Култура (Русија)

[Guest Оливера]

Menja li Ermitaž „orijentaciju“?

U Sankt-Peterburgu se ponovo govori o neophodnosti da Zimski dvorac dobije svoju prvobitnu, ružičastu, boju. Ovog puta diskusiju o tome je pokrenuo direktor Ermitaža Mihail Piotrovski. Ali ni od gradskih stanovnika, ni od društvenih organizacija rukovodstvo muzeja nije dobilo nijedan odgovor — treba li to činiti ili ne. Piotrovski već nekoliko godina gaji ideju da se Zimskom dvorcu vrati boja koju je njegov neimar Rastreli upotrebio sredinom 18. veka. Nakon toga je palata više puta ponovo bojena. Maltene svaki vladar je smatrao za svoju dužnost da da svojoj glavnoj rezidenciji novi oblik. Zimski dvorac je bio i žut, i zelen, pa čak i crven. Zgrada je bojena najmanje 20 puta. Posle Velikog otadžbinskog rata u boji njenih zidova počele su dominirati zelenkasto-azurni tonovi. Medjutim, i u rukovodstvu Ermitaža postoje različita mišljenja o tome ima li smisla vraćanje prvobitnoj boji. Pa i mnogi eksperti, blago rečenu, sumnjaju u ispravnost ideje Mihaila Piotrovskog. Evo šta arhitekta Sergej Meržanov kaže tim povodom.

Prvo pitanje: šta je za nas ovde važnije – principijelna istorijska istina, pa želimo da uradimo onako kao što je bilo od samog početka. Ili, pak, vodimo računa o činjenici da se zgrada u svesti većine ljudi asocira, ušla u književna dela itd. sa nekom odredjenom, kasnijom bojom i onda ništa ne diramo. Odluka treba da padne tek pošto se sve to svestrano promisli. U najmanju ruku, neophodno je istraživanje uz pomoć stručnjaka za arhitektonski kolorizam — smatra arhitekta Sergej Meržanov.

Mišljenja stanovnika Sankt-Peterburga povodom ideje o vraćanju Zimskom dvorcu prvobitne boje podelila se 50 prema 50. Približno isti je i rezultat anketiranja profesionalnih dizajnera i istoričara. Jedni smatraju da će zahvaljujući vraćanju zgradi prvobitne boje postati znatno lepši čitav arhitektonski ansambl Dvorskog trga jer će dobiti originalno zamišljeno jedinstvo. Sa svoje strane, protivnici farbanja pozivaju da se razmisli o tome koja boja treba da se smatra istorijskom — ona koja je bila u početku ili ona koju su zidovi Zimskog dvorca imali najduže vremena. Iznosi se i pragmatično gledište – da se kozmetički remont mora vršiti tek pošto se stara boja sasvim istroši, a sada se novac može potrošiti za nešto korisnije.

U svakom slučaju, definitivna odluka, po svemu sudeći, nije na gradskim stanovnicima, ni na kulturnoj inteligenciji, niti, čak, na direktoru Ermitaža. Farbanje glavnog peterburburškog dvorca u ružičastu boju je toliko radikalno da se odluka o tome neće doneti bez učešća gradonačelnika Valentine Matvijenko i ministarstva kulture.

[Guest Оливера]

Традиционални Московски међународни сајам књига ове године позива љубитеље књига на усељење

Како се сазнаје, 22. сајам књига биће одржан у суперсавременом павиљону 75 Савезног изложбеног центра.

Представник Федералне агенције за штампу и средства масовне комуникације Владимир Григорјев назвао је услове одржавања овогодишњег сајма раскошним. 180 хиљада издања из 55 земаља света биће размештено на површини од 24 хиљаде квадратних метара. Нови павиљон је опремљен по последњој речи технике, у потпуном складу са светским стандардима. У њему су створени комфорни услови за рад излагача, они имају шта да покажу, приметио је Владимир Григорјев и детаљније се зауставио на руској књижној продукцији.

До данас Руска књижарска комора регистровала је 82 хиљаде наслова. То је више него прошле године и знак је да издаваштво у земљи наставља свој развој, изјавио је Владимир Григорјев. Укупан тираж књига које су до данас објављене износи 470 милиона примерака. Показатељ је врло достајан и говори да без обзира на кризу, руско издаваштво добро се осећа.

Организатори су узели у обзир могуће финансијске тешкоће посетилаца сајма, везане за кризу, предложивши им дводневну карту. Ако не стигнеш да видиш читаву изложбу за један дан, дођи наредног. Или дај карту другу или познанику. Цена карте је иста – 60 рубаља, што износи око евро и по.

Посетиоце очекује као и увек много тога, јер у програму сајма најављен је рекордни број гостију. Тако ће прослављени Владимир Војнович представити нову Бајку у глупом Галилеју, а писац фантастике Владимир Губарев књигу под називом Атомска бомба. Новинама ће обрадовати и друге књижевне величине – Андреј Битов, Александар Кабаков, Андреј Дементјев, Људимила Улицка, многе од њих моћићемо да видимо за округлим столом.

Они који се више занимају за страну књижевност, имаће ове године могућност да ближе упознају књижевност Индије. Ова земља је почасни гост сајма. На изложби ће бити приказана издања 100 издавачких кућа Индије, биће одржани сусрети са писцима и преводиоцима. Биће и филмски програм – није тајна да у Русији индијски филм познају мног боље него књижевност.

Између осталог, филмова ће на сајму бити доста. Услови павиљона омогућавају не само да се поставе штандови са књигама, већ и да се на огромном екрану прикажу последњи радови синеаста. Као и да се организује посебна велика изложба електронских књига, којих је ове године много више. И овде би слоган изложбе Отвори књигу! могао да се замени слоганом Отвори фајл!

Глас Русије

28.08.2009.

[Guest Оливера]

Санкт-Петербруг: снови и реалност града-музеја

Хармонија прошлости и будућности: то је управо оно о чему сања Санкт-Петербург, град-музеј, историјски центар и дворска предграђа која су унета у списак Светског наслеђа УНЕСКА.

Упракси овај сан је врло тешко остварити. Ево једног примера: већ неколико година, праћена многобројним скандалима, траје прича око подизања друге зграде чувеног Маријинског театра. Читав Петербург је устао када је првобитно била донета одлука да се зграда гради по пројекту чувеног француског архитекте Доминика Пероа. То би значило да ће се у историјском делу града, који се одликује мирном линијом хоризонта, која је само местимично прекинута оштрим шиљцима, појавити огромна зтална купола неправилне форме која све наткриљује. Овакав украс у градском кварату петербуржани нису могли да дозволе. Грешка је дуго уклањана: увредио се угледни неимар, сукобљавали су се учесници дискусија, одржавани су поновни конкурси за нову фасаду оперске сцене. Коначно је била стављена тачка: прихваћена је разрада петербуршких стручњака који су представили пројекат архитеката из Канаде. Директор Маријинског театра маестро Валериј Гергијев подржао је такву одлуку.

- Удаљили смо се до пројекта Пероа, с тим да се више не враћамо незамисливим пројектима. Једна од главних предности тренутно изабраног пројекта је то што се он несумњиво може подићи у Петербургу, у Русији, рекао је Валериј Гергијев, приметивши: Русија има жалосно искуство изградње неуспешних позоришта и сала. Зато ћемо се потрудити да не станемо други пут на исте грабуље.

Пракса показује да је много лакше оваплотити сан о хармонији у унутрашњем лику града. У сваком случају, никога није збунио пројекат чувеног Константиновског дворца који се налази у предграђу Петербурга на обали Финског залива. Овде, у дворским интеријерима, прави се Галерија савремене уметности. Шта више, аукцијска кућа посебне намене, где ће моћи да се купе дела руских уметника из страних колекција. Једини услов је да она морају да остану у Русији!

До недавно у Константиновском дворцу се налазила само велика лична колекција истакнутих руских музичара Мстислава Ростроповича и Галине Вишњевске, која се састоји од дела руске уметности 18-20. века. Сада је отворена и лична изложба савременог петербуршког мајстора Бориса Четкова – представника посебног правца у сликарству који сам мајстор зове фантастични реализам. Мада, у суштини, фантастични реализам је стабилно укорењен у руску, тачније петербуршку културну традицију. То је посебна митологија Петербурга, настала током векова у руској књижевности – делима Пушкина, Гогоља, Достојевског, Мендељштама. Петербург је код њих хировит, тајанствен, поседује невероватан утицај на човека, може да роди невероватне фантазије и смела стваралачка решења. Овакав је данас овај град-музеј под отвореним небом.

Глас Русије

[Guest Оливера]

„Tri žene Dostojevskog“

– film pod ovim nazivom snima poznati ruski reditelj Jevgenij Taškov. To za njega nije prvo obraćanje Dostojevskom: 1983. ekranizovao je piščev roman „Mladić“. Ovog puta u središtu rediteljeve pažnje je, pre svega, ličnost samog autora, njegovi odnosi sa ženama.

Fjodor Dostojevski je u svom životu triput osetio veliku ljubav. Sva 3 slučaja su bila puna dramatizma i odražena u piščevim delima. Tako je prototip junakinje romana „zločin i kazna“ Katerine Ivanovne, jadne, nesrećne, bolesne od sušice žene sa malom decom u mužem-pijanicom, postala je prva supruga Dostojevskog, Marija Isajeva. Posle smrti muža Marije Isajeve Dostojevski se oženio njom, pa su živeli zajedno 7 godine, sve do njene smrti. „To je čitava epoha u mom životu“ – pisao je Dostojevski. Ulogu Marije Isajeve u novom filmu tumači glumica Jelena Plaksina koja svoju junakinju vidi takvom:

Ona je, po mom mišljenju, maksimalistkinja. Htela je da uzme od života sve, pa je i bila veoma stroga prema sebi i drugima. Dostojevski ju je mnogo poštovao zbog toga – pročitala sam to u njegovim pismima. Naravno da su njihovi odnosi bili komplikovani, pa smo pokušali dato pokažemo u filmu. Marija Isajeva je bila ozbiljno bolesna — to je otežavalo njene kontakte sa okolinom i često onemogućavalo da supruzi budu zajedno. Ali Dostojevski se veoma delikatno odnosio prema ženi i dobro je razumevao.

Pred kraj svog porodičnog života sa prvom suprugom Dostojevski se ludo zaljubio u drugu ženu – mladi egzaltiranu Apolinariju Suslovu koju u filmu igra glumica Glafira Tarhanova. Snažno osećanje se javilo neočekivano: kao poštovalac stvaralaštva Dostojevskog, mlada devojka mu je napisala zahvalno pismo. Pisac ide za njom u Pariz… Odnosi su se završili isto tako neočekivano: Suslova se bez odziva zaljubila u studenta-Španca Salvadora. Dostojevski je gord i plemenit, teško podnosi preljubu, ali ne insistira na daljim odnosima. Ovaj kraći susret razvijen je u romanu „Idiot“: crte Suslove naziru se u liku Nastasje Filipovne.

„Tragam za srećom. Ali gde je ona?“ – pisao je Dostojevski. I njegova pomoćnica i utešiteljka je došla. To je Ana Snitkina, treća ljubav pisca, buduća supruga i majka njegove dece. Radi ove uloge glumica Marina Aksjonova čak je naučila da stenografiše: jer, Dostojevski se upoznao sa Snitkinom kada je tražio sekretaricu. To je moja prva ozbiljna uloga. Priznala je glumica i nastavila.

Vršen je veliki pripremni rad. Završila sam kurs za stenografistkinje kako bih razumela šta je to. Upoznala sam uspomene i dnevnike Ane Snitkine prema kojima je i pisan scenario filma. Čtajući misli sam se: „uči od ove žene koliko je mudra i tolerantna prema mužu svom“.“ Zapanjuje njeno znanje da prećuti, ali da postigne svoje. Tokom snimanja filma za mene je bilo veoma interesantno da radim sa svojim partnerom, Andrejom Taškovom. Od školskih godina pamtim portret Dostojevskog i Andrej mnogo liči na njega. Kada su dodavani šminka i odelo, bila sam apsolutno sigurna da je pored mene upravo Dostojevski.

Snimanje filma „Tri žene Dostojevskog“ skoro je završeno. Kreativni tim se nada da će film približiti gledaocima lik velikog klasika i da je povećati interesovanje za njegovo stvaralaštvo.

[Guest Оливера]

Пехар Вољпе иде у Русију

Списак међународних награда које су освојили руски филмски радници попуњен је Купком Вољпе. Тако се зове награда која се додељује најбољем глумцу Венецијанског филмског фестивала. У Русију ову награду одвози глумица из Санкт-Петербурга Ксенија Рапопорт.

Високом наградом жири Венецијанског фестивала истакао је Ксенијину улогу у дебитантском филму Италијана Ђузепеа Капотондија Двоструки час. То је психолошки трилер где је глумица одиграла собарицу у хотелу, емигранткињу из Словеније. У италијанској кинематографији глумица се већ одомаћила. На Апенинима она је снимила 4 филма, један за другим – Непозната, филм познатог режисера Ђузепеа Торнатора, добила је националну италијанску филмску награду Давид Донатело. А прошле године Ксенија Рапопорт је била позвана у Венецију као водитељка церемоније отварања и затварања фестивала.

Одушевљење руском глумицом је разумљиво: Ксенија која одлично говори италијански помало подсећа на примадону италијанског неореализма Ану Мањани. Па и другим квалитетима привлачи публику европског југа, тврди угледни руски филмски критичар Валериј Кичин.

- Глумица је јаросна, импулсивна, говори о Ксенији критичар. Вероватно се зато и испоставила блиска италијанском темпераменту. Италијани су открили у њој и хумористички таленат. Она је несумњиво упечатљива личност. То се увек види у њеним улогама – њен унутрашњи однос, паметно, истанчано умеће саосећања, умеће да у потпуности уђе у кожу своје јунакиње и да преживљава њене животне колизије у потпуности, тврди Валери Кичин и примећује: ретко испада да прави успех и признање долазе нашим људима из иностранства. Поставши заиста позната после филма Ђузепеа Торнатореа Непозната, Ксенија је стекла и целу серију победа са филмом руском режисера Кирила Серебреникова Ђурђевдан, који је добио неколико награда у Русији и Златни бокал у Локарну.

Тријумф Ксеније Рапопорт у Венецији је у извесној мери поделио и Сергеј Бодров – познати руски режисер, који је био члан жирија. Управо он је уручио јунакињи фестивала Пехар Вољпе, тешку златну чашу.

- По мени било је јасно да је Ксенија боља од свих на том фестивалу, говори Сергеј Бодров, и са осмехом додаје: а уручивао сам награду ја, зато што нико од колега није могао да изговори њено презиме – Рапопорт. Зато сам се пријавио да урадим све сам. И сви су пристали!

Вративши се у домовину, Ксенија Рапопорт ће утонути у позоришни живот. Очекује је петербуршки Мали драмски театар, у чијој трупи ради. Очекује је истакнути позоришни мајстор Лав Додин, пок чијим руководством креира своје сценске ликове. Коначно, очекује је улога о којој маштају многи у представи Три сестре. Занимљиво како ће ова необична глумица ући у Чеховљеву драматургију, како ће осетити његове ликове.

14.10.2009.

Глас Русије

[Guest Оливера]

Међународни фестивал радионица у спомен на Мстислава Ростроповича. Слава Маестру!

Слава Маестру! Под тим називом у Москви се први пут одржава Међународни фестивал радионица у спомен на Мстислава Ростроповича.

Одсвирај нам, Ростропович, ростроповичијаду! Овај редак пре много година посветио је легендарном музичару чувени песник авангардиста Андреј Вознесенски. А сада је олимпијада у част Мстислава Ростроповича започела у руској престоници. Фестивал радионица заиста личи на олимпијаду, сматра иницијатор овог догађаја Олга Ростропович, старија ћерка музичара. По лику сличнија мајци, чувеној и необично лепој у младости певачици Галини Вишњевској, она невероватно подсећа на оца, Мстислава Ростроповича. Углавном по начину говора – живом, чак узбуђеном са симпатичним гутањем речи. У Русији Олга живи само последње две године – од смрти Мстислава Ростроповича. Она је градила свој породични живот у САД, али како признаје, отац је већ са небеса променио њену судбину.

- За живота он ме је све време терао да дођем у Русију – ти мораш то да урадиш, ми смо Руси, овде је твој дом… – сећа се Олга. И испало је тако како је он на крају крајева желео: он је „оданде“ све организовао – како се каже, разложио пасијанс мог живота. Врло често имам осећај да ми тата даје знак – одједном добијам неке интересантне идеје. Чини ми се да је одсвиравши овде све своје концерте, он почео тамо горе да се бави организацијом нашег рада – закључује Олга у шаљивом маниру карактеристичном за њеног оца.

Данас се Олга налази на челу фонда за подршку младим музичарима који је организовао Ростропович и најталентованији од њих ће провести практично читаву недељу у Москви, у Центру оперског певања Галине Вишњевске. Управо овде им предстоји да се усавршавају код истакнутих савремених музичара. Међу њима је пре свега сама Галина Вишњевска, као и ученик Ростроповича, познати виолончелиста и педагог Давид Герингас. Радионице Слава Маестру! пружају могућност да се узму часови код првог виолинисте света Јурија Башмета и од златног обоисте Русије Алексеја Уткина. Коначно, омладину очекује сусрет са Ваном Клиберном – легендарним америчким пијанистом, чији је тријумф на Првом међународном конкурсу Чајковски у Москви 1958. године заувек остао у сећању руских љубитеља музике.

14.09.2009

Глас Русије

[Guest Оливера]

Врт генија. Велелепна седморка

"Врт генија. Велелепна седмрка» — тако се зове међународни културни пројекат који је иницирала Русија. Њега је успоставио један од најпознатијих музеја: спомен-посед лава Толстоја Јасна пољана – мека за обожаваоце стваралаштва великог руског писца из читавог света.

Велелепну седморкуу чиње доајени светске књижевности, који заступају европску класичну традицију од 13. до 20. века. То су Данте Алигијери, Виљем Шекспир, Мигел Сервантес, Јохан Волфганг Гете, Виктор Иго, Џејмс Џојс и Лав Толстој. Током 7 година, почев од идуће године, стваралаштву сваког од тих генија ће бити посвећен седмодневни фестивал у његовој земљи. Први ће бити одржан форум у част Лава Толстоја: идуће године се навршава 100. годишњица смрти аутора чувених романа «Рат и мир» и «Ана Карењина». Како је испричао у специјалном интервјуу Гласу Русије пишчев прапраунук Владимир Толстој, касније ће вероватно Врт генија обухватити и источњачку књижевну традицију.

- За сада је то само европски пројекат, који садржи заиста истакнута достигнућа књижевне класике, уједињујући имена, која не изазивају никакве сумње. То су општепризнати генији, аутори најчувенијих ремек-дела светске књижевности, — каже Владимир Толстој и објашњава: Све је почело пре 5 година од тространог пројекта Шекспир-Гете-Толстој, који је ујединио енглески Стратфорд-на-Ејвону, немачки Вајмар и руску Јасну Пољану, где се налазе музеји тих писаца. Имали смо заједничке изложбе и образовне программе, размене стручњака, конференције – дакле, успешно смо сарађивали у тространом режиму, а затим одлучили да је дошло време да се пројекат прошири. Позвали смо музеје, повезане са животом Сервантеса у Шпанији, Дантеа у Италији, Игоа у Француској и Џојса у Ирској.

Та лепа идеја је резултат опадања интересовања публике према читању класичне књижевности. Тешко је оспорити истинитост тих речи Владимира Толстоја. Међутим, суштина тог пројекта је да читање постане актуелно. Његови учестници изјављују да желе да заштите књижевност од најезде виртуелних и визуелних уметности. Зато се планира да ће се за сваки фестивал у свакој земљи у најмању руку штампати нова издања књига једног од седам великана. После Толстоја ће се издавати дела Шекспира, затим Гетеа – такав је књижевни план за наредне три године.

Током културне историје човечанства је више пута био постављен задатак заштите класичне баштине. Све до сада је он био успешно испуњен, упркос средњовековним аутодафејима, ратовима свих времена, неуком забораву и нападима поп-културе. <audio>

15.09.2009  Глас Русије

[Guest Оливера]

Muzika Šostakoviča izlivena od bronze

Bronzani spomenik muzičkom geniju 20. veka Dmitriju Šostakoviču pojavio se u Sankt-Peterburgu 25. septembra, na 103. godišnjicu kompozitorovog kompozitorovog rođenja.

To je prvi spomenik Dmitriju Šostakoviču u njegovom rodnom gradu kojem je on posvetio jedno od najčuvenijih svojih dela, 7., Lenjingradsku, simfoniju. Komponovao ju je 1941. godine, kada su Hitlerove trupe napale SSSR. Tada je Sankt-Peterburg zvan Lenjingrad i doživljavao najteža vremena u svojoj istoriji – početak 900-dnevne fašističke blokade. Kompozitor je prve mesece blokade proveo u Lenjingradu, gde je i stvorio simfoniju koja je postala simbol veličine duha stanovnika i branilaca grada na Nevi. Upravo taj momenat u biografiji Dmitrija Šostakoviča postao je ključan u radu na spomeniku kompozitoru – kaže dopisniku Glasa Rusije njegov autor, mladi peterburški vajar Konstantin Garapič.

To nije portret, već moja unutrašnja predstava o Šostakoviču. To je skoro muzički lik – rekao je Konstantin Garapič počeo da opisuje skulpturnu kompoziciju: sedeća prilika opkoljena arhitektonskim masama koje se asociraju sa partiturama, sa muzičkim ritmom. Šostakovič se jednom rukom oslanja na ove mase, a drugom kao da svira na klaviru ili, pre, napipava u vazduhu melodiju. Prema mojoj zamisli, Šostakovič u ovom trenutku promišlja Lenjingradsku simfoniju.

Radeći na spomeniku, Konstantin Garapič se oslanjao na uspomene Maksima Šostakoviča, kompozitorovog sina, danas nadaleko poznatog dirigenta. „Šostakovič nijeb komponovao muziku u pravom smislu reči, već je ju hvatao unutrašnjim sluhom o beležio na papiru“ – piše u ovim uspomenama. Uzgred rečeno, vajar je zajedno sa Maksimom Šostakovičem koji se posle nekoliko godina života u inostranstvu vratio u grad na Nevi radio na mnogim detaljima spomenika i njegova konačna varijanta je potpuno zadovoljila kompozitorovog sina.

Naravno da su vođene i diskusije o monumentu. Niko se nije protivio njegovom podizanju, ali izazivalo je pitanje lokacija. Reklo bi se da je ona logična: trebalo je da se bronzani Šostakovič pojavi na raskršću 2 ulice od kojih jedna nosi njegovo ime. Ali, prvo, to je novo stambeno naselje, dok je kompozitorova biografija vezana, razume se, za istorijski deo Peterburga. Drugo, izražavana je sumnja u celishdnost podizanja spomenika na putu od metro-stanice do sportsko-zabavnog centra. Uzgred rečeno, trougaoni teren pored monumenta odmah je dobio specijalnu prevlaku radi zaštite od skejtbordista. Uostalom, možda je ova zabrinutost bila suvišna jer treba pamtiti da je veliki Šostakovič nekada bio mlad i smešljiv, obožavao fudbal i da se nije klonio običnih ljudskih radosti.

25.09.2009

Glas Rusije

[Guest Оливера]

На гостовања у Русију – с љубављу, а не и први пут

Велики тенор Хозе Карерас и легенда рока сер Елтон Џон, милозвучан Хулио Иглезијас и оснивач састава Дип Парпл, пијаниста Јон Лорд с програмом симфонијске музике, обновљена легенда рока састав Рејнбов и ништа мање познати тим Назарет. То је киша од метеорита која ће у октобру пасти на Москву.

Отвара параду великана светске музике рекордиста из Гинисове књиге рекорда Хулио Иглезијас. Чувени шпански певач је продао током своје каријере, која је трајала више од 40 година, скоро 300 милиона плоча, и издао највише од свих музичара албума — 80. Према Русији Хулио Иглезијас има посебан однос. Током последњих 35 година он је долазио овамо више пута, те тврди да је Русија постала важан део његовог живота. Волим руску публику, допада ми се да овде наступам, – каже певач.

- Мада се тврди да се времена мењају, осећања остају непроменљива. То се преноси са колена на колено. Људи исто тако плачу и смеју се, тугују и радују се. Имам у Русији много пријатеља, они увек срдачно дочекују мене и мој тим. Уверен сам да ће и сада све бити одлично.

Чувени британски певач и композитор Елтон Џон који је долазио у Москву још у советско доба, први пут ће показати у руској престоници шоу Црвени клавир који је дигао галаму, а који се већ у току 5 година даје у Лас-Вегасу.

- Свакако, екстравагантна суперзвезда ће донети у Москву свој црвени клавир. Њега ће ставити на позорници спортско-концертног комплекса Олимпијски који прима око 40 хиљада гледалаца. Познати фотограф Давид Лашапел ће уредити шоу у стилу поп-арт: обојене неонске скулптуре и необичне напумпане фигуре, виртуозно светло и ласерни ефекти ће учествовати у концерту чији је главни херој, разуме се, Елтон Џон.

Шкотска група Назарет ће у Русији имати читаву концертну турнеју. Такви размери још нису били постигнути. Гостовања ће обухватити скоро 30 градова. Почев од јужних региона, посетивши Сибир и Далеки Исток, у другој половини октобра ће музичари стићи у Москву. Они ће завршти гостовања од 1 и по месеца у Санкт-Петербургу. Турнеја је посвећена 40. годишњици групе. Легендарна група стално обилази свет са концертима као да подржавајући идеју једне од нових песама која се зове Настави да путујеш.

01.10.2009

Глас Русије

[Guest Оливера]

Породица Шостаковича и даље вoли сву музику – од Баха до Офенбаха

Од 1975. године 1. октобар је у културном календару обележен као Међународни Дан музике. Иницијатор овог меморијалног датума, који подвлачи значај класичне музике, високе уметности, својевремено је био Дмитриј Шостакович. И УНЕСКО је подржао предлог великог руског композитора. Од тада је много воде протекло… Данас позиције академске музкек постају све скромније, данас влада комерцијална култура, поп-музика. Тако сматрају многи и мислеће људе то врло огорчава, буквално баца у песимизам. Ипак ни трунке песимизма није било у интервјуу који је за Глас Русије дао потомоак Дмитрија Шостаковича, његов син Максим Шостакович, познати музичар, диригент.

- Мислим да је у свим историјским периодима класична музика коегзистирала са другим музичким жанровима. Једни су волели једно, други друго. Омладина увек воли нешто ново и лако. Млади људи воле музику за игру и забаву. Када постају старији и мудрији, желе да чују оно о чему говори музика. Она постаје неопходна за срце и ум. И тада се окрећу класичној музици. А ако не воле баш никакву музику, то је готово!

Како вас је Дмитриј Дмитриевич Шостакович навиокавао на музику?

- Не могу да кажем да нас је навикавао. Ишао сам у музичку школи у учио класични репертоар. Џез мој тата није превише волео, а ја сам се страсно за њега занимао. Када су у мојој соби одјекивали џез снимци, он је понекад, у пролазу говорио пријатељским тоном: Квариш свој укус. Сећам се такве његове фразе! Веома сам волео џез. Али, чини ми се да то није нашкодило томе што сам постао класични диригент.

Каква вас музика привлачи као диригента?

Увек сам тежио музици са великом филозофском дубином. Отац је говорио: Волим сву музику од Баха до Офенбаха. То је мудра мисао. Такође и ја.

А вашу децу учите музици?

- Моја млађа деца нису кренула музичким стопама, мада су се бавила музиком Сматрам да у оштеобразовним школама обавезно треба да постоје музички часови. У оним школама које је у Петербургу отворила моја жена Марина, а таквих је већ неколико, предају класичну музику, деца свирају и баве се сликарством. Уметност треба да се предаје у школи. Тада ће деца израсти у праве људи, чије срце и ум неће бити затворени за класичну музику.

- То што у културном календару постоји Дан музике, врло је позитивно. Сваки пут овај дан буди интересовање за озбиљну музику. И сваке године све више људи урања у свет класике.

02.10.2009

Глас Русије

[Guest Оливера]

110 година руске грамофонске плоче

110. годишњици руске грамофонске плоче посвећена је изложба у московском Музеју музичке кулутре Глинка. Посебно интересовање изазива део изложбе који говори о првој деценији историје руске грамофонске плоче.

Раскошне шкољке огромних грамофона и скормни по димензијама „путнички“ фонографи. Од разнобојних етикета грамофонских плоча с почетка 20. века може да се заврти у глави. Ту си и портрети и фотографије извођача, који су снимали у првим руским студијима и међу њима велики руски певач Фјодор Шаљапин. Књиге, шарени летци, каталози и коначно слављеница – прва грамофонска плоча. Кустос изложбе Наталија Соловјова показује јединствени експонат и говори како је започела историја снимања плоча у Русији.

Мали црни диск-мињон, при чему једностран. На њему је снимљен валцер из Глинкине опере Живот за цара у извођењу оркестра коњичке гарде под управом капелана Ружека. Година снимања – 1899, говори Наталија Соловјова. Управо те године фирма Грамофон Емила Берлинеа отворила је своју производњу у Русији. Пре тога она је већ радила у иностранству. Немачки проналазач и инжињер Берлинер отворила је своју производњу у Русији. Пре тога она је већ радила у иностранству. Немачки проналазач и инжињер Берлинер пронашао је грамофон. Његов заштитни знак био је анђео који се окреће на диску. Али руска црква није могла са тим да се сложи, зато се у Русији усталио назив Амур који снима. Као да је управо он снимао музику на дрном диску.

На плочама прве четвртине 20. века сусрећу се и друге марке. То је по речима Наталије Соловјове, била не увек законита продукција. Успех производње грамофона и плоча брзо је створио пиратерију у снимању звука.

На пример, плоча Мелодиефон, снимљена у некаквом илегалном цеху, говори координатор изложбе. Цех је радио отприлике око 1910. године. Већ тада су пронашли како да безобразно копирају снимке фирме Амур, издајући их под својом марком. Али затим је избио скандал и пирати су почели са издају плоче под марком Арфеон. На крају крајева, 1911. године први пут је у Русији било покренуто питање заштите ауторских права у продукцији снимања звука, чак је разрађени и одговарајући закон.

Изложба у Музеју Глинке је озвучена. Сви архивски снимци су рестаурирани, преведени у дигитални формат и издати на дисковима. Овде се на пример може чути како свира своја дела истакнути руски композитор и пијаниста Александар Скрјабин, како је свучао млади глас величанственог руског певача Леионида Собинова и како је почео успон ка слави велики виолиниста Јаша Хајфец – тада десетогодишњи дечак.

23.09.2009

Глас Русије

[Guest Оливера]

Мајстор и Маргарита: мистика се наставља…

Чувени роман Михаила Булгакова Мајстор и Маргарита добио је два музичка оваплоћења: у Московском дечијем забавном позоришту је одржана премијера опере-фантазије Мајстор и Маргарита компрозитора Валентина Овсјаникова, а у Позоришту Александра Градског представили су аудио-оперу Мајстор и Маргарита коју је познати рок-музичар снимио на 4 компакт-диска.

Роман Мајстор и Маргарита је веома повољан сиже за оперу. Нарочито, када се третира као фантастерија, када се не наглашавају љубавна, филозофска или религиозна теме, — сматра популарни интерпретатор и композитор Александар Градски. Роман је велики, вишеплански, свакако, у опери нема неких лица – све се не може обухватити. Ионако опера траје 4 сата, — каже Градски. Иначе је она компонована у току више од 30 година.

Дуго се нисам одлучивао да активно радим на компоновању те опере. Када би ми пала на памет интересантна мелодија ја бих је записао. Много волим тај роман, зато сам се бојао да не покварим главно, не нађем одговарајући тоналитет. Односно, хтео сам да уместо директног текста или препричавања будем духовно, идеолошки, а чак и емотивно близак том роману, — каже Александар Градски.

Валентин Овсјаников је, напротив, третирао роман Булгакова као причу о великој љубави и зато је акцентирао ликове Мајстора и Маргарите. Композитор сматра своје дело маштом, у којој историјска и мистична лица само допуњавају основну линију сижеја.

Роман Мајстор и Маргарита је више пута био екранизован или постављен у позоришту. Постоје и опере према том сижеју, и музичке поставке. Моћно испреплетање библијске теме, мистичких догађаја и реалног совјетског живота 1930-х година заинтересовало је чак и британског композитора Ендрју Лојда Вебера, али је познати у свету аутор мјузикла није завршио посао, признавши да не зна како да заврши то дело, мада је роман Булгакова завршена ствар. Додуше, писац није стигао да сам коригује до краја своје дело, јер га је у томе прекинула смрт 1940. године. Роман је чекао објављивање скоро 30 година. Од тог времена се он сматра једним од најбољих дела руске књижевности 20. века. Према резултатима анкетирања, грађани Русије су поново назвали роман Мајстор и Маргарита омиљеном књигом.

Александар Градски је уверен да његовом делу Мајстор и Маргарита нису потребни ни позорница, ни екран. Према његовом мишлењу, аудио-опера оставља већи утисак, тим пре што је у снимању учествовало 57 прворазредних солиста и музичара. Издање опере је уређено попут књиге, а то није случајно, — каже Александар Градски.

Људи слушају то дело, те код њих настаје осећај као после читања књиге, то сам приметио. Настају фантазије. Понекад кажу да би било добро да се то постави у позоришту, свак има своју варијанту поставке.

Вероватно ће се он много разликовати од приредбе коју је предложио Валентин Овсјаников. 25 година је он сањао да види своју оперу постављеном у позоришту. То је учињено само ове године, када је Московско дечије забавно позориште добило нову зграду са великом позорницом. Композито је уверен да ће његова опера бити разумљива за слушаоце различитих генерација, јер је њена музичка фактура једноставна и мелодична.

24.09.2009

Глас Русије

[Guest Оливера]

Knjiga o srpsko - ruskim odnosima

Prijateljstvo dva naroda

07.10.2009.

„Moskva i Srbija, Beograd i Rusija - društvene i političke veze XVI i XVIII vek“, zajedničko izdanje Arhiva Srbije i Glavne arhivske uprave grada Moskve, juče je predstavljeno u zgradi Arhiva Srbije. Ovo je prvi tom, od ukupno pet planiranih u okviru zajedničkog projekta, koja dokumentovano govori o odnosima dva naroda.

- Istorija srpsko - ruskih odnosa u svesti više generacija izaziva različita tumačenja - naučnih, političkih, ideoloških. Ovo je jedan od najpouzdanijih načina da se približimo slici odnosa dva naroda i da ih kroz dokumenta iščitavamo i istražujemo - kaže Miroslav Perišić, direktor Arhiva Srbije.

Zbornik radova, čine dokumenta koja su sakupljana iz različitih srpskih i ruskih arhiva i biblioteka, a sadrži i najstariji objavljen pisani dokument iz 1509. godine koji govori o odnosu ruske države i srpskog naroda.

Ideja da se sakupe najzanimljivija dokumenta nastala je na osnovu dugogodišnje saradnje ova dva arhiva, kao i da se racionalnim pristupom prikaže jedna celovita i kontinuirana slika petovekovnih odnosa. Projekatom su planirana zajednička izdanja još četiri, takođe dvojezična, toma o društveno - političkim vezama.

Aleksandar Vasiljevič Konuzin, ambasador Ruske federacije, istako je zadovoljstvo što prisustvuje promociji knjige upravo u zgradi koja simbolizuje rusko - srpsku saradnju, kao i da će je „sigurno koristiti u svom budućem radu i praksi“.

"Blic"

[Guest Оливера]

Премијера у Художественом као знак квалитета

Парадно здање у самом центру Москве, на Арбатском тргу… Светлећи натпис на врху фасаде – Художествени… То је најчувенији биоскоп у Москви који 10. новембра обележава век постојања.

Овде се не продају кокице, већ се чува традиција, ради бифе где се продаје чај и колачи. Четири сале биоскопа Художествени примају 900 гледалаца, раде практично даноноћно и московљани радо доалзе овде и на премијере акционих филмова, и на арт-хаус филм, и на дечије филмове. Публика апсолутно верује репертоару Художественог: лоше филмове овде не дају. И тако већ сто година, од како се појавило ово здање, први биоскоп у Русији, специјално направљен за приказивање филмова, истиче историчар филма Наум Клејман.

Биоскоп Художествени није добио назив случајно, тврди Наум Клејман. Као прво, у то време у Француској су почели да се снимају филмови који су се звали филм д арт, тачније они који су претендовали на припадност уметности. Са друге стране, у Москви се то пресецало са називом Художествени (уметнички) театар, то је била као рукавица бачена Станиславском и његовом позоришту. Ми смо тада претендовали већ на то да се филм пореди са позориштем и по благородним тежњама и по општој доступности, и по висини захтева. Може се рећи да је Москва добила културно место, место где публика може да се сретне са музом филма.

Зграда изграђена 1909. по пројекту архитекте Николаја Благовештенског, прво је изгледала доста скромно. Али две године касније њу је украсио отац руске модерне Фјодор Шехтељ. И Художествени је добио величанствену парадну фасаду са фронтоном, а сала је двоструко увећана. У фоајеу публику је дочекивала светлећа фонтана, зимски врт и лепа сцена, на којој су пред пројекцију наступали музичари.

Уметнички је оправдао свој назив у свим периодима стогодишњег постојања. Управо овде су приказиване најважније премијере: до хиљаду људи, на пример, окупило се на премијеру Оклопњаче Потемкин Сергеја Ејзенштајна! 1931. године у Художественом је одржана премијера првог совјетског звучног филма Пропусница за живот, а 1936. године првог филма у боји Груња Корнакова. Међу тим зидовима одржавао је своје сеансе чувени филмски и фото мајстор Дзига Вертов, приказивајући истакнуте огледе у жанру документарног филма. Најпопуларније совјетске комедије Волга-Волга и Свињарица и пастир, светски познати филмови о Другом светском рату – Балада о војнику и Лете ждралови први пут су приказивани у биоскопу Художествени. Велики филмски режисер Андреј Тарковски овде је премијерно је показао једно од првих ремек-дела Иваново детињство, који је освојио Златног лава у Венецији.

10. новембра у Художественом отворен је велики јубиларни програм. Увече су се у фоајеу биоскопа појавили ликови у костимима с почетка 20. века и међу њима тајанствена личност: човек који је купио прву улазницу за јубиларни биоскоп. Између осталог, у фоајеу Художественог недавно је постављен споменик првој биоскопској улазници која је продата 10. новембра 1909. године за програм француских филмова. Уметник Фидаиљ Ибрагимов, аутор овог обележја сећа се како је тешко било направити њен пластични лик.

Ишао сам у музеје, говори уметник, позиришне улазнице из тог доба су се сачувале, а биоскопске нису. Мислим да сам успео да направим лик – фонт, вињете из тог времена. Најважније је било пренети епоху, стил, али да то буде изречено савременим језиком.

Јубиларни програм у Художественом ће трајати две недеље. На екранима биоскопа ће бити приказани сви они изузетни филмови, чије премијере су одржане управо овде, при чему се сеансе бити бесплатне.

10.11.2009

Глас Русије

[Guest Оливера]

Уз јубилеј Пушкинског музеја; јединствене изложбе и грандиозна реконструкција

Московски музеј ликовних уметности „Пушкин“ је на прагу традиционалног уметничког фестивала „Децембарске вечери“ најавио тему уметничке експозиције уз музички програм.

30. новембра у музејски салама ће бити отворена изложба „Ликови историје у европској уметности 19. века“. Она се састоји од преко 100 слика и графика из 17 музеја – од париског Лувра до московског музејског имања Кусково.

То се у извесној мери може сматрати почетком читавог низа пројеката којима Московски музеј ликовних уметности „Пушкин“ дочекује своју 100-годишњицу предстојећу 2012. године. У јануару идуће године овде ће, на пример, бити одржана изложба дела Пабла Пикасоа. Париски музеј великог сликара ће доставити у Москву не само чувена платна, већ и документе и филмове о Пикасоу. Затим ће Будимпештански музеј ликовних уметности уприличити јубилеју Пушкинског музеја експозицију дела старих мајстора. Биће реализован и енглески пројекат „Вилијам Блејк и британска визионарска уметност“ посвећен личности истакнутог песника, мистичара и сликара.

А за 28. новембар предвиђена је промоција пројекта познатог британског архитекте Нормана Фостера који предлаже своју варијанту реконструкције Пушкинског музеја и стварања на његовој територији тзв. Музејског градића. – Онда ћемо постати најсавременији музеј Русије – сигурна је његова директорка Ирина Антонова. Фостеров пројекат предвиђа стварање општег подземног простора за све зграде и надземне парковске зоне коју Ирина Антонова сматра једном од јаких страна замисли.

- Савремени музеј – то је приближно 50 одсто експозиција, а друга половина – то је простор за гледаоци, где се они одмарају, слушају предавања и могу сами да нешто ураде. На пример, деца која долазе у музеј сликају, вајају, баве се бакрорезом, иду у библиотеку, где читају књиге, итд. тој. Неопходан је нови простор, где гледалац постоји ван уметничких дела. таква је структура савременог музеја – саопштила је Ирина Антонова.

Међутим, планови реконструкције територије Пушкинског музеја изазвали су, истина, забринутост код московских заштитника архитектонске баштине.

- Ми се стварно налазимо на територији тзв. Белог града, најдрагоценијег дела Москве, и чувамо га – одговара гђа Антонова свим забринутим лицима. – све своје зграде добили смо у најјаднијем стањуи све реновирали. Сасвим основано тврдим да је музеј „Пушкин“ најбољи муштерија Москве. Нико више од нас се не брине о овој баштини.

Што асе тиче јубиларних изложби, Ирина Антонова је рекла такође да су у току преговори са страним музејима о организација експозицији дела сликара кључних за историју светске уметности, и то управо оних којих је мало или уопште нема у збирци музеја „Пушкин“.

19.11.2009

Глас Русије