један, а јесте и другачије се зове у различитим вероисповестима и тумачењима, тешко ономе ко је безбожник. Мислим да смо неопрезни, јер шарлатански и површно допуштамо да се трајне вредности нашег народа - Света Црква и традиција у ширем смислу, обезвређују увозом нама потпуно страних обичаја. На Св. Трифуна, који је виноградарска слава, Београд је преплављен розе срцима и прославља Дан заљубљених, Св. Валентина. Какве то има везе са нашим народом, вером и традицијом? Коју поруку млади добијају гледајући читавог дана „Фарму“ или „Великог брата“? Људи сумњивог моралног кредибилитета, којима ништа није свето, пропагирају излежавање, блесављење, голотињу. То је свет коме ја не припадам, али који је у великој експанзији јер њима манипулишу медијски мешетари који пуне своје џепове. А несрећни родитељи се забезекну када им стигну телефонски рачуни.

Инсистирате на породици, па је тако сељак Радашин намеран да на своје имање уз Мораву врати из белог света сина, ћерку и унучад. Противници Вам спочитавају непотизам, па кажу да сте у серији запослили супругу, сина, ћерку, ширу и даљу родбину, а све се снима у завичају?

-Моја ћерка Јелена је са 22 год завршила Арт дизајн у Лондону и вратила се у земљу задојена љубављу, вером и поштовањем према својој породици. Син Недељко такође. Говоре енглески као матерњи. Ваљда је логично да раде са мном. Пекарева деца раде са оцем у пекари, најнормалније. Основна ствар у животу сваког човека је породица. Она је за мене средиште света. Ниједна ствар у овом послу није важнија од породице. Моје упориште је да сам деда. Све се заборави: и шта си радио, где си био, јеси ли створио капитал...Остају само духовна дела и надасве и пре свега породица и фамилија. На крају се све сведе на то чији сам ја син и који су моји унуци. Ја живим тако и то ме испуњава радошћу а истовремено ми омогућава мир са самим собом, што је најважније.

Када у Вашој серији мајка Златана исплете рукавице свом сину, цела Србија плаче. Зашто?

-Зато што се растаје са самом собом. Зато што „Село гори...“ говори о Србији које више нема и која нестаје. Јер су нас незнабошци и разни манипуланти, разни протагонисти сумњивих приватизација, криминалци и пљачкаши преплавили. Постоји још пра-сећање о српском поштењу и породичној идили које нас увек учини бољима.

[gane]

Са оценама да их не понављам,се потпуно слажем и могао бих и да додам што-шта,али умањио је не бих!

Оно што о серији лично знам ме брине!Треба погледати старосну и социјалну структуру оних који се са оваквом оценом слажу.Кад се то сагледа,ствар је поражавајућа!Млади,у мом окружењу бар,нити је гледају нити цене,"чиста глупост" кажу...Мада то говори не о квалитету серије,већ,ако смем да тако формулишем,то говори о квалитету друштва,заправо о томе какав ће једног дана бити,кад ти данашњи млади буду министри,доктори,политичари...

[Адмирал]

Са оценама да их не понављам,це потпуно слажем и могао бих и да додам што-шта,али умањио је не бих!

Оно што о серији лично знам ме брине!Треба погледати старосну и социјалну структуру оних који се са оваквом оценом слажу.Кад се то сагледа,ствар је поражавајућа!Млади,у мом окружењу бар,нити је гледају нити цене,"чиста глупост" кажу...Мада то говори не о квалитету серије,већ,ако смем да тако фомулишем,то говори о квалитету друштва,заправо о томе какав ће једног дана бити,кад ти данашњи млади буду министри,доктори,политичари...

  Vera kod Srba je NULA.I to što malo ima vere nema skoro nikakvu biblijsku osnovu.Srbi mrze sveštenike,crkvu  a oni koji su simpatizeri, to su iz nekih obzira prema nekom savešteniku koji im se dodvorava za novac.Kada bi SPC propovedala Hrista kako Biblija uči retko ko bi se složio.Pa Srbi 99 % ne veruju u vaskrsenje a sveštenici izbegavaju da govore o grehu i vaskrsenju.Vera u Srba je čist pijetizam s jedne i monaška isključivost i dualistički konzervatizam.

[мирођија]

Са оценама да их не понављам,це потпуно слажем и могао бих и да додам што-шта,али умањио је не бих!

Оно што о серији лично знам ме брине!Треба погледати старосну и социјалну структуру оних који се са оваквом оценом слажу.Кад се то сагледа,ствар је поражавајућа!Млади,у мом окружењу бар,нити је гледају нити цене,"чиста глупост" кажу...Мада то говори не о квалитету серије,већ,ако смем да тако фомулишем,то говори о квалитету друштва,заправо о томе какав ће једног дана бити,кад ти данашњи млади буду министри,доктори,политичари...

   Vera kod Srba je NULA.I to što malo ima vere nema skoro nikakvu biblijsku osnovu.Srbi mrze sveštenike,crkvu  a oni koji su simpatizeri, to su iz nekih obzira prema nekom savešteniku koji im se dodvorava za novac.Kada bi SPC propovedala Hrista kako Biblija uči retko ko bi se složio.Pa Srbi 99 % ne veruju u vaskrsenje a sveštenici izbegavaju da govore o grehu i vaskrsenju.Vera u Srba je čist pijetizam s jedne i monaška isključivost i dualistički konzervatizam.

    Адмирале, да ли си ти нормалан?