Култура (Русија)

[Guest Оливера]

Руски роман Лорина Маазела

Страственост спојена с филозофском дубином, тако руски критичари одређују  одлику чувеног америчког диригента Лорина Маазела. 5. марта је славни маестро, шеф Њу-Јоршког филхармонијског оркестра, навршио 80 година.

…

У Русији о познатој диригентској вештини Лорина Маазела знају, разуме се, не само из бројних снимака класичне музике, којих има више од 300. Почев од 1963. године маестро долази на гостовања у Москву, где увек наилази на  пажњу публике на рубу ажиотаже. Тако је било и приликом његових концерата у руском главном граду 2006. године када је Лорин Маазел са италијанским Симфонијским оркестром «Тосканини» учествовао у Првом фестивалу светских оркестара, и 2008. године, када је с маестром Маазелом наступао веома популаран пијаниста Денис Мацујев. То је био њихов други заједнички концерт. У интервјуу Гласу Русији Денис Мацујев одушевљено прича о Лорину Маазелу.

…

Безусловно, маестро Маазел је последњи Мохикан међу великим диригентима. Мислим да је он дириговао свим познатим у свету оркестрима. И то, почео је да диригује када је имао 8 година, стојећи на столици пред великим оркестром – оркестром Артура Тосканинија – и већ тада износио је своју индивидуалност.  Лорин Маазел је фантастичан човек, велико је задовољство с њим контактирати. Уколико знам, његов прадеда је био пореклом са Украјине. Сам он некако говори, а главно је, разуме руски. Између осталих, он говори 12 језика. Срећан сам што сам свирао с Лорином Маазелом, - каже на крају Денис Мацујев. Када диригује такав маестро, можеш да радиш шта хоћеш, будући сигуран да ће оркестар одмах реаговати на све твоје стваралачке потезе.

Денис Мацујев није једини руски музичар који је имао срећу да сарађује с Лорином Маазелом. Међу пијанистима су то били велики Свјатослав Рихтер, Емил Гилелс, касније Михаил Плетњов. Међу певачима – Дмитриј Хворостовски. Познати виолиниста Владимир Спиваков  је учио код маестра Лорина Маазела дириговање када је почео  да студира другу струку. Виолончелиста Мстислав Ростропович, чији је геније одушевљавао свет, постао извор композиторске  инспирације Лорина Маазела, који је компоновао дела за виолончело и посветио их руском маестру. Најзад, Лорину Маазелу је поверио премијеру своје опере  Зачарани путник истакнути руски композитор Родион Шчедрин. О том делу после светске премијре, одржане 2002. године у Њу-Јорку, диригнет се одазвао као о ремек-делу које је обогатило класичну музику.

Иначе, везе с руском културом су карактеристичне за стваралачку биографију Лорина Маазела, почев од младих дана. Рецимо, међу његовим првим учителима  био је  руски виолиста, диригент и композиитор Владимир Бакалејников који је емигрирао из Русије у САД. Можда управо томе маестро дугује,  што се његов таленат развијао у три правца: он је постао познати диригент, концертирајући виолиниста и композитор.

Данас руска тема очито присуствује у стваралаштву Лорина Маазела. Познато је да маестро компонује оперу  према тексту Фјодора Достојевског. Сам аутор не открива које је дело чувеног руског класика он одабрао. Међутим, недавно је он признао да је међу првим књижевним делима, која су оставила на њега неизбрисиви утисак, био роман Достојевског Браћа Карамазови: Чини ми се да сам запамтио сваку реч у том руском роману, - рекао је Лорин Маазел.

[Guest Оливера]

Благо руских царева у Истамбулу

11.03.2010.

Парадно оружје и изванредна коњска опрема, скупоцене одоре и накит московских владара, израђевине од злата и сребра које су украшавале њихове одаје и, најзад, поједини државни симболи царске власти – све то се од  10. марта током 3 месеца може видети у Истамбулу. Тамо је отворена изложба „Благо Московског кремља у Музејима палате Топкапе“.

То је један од бројних међународних пројеката  које Музеји Московског кремља реализују ове године. Први од њих је изложба „Света Русија: уметност од најстаријих времена до Петра Првог“ отворена почетком марта у Лувру. Експозиција се састоји од дела из читавог низа музеја Русије, међу којима су и експонати из Оружане палате Кремља, најлуксузнији узорци староруске уметности.

Кроз мање од 2 недеље реликвије главног музеја Русије отпремљене су у Истамбул. Експозиција се састоји од споменика руске и турске уметности 16. и 17. века. Некада су ове скупоцене израђевине припадале руским царевима. Њих већина је стварана у дворским радионицама Кремља, а израђевине турских мајстора доношене су на дар руским владарима. Све то је брижљиво чувано као царска имовина и данас се налази у ризници Московског кремља – саопштио је генерални директор Музеја Кремља Јелена Гагарина.

                                                     

Добро се зна да су у руском двору волели источно оружје. оно је било парадно – коришћено је у различитим церемонијама и веома многи примерци царског оружја наручивани су у цариградским драгуљарским радионицама.

У палати Топкапе изложени су радови руских и турских мајстора који су некада заједно декорирали раскошне царске церемоније. А то значи да изложба окреће још једну страницу историје развоја дипломатских и трговинских односа Руске државе и Османљиског Царства у 16. и 17. веку. По мишљењу посленика кремаљских музеја, управо зато ће поставка бити интересантна не само широкој публици, већ и стручњацима. Међу њеним експонатима су раритети као што су прсни крст цара Петра Великог одливен од злата и украшен резбаријом, утиснутим шарама и драгим камењем, кућни горњи капут патријарха Никона од свиле, памука и турског сатена и златна ажурна копча – поклон турског султана руском двору... Све то изгледа веома импресивно.

А већ крајем маја у Кремљу ће бити отворена узвратна изложба из Истамбула „Благо османлијских султана“. Очекује се да ће експозиција опчинити руску публику луксузом турског оружја 16. и 17. века, накита и одора турских султана. Руски посетиоци ће видети јединствене рукописе Корана, манускрипте и минијатуре на једној од којих је слика руског амбасадора у Истамбулу који је тамо служио пре 5 векова.

[Свет-лана]

В Москве есть "Театр простодушных", в котором играют актеры с болезнью Дауна.

15 марта дают спетакль "Повесть о капитане Копейкине"

Не знаю, зачем написала. Просто так...

[Guest Оливера]

Белка и Стрелка – Звездани пси

20.03.2010

Фото: РИА Новости

Чувени у свету освајачи космоса, репати и на четири ноге, Белка и Стрелка постали су филмске звезде. За педесету годишњицу лета у космос првих паса, која се обележава 2010 године, руски аниматори приказују дугометражни цртани филм „Белка и Стрелка. Звездани пси“. Премијера је била одржана 18 марта.

На филму је радио тандем редитеља Ина Јевланикова и Свјатослав Ушаков. „Хтели смо да испричамо деци о почетку епохе освајања космоса и наравно да предамо та расположења која су владала умовима совјетских људи крајем 50-тих година, када је земља, која је зацелила ране Другог светског рата, почела да се подиже и да машта о космосу. Када су 60-те године две миле куце без педигреа Белка и Стрелка 18 пута окренуле око Земље у свемирском броду, и лет човека у космос је постао ближи остварењу – сматра Ина Јевланикова.

...

Све се чинило веселим и прелепим. Постојало је осећање неке романтике, изгледало је да више не постоји ништа страшно. Све је добро и све тек предстоји.

Аутори филма су пажљиво поновили атмосферу тог времена. Покућнина, костими, панои, прибори и техника – све је ушло у филм тек после консултација са експертима, тврди режисер Свјатослав Ушаков.

...

Обратили смо се тим људима који су лансирали псе у космос, изучили смо документарне материјале, каже режисер.

Чаробну историју Звезданих паса у филму прича Пушок – син Стрелке, која је после повратка из космоса успешно проживела свој псећи живот. Пушка је тадашњи лидер Совјетског Савеза  Никита Хрушчов поклонио Каролини Кенеди – ћерки председника САД. И то је историјска истина. Зато Пушок живи преко океана и разговара са америчком пудлицом. Уз причу сазнајемо да Белка која је до лета у космос наступала у циркусу, ни Стрелка, узета са улице, о слави нису маштале. Већ случајно, нашавши се у комби неких научника, кренуле на космодром. Ппридружио им се пацов кога су звали Вења-метрополитен. Шаљивџија пацов је наравно измишљени лик, али без њега филм би био досадан, сматрају аутори. У научном центру цела компанија упорно тренира за лет, а на крају се чује команда „старт“ и брод полеће у орбиту. На једном од заокрета око Земље екипа достиже први совјетски спутник, лансиран 1957 године. А сада пажња! Изненађење које су приредили сценаристи. Испоставља се да су Белку и Стрелку послали у космос са мисијом да промене у спутнику батерије, да би се и даље чуо његов сигнал.

Космичку Одисеју Белке и Стрелке пре педесет година нове генерације гледаоца ће моћи да виде у формату 3-де. Први пут у Русији цртани филм је направљен уз примену тродимензионалне компјутерске графике, и аутори су већ назвали овај пројекат „наш одговор компанији Дизни“. Страни дистрибутери су веома заинтересовани за Звездане псе. Тако да ће ускоро причу паса-космонаута знати и у другим земљама.

[Guest Оливера]

Русија – то је земља, где звона најлепше звуче

Григориј Соколов

22.03.2010, 15:38

Московски зналци уметности стекли су прилику да науче од Срба вештину дрвореза. У руском главном граду одржава се изложба српских ликовних уметника Милутина Ранковића и Жарка Станковића.

Милутин Ранковић. Са једне стране, монден који излаже своје радове у галеријама и музејима, са друге стране, пустињак који нестаје у шумама у потрази за ретким врстама дрвећа.  Традиције старих времена нису празне речи за овог уметника: од подржава изузетно ретку за Балкан појаву – брдско козаштво. Директор 2 културна центра, шеф кабинета председника општине, Милутин Ранковић се бави стваралаштвом ноћу, у слободно време. И када ме ословљавају „уметник“, то је за мене драже од сваког званичног положаја – признао је наш саговорник који први пут борави у Москви.

Москву сматрам престоницом уметности. Неки мисле да је Париз, неки мисле да је то Рим. Међутим ја за Москву сигурно знам, јер ипак је то земља Пушкина, земља Јесењина, земља Рубљова, земља, у којој се лију и звоне највећа и најлепша звона, у којој су се градиле најлепше цркве, у којој су се писале најлепше иконе, најлепши живописци.

                                                     

Милутин Ранковић је испричао да је почео да се бави вајарством још у раном детињству, па је прва професионална изложба одржана у његовој младости. Касније, када је почео да проучава историју уметности у Београду, највећи утицај имала је на њега руска и византијска традиција. Долазак у Москву важан  је за њега и из овог разлога. Према речима нашег саговорника, долазак у Русију значи за њега исто што и долазак верника на Свету Гору.

Други српски гост руског главног града Жарко Станковић из Параћина је представник академске школе калиграфије у којој је нашао свој стил – реч и лик. Лексичку саставницу узима из Светог писма и српске поезије.

Мајстор калиграфије Жарко Станковић такође је први пут у Москви, где је успео да оствари свој сан – да посети Третјаковску галерију и да види платна руских сликара. Са једним од њих, Василијем Пољеновом, код калиграфа повезује посебна прича.

Интересантна је прича да је чувени руски сликар Василиј Поленов боравио 1876. године у Параћину као руски добровољац и борио се у српско-турском рату и да је вероватно у часу предаха скицирао и направио два прва цртежа мог града. Тако да се сад та два цртежа чувају у Третјаковској галерији. Нажалост нисам могао да видим оригинал, јер то су цртежи, који нису изложени. Али имам копије које сам добио пре од једног пријатеља, који је овде боравио пре мене. А исто тако је Рајевски, односно Вронски у роману Лава Толстоја „Ана Каренина“, боравио у Параћину  такође као руски добровољац. Нажалост погинуо је, и у Горњем Андровцу близу Параћина  направљена му је црква, где му људи толико година већ одају почаст.

                                                 

Према речима Жарка Станковића, ни за годину дана није видео у својој параћинској галерији толико посетилаца колико свакодневно у Москви. При томе, интересовање за његове радове испољили су не само љуибитељи уметности, већ и професионални из његове сфере, кустоси Московског музеја калиграфије.

Има овде хиљаду људи, који су ме питали: „Кад ми можемо да дођемо у Србију“. Значи да сам на неки начин добро представио земљу. Они желе да дођу код нас, а то је у ствари циљ.

[Guest Оливера]

Три Рима

Служити уједињену хришћанског света - таква је мисија великог заједничког пројекта РПЦ и Римокатоличке Цркве. Његови главни учесници су Московски синодални хор и Руски национални оркестар под управом Михаила Плетњова. Пројекат стартује 25. марта у Москви и наставља се у географским центрима важним за историју хришћанства.

Објашњавајући суштину новог културног подухвата, руководилац Московског синодалног хора Алексеј Пузаков је рекао у интервјуу за Глас Русије:

За пролеће ове године планира се серија концерата у оквиру међународних контаката РПЦ. Пројекат је добио условни назив Три Рима. То су Москва, Истамбул, бивши Константинопољ и сам Рим. У Москви ће концерт бити одржан у Сали црквених сабора Храма Христа Спаса 25. марта, у Истамбулу у цркви Свете мученице Ирине 26. марта, где ће као и у Москви бити изведен ораторијум митрополита Волоколамског Илариона Страсти по Матеју. А наш пројекат ће бити овенчан концертом у Ватикану у пристуству папе римског Бенедикта 16. у Сали папских аудијенција која носи име Павла шестог. 20. маја тамо ће бити изведена дела руске музике.

Идеја за пројекат Три Рима појавила се пре више од годину дана за време састанка папе римског Бенедикта 16. и викара патраијарха Московског и све Русије митрополита Илариона. Отац Иларион, као што је познато, није само угледни црквени посленик, већ и талентовани композитор, који је својевремено стекао високо музичко образовање. Зна се и да је Бенедикт 16. велики поклоник музичке уметности: на недавно објављеном диску Музика из Ватикана папа пева религизоне песме уз звуке класичне музике и чита молите. Зато се може рећи да одлуку о сарадњи нису доносиле само угледне личности у хришћанском свету, већ и велики меломани.

Сличан заједнички рад Римокатоличке и Руске православне Цркве још до недавно чинио се немогућ: превише тог аје делило браћу по вери - од неслагања у догмама до односа према догађајима међународне политике. Сада се ситуација значајно променила, захваљујући томе што су представници разних хришћанских конфесија изашли једни другима у сусрет. И још пре три године то је истакао митрополит Кирил, сада Патријарх Московски и све Русије.

Желео бих са задовољством да кажем да имамо позитивну динамику развоја наших односа: од периода који би могао да се карактерише као „сурово замрзавање односа" прешли смо ка отопљавању, то је очигледно. Све више и више схватамо да су обе Цркве савезници у многим питањима која данас брину човечанство.

Музички пројекат Три рима по замисли организатора треба да утврди идеју континуитета хришћанске културе - од западне традиције ка источној. И не ради се, наравно, о томе који је „Рим" данас најважнији: Вечни град као упориште католицизма, Истамбул у којем се некад налазила престоница Византије са њеном оданошћу источном хришћанству или Москва - центар светског православља. Најважније је да као и свака висока културна традиција, хришћанска култура уједињује људе.

Глас Русије, 1.04.2010.

[Guest Оливера]

Обновљени Бољшој театар

1.05.2010

У Москви је после вишегодишње рестаурације откривена фасада Бољшог театра. Пред градским становницима који су већ чезнули за уобичајеним обликом Позоришног трга појавила се донекле промењена слика зграде. Према речима рестауратора, архитекта позоришта Алберт Кавос је 1856. године замишљао управо такву, златасто-пешчану, боју Бољшог театра. А  на место совјетског грба на његовом фронтону враћен је руски двоглавии орао.

Када је  2005. у Бољшом театру била дата последња представа, градске власти су обећале да ће се позоришни уметници и публика вратити у њега већ кроз 3 године. Али затим су уследиле оптужбе на рачун архитеката за неосновано мењање процеса рестаурације, праћене скандалима и рашчишћавањем рачуна. И само интервенција првих лица државе вратила је реновирање на стваралачки колосек. Рестауратори су не само обновили позоришну фасаду, већ и завршили, вероватно, најтеже радове на учвршћивању темеља зграде – говори градоначелник Москве Јуриј Лушков.

То је историјски објекат, па смо морали да сместимо зграду на нови темељ потресне чврстоће. Створили смо и велике подземне просторије. Испод нас, на дубини од 20 метара, налазиће се још једна сала са позорницом, за пробе, чега раније није било. Али то је само почетак. Сада се налазимо пред још једним тешким задатком - да вратимо гледалишту његов првобитан облик. У њему предстоје опсежни радови на учвршћивању, декорирању и позлаћивању обриса који формира балконски простор. И за ове радове морали смо да ангажујемо стручњаке из свих крајева земље који  знају руску вештину позлаћивања. Она је компликована, захтева велику скрупулозност, али гарантује позлати дуги век.

Реновирана стара позорница према којој се са великом пијететом односе и балетски играчи, и певачи, и музичари Бољшог театра ће имати најмодернују звучну и светлосну опрему. И, што је исто тако важно, акустика у гледалишту ће бити изванредна – говори генерални директор Бољшог театра Анатолиј Иксанов.

Реч није о очувању акустике, већ о враћању својстава која је сала   Бољшог театра имала у 19. веку, пошто су већ у 20. веку вршени бројни радови, везани за учвршћивање темеља и зидова, који су осетно погоршали акустику. За време садашње реконструкције требало је демонтирати бетонски под гледалишта и простор за оркестар и наместити тамо подијуме, односно деке. Као резултат обновљен је историјски нагиб пода гледалишта. А сада је започето облагање зидова акустичким јеловим даскама, па сам сигуран да ће својства ове сале бити иста таква, каква су била крајем 19. века.

Публика ће ући у реновирани Бољшој театар у октобру 2011. прва представа која ће се тада дати је опера „Руслан и Људмила“.

[Оља]

Непознати Прокофјев и исти тај Пушкин

9.02.2012, 22:14

Photo: RIA Novosti

Велики песник Пушкин и велики композитор Чајковски за Русе су непоколебљиви тандем који је постојао одувек. Али, између осталог, у руској култури постоји још један такав тандем: Пушкин-Прокофјев. За њега мало ко зна, он није имао среће од самог почетка – од 30-их година када се велики композитор 20. века Сергеј Прокофјев окренуо истим оним Пушкиновим сижеима као и Чајковски – Евгенију Оњегину и Пиковој дами. Између осталог, 10. фебруара, на дан сећања на Пушкина у Петербургу ће приказати представу Евгеније Оњегин, управо са музиком Прокофјева.

Композитор ју је правио за поставку коју је реализовао један од лидера московске сцене, руководилац Камерног позоришта Александар Таиров поводом стогодишњице од погибије Пушкина. Али представа није била приказана, пошто су Таирова осумњичили за критички однос према властима. Остао је сам пројекат поставке Евгенија Оњегина, говори у интервјуу за Глас Русије петербуршки историчар позоришта Александар Чепуров.

Професор говори да је Таиров предложио револуционарни поступак за то време: да се на сцену изведу не само јунаци романа у стиховима, већ и сам песник. Шта фише, да се направи атомосфера у којој је настајала Пушкинова поезија – тачније његово пријатељско окружење. Тако су се у представи појавили песници Вјаземски, Дељвиг. И нама се такође чинило важним да сачувамо не само Пушкинове ликове, већ и лирски глас самог Пушкина, који размишља о животу, о својим јунацима. Песник егзистира у кругу својих пријатеља истомишљеника, и овај мотив, обраћање пријатељима које је својевремено јасно открио Таиров, ми смо очували у нашој поставци.

За Сергеја Прокофјева Евгеније Оњегин је од младости био света књига. Али он је сматрао да је немогуће да се прихвати обраде тог романа после Чајковског. Упоредо са тим Прокофјев је изражавао жаљење што Чајковски у опери није искористио неке важне епизоде. У поставци Таирова оне су постојале и то је посебно привукло Прокофјева. Али најважније није у томе што је композтор проширио сценске оквире Пушкиновог романа – говори Александар Чепуров и наставља:

Простор Русије је простор поља, шума, ливада, које се мере не само километрима, него и неким унутрашњим стањем... То је стално присутно код младих јунака Оњегина. Пејзаж постаје део душе. Постоји још занимљив поступак којим се бавио Прокофјев: он је озвучио унутрашње гласове јунака. Они звуче једнако. Тражећи разумевање у том огромном простору живота, али не налазећи јединство, никада се не сливају у дует.

Глас душе је мелодија која звучи истовремено са речима јунака по сижеу... Таква форма је већ оправдала себе у другом ремек-делу Прокофјева, које је препорођено у Петербургу: музици за Пушкинову драму Борис Годунов. Представу је 1937. хтео да постави истакнути редитељ Всеволод Мејерхолд, али није стигао – био је репресиран. Заиста, прокофјевска „пушкинијана“ никако није имала среће... Могуће да ће снагама уметника чувеног петербуршког Алекандријског позоришта и музичара Академске капеле бити враћени у културну праксу макар они музичко-драмски фрагменти које је историја сачувала. Између осталог, Александар Чепуров са својим истомишљеницима намерава да обнови и оно тшо је остало од филма по Пушкиновој причи Пикова дама, на којем је Сергеј Прокофјев радио са познатим редитељем Михаилом Ромом. А 10. фебруара чуће се Евгеније Оњегин.

Глас Русије

[Anette]

Краљица лепих уметности

Муза, музеја, најелегантнија гвоздена леди на свету, краљица лепих уметности – тако називају чувену директорку московског Музеја ликовних уметности Ирину Антонову. 20. марта Ирина Антонова прославља 90. рођендан.

О томе колико жена има година није пристојно говорити, али за Ирину Антонову неписано правило лепог понашања не важи. Тим пре што се временом скоро и није променио лик ове ониже крхке жене, љупке и истовремено величанствене, која је сачувала краљевско држање и енергични корак. У Музеју ликовних уметности она је скоро сваког дана, и данас је ово стално учешће у послу посебно дубоко – легендарни московски музеј прирема се да обележи у јуну ове године стогодишњицу постојања.

Ирина Антонова постала је директор музеја 1961. године, после 15 година стажа у овој установи. Блистави ерудита, човек широких интереса, она је учинила Музеј ликовних уметности културним брендом нове Русије – земље отворене за активну међународну сарадњу. Управо Антоновој Русија дугује то што са њеним музејем сматрају за част да сарађују и париски Лувр и мадридски Прадо, њујоршки Метрополитен музеј и водеће уметничке галерије Италије, Велике Британије, Немачке. Углед Ирине Антонове у међународним професионалним круговима невероватно је велик. Поштују је као проницљивог познаваоца ликовних уметности, као мудрог политичара музејског посла.

Имајте у виду, у музеју, опростите за фразу, одговорност је необично велика, говори Антонова. Зато што то није било шта. Ако банка изгори, новац ће доштампати. А ако се са нама нешто деси? И то звучи некако банално, зар не? – јединствено, непоновљиво наслеђе, али то тако и јесте! Отуда унутрашња напетост. Све време са њим се не може живети, али ако не поседујете ово осећање, боље је да овде не радите.

Ирина Антонова има посебне личне заслуге, чију важност ће у Русији временом све више схватати. Захваљујући упорним иницијативама ове „гвоздене леди“ Музеј ликовних уметности постао је прави прозор у свет још у совјетско време. Антонова је приређивала изложбе француских импресиониста, чија плана су чувана у фондовима, пошто су се сматрала непотребним совјетским људима. Она је пробила пут ка посетиоцу за уметност 20. века, неприхватљиву са тачке гледишта совјетске идеологије. Она ни на тренутак не заборавља да је њен омиљени музеј стваран почетком 20. века као „музеј светске уметности“, и непрекидно проширује представе руских грађана о томе шта је обично назива светским ремек-делима. Њеним залагањима у Москви су били приказани радови Леонарда да Винчија, Микеланђела, Рафаела, Тицијана, Рембранта, Каравађа, довезени из иностранства. Наравно, сам музеј располаже одличном збирком, која је значајно увећана од како је директор Ирина Антонова.

Јединствене изложбе увек су биле адут Ирине Антонове. Она, на пример, воли да чуди необичним интересовањима знаменитих људи и једном је чак приредила изложбу скулптура италијанске филмске звезде Ђине Лобобриђиде, а затим је посветила велику изложбу легендарној Францускињи Коко Шанел.

Музеј може да се поноси оним огромним материјалом уметности који је приказао на изложбама својој публици – примећује Ирина Антонова. И у том погледу изложбени рад за нас није епизода, то је један од праваца. Ово је врло сложени процес. Шта се тражи? Шта је сада потребно? Шта људи очекују? Направили смо изложбу Шанел, изложбу Диора, ми не конкуришемо неким модним кућама. Једноставно врло висока мода, наравно, већ улази у домен уметности. Ако хоћете, назовите је декоративном, али то је уметност. Шта више, то је лик епохе.

Ирина Антонова је увек хтела да музеј буде препун стваралачког живота, и зато овде делује мноштво разноврсних програма. Али најважније је то што се сама територија проширује до читавог музејског градића. Задатком до краја живота Ирина Антонова назива формирање овог малог градића у историјском центру Москве, где ће бити смештена сва богатства музеја. Потребно је да човек без напора може да проведе читав дан у Музеју ликовних уметности – тако данас формулише своју стратегију управљања Ирина Антонова.

Глас Русије

[Anette]

Свет лутака као паралелна цивилизација

Ми смо захвални боговима за нашу професију. Прослављамо магију уметности имагинације! Таквим речима луткари из читавог света дочекују Међународни дан луткарских позоришта који се обележава 21. марта.

Таква је традиција: сваке године неко о дпознатих мајстора саставља поздравни говор својој сабраћи у уметности у част професионалног празника који се појавио 2003. године. Овог пута почасно обраћање Међународног савеза посланика луткарских позоришта УНИМА испунио је Шпанац Хуан Бајшас. И боговима он не захваљује случајно: јер прве лутке су биле отелотворење древних богова – приметио је у интервјуу за Глас Русије московски историчар луткарског позоришта Борис Голдовски. Затим су оне постале дечије играчке. Данас се лутака све чешће играју одрасли.

Лутке и луткарско позориште су паралелни свет који је настао заједно са човеком, и постојаће све док постоји човек. Лутка је материјализована метафора уз помоћ које човек спознаје самог себе. А луткар није просто онај који оживљава лутку, већ онај који другачије види свет. Позориште лутака је по томе и занимљиво што показује суштину ствари. То је раскошна уметност где је увек празник, где постоје и комедија и трагедија, естрада и фарса, опера и балет. То је огромна позоришна цивилизација, која може да савлада било коју форму. Данас, на пример, позориште лутака ради са делима Достојевског, Толстоја, Сент-Егзиперија, Платонова, Чехова.

Чак Шекспира. Трагедије великог енглеског драматурга играју петербурски глумци у луткарској представи Шекспир-лабораторија. Три сата његови текстови се представљају публици искључиво помоћу пластике лутака и метафоричног језика направљеног од приручног материјала: стакла, камена, дрвета, папира.

Други однос према књижевности имају глумци Белостокског позоришта из Пољске – на пример, у представи према драми Владимира Набокова Пол. Сиже је заснован на истинитој причи: биртанска експедиција 1912. године на Јужном полу доспева у ванредну ситуацију. Сва бол и саучешће са јунацима драме предствља се у пластици, али то је пластика живог глумца који води лутку – наклоњена поза, опрезност и мекоћа покрета. Белостокско позориште је врло разноврсно и у њему нема јединственог правца, рекао је у интервјуу за Глас Русије руководилац трупе Марек Вашкељ. Код нас представе постављају режисери из многих земаља: Французи, Шпанци, Италијани, Руси.

Ако погледате шта се дешава у разним земљама, савремено луткарско позориште је невероватна уметност. Са једне стране можете да нађете врло традиционалне видове који имају хиљадугодишњу историју. А са друге стране, видимо форме које су оријентисане у будућност, о којима ћемо говорити можда деценијама касније. Богатство луткарске уметности данас је невероватно.

Заиста, луткарска опера је сада већ реалност. При чему, то није пародија. Мајстор овог јединственог жанра је глуцам и редитељ прослављеног московског позоришта Образцов Андреј Деников. Он је зачудио читав свет својим луткарским поставкама класичних ипера: Чаробна фрула Моцарта, Риголето Вердија. При томе, Андреј Деников је сам у свим улогама: он је и творац лутака, и води лутке и режира и изводи све оперске партије – и мушке и женске.

Деникову и другим талентованим мајсторима луткарима публика верује. У томе је јесте магија луткарског позоришта – паралелне цивилизације човечанства.

Глас Русије

[Anette]

Руска књижевност ван граница Русије

Међународни књижевни конкурс Руска премија одабрао је финалисте за 2011. годину. Девет имена одабрано је са списка кандидата на којем је првобитно било 549 аутора. И они су представљали мал те не читав свет, укључујући афрички Мозамбик.

Заиста, сваке године Руска премија која се организује уз подршку Центра који носи име првог председника Русије Бориса Јељцина, обухвата све већи географски простор. З а7 година њеног постојања број земаља одакле стижу пријаве за учешће достигло је 40. Наравно, расте и број дела, а што је најважније, њихова конкуретност. На то скреће пажњу председник жирија конкурса, књижевни критичар и публициста Сергеј Чуприњин. Прво су у борбу ступили писци Закавказја и Средње Азије, сећа се он на прве године конкурса, затим се награда проширила на читав постсовјетски простор, а даље је обухватила читаву земљину куглу.

Намена нашег конкурса је означена у називу – Руска премија: премија за истакнути допринос руској књижевности, култири и уопште постојању руског језика на нашој планети – тврди Сергеј Чуприњин. Најважнији услов је да књига треба да буде написана на руском. Националност аутора и његово држављанство немају значај. Ограничење је само једно: живот ван граница Русије, пошто за писце који живе у домовини постоји много награда. А они који не само пишу, већ и чувају традиције руског језика у инсотранству, треба да добију подршку. Наш задатак је да подржимо књижевну част и достијанство дела која се рађају ван граница Русије.

По мишљењу Сергеја Чуприњина, сваке године постаје све теже добити Руску премију. Кандидати треба да схвате да ступају у оштру конкуреницју са већ познатим писцима. Али посебно је задовољство наћи на списку сасвим нова имена, признаје он.

У то да стваралаштво сународника који живе у иностранству може да има успех код руске публике убеђен је писац Герман Садулајев, члан жирија Руске премије.

Ја сам се уплашио да мало читам, говори Садулајев, а затим сам одједном схватио да сам неправедан према себи, јер сваке године читам врло велики списак Руске премијер. И очигледно моје читалачке потребе у 70% се задовољавају. Тамо има свега на том списку! И мени се допада баланс дела од мајстора до сасвим нових аутора, понекада са новим прилазом језику. Уопште, читав дуги списак ове године достијан је пажње. И мени се чини да би он читав могао да постане издавачки план.

По мишљењу Германа Садулајева, без обзира на то што књижевност и даље остаје романсијерска, најизражајнија номинација ове године је кратка проза – излазак у финале овде се може сматрати мал те не срећном случајношћу, пошто је достојних дела много, а награде су само три. Међу срећницима су Дмитриј Вачедин из Немачке, Марија Рибакова из САД и Сухбат Афлатуни из Узбекистана. На награду у номинацији поезија претендује Иљја Рисенберг из Украјине, Алексеј Цветког из САД и Фелик Чечик из Израела. Посебну награду За допринос развоју и очувању традиција руске културе ван граница РФ добио је Николај Свентицки из Грузије, организатор годишњег руско-грузијског поетског фестивала.

Глас Русије

[Anette]

Изненађења из Руског музичког архива

Звезде академске извођачке уметности долазе у марту у Русију. Италијанске оперске знаменитости Сесилија Бартоли и Фабио Андреоти - "нови Павароти", како га називају, легендарни јапански бубњар Јамато, француски виолиниста Рене Капиусон, и на крају бечки оркестар Штраус. Сесилија Бартоли ће, осим Москве и Санкт Петербурга, посетити и главни град поволжке републике Татарстан - Казан. Чувена оперска дива има прилику да напуни свој истраживачки пртљаг, који је повезан са потражњом и проучавањем дела старих италијанских мајстора, чија дела она сама обрађује. Много италијанских оперских композитора 18-19 век, је долазило у Санкт Петербургу и радило. Њихови резултати се још увек чувају у музичким архивама градова. Маестро Валериј Гергијев је поднио иницијативу да се створи фонотека у Маринском театру, на основу ових архива. Сесилија Бартоли је у знак захвалности за сећање својих сународника, заједно са Гергијевим учествовала у добротворном концерту за подршку библиотеци. У програму «Sacrificium» (“Жртва“), Сесилија Бартоли наступа у Москви 24. марта у пратњи Циришког камерног оркестра. Истог дана у престоници ће државни Симфонијски оркестар Русије наступати са новим главним диригентом Владимиром Јуровским и еминентним француским виолинистом Ренеом Капиусоном као солистом. Маестро Владимир Јуровски, чија каријера је почела веома успешно да се развија у Европи, пре шест месеци постао је шеф диригент Државног Симфонијског оркестра Русије. У овој посети, одлучио је да слушаоцима представи трећу "херојску" симфонију Бетовена у редакцији Малера коментаришући свој избор на следећи начин: „ Чињеница да је ово дело има веома занимљиву историју у Русији. Малер је 1902 у Санкт Петербургу дириговао у оркестру Маринског театра, и оркестарску верзију своје редакције је оставио у библиотеци театра коју је управо почео да ствара. Он је завршио када је био шеф диригент оркестра у Њујорку. Ова измењена Малерова верзија се раширила по Русији. А музичари, не знајући, наставили су и у совјетско време да је изводе. Дакле, руска, рекао бих, руско-совјетска традиција извођења Бетовена се заправо заснива на школи Малера. Овде у Русији, иза гвоздене завесе, сачувала се традиција извођења Бетовена, која се била изгубила на Западу: у Немачкој, посебно, због нациста. Већина уметника који су били јеврејског порекла, отишли су за Америку. Пошто сам био први који је поново извео "Херојску" симфонију у овој верзији у Европи - у Лондону, а затим на турнеји по Немачкој и Паризу, ја сам резервисао за себе место првог извођача у овој верзији и у Русији.

Глас Русије

[Anette]

Мстислав Добужински се вратио у Русију

Јединствена колекција графике Мстислава Добужинског, једног од најупечатљивијих уметника у Русији прве половине ХХ века, приказана је у Москви. У домовину је враћен архив уметника, који се неколико деценија налазио у Европи.

„То је галерија портрета, мајсторјски изведена, с оним артистизмом, који је био својствен епохи, и пре свега Добужинском,“каже доктор историје уметности, стални члан Руске Академије уметности Валерије Турчин.

Непознати архив Добужинског – преко 200 радова, обједињених под називом „Породични албум“ – говори о периоду историје породице уметника дугој преко двадесет година: портрети жене, деце, скице кућног ентеријера. Са увек препознатљивом префињеношћу аутор у њима показује и велике догађаје у земљи: Први светски рат, прекретницу 1917. године. „То је срж стваралаштва мајстора, којег знамо по завршеним великим стварима, које волимо и ценимо,каже Валерије Турчин. – Приказана колекција омогућава да се уметник схвати као личност, као човек који реагује на оно што се дешава око њега.“

Ови радови никад нису били изложени ни у Русији, ни у Француској, где се дуги низ година чувало наслеђе уметника. Судбина ових цртежа није била нимало једноставна.

„Добужински је радио у Прагу, где је постао аутор неколико позоришних представа, укључујући и познату оперу „Евгеније Оњегин“ 1937. године,- рекла је за „Глас Русије“ историчар уметности, координатор изложбе Марија Гадас. – Кад је одлазио оставио је читав кофер својих графика на чување Валентину Булгакову, бившем секретару Лава Толстоја, човеку који је намеравао да у Чешкој оснује Руски музеј. Међутим, није их оставио за музеј, већ једноставно због тога што су били пријатељи, оставио га је зато што физички није могао да га понесе.“

1948. године Булгаков је примио совјетско држављанство и вратио се у СССР. Одлазећи из Прага архив је оставио уметнику Николају Зарецком. Десило се да је Зарецки 1951. године отишао у Париз, али је Добужинском могао да пошаље само мали део архива. Радови су остали у Прагу и тек после смрти Добужинског 1957. године њима су почели да располажу наследници уметника.

Већи део „Породичног албума“ се састоји од радова који су створени у најјаркијем периоду уметниковог стваралаштва, док је био члан удружења „Свет уметности“, једне од најистакнутијих појава у уметничком животу Русије на почетку ХХ века. У историји руске културе ова епоха носи назив „Сребрни век“. Управо у то време се формирао његов језик и створени су познати графички циклуси „Беле ноћи“, „Бакарни коњаник“ и други.

„Дела која су овде приказана, стварана су у току 30 година и може се пратити судбина ових људи, могу се схватити њихови карактери, -каже Валерије Турчин. – Може се видети велики број припремних материјала за часописе, плакате, за позоришне представе. То је врло изражајна уметност.“

Ушавши у удружење „Свет уметности“ након његовог оснивача Александра Беноа, Евгенија Лансереа и других, Добужински је постао један од његових главних учесника, па чак и идеолога. Уметникова дела из колекције Руског Музеја и Третјаковске галерије су само мали део његовог сјајног наслеђа. Он је ликовно обрадио на десетине књига и часописа („Бакарни коњаник“ Александра Пушкина, „Беле ноћи“ Фјодора Достојевског, „Бајке“ Е.Т.-А.Хофмана и многе друге), безбројно мноштво представа у Русији, Европи и Америци, међу којима су представе Сергеја Дјагиљева и представе у МХАТ.

Глас Русије

[Anette]

Визуалне константе руске историје у московском Дому уметника

У московском Централном Дому уметника сада свако ко пожели може да види војну историју Русије од Ледене битке до Првог светског рата. Историју како су је забележили на својим платнима такви мајстори прошлих векова као Павел Корин, Михаил Нестеров, Франц Рубо и други. Основна идеја њихових дела је не просто да пренесу догађаје тог доба, већ и да учине тако да лик великих предака надахне руске војнике.

За време Великог Отаџбинског рата 1942. године, Комитет за послове уметности предложио је Павлу Корину да наслика слику на историјску тему, како би лик великих предака надахнуо совјетске војнике и официре, говори историчар уметности и колекционар Љубов Агафонова. Све своје знање о духовној лепоти и квалитетима руског човека он је уложио у свој триптих Александар Невски. Снага деловања слике испоставила се таква да су њене репродукције много пута красиле фронташке земунице и објављиване у фронташким листовима. А огромна копија слике коју је направила група бораца који су јуришали на Велики Новгород, била је постављена испред улаза у град.

Данаш се ретка етида уз велику слику павла Корина Александар Невски приказује на изложби Од Ледене битке до Првог светског рата. А само платно налази се у сталној колекцији Државне Третјаковске галерије. По речима Љубови Агафонове, приказивање овог рада који раније није нигде излаган широкој публици има велики историјско-културни значај. Посебно зато што с у априлу 2012. навршава 770 година победе у легендарној Леденој бици на Чудском језеру.

1242. године уједињене руске дружине под руководством кнеза Александра нанеле су одлучујући пораз витезовима Ливонског ордена, то је била битка која је постала симбол непобедивости руског оружја. Овај догађај, као и све касниеј кључне битке руске војске, све до чувеног Брусиловског пробоја 1916, нашле су свој одраз у стваралаштву истакнутих руских мајстора сликарства.

На изложби у Центалном Дому уметника представљено је преко 40 ретких историјских дела, сцена битака, позоришних скица за историјске поставке. Аутори радова су Павел Корин, Александар бубнов, Михаил Нестеров, Петар Петровичев, Франц Рубо, Иван Владимиров, Александар Коновалов, Фјодор Федоровски, уметници студија Грекова.

Такви радови као Александар Невски Павла Корина или Јутро на Куликовом пољу Александра Бубнова многи памте од детињства и прихватају као неке визуалне константе руске историје, говори Љубов Агафонова.

Често публика не памти имена сликара, али многи историјски ликови виде се управо онако како су их приказали изузетни руски мајстори, чије слике су много пута репродуковане у уџбеницима и историјским књигама. На изложби могу да се виде припремни материјали за епохалне радове и то је такође врло занимљиво.

[Anette]

Изненађења из музичких архива Русије

Звезде академске извођачке уметности у марту ће допутовати у Русију. Италијанске оперске знаменитости Чечилија Бартоли и Фабио Андреоти, „нови Павароти“, како га неки сад називају, легендарни јапански добошари Yamato, француски виолиниста Рене Каписон, и напокон, Бечки Штраусов оркестар.

Чечилија Бартоли ће овог пута осим Москве и Петербурга посетити још главни град поволшке Републике Татарстан – Казањ. Позната оперска дива је такође добила могућност да допуни своје истраживачко искуство повезано с проналажењем и проучавањем стваралаштва старих италијанских мајстора чија дела затим сама изводи. Многи италијански оперски композитори су у 18-19. веку долазили у Петербург и радили у њему. Њихове партитуре се и данас чувају у музичким архивима града. Маестро Валерије Гергијев је покренуо иницијативу за оснивање музичке библиотеке Маријинског театра на основу ових јединствених архива. И Чечилија Бартоли је у знак захвалности за сећање на своје земљаке заједно с Гергијевим учествовала у добротворном концерту за помоћ ради оснивања библиотеке.

Програм „Sacrificium“ („Приношење жртве“) Чечилија Бартоли изводи у Москви 24. марта заједно с Циришким камерним оркестром (А.Вивалди. Арија из оп. „Јустин“, изводи Ч.Бартоли и орк. под управом Д.Антонинија, Djir).

Истог дана у престоници Државни симфонијски оркестар Русије наступа са својим новим главним диригентом Владимиром Јуровским и истакнутим француским виолинистом Ренеом Каписоном као солистом.

Маестро Владимир Јуровски чија каријера је почела и врло успешно се развија у Европи пре пола године је постао главни диригент Државног симфонијског оркестра Русије. За свој садашњи долазак одлучио је да слушаоцима представи Трећу „Херојску“ Бетовенову симфонију у редакцији Малера и свој избор је прокоментарисао на следећи начин:

„Ради се о томе што ова редакција има своју, врло занимљиву историју у Русији. Малер је 1902. године дириговао у Петербургу оркестром Маријинског театра и у библиотеци су остали рукописи оркестарских партија у његовој редакцији, коју је тек почео да ствара. Завршио ју је већ као главни диригент Њујоршког оркестра. Ове партитуре које је Малер редиговао разишле су се по Русији. И музичари су, ни сами то не подозревајући, у совјетско време наставили да свирају малеровску редакцију Бетовена. Зато се руска, ја бих чак рекао руско-совјеска традиција извођења Бетовена, заправо заснована на малеровској школи. Овде, у Русији, иза гвоздене завесе сачувала се традиција извођења Бетовена која је на Западу изгубљена: рецимо, у Немачкој због нацизма. Већина диригената је била европског порекла, они су отишли у Америку. Пошто сам био први човек који је поново извео „Херојску“ симфонију у овој верзији у Европи – у Лондону, а затим на турнеји по Немачкој и у Паризу, на известан начин сам резервисао право првог извођења ове верзије и у Русији.“

Глас Ру.