Култура (Русија)

[Guest Оливера]

Руска класика на европским сценама

Крајем прошле недеље на чувеним европским позоришним сценама у Милану и Лондону одржане су премијере два дела руске класике.

У Милану познати филмски режисер Андреј Кончаловски приказао је своју верзију драме Ујка Вања, приређену поводом јубиларне године Антона Чехова. 150 година од рођења великог руског писца обележаваће се 2010. године. За Андреја Кончаловског обраћање драми Ујка Вања није прво: пре скоро 40 година он је направио филмску верзију Чеховљеве драме. Али овом делу, сматра Кончаловским можемо се враћати бескрајно.

Вечита драма, као било која Чеховљева, као била која Шеспирова, Софоклова – вечита драма која никада не даје исцрпан одговор, тврди Андреј Кончаловски.

Шта више, редитељ је уверен: Чеховљева дела могу се режирати бескрајно много пута, али да се до краја не схвате. У нашој представи, говори о новој поставци Кончаловски, све је у оном времену у ккојем је писао Чехов – и костими, и сценографија, које скоро да нема: две фотеље, три столице и кревет. Андреј Кончаловски је више пута изјављивао да га не убеђују експерименти неких колега које покушавају да актуализују класичне текстове Чехова, преносећи радњу у наше време. Односим се према тексту као према Светом писму, говори режисер. Игноришу дедаскалије – њих су могли да напишу не Чехов, већ режисери, између осталог Станиславски, или су могле да буду диктиране цензуром. Али текст не игноришем никада.

20. новембра, на сцени лондонског Краљевског позоришта Ковент Гарден биће приказана нова поставка опере Чајковског Черевички постао је први образац лирско-комичног жанра у руској опери.

Амерички редитељ Франческа Замбело, која је Ковент Гардену понудила своју верзију поставке, можемо сматрати у извесној мери стручњаком за руску оперску музику. Борис Гудунов и Хованшчина Мусоргског, Рат и мир и Огњени анђео Прокофјева, Леди Макбет Мценског среза Шостаковича. Пикова дама Чајковског и Черевички – ево убедљивог списка њеног руског репертоара.

Нова представа у Лондону, по замисли редитеља, реализована је тако да се дужни ослонац стави на балетску музику, које је посебно много у другом чину. Играчке тачке извели су углавном уметници Ковент Гардена. А водеће певачке партије руски солисти, између осталог из московског Бољшог и петербуршког Маријинског театра.

23.11.2009

[Guest Оливера]

50 година није солидан узраст за оргуље

Девет векова музике за оргуље – међународним фестивалом под таквим називом у Московској Концертној дворани Чајковски почела је прослава 50. годишњице монтираног тамо краља инструмената.

Тачно пре 50 година у Москву из чешког града Крнова стигла је композиција посебне намене. У њених 8 вагона су се налазиле хиљаде металних цеви различитог пречника и висине, тоне панела од скупоцених врста дрвета и сложени електрични механизам са комплетом педала и неколико клавијатура. То је било ново оргуље, створено по наруџби Концертне дворане Чајковски.

Данас је инструмент чешке фирме оргуља Ригер-Клос један од основних московских концертних оргуља поред три друга. Између осталог, и они су слављеници. Француско романтичарско оргуље Велике сале конзерваторијума прославило је 110. годишњицу. Немачки барокни инструмент у Малој сали конзерваторијума такође је стар 50 година. Пре 5 година почело је да свира створено у Немачкој универзално оргуље у Московском међународном Дому музике. Међутим, Ригер-Клос је најтраженији, чак и најпопуларнији. Извођачи високо цене његове особине. Међу њима је оргуљаш светског гласа, по дужности је он и чувар тог инструмента, Гари Гродберг.

То је мој омиљени инструмент, сматрам га најбољим оргуљем у нашој земљи, — каже Гари Гродберг. – Главни доказ тога је број концерата који се одржавају овде: публика гласа за ово оргуље.

Главни град Русије умногоме то дугује чувеном чешком оргуљашу и мајстору оргуља Иржију Рејнбергеру. Када је он био на гостовању у Совјетском Савезу, он је у разговору са совјетским музичарима рекао: имате најбољу у свету публику и најгора у свету оргуља. Диван звук оргуља у Концертној дворани Чајковски није био постигнут одмах, — каже пазитељ оргуља Владимир Иодис у разговору с дописником Гласа Русије.

Могло би да се каже да је то оргуље рођено три пута. 1959. године је оно израђено, углавном, према диспозицији Иржија Рејнбергера, а 1970. и 1977. године реконструисано. Чешки мајстори су заменили неке старе и додали низ нових регистара, јер је у провбитном стању оргуље било помало пиштаво. Данас је његова главна предност што оно одговара свим музичким стиловима – и бароку, и романтизму. Тамо чак има и специјални регистар за савремену музику, када притискањем једне дирке укључује се не једна, већ неколико цеви у том оргуљу. Данас је наше оргуље у добром стању. На њега пазе три човека, независно од тога да ли се планирају концерти. Контролише се стање инструмента, рецимо, када се мења време. Ако је пао снег, треба проверити како се променила влажност у сали, да ли оргуље на њу реагује и тако даље. Инструмент се обавезно чисти, прегледају га ради превентиве и регулисања – оргуље је велико, има много делова, зато је потребно стално пазити на његов рад.

Када се на оргуље добро пази, оно може да практично живи вечно. То је не само најсложенији и најстарији међу професионалним музичким инструментима. Он је и невероватно прилагођен за догорочно коришћење. Познато је да у Европи све до сада одлично звуче оргаља, створена у 16., 15., чак и у 14. веку! Дакле, за оргуље 50 година није солидан узраст, већ почетак вечног живота.

24.11.2009

[Свет-лана]

Посмотрите, пожалуйста, выступление победительницы консурса "Таланты Украины" Ксении Симоновой из города Евпатория. Потрясающее зрелище!

http://www.youtube.com/watch?v=dMgJRfb80mI

[Guest Оливера]

Време жена у Русији и књижевности

Сензационална је била церемонија објављивања добитника књижевне награде Руски Букер. Присутнима у сали московског хотела Златни прстен је тако рећи срце стало, када је председник жирија рекао: Јелена Чижова, роман Време жена.

На то дело, штампано у петербуршком часопису Звезда, нико од критичара, изгледа, није обратио пажњу. Међу фаворитима су били Александар Терехов с романом Камени мост, Леонид Јузефович – недавни тријумфатор награде Велика књига за роман Ждралови и патуљци. Међу 6 финалиста Руског Букера Јелена Чижова је била сматрана за аутсајдера, чак без обзира на то што се њено име трећи пут нашло на шорт-листи те престижне награде, која се додељује за најбоља дела у жанру романа на руском језику. 2002. године је била номинирана њена Лавра – књига где је књижевница описала наличје црквеног живота. 2005. године у финалу Руског Букера поменут је био роман Злочинац – посвећен антисемитизму и реакцији на њега.

Теме су акутне, провокативне. И сама књижевница делује чврсто, строго. Она је дипломирани економиста, раније је била школски професор, радила у бизнису, чак је била супруга свештеника. Међутим, један случај је преврнуо њен живот, — испричала је Чижова, одговарајући на питање новинара, како је постала списатељица.

"То је било 1998. године, сећа се Јелена Чижова. Десило се да сам из Крима пловила у Истамбул бродом Успомена Меркура, те се брод запалио. 6 сати је горео у мору, нико нам није притекао у помоћ. Турске власти су изјавиле да смо у неутралним водама, украјинске власти су се жалиле што немају горива да би нам притекли у помоћ. У току тих 6 сати сам схватила да ми је жао да одем на онај свет, јер нисам урадила ништа шта сам морала да урадим. Када је успело да се ватра савлада, сишла сам на обалу и постала свесна да нећу више мислити ни на новац, ни на каријеру. Радићу оно што морам да радим".

Роман Време жена, који је добио Руског Букера, посвећен је људима, који су преживели страшно доба – 900-дневну фашистичку опсаду Лењинграда током Другог светског рата. Радња у том роману почиње већ послератних година, његове јунакиње су три старе жене које живе као сустанарке. У тај стан се уселила и млада жена са дететом. Девојчица не говори ни у 7. години, она ћутке слуша старице, упија њихово искуство, њихов однос према животу и међусобне односе. Њена мајка умире, али те старице не шаљу девојчицу у сиротиште. У епилогу се каже: сироче је порасло и постало уметница… То је обична, сентиментална прича… Међутим, управо људска осећања, природне основе и вредности живота су били важни за аутора, како је признала сама Јелена Чижова, да би се она обратила данашњим читаоцима.

"Зашто смо постали онакви какви смо? Шта је било у нашем животу што нас је натерало да постанемо такви? Вероватно систем вредности, који се на Западу формирао столећима, код нас је био прекинут. Представе о добру и злу се преносе не преко уџбеника, ни преко романа, већ само с колена на колено: од прабаке баки, од баке мајци, од мајке кћери. Апсолутно сам уверена, — наставља Јелена Чижова, — да је 20. век у Русији био век жена. Десило се тако да су најбољи мушкарци погинули у рату и репресалијама. Остале су жене, носиоци традиција. Повремено настају доба када жене играју важну, судбоносну улогу. У 20. веку су жене преузеле све тешкоће јер нису имале друге могућности. Тако је било у мојој породици, тако је било у многим породицама. Зато сам назвала роман Време жена".

Различити чиниоци су утицали на толико неочекивани избор жирија Руског Букера-2009. Председник жирија, познати песник Сергеј Гандлевски је рекао, например, да он, човек, који није сентименталан, читајући тај роман осетио је камен у грлу.

Дакле, Јелена Чижова је допунила списак носилаца Руског Букера и добила новчану награду од пола милиона рубаља.

06.12.2009

[Свет-лана]

Шестой музыкальный фестиваль "Масленица", который пройдет в Мариинском театре с 7 по 14 февраля, будет посвящен трем великим музыкантам – Стравинскому, Рахманинову и Шаляпину

[Guest Оливера]

Предводик руског музичког образовања

15. фебруара за студенте Руске музичке академије биће још један „Татјанин дан“, празник студената. Обележавају га у знак сећања на то да је управо на тај над у Москви изузетна породица музичара просветитеља Гнесини отворила музичку школу. Десило се то пре 115 година.

Пет сестара Гнесини, од којих је најстарија била Јелена, започело је свој педагошки рад у кући на Собачјем тргу, где су саме живеле. Касније им се придружио и брат, Михаил Гнесин. Из њиховог скромног подухвата израстао је огроман музичко-образовни комплекс, који је сада познат у читавом свету и носи име породице Гнесини. О неким епозодама у његовој историји у интервјуу за Глас Русије говори директор музеја Академије Владимир Троп.

Све је започело приватном школом, каквих је било мног, али даљи развој испоставио се сасвим блиставим. Данас постоји 4 школских установа у систему Гнесинског комплекса. То је пар настао пре 115 година – академија и школа, где су учили деца и одрасли, примани су практично сви заинтересовани. Али ове школске установе су се већ тада издвајале врло озбиљном, напредном поставком посла. Гнесини су сами добили одлично образовање код истакнутих мајстора Московског конзерваторијума, учили заједно и дружили са највећим музичарима. Полазећи од рада са децом, Гнесини су водили систематску професионалну обуку. То је привилегија Русије – такав систем образовања, где се музичари васпитавају од детињства до највиших звања. И то је израђено у великој мери захваљујући гнесинском систему.

А плодови овог система су имена музичара позната читавом свету: пијаниста Јевгениј Кисин, диригент Владимир Федосејев, виолончелиста и диригент Александар Рудин, велики музичари 20. века – Људмила Зикина, Јевгениј Светланов, Микаел Тариведриев.

Било је одлично, наставља директор Гнесинског музеја – то што је Јелена Гнесина остала руководилац школске установе 72 године! То је само по себи незамислив рок! И она је била, наравно, невероватан руководилац са тачке гледишта организационих способности. Она је постигла да у Москви буде изграђена основна зграда института. Грађена је за време Другог светског рата! А принцип гнесинских школа је отвореност – никаквог конзерватизма. Још 1903. године први пут у гнесинских школама појавио се дечији хор. Сада где се нема дечијег хора – у свакој музичкој школи… Затим, 1911. године, дечијске оперске представе. 30-их година, када је радио активно развијан, појавило се одељење за припрему музичких руководилаца на радију. Оно је кратко постојало, али то је било занимљиво. Број струка је заиста све време увећаван: пре 60 година појавио се први у свету факултет народних инструмената, што се чинило сасвим неспојивим са академском музиком. 80-их година у Гнесинском институту први пут у земљи појавио се факултет режије звука. Сада постоје одељења естрадних и џез инструмената и естрадног певања, народног хора и соло народног певања. Најновији је музички менаџмент, продуценти, чак и такво одељење недавно је отворено на Гнесинској академији. Тако да процес тече стално.

Наравно, за 115 година постојања музичког комплекса који су створили Гнесини, нешто од онога по чему је био познат породични подухват нестало је: у првом реду то је управо породични дух, домаћа атмосефера. Али остало је главно – професионализам и прогресивност обуке. И, наравно, захвално сећање на осниваче. О њима је предивно и тачно говорио писац Владимир Солоухин: Без Гнесиних немогуће је замислити ни Москву, ни домаћу културу, ни саму Русију.

15.02.2010

[Guest Оливера]

300 година летње резиденције руских царева

Царско Село, 24 километра јужније од Петербурга, парадна је летња царска резиденција. Овог лета она је прославила 300 година. Споменик је уврштен у списак Светског наслеђа УНЕСКА.

У својој тристагодишњој историји Царско Село је било центар велике империје, у којем су се решавале политичке судбине Русије и Европе. И јединствени споменик архитектуре, за чије украшавање су били позвани најбољи уметници из читавог света. А још и књижевна Мека са писце, песнике, мислиоце. Царско Село преживело је године разарања и каснији препород, оно уме да задиви сваког ко овде дође данас.

Око Царског Села кружи и мноштво легенди: на пример, историја трагања за Ћилибарском собом или тајанственим метроом. О њему су говорили да су цареви изградили подземне путеве са шинама и вагонима. То није ништа друго до легенда.

Царско Село је било место званичних пријема руских великаша и страних дипломата. Уз то овде је постављен раскошан ансамбл двораца и паркова. Међу другим царским резиденцијама, Царско Село је чувено по вртовима, многобројним парковима и дворцима – Јекатаеринским и Александровским.

Најпознатији царски врт је Јекатерирински парк. Заједно са истоименим дворцем он је био направљен тамо где је раније било финско имање Саари-мојс. Петар Први га је поклонио својој будућој жени Јекатерини 1710. године.

Историја се развијала овако. Пошто је знала за страсну љубав цара петра према уређивању паркова у европском стилу, Јекатерина је на месту скромног финског парка са баштом започела изградњу дворца и парка. Десет година она је подизала тамо камену кућу са 16 соба и култивисала врт.

Јекатеринински парк на брегу пред фасадом дворца дивно је дело царице. Стари регуларни део је Јекатерина правила у виду тераса, које су спајале степенице. То су праве алеје, цвећнаци са фигурним вртом. Ниже су се налазили шпалири и павиљони, а на трећем нивоу била су направљена два вештачка језерцета. Иза Великог језера је пејзажни парк у енглеском стилу.

Средином 18. века ћерка Петра Првог, царица Јелизавета, сањајући да у Царском Селу направи нови Версај, дала је пуну слободу стваралаштва великом арихтекти академику Растрелију. Парк направљен по типу француских вртова просто је величанствен.

Знаменитост парка су постали павиљони. Ермитаж је био намењен за ручкове царице и дворјана. Били су чак направљени механизми који су дизали на спрат сервиране столове. Позлаћен изнутра и споља, павиљон је чудио искричавим сјајем.

На обали Великог језера била је подигнута свечана Пећина, којој је по наредби Јелизавете приодат изглед морске пећине. Фасаде павиљона су украшавале гипсане композиције у виду риба, морских чудовишта и делфина. Касније га је царица Јекатерина Велика претворила у свој кабинет.

1786. године Јекатерина је одлучила да промени план врта. Додати су пејзажни паркови у модерном енглеском стилу. Нови павиљони су подсећали на вештачке рушевине, кинеске мостиће и павиљоне.

У раскошно уређеним салама Јекатерининског дворца живели су, примали стране амбасадоре, приређивали парадне балове и маскараде, обележавали јубиларне датуме сви руски цареви. СТолови су били украшавани огромним сребрним вазама и порцеланом. По сред стола су стајале фонтане од вина, воде у боји и шампањца.

Међу најпознатијим просторијама парадних сала налази се Ћилибарска соба. За њен интеријер су кориштени мозаици, састављени од делића ћилибара разне боје и величине. Собу су одвезли нацисти за време Дугог светског рата. На срећу, руским мајсторима је пошло за руком да је реконструишу.

За омиљеног унука царице Јекатерине, будућег цара Александра Првог, по пројекту архитекте Кварнегија био је изграђен Александровски дворац. Управо он допао се последњем руском цару Николају Другом. Царска породица је живела овде од 1905. до 1917. године.

Данас Царско Село живи богатим културним животом. У њему се одржавају изложбе, концерти, конференције.

15.02.2010

[Guest Оливера]

Руска чаролија на француски начин

Умом се Русија не може схватити, аршином општим се не може измерити. Ови стихови руског песника Фјодора Тјутчева у преводу на француски постали су епиграф за изложбу Чаролија руског Божића и Ускрса. Изложба представљена у Стразбуру део је огромног културног програма унакрсне Године Русије и Француске.

Префињено изграђена, ова изложба је постављена у стразбуршкој уметничкој галерији под називом Улица Пушкина. Њен домаћин и аутор идеје Паскал Бастианели, познавалац је и љубитељ руске културе. Она одлично зна руски, који је учила у лицеју, и поноси се тиме што у Русији има много пријатеља. Унакрсна Година Русије и Француске, сматра Паскал, добра је могућност за то да Французи попуне празнине у својим представама о Русији.

Веома волимо Русију, али ваша земља још је мало позната код нас, нажалост. Ви више знате о нама, него ми о вама, приметила је Паскал Бастианели у интервјуу руским новинарима у Француској.

Народна култура и религиозна традиција, ево шта по мишљењу аутора изложбеног пројекта, најтачније каратекрише суштину нације. Зато се приликом састављања експозиције она окренула најсуштинскијем – главним црквеним празницима Божићу и Ускрсу. И чак је приредила рад изложбе том периоду – од јануара до парила, тачније од православног Божића до почетка православног Ускрса, који ове године пада 4. априла. Већ сами по себи ови датуми подсећају посетиоце галерије на особености руских традиција.

Организатори су се потрудили да учине све како би експнате Чаролија руског Божића у Ускрса видело што више људи. Ради тога су изведене чак виртуалне екскурзије на Интернету. Ево како Паскал Бастианели, на пример, објашњава својим сународницима главни симбол руског Божића:

Цар зиме, Божићни деда, у Русији се зове Деда Мраз. Он се, за разлику од католичке божићне тадиције, појављује не само на бадње вече. Он влада читаве зиме, од њега зависи снег у шумама, лед на рекама, он прати да се не смрзну животиње. Он је заиста домаћин зиме у Русији.

Овај мили, наивни, изречен са таквом искреношћу коментар као да позива на бајковито путовање по салама галерије. А тамо у витринама је преко 70 ауторских радова руских уметника: обојене фигуре деда мразова и снегуљица, израђених од порцелана и дрвета, животиња и птица – час у боровој шуми, час на снежном брегу… Овде је и посебна колекција икона и медаљона са ликовима светаца, и наравно, ускршња јаја осликана по сижеима из Јеванђеља. Разуме се, свуда сијају самовари и лакиране матрјошке. Наравно, у стразбуршкој изложби присутан је помало „сувенирски вид“, али упоредо са тим немогуће је не подлећи шарму њених ликова. Свим својим обликом она као да позива постиоце да се повере спонтаном осећању симпатије према Русији. Позивам вас да поделите утиске са мог путовања кроз руску историју и културу! – тако домаћица галерија Улица Пушкин завршава своје виртуалне екскурзије по изложби Чаролија руског Божића и Ускрса.

16.02.2010

[Guest Оливера]

Ужитак за слух, очи, срце и памет…

У програму унакрсне Године Русије и Француске ангажују се позоришни уметници. За 18. фебруар у Михајловском позоришту Санкт-Петербурга заказана је премијера опере француског композитора Жака Галевија „Јудејка“ у којој учествује интернационални колектив.

Специјални представник председника РФ за међународну сарадњу Михаил Швиткој је у наступу на конференцији за штампу тим поводом није могао да затаји одушевљено очекивање.

То ће бити ужитак за слух, очи, срце, душу и памет… Почињемо сценски програм од веома занимљиве, важне представе у којој су управо дошли до изражаја и историја односа руске и француске културе, и савремени међународни односи, заједничко деловање уметника из разних земаља, пре свега, Русије и Француске. Мишљења сам да ће овај догађај не само украсити Годину и Француске у Русији и Русије у Француској, већ и дуже време бити на репертоару Михајловског позоришта.

Узгред речено, опера Жака Галезија „Јудејка“ се на руској позорници појавила само 4 године након њеног стварања. Али сишла је са ње пре 70 година. На обнављање овог ремек-дела француског стила „велике опере“ на сцени Михајловског позоришта позван је француски редитељ Арно Бернар. Он је предложио савремени третман сижеа у чијем је средишту судбина девојке која је постала жртва кобних околности. „Нисам морао да променим ниједну реч да се сторија из 15. века уклопи у 20. век – тврди редитељ и додаје у шали: — Ни слонови, ни тенкови се неће појавити на позорници.“ Уосталом, Арно Бернар је конференцији за штампу у Москви у једнакој мери био расположен да говори и о представи, и о свом односу према Русији и Петербургу, граду који је од детињства сањао да види.

Просто сам се свом душом заљубио у овај град! Заљубио сам у Михајловско позориште! – узвикује Арно Бернар. – Провео сам овде 6 недеља које су најсрећније за мене као редитеља. Било је веома много напорног рада. Али била је и фантастично угодна атмосфера. Веома сам срећан што сам имао прилике да постанем редитељ опере „Јудејка“. То је невероватна опера са необично снажним утицајем! Мислим да ћемо убедити публику да смо оживили ово дело не из жеље да неког изненадимо, већ зато што је оно стварно достојно тога. Први пут радим у Русији – наставио је француски редитељ. – И моји утисци су више него позитивни. Михајловско позориште – то је изузетно високи професионални ниво у целини, али посебно интересовање изазивају страст и давање свега од себе које манифестују овдашњи људи. Чини ми се да је данас такав ниво давања свега од себе изгубљен у Западној Европи. И иста представа, да је режирана у Француској или Италији, не би била исто тако дивна.

У премијери учествује међународни састав извођача са главним диригентом Михајловског позоришта, Словаком Петером Феранецем, на челу.

16.02.2010

[Guest Оливера]

Рестаурација у Московском конзерваторијуму: проблеми и бојазни

Овог пролећа московски љубитељи класичне музике задуго ће се опростити од омиљене сале – Велике сале Московског конзерваторијума. 15. маја она ће бити затворена због озбиљне рестаурације, која ће бити окончана тек до јуна 2011. године – до тренутка отварања новог Међународног конкурса Чајковског. А одмах после окончања конкурса стручњаци ће приступити рестаурацији оргуља које се већ 110 година чују у Великој сали.Две и по милијарде рубаља или око 84 милиона долара издвојено је из државног буџета за рестаурацију Велике сале конзерваторијума – овог истакнутог споменика музичке историје и инжињерске мисли. Како би се очувала његова јединствена акустика – а то је главни проблем – специјално је направљена верна макета сале у размери 1:20, на којој су вршени прорачуни. Ипак забринутост не напушта музичку јавност. Јер чак замена дрвених седишта у партеру на седишта са меким наслонима учињена одавно, помало је погоршала акустичка својства сале. Она је практично читава направљена од дрвених конструкција, при чему је липа, коришћена овде, држана 40 година! А сама сала као да је окружена са две огромне виолине: она има двоструки плафон и двоструки под – овај празан простор има висину просечног људског раста. Али не сме се одуговлачити са рестаурацијом, јер Велика сала ради без икаквог озбиљног ремонта од 1901. године – од тренутка отварања!Ништа мање сложен задатак није ни реастурација чувених оргуља, постављених на сцени. Последње дело истакнутог фрацуског мајстора оргуља Каваја Кола, овај инструмент проглашен је за један од најбољи у свету. Између осталог, искуство рестаурације оргуља Московски конзерваторијум је већ стекао, истиче ректор Александар Соколов. Пре неколико година добили смо на поклон оргуље из Швајцарске. Од њих је започео, може се рећи, низ озбиљних рестаурација које су за нас врло важне, говори Александар Соколов. Ове оргуље су доведене у врло добро стање. Ове године поставићемо на рестаурацију оргуље мале сале конзерваторијума. Али најсложеније тек предстоји – оргуље Велике сале. И чим се заврши рад на уређењу саме сале, почећемо да се бавимо овим оргуљама. За време ремонта сале оне ће се налазити у непробојном саркофагу, да се не оштете, не дај Боже. А надаље са њима ће се радити прилично озбиљно. Припремне етапе су већ одрађене.Између осталог, извршена је експертиза инструмента – одређено је шта тачно подлеже рестаурацији. То су учинили стручњаци швајцарске фирме Кун. Руководилац катедре за оргуље конзерваторијума Наталија Гурејева-Ведерникова саопштила је да се рестаурација планира у току 13-14 месеци, почев од јула 2011. Ипак она се плаши да рокови могу да се отегну: сто милиона рубаља издвојених из државном буџета може да буде недовољно. Зато је конзерваторијум предложио да се средства од концерата међународног фестивала оргуља пренесу у фонд за рестаурацију. Концерти овог за конзерваторијум традиционалног фестивала биће одржани у марту.

[Guest Оливера]

Бетовен и Русија

Дати читаоцу савремену представу у Бетовену – такав је задатак нове монографије о великом немачком композитору, објављене у Русији. У последњих 70 година то је прво обухватно истраживање живота и стваралаштва Лудвига ван Бетовена на руском језику. Издање је приређено поводом 240. годишњице рођења вечног музичког генија, која се обележава ове године.

Аутор монографије у два тома Бетовен. Живот и стваралаштво, професор Московског конзерваторијума Лариса Кирилина, ослања се на достигнућа светске бетовенијане. При томе унутрашњи латмотив у њеним истраживањима је посебна тема – Бетовен и Русија. О томе је Лариса Кирилина говорила у интервјуу за Глас Русије.

Моја књига се одликује тиме што се овде може пратити линија односа Бетовина са његовим руским познаницима, поштоваоцима, меценама и уопште са руском темом, објашњава Лариса Кирилина. Ова тема уопште није измишљена. Зато што је сам Бетовен назвао првим меценом своје музе никог другог до руског војног бригадира у Бечу грофа Ивана Броуна (његово презиме било је ирског порекла). Боруну његовој жени Бетовен је посветио низ дела, између осталог Варијације на руску тему. Даље. У претплатном листу на први опут Бетовена стоји низ знаменитих руских презимена: Страоганов, Трубецкој, Виељгорски, Разумовски. Са кнезом Андрејом Разумовским везана је прича како су настали такозвани Бетовенови „руски квартети“. Други чувени мецена кнез Николај Голицин наручио је Бетовену три дела, он је организовао у Петербургу светску премијеру Свечане мисе. Можемо се сетити и руског цара Александра Првог, коме је композитор посветио три виолинске сонате, и његове супруге Јелизавете Алексејевне. Она се састајала са Бетовеном, и управо у њену част 1815. године композитор је последњи пут јавно наступао као пијаниста. Тада он више није био у тако доброј пијанистичкој форми као раније, али није могао да обије руску царицу, која је била према њему изузетно пажњива. Корачно, сви руски композитори, почев од Михаила Глинке и Александра Аљабјева брижљиво су проучавали музику Бетовена, самтрајући га у нечему претечом, а у нечему својим узором.

Књига Ларисе Кирилине има још једну особеност, коју ће оценити свако ко познаје историју „совјетске бетовенијане“. Идеологема коју је усадила совјетска епоха да је Бетовен револуционар, то је оно против чега сам покушала да се у извесној мери борим, прецизира истраживач.

Током читавог совјетског периода владала је таква поставка: Бетовен је изразио идеје Велике француске револуције у музици, Бетовен је демократа, Шекспир за масе, са тиме смо живели, говори Лариса Кирилина. Али свесним револуционар, рушилац правила и закона, Бетовен није био. Он је био музичар немачке школе са великом теоријском базом, који се са поштовањем односио према научницима, читао трактате и добро познавао музику прошлости. Друга је ствар што је само његово мишљење било веома смело, и оно се није испољило само у делима бурним и патетичним, већ и сасвим „мирним“ делима. То је била новина, усађена у самој природи композитора, при чему свесна изаснована не на некаквој пророчкој екстази, већ на јасном разумевању шта уметник жели. И још нешто. Ми некако заборављамо да је Бетовен стварао у епохи ратова – скреће пажњу историчар музике. Потресе, везане за Наполеонове армије које су шетале по улицама европских престоница, делеке канонаде и блиске пуцњеве, све то је Бетовен преживео. Он је преживео две окупације Наполеонове окупације Беча. Тачније херојски стил Бетовена није био поткрепљен толико полуинфантилним утисцима о Великој француској револуцији, коју он чак није ни видео. Овај стил је био поткрепљен и његовом сопственом личношћу, и самом епохом, којој је била потребна и велика, офанзивна и свесна своје новине уметност.У својој књизи Лариса Кирилина нуди нови одмерени поглед на Бетовена. Он, између осталог, уважава и то што Бетовена, захваљујући разним популарним књигама о њему, љубитељи музике виде као неко митско биће, о којем је, како се чини, свима све одавно познато. Али није продуктивно рушити митове, сматра Лариса Кирилина. Треба схватати зашто је настао мит поводом дате личности, како се он развијао и какав је утицај вршио.

Личност Бетовена једноставно је провоцирала на митотворство, наставља истраживач. Композитор је живео на граници епоха и кулутри тог времена били су потребни хероји. За живота Бетовена су поредили са Прометејом – то је он о себи могао да прочита у новианма. И зато је, наравно, делимично градио своју личност и своју уметност по највишим критеријумима. Зато је и музика за њега увек божанствена, то је његов омиљени епитет. А са друге стране, он је био само човек – са сложеним карактером, са тешком судбином, не увек пријатан у свакедневном животу, често оштар у опхођењу. Мени се чини да је ту најважније наћи баланс. Не прећуткивати неповољне прозаичне стране, али и не апсолутизовати их, тачније не покушавати да се геније сведе до нивоа обичног човека.По мишљењу Ларисе Кирилине, савремени поглед на Бетовена неспојив је са страшћу према упадљивим и једнозначним формулацијама, ма коме оне припадале. Треба схватити, уверава истраживач, да изнад „земаљске површине“ овде се уздиже колосално духовно здање: велика личност и велика уметност, која је до данас важна милионима људи.

[Свет-лана]

Патриарх Кирилл - об отношениях между искусством, культурой и Церковью

В обществе не стихают дискуссии вокруг готовящегося законопроекта о передаче Православной церкви имущества религиозного значения, которое находится в государственной и муниципальной собственности, а также музейных ценностей.

Накануне было опубликовано открытое письмо руководителей крупнейших музеев, ученых, реставраторов к главе РПЦ с опасениями, что в храмах не удается соблюдать необходимые условия хранения раритетов, их грамотную реставрацию, надлежащую охрану. Накал обсуждений столь велик, что сегодня Патриарх дал свой комментарий к существующей проблеме.

«Сегодня некоторые пытаются "вбить клин" в отношения между искусством, культурой и Церковью вокруг темы возвращения святынь. Но мы делаем все, чтобы это сделать не удалось. Я думаю, что новая эпоха дает нам замечательные возможности для такого развития Церкви, которое, с одной стороны сопровождалось бы сохранением вечных, неизменных жизненно важных ценностей для человека и человеческого общества, а с другой стороны – чтобы эти ценности воспринимались современным сознанием и усваивались людьми без всякого культурного шока», – подчеркнул Патриарх.

[Guest Оливера]

Сваки текст Моме Капора љубав је на први поглед

5.03.2010.

Момо Капор отишао је за Београдом, којег више нема, за Сарајевом, којег нема, за земљом која је нестала. Речи о томе да заједно са човеком одлази читав свет понављају се врло често, али мало када је то тако тачно као данас, пишу руски поклоници писца.

У нашој земљи, нажалост, велико наслеђе Капора није тако познато и броји неколико публикација у часописима. Писца у Русији знају они који су својевремено подлегли магији српског језика. Сећања о томе како су се упознали са Капором, писцем и човеком, износе филолог, преводилац Ана Ростокина и новинар Анатолиј Поморцев.

Сваки текст Моме Капора је љубав на први поглед за читаоца, убеђена је Ана Ростокина.

Мислим да моја перцепција Београда уопште не би била таква да својевремено нисам прочитала текстове Капора. Чини ми се да ниједном другом писцу није пошло за руком да тако пренесе дух овог града. Неочекивано за себе откривате тај дух, којег вероватно више нигде на свету нема. И ако сте пре тога читали неколико прича Капора, видите да је све заиста тако како је он описао. У његовим књигама нема никаквих композиционих или стилистичких финеси, али сваки пут када читам његове приче, које знај скоро већ напамет, чудим се колико је тачно он умео да пренесе атмосферу ове земље. Када говорим гостима који долазе код мене у српску престоницу шта је тако посебно у њој, просто неочекивано хватам себе на мисли да цитирам Капора.

Једном ми се посрећило да га видим, наставља Ана Ростокина. Прошле јесени уручили су му књижевну награду и он је држао говор тим поводом. Видело се да је болестан. Чак се чинило да се са муком креће по просторији. Али када је почео да говори, променио се у тренутку. Капор се сам није смејао, али у сваком његовом гесту, у сваком осмеху било је јасно колико је њему самом забавна прича коју је причао, тако да је публика у сали почела да се кикоће после њега. Замислите озбиљне људе у пословним оделима који се кикоћу као деца.

Сматрам Мому Капора једним од најбољих писаца у историји српске књижевности, говори новинар Анатолиј Поморцев.

У Моми Капору су ме зачудили његова смиреност, апсолутна отвореност и умеће да комуницира са људима. Због професије разговарао сам са огромним бројем познатих људи, могу да кажем да је Момо Капор био пре изузетак него правило. То што знамо о познатима, мене, да кажем искрено, не инспирише превише. Момо Капор је до краја остао обичан човек, мада је био необичан.

Он је поседовао апсолутно жив језик, наставља Анатолиј Поморцев, конструкције које је користио у својим књигама су сочне и живе. Увек је био летописац свог времена, и при томе је уносио свој осећај догађаја које је описивао необично простим и доступним језиком. Желео бих да препоручим свим људима који желе да се упознају са српском књижевношћу да започну управо од Капора, закључује наш саговорник.

[Guest Оливера]

Реални и књижевни свет Канте Ибрагимова

Шведски комитет за Нобелове награде саопштио је да је руски писац из Републике Чеченије Канта Ибрагимов постао номинант 2010. године за књижевност. Радио-компанија Глас Русије је међу првима честитала писцу и замолила га да презентира њеној аудиторији роман „Дечји свет“ захваљујући којем је номиниран за Нобелову награду.

„Дечји свет“ – тако се у Русији зове мрежа продавница, где се продаје роба за децу. То је објашњење за одрасле – говори Канта Ибрагимов – јер је за дечаке и девојчице „Дечји свет“ не само продавница, где се може купиити лепа играчка, већ свет бајке, лепоте, свет снова... У вишеспратници у приземљу које се налази „Дечји свет“ станује главни јунак романа, мали дечак. Родитељи му ништа не ускраћују, често га воде у продавницу, али почиње рат и „Дечји свет“ се руши. Руши се и сан детета; остаје само жеља за поновним враћањем у бајку. Овај роман је документаран, све то је било са мном, па сам писао, може се рећи, према оригиналу – признао је Канта Ибрагимов.

                                                       

Центар града Грозног. Рат. Нема ни воде, ни струје. Свуда унаоколо су карауле – наставио је писац. – у срушеној кући остају бака - руска жена, млада Чеченка - медицинска сестра и дечак-сироче чији су родитељи нестали. И ове три особе покушавају да преживе. Бака-музичарка учи дечака да свира на виолини, они се баве музиком уз пратњу експлозија, паљевину и смог. Када је бака умрла за време бомбардовања, дечак је оштро осетио самоћу. Мој главни јунак умире… То је била моја исповест, хтео сам некако да искупим своју кривицу барем причањем о овом детету. Нисам му помогао, нисам га спасио, иако смо ми, одрасли, започели овај рат.

Економиста по образовању,  Канта Ибрагимов је у књижевности историчар. Сви његови романи су у овој мери посвећени третману давнашње и савремене историје чеченског народа. На пример, роман “Прошли ратови” је о рођеном деди у чијој се судбини као у огледалу одразила историја Чеченаца у 20. веку, са трагичним страницама депортације целог народа у периоду Стаљиновог режима. У роману „Кућа проблема“ пише о новим трагичним догађајима у Чеченији за последњих 20 година због којих се код многих формирала представа о Чеченцима као о терористима и бандитима. Канта Ибрагимов се искрено нада да ће му номинација за Нобелову награду помоћи да предочи свету истинит, реалан лик Чеченца.

                                                       

Сваки разуман човек је свестан да су Чеченци исти такви људи које је, као и све остале, створио Бог – тврди писац. - Желимо да живимо у миру, да се бавимо мирнодопским пословима, да стичемо знања, да васпитавамо децу и  мирно да живимо на овој земљи. У мојим романима нема негативних или  позитивних јунака, али има људи са својим слабостима, са својим јаким странама. Ја никада никог не осуђујем. И чини ми се да је тада, када је у Чеченији био рат, када је била криза, и цела Русија је доживљавала тешка времена. То је као једно тело: ако боли мали прст, лоше је целом организму. Зато, када су у Чеченији ред и мир, и у целој  Русији је исто тако.  Град Грозни пре 8 година и сада – то је небо и земља. Данас је то леп, савремен, модернизован и чист град. Исто тако се развија и чеченско друштво.

Канта Ибрагимов пише на руски пошто мисли да је руски језик прави пут у велики свет. Сматра својим учитељем у књижевности класика 20. века Михаила Шолохова који је, узгред речено, један од малобројних руских добитника Нобелове награде за књижевност.

Извор: Глас Русије

[Guest Оливера]

Петербург гласа за читање

„Бирамо најбољег страног писца“ – под овом девизом јер у северној престоници Русије стартовала међународна етапа замашног просветитељског пројекта „Петербург који чита“. Становници града на Неви навели неколико имена најбољих књижевника. Међу њима су Ешкол Нево из Израела, Италијан Роберто Савијано и Данац Питер Хег.Пројекат „Бирамо најбољег страног писца“ је, у суштини, књижевни конкурс који је, међутим, врло необичан – говори Ирина Точилкина, једна од његових организатора, шеф одсека за књижевност на страним језицима у петербуршкој библиотеци „Владимир Мајаковски“.                                                        Наравно да сви знамо стране класике, али код већине читалаца савремена страна књижевност асоцира се, на пример, са Пересом Галдесом или, можда, Ремарком, док скоро нико код нас не за праве савременике, а камоли младе писце. Тако да је циљ пројекта упознавање читалаца управо са страном књижевношћу младих аутора. Постоји мноштво књижевних конкурса – наставила је гђа Точилкина. – Али наш се разликује од њих по томе што најбољег страног писца бира не комисија теоретичара књижевности и филолога, као што је то уобичајено, већ обични читаоци путем директног гласања. Разуме се, резултат народног гласања није апсолутна оцена стваралаштва, нити нека идеална правичност. То је једна од могућности да се привуче пажња савременој страној књижевности.Нови конкурс се одржава уз ангажовање културних центара и дипломатских представништава других земаља у граду на Неви. Тренутно има 14 таквих организатора. То су, на пример, Гете-институт, институти за културу Италије, Финске и Француске, генерални конзулати Велике Британије, Шведске и САД. Они дају предлоге о књигама, и то како у преводу на руски језик, тако и на јетзику оригинала. Према томе, конкурс се одржава у 2 номинације. Књиге учесника конкурса могу се наћи не само у многим јавним библиотекама града на Неви, већ и у Интернет-библиотекама (у овом случају, истина, само на руском језику). Онима који су их прочитали предлаже се да гласају за најзанимљивија дела на сајту петербуршке библиотеке „Мајаковски“.Ових дана становницима Петербурга предложена је редовни списак 25 књига за читање под девизом „Бирамо најбољег страног писца“. Међу њиховим ауторима је чилеанска књижевница Исабел Аљенде, узгред речено, нећакиња легендарног председника републике Салвадора Аљендеа: она презентира руским читаоцима роман „Ево Луна“ у жанру магијског реализма. На листи су и један од највећих представника савремене француске прозе Е  рик Емануел Шмит са новим романом „Уликс из Багдада“, и холандски писац Кејс Верхејл који се нада да ће заинтересовати Петербург који чита романом „Соната „Бура“, посвећеном руском песнику-класику Фјодору Тјутчеву.За свестрано упознавање нових књига даје се тачно годину дана рачунајући од овог марта. Након тога ће најбољим, по мишљењу становника града на Неви, бити уручене специјалне споменице. Али признања ће добити не само аутори. Пројекат „Петербург који чита“ предвиђа и додељивање специјалне награде „за дубоко интересовање савременом страном књижевношћу“ најактивнијим читаоцима.