Књига, песма или приповетка која вас је потресла

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Приповетка Школска икона од Лазе Лазаревића је много утицала на мене, и од малог детета сам желео да будем као свештеник из приповетке. И данас ми пођу сузе кад је читам

http://fliiby.com/file/13943/5dsbsyj28c.html

[deda]

Лазу сам и ја заволео од малих ногу. Поготово приповетку Први пут са оцем на јутрење. Фантастичан пример праштања (када мајка теши свог мужа коцкара који је све прокоцкао али она га убеђује да је све то пролазно и да је битно да су они заједно). НЕВЕРОВАТНО!!! А ми данас, чим нам неко ближи учини нешто лоше, и то случајно, спремни смо да га истог момента распнемо.

[marija]

Laza je izuzetan čovek od svih njegovih pripovetki  mene je "Na bunaru" najviše pogodila

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Невероватан писац! Кажем вам, ја плачем кад га читам! Толико ми покрене емоције, сам се себи чудим!

И ми попови имамо емоције   ;D

[marija]

I namestiše Anoki da spava.

Jes', al' nije tako lasno zaspati, kao što je mislila!

Što nikad nije bilo, to ona sad oseti samoću! Pa još bez krova nad glavom, na besnom konju bez uzde, na lađi koju ljulja vetar, a krmanoša nema. Na nju kidiše besno i njeno rođeno srce, a nema ko da ga odbije. Svet se prevrnuo i ona stoji strmoglavce.

Al' pasjaluk ne popušta:

- Šta dremaš, rđo, kad ja zapovedam? Zar hoćeš da te Bog ubije?

Mesec izgrejao na podne. Sve je umrlo, al' ubrzo oživi, a na Anokino se srce sve više svija i gnezdi nešto mrtvo.

Ovako ne može ostati - al' šta da radi?

Da se vrati ocu - šta da mu kaže? "Deda zapovedio da me slušaju!" - Aja, kuda će ocu? A noć sve više osvaja, i najzad i ona će proći, blesnuće dan i sunce ogrejati, a ona, nesrećnica, kud ima pogledati? - Da besni još više - kud će više? Da se miri, - kako? Zar da se ponizi? Aja!

Misli se isprekrštaju kao žice na šarenici, izaperu se, isplaču; umor savlada strasti, i ljubav, i mržnju, i glad, i žeđ. Kad se na kapke od očiju navališe čitava brda, a oni se ipak ne mogu da sklope, - tada joj bi tako teško, nesnosno i dugo, da bi da joj je, pošto-poto, jednim mahom da prevrne svet, da turi glavu pod vodenični kamen, pa da zaspi, ma i mrtvim snom!

Ali snu ne zapoveda đeda, niti se on boji njegove kletve!

Anoka se diže. Pogleda tamnu sliku Petrije više sebe. Naprasno joj se nešto prevrte u grudima. Sasvim iznenadno, a beskrajno silno, neka hrišćanska žica zazuja u njenim grudima:

- Petrija! Idi spavaj!

Petrija ništa ne reče. Baci podupirač i pođe.

- Petrija!

Petrija pretrnu i stade kao ukopana.

O, Bože, gle nove slasti! Kake su misli, kuda se to nose?

- Petrija, sestro, oprosti mi!

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Део из "Први пут са оцем на јутрење"- Лаза Лазаревић

Не знам колико сам тако спавао, кад осетих нешто мокро на челу. Отворим очи и погледам: пун месец гледа право у собу, а његов паучинаст зрак пао на лице моје мајке. Очи јој затворене, лице као у неког тешког болесника, а груди јој се немирно дижу.

Више ње стоји мој отац. Упро поглед у њу и не миче се.

Мало после приђе нашем кревету. Гледа нас све, гледа моју сестру. дође опет насред собе, опет погледа уокруг, па прошапута:

— Спавају! — Али се трже од свог шапата и као да се окамени насред собе. Дуго је тако стајао не мичући се, само што опазим покаткад како му сену очи, гледајући час на нас, час на матер.

Али ми ниједно ни ухом да макнусмо!

Онда он пође поребарке на прстима чивилуку, а не скида ока с нас; скиде пажљиво онај сребрњак, тури га под џубе, натуче вес на очи, па брзо и целом ногом ступајући изиђе напоље.

Али тек што се врата притворише, а моја се мати исправи у кревету. За њом се диже и сестра. Као каки дуси!

Мати брзо али пажљиво уста и пође вратима за њом приста и сеша.

— Остани код деце! — прошапута мајка, па изиђе напоље.

Ја скочих па и сам пођох на врата. Сеша ме ухвати за руку, али ја се отргох и рекох јој:

— Остани код деце!

Кад изиђох напоље, притрчим плоту, па све поред плота а испод вишања довучем се до бунара и чучнем иза њега.

Ноћ је била у Бога дивота! Небо се сија, месец се цакли, ваздух свеж — нигде се ништа не миче. Онда видех бáбу како се надвири над прозор од момачке собе, па опет оде даље. Стаде најзад под кров од амбара да извади пиштољ.

Али у исти мах, не знам откуд, створи се моја мајка уз њега.

Пренерази се човек. Упро поглед у њу па блеји.

— Митре брате, господару мој, шта си то наумио?

Мој отац уздрхта. Стоји као свећа, шупљим погледом гледа моју мајку, а глас му као разбијено звоно:

— Иди, Марице, остави ме... Ја сам пропао!

— Како си пропао, господару, Бог с тобом! Што говориш тако!

— Све сам дао! — рече он, па рашири руке.

— Па ако си, брате, ти си и стекао!

Мој отац устукну један корак, па блене у моју матер.

— Ама све, — рече он — све, све!

— Ако ће! — рече моја мати.

— И коња! — рече он.

— Кљусину! — каже моја мати.

— И ливаду!

— Пустолину!

Он се примаче мојој мајци. Гледа је у очи, чисто прожиже. Али она као један божји светац.

— И кућу! — рече он, па разрогачи очи.

— Ако ће! — рече моја мати. — да си ти жив и здрав!

— Марице!

— Митре!

— Шта ти то велиш, Марице?

— Велим: да Бог поживи тебе и ону нашу дечицу! Није нас хранила ни кућа ни ливада, него ти, хранитељу наш! Нећемо ми бити ниједно гладни док си ти међ' нама!

Мој отац као да се мало занесе, па се наслони лактом на раме материно.

— Марице, — поче он — зар ти?... Загрцну се, па покри очи рукама и ућута.

Мајка га ухвати за руку:

— Кад смо се ми узели, нисмо имали ништа осим оне поњаве, једне тепсије и два три корита, а данас, хвала богу, пуна кућа!

Ја видим како испод бабина рукава кану кап и блесну спрам месечине.

— Па зар си заборавио на чардак пун шишарке?

— Пун је! — каже отац гласом меканим као свила, а рукав превуче преко очију и спусти руку.

— Па шта ради она моја ниска дуката? Што ће онај лежећи новац? Узми га у трговину!

— Уложићемо у жито!

— Па зар смо ми неки престари људи? Здрави смо, хвала Богу, а здрава су нам дечица. Молићемо се Богу, па радити.

— Као поштени људи!

— Ниси ти неки туњез, као што има људи. Не дам ја самих твојих руку за сав капитал Параносов, па да је још онолики!

— Па ћемо опет стећи кућу!

— Извешћемо нашу децу на пут — каже мати.

— Па ме неће мртвога клети... Откад их нисам видео!

— Ходи да их видиш! — рече мати, па га као неко дете поведе за руку.

Али ја у три корака већ у соби. Само што пришаптах мојој сестри: „Лези!”, па навукох јорган на главу.

Управо њих двоје ступају преко прага, а на цркви грунуше звона на јутрење. Громко се разлеже кроз тиху ноћ, и потресе се душа хришћанска. И као талас сухо грање, тако њихов звук односи бољу и печал, кида узе таштине, а скрушена душа разговара се с небом...

— Сине, устани да идемо у цркву!...

[deda]

Књига која ме је баш баш потресла, јесте Молитва од Вука Драшковића. То је заправо део трилогије (Молитва, Нож, Руски конзул). Десило се тако што сам у средњој случајно прочитао предговор књиге и први пут чуо шта су Србима радили клерофашисти и усташе и муслимани у Херцеговини. Одмах сам узео књигу (два дела) и прочитао је у даху. Читао сам је чак и док сам јео.

Док сам читао неке делове, толико сам плакао, да сам ридао и из неког беса, протеста почео да цепам књигу, да је бацам по соби, да се иживљавам на њој. Не знам зашто. Био сам бесан. Кад сам прочитао крај, нисам могао да верујем. Схватио сам колико сам заправо бедан јер нисам могао да се издигнем изнад тих осећања.

Наиме, књига Молитва се завршава исто као и Нож, тј тачније, са оним када Илија-Алија схвата да је и православац и муслиман и да никога не треба да мрзи због тога већ да те поделе превазиђе и да их уједини у себи и да свима опрости.

[Guest Alefshin]

?????? ?? ???? ??? ??? ? ??????? ???????? ???????? ????????? ????? ? ???? ??? ??? ??? ?? ?????? ?????? ???????????? ? ?????? ? ????????? ? ???????????.

??? ? ??, ???? ????? ;D, ???????? ???? ??????? ?????? ????? ?????? ???????????????? ???????...

?????, ???????????? ?? ?? ?????? ??????? ????? ???? ???? ??????????...

[deda]

?????? ?? ???? ??? ??? ? ??????? ???????? ???????? ????????? ????? ? ???? ??? ??? ??? ?? ?????? ?????? ???????????? ? ?????? ? ????????? ? ???????????.

??? ? ??, ???? ????? ;D, ???????? ???? ??????? ?????? ????? ?????? ???????????????? ???????...

????, ???????????? ?? ?? ?????? ??????? ????? ???? ???? ??????????...

?? ????? ?????? ?? ????????. ???? ???????? ????? ?? ?????. ?????, ?? ??? ?? ????? ?????? ?? ???? ?????? ??????. ?? ?? ?? ??????. ??????? ?? ?? ????- ????????- ????.

[Guest ja]

Johann Wolfgang von Goethe - Bauk

Ko to jezdi tako pozno kroz noć i vetar taj?

To otac sa čedom svojim kroz pusti jaše kraj

Dok vije vihor besni i strašna seče stud,

On dete svoje grli, o toplu greje grud.

Što sine skrivaš tako lice i pogled svoj?

Bauka zar ne vidiš, oče, u noći toj?

Bauka, krunu onu i njegov dugi skut?

To sine, noćne magle prelaze neba put.

" O drago čedo, hodi i podji samnom ti!

Prekrasne igre mnoge zajedno ćemo igrati,

Po obalama cveće šareno ćemo brat'

Majka će moja tebi zlaćeno ruho dat."

O oče, zar ne čuješ šta zbori bauk taj,

Kako me tiho zove i mami u svoj kraj?

Smiri se, čedo moje, to nije bio glas

Iz suhog lišća vetar pozdravlja šumom nas.

"Hoćeš li, slatko čedo, hoćeš li kraju mom?

Tebe će moje kćeri paziti ljubavlju svom

One će noću igrat' lagani tanac svoj

I ljuljaće te brižno i pevat' slatki poj"

O oče, zar ne vidiš otud u onaj mrak

Da baukove kćeri rukom mi daju znak?

Da čedo moje, vidim, al' tebe vara gled

To noćni vetar starih povija vrba red.

"Ja volim čedo tebe i lice što ti sja,

Nećeš li milom, silom odneću tebe ja!"

O oče, on me hvata, bauk me grabi sad,

Bauk mi,oče, evo zadade bol i jad!

Dubokom prožet jezom otac uspori gred

U naručju mu sinak od bola bled,

A kad je pred dom stig'o s mukom i jadom svim,

Mrtvo čedo bilo na grudima njegovim.

[marija]

?????? ?? ???? ??? ??? ? ??????? ???????? ???????? ????????? ????? ? ???? ??? ??? ??? ?? ?????? ?????? ???????????? ? ?????? ? ????????? ? ???????????.

??? ? ??, ???? ????? , ???????? ???? ??????? ?????? ????? ?????? ???????????????? ???????...

?????, ???????????? ?? ?? ?????? ??????? ????? ???? ???? ??????????...

??? ???? ?? ????, ?????????? ?? ???? ???? ???? ?????????  ;D

[marija]

Arhimandrit dr. Justin Popovic

Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.

            По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол. . . Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!. . . Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова. . . Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја - рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из  радости  у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!. . .

[Rayela]

?????????? ??????? ????? ?? ???? ?????????? ?? ????? ??????? ?? ????, ? ?? ????? ?????? ??? ????? ?? ????? ??? ????????? ?? ??????????. ? ????? ?? ???? ???? ??? ?? ?????

http://fliiby.com/file/13943/5dsbsyj28c.html

Ja se ne secam te pripovetke. Sigurno je nisam ni citala jer i nije bila obavezna lektira.

Secam se Shvabice,Prvi put s ocem na jutrenje i naravno Sve ce to narod pozlatiti.

Ali ce ova Skolska ikona sada biti povod da Lazu Lazarevica citam josh jednom a ovu

tebi omiljenu i prvi put.

[marija]

III

Ima li dana iza tvojih leđa, čoveče, koje bi želeo da ti se povrate? Svi su te privlačili kao svila, i ostajali iza tebe kao paučina. Kao med dočekivali su te, kao smrad ispraćao si ih. Svi su prepuni obmane i greha.

Gle, sve bare pod mesečinom liče na ogledala. I svi dani, obasjani tvojim lakoumom, liče na ogledala. No kad si koračao s jednog dana na drugi, lažna ogledala su se razbijala kao tanak led, i ti si gacao po vlazi i blatu.

Može li dan, kome su jutro i veče kapije, biti dan?

Gospode svetlonosni, za jednim danom čezne moja duša, rastrzana obmanama: za danom bez kapija, iz koga je potonula u smenu seni. Za danom Tvojim, što nazivah danom svojim, kad bejah jedno s Tobom.

Ima li sreće, čoveče, iza tvojih leđa, koju bi želeo da se povrati? Od dva zalogaja iste slasti drugi je otužniji. Od jučošnje sreće, iznete na današnju trpezu, ti okrećeš glavu s dosadom.

Dati su ti samo trenuci sreće, da te ožaloste sećanjem na pravu sreću, u nedrima neizmenljivo Srećnoga, i vekovi nesreće, da te probude iz bunovne samsare obmana.

Gospode, Gospode, jedina srećo moja, spremaš li konak za ugruvanog palomnika Tvoga?

Gospode, mladosti moja nestariva, u Tebi će se okupati oči moje i zasjati sjajem nad sunčanim.

Suze pravednika Ti brižljivo zbiraš, i njima svetove podmlađuješ.

Molitve na jezeru

[marija]

Sreca,to je osecanje da covek ima sto mu je najpotrebnije.

Neki su mudraci smatrali srecom samo suficit covekovog blagostanja.

Covekova sreca, medjutim, ne moze nikad biti potpuna ako i svaki svoj prohtev uzme za potrebu;

a to je bas najcecsi slucaj.Svaki uspeh i svaki dobitak znaci radost, ali ni sreca nije u stalnim uspesima, nego samo u ostvarenju jedne cetralne namere.

Zato nije cudo sto je skromnost smatrana za srecu vec otkad ljudi postoje.

Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski crecni.Nesreca kvari srca i rusi karaktere.Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesrece i produzili da vole duge ljude.Narocito onaj kome su drugi ucinili nesrecu, omrzne i neduzne.

Covek po svojoj slabosti i sujeti, sve svoje srece pripisuje samo sebi, a svoje nesrece samo drugom...

Mali ljudi ne znaju da treba biti velikodusan ne samo prema nesrecnim nego i prema srecnim.

Ljudi mogu da nesebicno vole, ali retko nesebicno mrze.

Svaka mrznja je strah ili zavist.

Mrznja je najcesce strah, jer covek ne mrzi nego samo onog koga se boji.

Covek odista hrabar ne mrzi nego prezire.

U osecanju mrznje ima unizenja za nas same, u preziranju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od onog koga preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.

Nikad mrznja ne dolazi iz razlike uverenja, ni iz razlike moralnih principa.

Pravi visi covek ne mrzi cak ni onog koga se boji.

Mrzeti vece od sebe,to je osecanje sluge prema gospodaru, a ne gospodara prema sluzi;

a mrzeti slabije od sebe, to je bolest ili pometenost.

/Jovan Ducic-'Blago cara Radovana'/