Stres - znamo li dovoljno?

[Милан Меденица :)]

Душане, да се разумемо и не буде забуне даље - овде ти нико није тражио да се идентификујеш, већ ти је предложено да станеш својим именом и презименом, као и титулом и образовањем ако то већ желиш да радиш, као што већ имамо доктора и целу једну тему помоћи коју пружа као практикант опште праксе.

моја и Андрејева намера није ни била да теби солимо памет, већ да те упозоримо на могуће последице које савет овде може да има.

извини, али ово није музичка тема а ти ниси дао столарски савет, већ је медицинска а одговорност далеко већа и озбиљнија од наведеног. сходно томе се и трудимо понашати а сви и све је подложно дискусији до тренутка кад неко затражи озбиљан лекарски савет. тад га упућујемо најближим и најбезболнијим путем информацијом где треба да се обрати ако можемо да помогнемо.

али путем форума да расправљамо о нечијим дијагнозама, лечењима, сем доктора драгана који је проверен и више пута оправдао своју улогу овде, нема за сад нико други благослов. пошто и ми одговарамо за оно што се напише и саветује - и код световних и код црквених власти.

уосталом, мислим да ти је сека далеко боље објаснила од мене.

[dusanj]

Душане, да се разумемо и не буде забуне даље - овде ти нико није тражио да се идентификујеш, већ ти је предложено да станеш својим именом и презименом, као и титулом и образовањем ако то већ желиш да радиш, као што већ имамо доктора и целу једну тему помоћи коју пружа као практикант опште праксе.

моја и Андрејева намера није ни била да теби солимо памет, већ да те упозоримо на могуће последице које савет овде може да има.

извини, али ово није музичка тема а ти ниси дао столарски савет, већ је медицинска а одговорност далеко већа и озбиљнија од наведеног. сходно томе се и трудимо понашати а сви и све је подложно дискусији до тренутка кад неко затражи озбиљан лекарски савет. тад га упућујемо најближим и најбезболнијим путем информацијом где треба да се обрати ако можемо да помогнемо.

али путем форума да расправљамо о нечијим дијагнозама, лечењима, сем доктора драгана који је проверен и више пута оправдао своју улогу овде, нема за сад нико други благослов. пошто и ми одговарамо за оно што се напише и саветује - и код световних и код црквених власти.

уосталом, мислим да ти је сека далеко боље објаснила од мене

Ja coveku nisam dao medicinski savet. Ako tebi neko kaze da ides na selo u prirodu da se odmoris i opustis da li ti to smatras medicinskim savetom ili savetom. Ja NISAM REKAO DA PRESTANE DA PIJE LEKOVE  vec da ce ako ode na selo, biti zauzet i nece imati vremena da razmislja o lekovima i svojim strahovima i niti ce upadati u depresiju. Dakle dao sam mu savet, a ne medicinski savet. Da sam hteo da mu dam medicinski savet pozvao bih ga kod sebe u ordinaciju, uradio detaljan pregled,to jest obavio razgovor sa njim i upotrebio najbolje moguce resenje. Zahvaljujem se svima ,nisam uvredjen ali se na forum vise necu javljati. Pozdravljam vas sve i zelim svako dobro.

[sekastarča]

Душане, да се разумемо и не буде забуне даље - овде ти нико није тражио да се идентификујеш, већ ти је предложено да станеш својим именом и презименом, као и титулом и образовањем ако то већ желиш да радиш, као што већ имамо доктора и целу једну тему помоћи коју пружа као практикант опште праксе.

моја и Андрејева намера није ни била да теби солимо памет, већ да те упозоримо на могуће последице које савет овде може да има.

извини, али ово није музичка тема а ти ниси дао столарски савет, већ је медицинска а одговорност далеко већа и озбиљнија од наведеног. сходно томе се и трудимо понашати а сви и све је подложно дискусији до тренутка кад неко затражи озбиљан лекарски савет. тад га упућујемо најближим и најбезболнијим путем информацијом где треба да се обрати ако можемо да помогнемо.

али путем форума да расправљамо о нечијим дијагнозама, лечењима, сем доктора драгана који је проверен и више пута оправдао своју улогу овде, нема за сад нико други благослов. пошто и ми одговарамо за оно што се напише и саветује - и код световних и код црквених власти.

уосталом, мислим да ти је сека далеко боље објаснила од мене

Ja coveku nisam dao medicinski savet. Ako tebi neko kaze da ides na selo u prirodu da se odmoris i opustis da li ti to smatras medicinskim savetom ili savetom. Ja NISAM REKAO DA PRESTANE DA PIJE LEKOVE  vec da ce ako ode na selo, biti zauzet i nece imati vremena da razmislja o lekovima i svojim strahovima i niti ce upadati u depresiju. Dakle dao sam mu savet, a ne medicinski savet. Da sam hteo da mu dam medicinski savet pozvao bih ga kod sebe u ordinaciju, uradio detaljan pregled,to jest obavio razgovor sa njim i upotrebio najbolje moguce resenje. Zahvaljujem se svima ,nisam uvredjen ali se na forum vise necu javljati. Pozdravljam vas sve i zelim svako dobro.

Ма чекај бре другар, не излажи се стресу! Али овде код нас чак и психотерапеут чека клијента којег ће му упутити специјалиста психијатар! Кожни лекар не лечи хипертензију без савета интернисте!

[Danijela]

ovo sto je Dusan predlozio... ja probala... nije uspelo...bilo mi je jos gore posle toga.

[mzoran]

Ja coveku nisam dao medicinski savet. Ako tebi neko kaze da ides na selo u prirodu da se odmoris i opustis da li ti to smatras medicinskim savetom ili savetom. Ja NISAM REKAO DA PRESTANE DA PIJE LEKOVE  vec da ce ako ode na selo, biti zauzet i nece imati vremena da razmislja o lekovima i svojim strahovima i niti ce upadati u depresiju. Dakle dao sam mu savet, a ne medicinski savet. Da sam hteo da mu dam medicinski savet pozvao bih ga kod sebe u ordinaciju, uradio detaljan pregled,to jest obavio razgovor sa njim i upotrebio najbolje moguce resenje. Zahvaljujem se svima ,nisam uvredjen ali se na forum vise necu javljati. Pozdravljam vas sve i zelim svako dobro.

Sto se mene tice, nema problema. Ja i ne shvatam odgovore na forumu kao nesto sto moram da uradim, vec iskljucivo kao preporuku o kojoj razmislim pa tek onda odlucujem. Mislim da je dusanj imao dobre namere i sumnjam da ce njegov odgovor na nekoga lose da utice. Cemu forum ako se ne iskazuje sopstveno misljenje? Zamolio big gospodina Dusana da se vrati forumu na, ako Bog da, obostranu korist.

[Gospodin Jakov]

I ja sam sve Dušanove postove (savete) shvatio skroz dobronamerno, ali shvatam i kolege admiistratore  shuntavilo2 .....

Mislim da se radi o kvalitetnom čoveku pre svega, jer je već svoje prve postove iskoristio na želju da pomogne drugom....

I zato Dušane molim te ne prenagljuj, svrati ponekada na forum.... Siguran sam da možemo očekivati sa tvoje strane dosta kvalitetnih zapažanja....

Zorane brate, nadam se da smo sa svim ovim komentarima na tvoje pitanje uspeli bar malo da ti olakšamo stanje u kojem se nalaziš, ako ništa, ono bar da vidiš da nisi sam.....

[mzoran]

Zorane brate, nadam se da smo sa svim ovim komentarima na tvoje pitanje uspeli bar malo da ti olakšamo stanje u kojem se nalaziš, ako ništa, ono bar da vidiš da nisi sam.....

Jeste, hvala svima na trudu!

Mozda bi bilo interesantno da malo prodiskutujemo o vezi izmedju stresa i greha? Naime, do koje mere stres ugrozava pravednika a do koje coveka koji se ne kaje, tj. da li je stres iskljucivo posledica naseg greha? Na prvi pogled mi deluje da je stres direktno povezan sa grehom jer su mu plodovi isti - strah. Ali moze i pravedan covek da zivi u stresnom okruzenju. Da li je on onda potpuno imun na stres?

A sta ako je stres nekome dat kao iskusenje?

[sekastarča]

Zorane brate, nadam se da smo sa svim ovim komentarima na tvoje pitanje uspeli bar malo da ti olakšamo stanje u kojem se nalaziš, ako ništa, ono bar da vidiš da nisi sam.....

Jeste, hvala svima na trudu!

Mozda bi bilo interesantno da malo prodiskutujemo o vezi izmedju stresa i greha? Naime, do koje mere stres ugrozava pravednika a do koje coveka koji se ne kaje, tj. da li je stres iskljucivo posledica naseg greha? Na prvi pogled mi deluje da je stres direktno povezan sa grehom jer su mu plodovi isti - strah. Ali moze i pravedan covek da zivi u stresnom okruzenju. Da li je on onda potpuno imun na stres?

A sta ako je stres nekome dat kao iskusenje?

mocart

4chsmu1          crvenilo              4chsmu1

Да, крајње је време да дискутујемо о теми!

За твоје прво питање о томе до које мере стрес угрожава праведника, а до које човека који се не каје, тј. да ли је стрес искључиво последица нашег греха? Мој одговор је да нема праведних, сви смо грешници који управо мало по мало откривамо своје грехе! Ја бих ти препоручила да данлоудујеш предавање Александра Милојкова *Кожне хаљине* ево линка:

https://www.pouke.org/audio.php?cid=622&id=4574&do=view

Човек није имун на стрес, али учи да га савладава, а онда сам стрес није искушење већ постаје пут којим нас Господ враћа ка себи, којим растемо и сазревамо у Христу!

[Danijela]

ПСИХОТЕРАПИЈА НИЈЕ ЧАРОБНИ ШТАПИЋ  PDF  Штампа  Ел. пошта

Пише: Јасмина Лековић 

среда, 21 јул 2010 16:11

Многи људи који имају проблеме са околином и са собом не знају коме да се обрате за помоћ. Док неки психијатри препоручују својим клијентима когнитивно--бихејвиоралну психотерапију, али не знају код ког психотерапеута да пошаљу своје клијенте, другим психијатрима ни на памет не пада да клијенте упуте на психотерапију, већ им само препишу лекове и контролу за три до четири недеље. Постоје психијатри који не верују у психотерапију, али то треба да остане њихов лични став. Ако они сами не верују не значи да не треба да дају шансу другима. Да би се у потпуности помогло људима до сада се као најбоље показала комбинација медикамената (тамо где су потребни) и психотерапије. Сами лекови не решавају проблем. Клијентима треба дати шансу да одлазе на психотерапију, па и код духовника у случају оних  клијената који су верујући.

Пре свега треба бити свестан да психотерапија не даје брзе резултате, она нема инстант и лака решења. Да би дошло до побољшања осим жеље и добре воље битно је клијентово ангажовање. Неопходно је бити стрпљив и истрајан, радити „домаће задатке“ које задаје психотерапеут да би до позитивних ефеката дошло брже (до промене ранијег начина размишљања које вас је осујећивало и оптерећивало).

Људи су склони да верују у магијско исцељење, па тако се јављају за помоћ разним астролозима, нумеролозима, тарот мајсторима, белим маговима, хоџама, врачарама, гатарама, пророцима и видовњацима који нуде брзо решење проблема јер знају да то људи траже и очекују. Чак и кад иду код психијатра или психотерапеута очекују брза решења.

Но наше лично и генерацијско искуство нас учи нечем другом. Ми имамо и народну изреку која гласи: ''Све што је брзо то је и кусо'' а значило би, у овом случају, да се на овај начин проблеми не решавају већ се ''гурају под тепих'' и умножавају. Решавање проблема је процес који траје неко одређено време, а промена настаје, наравно, мало-помало а не одмах нити лако. Међутим човек је врло често нетрпељив и хоће све одмах и сад. То је један од разлога због чега људи потежу за магијским решењима. Чак се и лековима приступа на тај начин.

Остали разлози су (не)културно наслеђе, непросвећеност и предрасуде које још увек владају код нас, пре свега да је срамота ићи код психолога или психијатра јер кажу да „нису ваљда луди да иду“. Идемо код зубара, гинеколога, уролога, кардиолога али код психолога или психијатра, е ту смо већ сами своји стручњаци.

Оно што треба свима да је јасно је да нема лаких и инстант решења, да не не очекују магијско решење проблема путем магичних речи ''ћирибу-ћириба или абрака-дабра''. Промена не долази споља већ изнутра од нас, наше активно и стрпљиво учешће у промени сопствених унутрашњих стања је неизбежно.

Психотерапеут нема чаробни штапић да вас реши мука након само једне сеансе. Проблем није настао преко ноћи, па се тако преко ноћи не може ни решити. Наш народ каже: ''Трпљен спашен'' или ''У трпљењу је спас''. Ова изрека је изведена из наше хришћанске традиције која нас учи трпљењу. Добро је послушати и савет наших ближњих који имају више животног искуства од нас и који су схватили да је за нас користан став да истрпимо тешке и незгодне прилике јер су оне саставни део живота. Није се џабе ова народна изрека преносила са колена на колено. Знао је наш народ зашто заузима трпељив став према животним недаћама јер, колико год да је нешто тешко важно је то истрпети и временом ће доћи све на своје место. Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (Посланица Јаковљева 4,6.).

Тако на пример, кад помислимо: ''Ово не могу поднети, ово је превише, ово је страшно'' стварамо у себи узнемиреност, но кад кад кажемо: ''Поднећу иако ми се не допада. Видећу шта могу да учиним да поправим ситуацију, али и ако је не поправим није страшно већ само непријатно. Не мора увек да буде онако како мени одговара.'' Овакав став нас смирује и даје нам снагу. Народ каже „жив човек све може да издржи“. То је вековна мудрост и с таквим ставом су наши преци подносили велике муке и невоље, остајући стабилни и смирени у ситуацијама много тежим но што их ми преживљавамо. Што значи да је важно на плану самопоправљања и на психотерапији бити упоран и истрпети док не дође до промена у размишљању за које је потребно одређено време. Промена начина размишљања (који ствара нездраве емоције) настаје постепено, корак по корак да би се дошло до циља. А после промене у размишљању долазе промене у понашању. Но пре него што направимо хиљаду корака морамо начинити први.

Требамо увек бити свесни да нико не може решити ваше проблеме, па их тако ни психотерапеут не може уместо вас решити, он ни један корак не може направити уместо вас. Дакле, он је ту да вам помогне да постанете свесни својих мисли које стварају нездраве емоције и да вас на сеансама научи да размишљате самопомажуће тј. стварајући уверења која воде здравим емоцијама, које нам помажу у свакодневним ситуацијама да на најбољи начин за нас изађемо на крај са фрустрацијама.

На многе животне околности не можемо утицати као што су смрт блиске особе, тешка болест са неизвесним или смртним исходом, губитак посла, намргођени и нетолерантни шефови, некултуру и непознавање прописа у саобраћају и разне друге ситуације, али можемо бити господар свог живота у смислу да ми утичемо на своје мисли и понашање. То је оно што зависи од нас јер ми бирамо какав став ћемо заузети и према понашању људи чији нам се поступци уопште не свиђају (овакав став води трпљењу ситуације и смирењу) или ћемо сматрати да те исте поступке не можемо поднети, што нас води у немир. Ви имате слободну вољу да размишљате на разне начине, а не само на један. Избор је на вама. То увек морамо имати на уму.

Можемо да изаберемо став у било каквој ситуацији јер једну исту околност можемо посматрати из различитих углова. У психотерапији је потребна упорност и истрајност да би дошло до промене ранијих уверења која никако нису била од користи и помоћи, јер су производила нездраве емоције и узнемиреност. Промена долази кроз наше ангажовање, изнутра а не споља како се обично очекује. Лакше је прихватити да проблем не зависи од нас већ је узрок проблема негде изван нас. И тако скидамо одговорност са себе и пребацујемо кривицу на друге, на живот, а неко и на Бога. Сви други и све друго је све друго је криво за наше неуспехе и наше невоље, сви осим нас. И ето нам још један проблем за решавање. Потребно је да се подсећамо да ми имамо моће да у одређеној мери мењамо или контролишемо сами себе. Наравно под условом да довољно дуго и упорно и предано радимо на модификовању својих уверења и поступака у позитивном смеру. Човек у животу не може да бира околности, оно што може да бира то су наше реакције на те околности.

Јасмина Лековић

психолог-психотерапеут

http://www.vidovdan.org/2010-04-03-14-50-50/1462-2010-07-21-15-17-33

[Mironosica]

citam vase odgovore i nesto mi je palo napamet,mozda zvuci suludo ali cu napisati tj postaviti pitanje

da li se stres javlja u situacijama kad mi ne prihvatamo stvari kakve jesu ?

jer ako prihvatamo stvari kakve su nam date ,i ako smo poslusni ,sta moze da nas potrese ? nas revolt ? odbacivanje istine ? .....

[sekastarča]

citam vase odgovore i nesto mi je palo napamet,mozda zvuci suludo ali cu napisati tj postaviti pitanje

da li se stres javlja u situacijama kad mi ne prihvatamo stvari kakve jesu ?

jer ako prihvatamo stvari kakve su nam date ,i ako smo poslusni ,sta moze da nas potrese ? nas revolt ? odbacivanje istine ? .....

slava3

па не разумем баш питање, јер у мом посту постоје набројани бројни извори стреса... тешко да прихватамо ствари како су нам дате. Увек кад помислим да сам добра и послушна деси се нешто што баш и не могу да прихватим...

јер ако прихваташ ствари како су ти дате онда нема револта, онда и прихваташ све што је пред тобом са миром!

Прво што не можемо прихватити то је да смо грешници, али не само речима него уистину видети и препознати сопствени грех! Грех се боље види на другоме!

[Милан Меденица :)]

стрес је друго име за немир, и све што узрокује немир - искушења, грех, напад, угрожавање било које врсте интимног менталног и физичког простора, све помало ремети човека ...

[ego]

Вероватно је најстреснији позив у историји света апостолски позив. Погледајмо само нека од искушења кроз која је пролазио апостол Павле:

“Као безуман говорим, ја сам још више: више сам се трудио, одвише боја поднио, више пута био у тамници, често у смртној опасности; Од Јудејаца сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац, Три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио, ноћ и дан провео на морској пучини; Често сам путовао, био у опасности на ријекама, у опасности од разбојника, у опасности од свога рода, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом; У труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи; Поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве. Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим. Ако се треба хвалити, немоћима својим ћу се хвалити. Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који је благословен ва вијек, зна да не лажем. У Дамаску намјесник цара Арете чуваше град Дамаск желећи да ме ухвати, И спустише ме кроз прозор у котарици преко зида те избјегох из његових руку.”

Међутим нисмо приметили на њима последице које се приписују дуготрајној изложености стресним околностима, напротив. Било би тако занимљиво, када бисмо имали могућност да, рецимо, поразговарамо са апостолом Павлом о савременим академским погледима и расправама на тему стреса. Не би ме пуно зачудило када би, између осталог, одговорио чувеним: “Пазите да вас ко не зароби философијом и сујетном преваром по људском предању, по светским стихијама, а не по Христу”.

[sekastarča]

Само прво да потсетим на предходни пост:

Стрес по Салијевој дефиницији општа неспецифична реакција организма изазвана неповољним и штетним утицајима из спољашње и унутрашње средине. Ова реакција има заштитни карактер, усмерен на то да се активирају све одбрамбене снаге организма, како би сачувале организам од неповољних и штетних утицаја. Овом дефиницијом је данас тешко рећи шта је стрес, а шта није.

На једном симпозијуму ендокринолога изједначен је са појмом ''ГРЕХ''

О проблемима дефиниције и поделе стреса:

http://www.amfiteatar.org/content/view/217/78/lang,en/ (за оне које занима више о проблему дефиниције и поделе стреса)

Како је Павлов схватао стрес

Павлов – условни рефлекс је рефлексни одговор на неку драж која нормално не изазива тај одговор све док се не примени више пута удружено са другом дражи која увек изазива тај рефлексни одговор. У класичним експериментима испитивано је лучење пљувачке код паса која се нормално лучи стављањем меса у уста. Непосредно пре стављања меса у уста, примењиван је звучни надражај, звоно. То је понављано више пута док пас не би почео да лучи пљувачку чим би звоно зазвонило, мада му месо није ставњено у уста.

Месо стављено у уста – безусловна драж, драж која нормално изазива неки одређени урођени одговор.

Звоњење звона – условна драж, драж која пошто је више пута примењена удружено са безусловном, изазвала је након тога одговор који се пре тога могао добити само деловањем безусловне дражи.

Многи стимулси из околине који нормално не би изазивали страх, нити би сами по себи били опасност по интегритет, изазивају реакције које би одговарале условним рефлексима.

По бихејвиоралним теоријама које се базирају на Павловљевим условним рефлексима, у првој фази, када је човек изложен трауматском догађају (безусловна драж) и доживљава узнемиреност, страх, он поред самог стресогена бележи и друге детаље: прозори, звуци, мисли, објекти... Тако да у следећој фази пошто су ови пропратни детаљи повезани у памћењу са трауматским догађајем они постају условна драж, због чега долази до избегавања како безусловног, трауматског стимулса тако и оних осталих детаља који су условљени траумом.

Когнитивне теорије говоре о немогућности обраде и асимилације трауматског искуства као и пратећих афеката, па долази до негације и избегавања тих садржаја.

Из ових теорија потичу индивидуалне, на трауму фокусиране, когнитивно бихејвиоралне технике засноване на излагању створеној условној дражи.

Испољавање стресне реакције

Фаза аларма

Ово је тренутак када особа постаје свесна опасности која угрожава телесни и интегритет личности и своју пажњу усмерава ка стресогеном фактору како би га проценила и дефинисала. На емоционалном плану се јавља збуњеност и неверица. Процеси мишљења и опажања су поремећени па је немогуће правилно оценити ситуацију и донети право решење.Постоји ''феномен тунелског'' виђења где се пажња фоксира за поједине детаље док се други занемарују.

Фаза активног супротстављања

У овој фази се човек суочава са околностима, врши се анализа ситуације, траже се могућа решења и доноси одлука о супротстављању и савладавању извора стреса или се прибегава бегству из стресне ситуације.

Ако се ситуација не реши ни бекством ни супротстављањем, долази до дезорганизације меморије односно сензорни елементи из емоционалне меморије нису у вези мисаоним садржајима, јављају се грешке и активирају аутоматске навике, а потом и инстиктивни шаблони.

Фаза слома личности

Ова фаза је задња опомена, када су механизми одбране личности ослабљени, присутна је расејаност, немогућност концентрације, а могуће су и појаве инхибиције или укочености. Понекад се могу и јавити интензивни страх и паника, а у екстремним случајевима се могу испољити акутни психички поремећаји или психосоматска обољења.

Психопатолошке реакције на стресне ситуације

Реактивна стања у психијатрији – гранична стања између здравља и болести - психопатолошке појаве које су у директној узрочној вези са психичком траумом (егзогена, спољна нокса, при чему се искључује органски етиолошки фактор, нпр.тумор мозга или циркулаторни поремећаји – мождани органски психосиндром).

Психичка траума – је присутна када нешто у околини пацијента угрожава његово уобичајено ментално функционисање, када угрожава његов живот или ствара ризик од повреде, када постоји стварни или потенцијални губитак сигурности, самоуважавања или губитак важних извора задовољства.

Психичке трауме како је психички стрес означио Проф. др Јован Марић су увек присутне и здрава особа их савлађује свесним или несвесним механизмима одбране.

молитва, исповедање греха и причест

Психопатолошке реакције настају када су ови механизми слаби да савладају спољне стресне или кризне ситуације, исто као и код неуротских поремећаја (непсихотични поремећаји) који за разлику од реактивних стања показују слабост у ношењу са унутрашњим (интрапсихичким) најчешће несвесним конфликтима (код реактивних стања је у питању спољашња нокса).

Будимо јаки у молитви. Лк 11, 1-13; Лк 18,1-17.

Психичка траума може бити:

1. велика стресна ситуација

2. кризна ситуација

Велика стресна ситуација – промена у спољној средини која је независна од појединаца и која ремети индивидуалну психосоцијалну равнотежу огромне већине појединаца. Земљотрес, пожар, рат, поплаве.

Кризна ситуација – (животни стресни догађаји, ''life events'') промена социокултурне амбијенталне реалности само за једну одређену особу (па је само једна особа у кризној ситуацији). Губитак блиске особе, смрт детета, хоспитализација и болест, промена средине ради школовања, изненадна инвалидност, развод, растанак, велика материјална штета, неуспех у школи, хапшење и затвор, неправедна осуда, губитак посла, незапосленост, животна угроженост, стамбена угроженост.

Кризна ситуација се односи на поремећаје индивидуалне или групне психосоцијалне равнотеже.

Криза је ментални поремећај изазван кризном ситуацијом.

Битна карактеристика реактивних стања јесте релативно кратко трајање психопатолошке симптоматологије, до месец дана, ако траје дуже потребна је ревизија дијагнозе.

Клиничка слика је веома блиска трауматизујућем догађају, али може и да имитира многа психијатријска обољења.

У настанку реактивних психопатолошких поремаћаја психичка траума је основни етиолошки чиниоц (основни узрочник), али је и од значаја индивидуална персонална вулнерабилност (фрагилност јединке) која снижава праг за развој поремећаја. Многе особе су доживеле смрт у породици, велике материјалне губитке, велике поразе и неуспехе, па су понели своје тешкоће.

[sekastarča]

О психопатолошки реакцијама...

Реактивна стања се деле на:

1. акутна реакција на стресну ситуацију (reactio stressogenes acuta)

2. посттрауматски стресни поремећај ( disordo posttraumaticus stresogenes)

3. поремећај прилагођавања  (disordines accomodationis, maladaptivae)

4. трајне промене личности неорганског порекла (mutatio personae non organicum)

a) трајне промене личности после катастрофалног искуства ( mutatio personae postcatastrophica permanens)

:cheesy2: трајне промене личности после психијатријске болести (mutatio personae persistens post morbum psychiatricum)

5. реактивне психозе (psihosis reactiva)

написаћу само о посттрауматском стресном синдрому због неких занимљивости.

Посттрауматски стресни поремећај

Овде је карактеристичан продужен или одложен одговор (али не након 6 месеци од дејства стресора) на стресну ситуацију која је изван оквира уобичајених стресних догађаја (изложеност тортури, силовање, заробљеништво...), који би био упадљиво несрећан за свакога. Овде је изражен патолошки одговор на трауму. Сврстан у категорију анксиозних поремећаја (неуротски поремећаји).

Само мали број особа изложених трауматском искуству актуелно и развије ПТСП. Један од најснажнијих психолошких фактора који помаже у развоју ПТСП је неуротицизам.  Карактерна особина која има тенденцију да свет гледа у негативном светлу, прима искључиво негативне информације из окружења.

Битна је свест о индивидуалним разликама, јер интензивна саветовања непосредно након трауматског догађаја, базирани на погрешној предпоставци да је ПТСП нормативни (по правилу) одговор на трауму, код појединих особа може повећати анксиозност и тиме и вероватноћу појаве психопатолошких стања, за чију су превенцију парадоксално креирани.

Симптоми се могу јавити непосредно након трауме, али и до 6 месеци од дејства стресора. Траје дуго и више година и може бити основ за развој трајног поремећаја личности. Повећана зависност ид других особа, или изолација, осећај отуђености.

Симптоми:

-flash back- наметљива сећања, снови, кошмарни снови о догађају, осећање да се трауматски догађај поново одвија

-емоционална отупелост за околину (неспособност за љубав), депресивно размишљање о будућности, ризик од самоубиства

-анксиозност, страх, раздражљивост, бес, агресија

- тешкоће у концентрацији пажње, расејаност, замор

-злоупотреба алкохола и психоактивних супстанци

-избегавање потсећања са елемантима психогена амнезије

-физиолошка хиперактивност на унутрашње или спољашње стимулсе који потсећају на неки аспект трауматског догађаја

Фактор ризика је позитивна породична анамнеза.

Терапија: медикаментозна и психотерапија

Још занимљивости о стресу...

Мушкарци су осетљивији на стрес?

Обзиром да у стресу преко осовине хипоталамус → аденохипофиза → кора надбубрега => појачана секреција кортизола, хормона који подстиче депоновање глукозе у виду гликогена у јетри, липолизу (разградњу масти) и разградњу ткивних протеина и да је овај хормон у интереакцији са естрогеном и прогестероном који су женски полни хормони који у физичим вежбама код жена стимулишу искоришћавање масти као извор енергије, а код мушкараца се више искоришћавају угљени хидрати, могу се наслутити разлике у реакцији мушкараца и жена у стресним ситуацијама.

У програмима за мршављење (стрес савременог човека) се може уочити разлика у психичком стању мушкараца и жена, јер се код мушкараца побољшава могућност суздржавања од јела, а осећај глади се смањује уколико се у програм уведе и физичка активност, што није случај и са женама.

Хронични стрес утиче на секрецију полних хормона и то код мушкараца изазива смањење концентрације лутеинизирајућег хормона који иначе има улогу да стимулише продукцију тестостерона и сперматогенезу, а код жена хронични стрес узрокује пад естрогена, изостанак циклуса, неплодност и спонтане побачаје.

Централну улогу у процесу перцепције стреса има хипокампус који са хипоталамусом представља део мозга који је уско повезан са настајањем и изражавањем емоција. Пренатални стрес (још у утроби мајке), може изазвати ћелијски губитак у хипокампусу, и то више код женског плода, што је полно специфични фактор ризика за развој депресије у зрелом добу.

У перцепцији стреса поред индивидуалних постоје и полне разлике. Код племена америчких Индијанаца као најтрауматичнија искуства код мушкараца описани су: ратно искуство, насиље и саобраћајне несреће, а код жена: физички напад или присуство таквом нападу, повређивање, смрт блиских особа и саобраћајне несреће.

Код мушкараца са ПТПС-ом чешће се појављују болести зависности, злоупотреба алкохола и наркотика и антисоцијални поремећаји личности.

Код жена се као узрок ПТПС-а чешће региструје сексуално насиље и у анамнези злостављање у детињству.

Испитивања коморбидитета (повезаности повећања обољевања у некој популацији) код болести зависности се показало да је већи број жена овисника било са поремећајима повезаним са стресом, а код мушкараца су  овисници били углавном антисоцијалне, пасивно агресивне личности и они са граничним поремећајима структуре личности.

Постоје и разлике по питању никотинизма. Истраживања су показала да умерени стрес знатно појачава анксиозност, незадовољство и агресивност. Те промене могу бити блокиране уношењем никотина код жена, док их код мушкараца никотин повећава...

Разлике између полова заиста постоје, а ко је јачи, јачи је...

из часописа Психологија данас бр.20 2003.год. стрес-Мушкарци су осетљивија бића?

                                                                            посттрауматски стресни поремећај

и клиничка психијатрија Проф.др сци. мед. Јован Марић