О мудрости...

[Никола Ђоловић]

У такмичењу за мудрост многи се покажу глупи, а у такмичењу за глупост многи се покажу мудри. Мудрост није никада очигледна, пристрасна, „навијачки“ оријентисана. Некада је важило правило да се неки човек доживљава мудрим на основу своје ћутње. Међутим, када је то попримило карактер Домановићевог „Вође“ где слепци прате слепца, срушила се још једна предрасуда. Другим речима – нема правила. Човек може бити мудар и када ћути и када говори, али и исто тако глуп када говори и када ћути. Реално, нису увек све околности исте да би се увек исто реаговало.

Мудрост није компјутерски програм који понавља једно те исто, механичким знањем, но се она рађа из личног опита живота који је увек променљивог карактера. Мудрост се рађа из љубави, „мајке праштања“, која нема тај проблем да поништавајући љубав истиче знање као већина. Суштина је у критиковању (не и критизерству) без поништавања љубави. Зато људи немудро а олако одбацују друге када други покажу своје незнање. У чему се онда такав „мудрац“ разликује од „немудрог“? Ни у чему. Мудрости нема. „Све је таштина!“, вели један мудри проповедник.

Мудрост није никада наметљива и не жели да се експонира међу људима. Данас, људи мисле да је информисаност о неким стварима сразмерно поседовању мудрости. Ту нема поистовећења. Један академик је то лепо рекао речима: „Деца су информисана али се не би снашла у џунгли“. Ту метафору можемо да искористимо за поређење између мудрости и немудрости.  Други човек, светитељ, имао је обичај да каже: „Данас су људи почели да исписују толико књига, да су сву мудрост ставили у њих а сами без мудрости живе“. Из ове девизе можемо закључити још да мудрост иде у корак са делима а не у супротности са њима. То значи да се мудрост не стиче лако – потребан је подвиг. Јер ништа човека тако не обезвређује као његова дела која противурече његовој мудрости. Не воле га слушаоци због тога а не воли ни он себе због непостојаности.

Мудрост може увек да нешто каже али она не жели да увек нешто каже. Она не жели да саму себе доказује јер већ сама јесте мудрост. Било да говори или ћути, њен први оријентир јесте поништење личне вредности – егоцентризма. Чак и да успе у томе, ту се не задржава јер она стрепи од људских похвала који је могу пореметити оним чега се одрекла – егоцентризма. Зато поред егоизма има за циљ да се избави и од експонирања међу људима. Насупрот томе, лажна мудрост се налази у онаквом типу људи који више експонирају себе неголи оно што имају да кажу. Ту је мудрост некако у сенци. Зато је многима одбојна таква врста мудровања и уноси сумњу у онога који збори. Површно говорећи, српски народ то назива „паметовањем“ а примитивни „поповањем“ или „философирањем“.

Са друге стране, постоји и упорност слушалаца мудрости да буду непријемчиви за дубину мисли са таквим ироничним становиштем. Јер није некада грешка ни до мудрог ни до немудрог који говори, већ и до оних који слушају. Опет, и пасивно слушање мудрости без личног ангажмана не користи ничему. Чак и препричавање нечије мудрости без сопственог учешћа у томе, не доприноси развоју личне мудрости. Такође, мудрост није никада „загарантована сума“ јер човек увек може да је изгуби. Мудрост се стиче изнова и изнова – то је увек актуелни и свагда динамичан процес. Мудрост без мудрог (моралног) живљења није мудрост него глупост а онај који мудро говори а нема мудра (морална) дела није у мудрости него у лудости.

[Guest - . . .-]

Одличан текст, чак сам почетну мисао поставио у ЖРУ старс

https://www.pouke.org/facebook/status/1131

[danodi]

sjajno

[Александрида]

У такмичењу за мудрост многи се покажу глупи, а у такмичењу за глупост многи се покажу мудри. Мудрост није никада очигледна, пристрасна, „навијачки“ оријентисана. Некада је важило правило да се неки човек доживљава мудрим на основу своје ћутње. Међутим, када је то попримило карактер Домановићевог „Вође“ где слепци прате слепца, срушила се још једна предрасуда. Другим речима – нема правила. Човек може бити мудар и када ћути и када говори, али и исто тако глуп када говори и када ћути. Реално, нису увек све околности исте да би се увек исто реаговало.

Мудрост није компјутерски програм који понавља једно те исто, механичким знањем, но се она рађа из личног опита живота који је увек променљивог карактера. Мудрост се рађа из љубави, „мајке праштања“, која нема тај проблем да поништавајући љубав истиче знање као већина. Суштина је у критиковању (не и критизерству) без поништавања љубави. Зато људи немудро а олако одбацују друге када други покажу своје незнање. У чему се онда такав „мудрац“ разликује од „немудрог“? Ни у чему. Мудрости нема. „Све је таштина!“, вели један мудри проповедник.

Мудрост није никада наметљива и не жели да се експонира међу људима. Данас, људи мисле да је информисаност о неким стварима сразмерно поседовању мудрости. Ту нема поистовећења. Један академик је то лепо рекао речима: „Деца су информисана али се не би снашла у џунгли“. Ту метафору можемо да искористимо за поређење између мудрости и немудрости.  Други човек, светитељ, имао је обичај да каже: „Данас су људи почели да исписују толико књига, да су сву мудрост ставили у њих а сами без мудрости живе“. Из ове девизе можемо закључити још да мудрост иде у корак са делима а не у супротности са њима. То значи да се мудрост не стиче лако – потребан је подвиг. Јер ништа човека тако не обезвређује као његова дела која противурече његовој мудрости. Не воле га слушаоци због тога а не воли ни он себе због непостојаности.

Мудрост може увек да нешто каже али она не жели да увек нешто каже. Она не жели да саму себе доказује јер већ сама јесте мудрост. Било да говори или ћути, њен први оријентир јесте поништење личне вредности – егоцентризма. Чак и да успе у томе, ту се не задржава јер она стрепи од људских похвала који је могу пореметити оним чега се одрекла – егоцентризма. Зато поред егоизма има за циљ да се избави и од експонирања међу људима. Насупрот томе, лажна мудрост се налази у онаквом типу људи који више експонирају себе неголи оно што имају да кажу. Ту је мудрост некако у сенци. Зато је многима одбојна таква врста мудровања и уноси сумњу у онога који збори. Површно говорећи, српски народ то назива „паметовањем“ а примитивни „поповањем“ или „философирањем“.

Са друге стране, постоји и упорност слушалаца мудрости да буду непријемчиви за дубину мисли са таквим ироничним становиштем. Јер није некада грешка ни до мудрог ни до немудрог који говори, већ и до оних који слушају. Опет, и пасивно слушање мудрости без личног ангажмана не користи ничему. Чак и препричавање нечије мудрости без сопственог учешћа у томе, не доприноси развоју личне мудрости. Такође, мудрост није никада „загарантована сума“ јер човек увек може да је изгуби. Мудрост се стиче изнова и изнова – то је увек актуелни и свагда динамичан процес. Мудрост без мудрог (моралног) живљења није мудрост него глупост а онај који мудро говори а нема мудра (морална) дела није у мудрости него у лудости.

4chsmu1 stadaradim