Србски херој - Сава Текелија

[Михајло]

Сава Поповић Текелија (Арад, 28. август 1761 – Пешта, 21. септембар 1842) је био први Србин доктор права, оснивач „Текелијанума“, председник Матице српске, добротвор, племић, трговац, правник, филантроп и ктитор.

Потиче из српске банатске војничке и племићке породице Поповић, која је изданак старе властелинске српске лозе. После пада српске деспотовине (1459), породица се нашла у Угарској, али без племићке титуле. Међу водеће у српском народу, породица је ушла захваљујући Јовану Текелији, Савином прадеди.

Јован Поповић Текелија, оберкапетан и заповедник Поморишке војне крајине, истакао се у бици код Сенте 1697. године, у којој је аустријска војска под командом Еугена Савојског, победила Турке. За заслуге и ратнички подвиг у овој борби, Еуген Савојски га је поставио за заповедника Српске милиције у Араду. Цар Јосиф I је, тада већ пуковнику Поморишке милиције, Јовану Поповићу Текелији, његовој најужој родбини и потомству даровао племићку титулу 1706. године.

Сава Текелија је рођен 17/28. августа 1761. у Араду (тада Хабзбуршка монархија, данас Румунија).

Сава Текелија је у Араду ишао у српску основну школу, гимназију је учио у Будиму, права студирао у Пешти, дипломирао 1785. године, и већ следеће године (1786) докторирао и постао први Doctor juris „не само от Србаља него и от Маџара“ који нису били професори универзитета.

Каријеру је почео у државној управи 1790. године као виценотар Чанадске жупаније, а временом постао секретар Угарске дворске канцеларије. Пошто није видео могућност даљег успона и утицаја на државне послове, 1798. подноси оставку на државну службу и 1802. напушта политички живот. Повлачи се у Арад, на своја имања. Тада је почео да се у већој мери интересује за судбину свога народа. За његову судбину се посебно заинтересовао када је у Србији букнуо устанак против турске власти 1804. године. Свестан свога богатства, образовања и угледа у високом друштву, Текелија је себе желео да види на челу ослобођене српске државе, а није му била туђа ни идеја о стварању југословенске заједнице, нити мисао да буде први човек уједињених Јужних Словена.

Као присталица Доситеја Обрадовића са којим се познавао и дописивао, рано је дошао до закључка да је образовање главни замајац покретања српског народа ка бољој будућности. И пре оснивања своје задужбине давао је знатне своте новца за школовање српске омладине и подизање интелигенције у своме народу. Остало је забележено да је био против Вукове језичке реформе и тврдокорно је заступао славеносрпски језик у науци и књижевности. Био је присталица идеје просвећеног апсолутизма и „њен последњи представник и поборник међу Србима“.

У дубокој старости од 77 година изабран је за доживотног председника Матице српске. Све своје снаге усмерио је у корист Матице и за општенародно добро. То потврђује чињеница да је смогао снаге да и пред саму смрт долази на седнице и да им председава. Поклонио је своју личну библиотеку Матици српској, тако да је Библиотека Матице српске постала једна од најстаријих и најзначајнијих библиотека код Срба.

Своју задужбину „Текелијанум“ Сава је основао у Пешти 1838. године, са циљем да се у њој школују сиромашни и најбољи српски ђаци и студенти из свих крајева где су живели Срби. Задужбина коју је оставио своме народу обезбедила му је трајно и веома истакнуто место у галерији светлих ликова српске прошлости.

У позним годинама, Сава Текелија набавља штампарију за Матицу српску, покреће издавање књига, и потпомаже многе подухвате ове културне институције. Пред сам крај живота, целокупну имовину: имање, куће и 150.000 форинти, Текелија завештава Матици српској.

Умро је изненада и без дужег боловања 21. септембра 1842. године у Пешти. Гроб му се налази у цркви св. Николе у Араду. Ову цркву је изградио његов прадеда Јован одмах по доласку у Арад 1698. године. Текелије су били управници ове цркве св. Николе све док им се није угасила мушка лоза 1844.

Његови мемоарски списи „Описаније живота“ (изд. Просвета, Београд 1966) и „Дневник Саве Текелије“ сачувани су у рукописима и штампани у интегралном облику тек у наше време.

[Михајло]

За мене је ово био ХЕРОЈ!

моја маленкост и данас сматра да је за обнову Србске државе ...преко потребно школовање и опште образовање Срба...

[Михајло]

Godine 1790. godine, Tekelija je kao vicenotar Čanadske županije učestvovao na srpskom narodno-crkvenom saboru u Temišvaru. Predvodeći plemićku manjinu, uvideo je da je Beč odobrio srpski Sabor da bi obezbedio protivtežu uticaju ugarskog plemstva, ali po starom običaju "zavadi pa vladaj".

Tekelija se stoga protivio nerealnom zahtevu svojih sunarodnika za posebnom srpskom teritorijom u Monarhiji, smatrajući da je to mamac koji će Srbe odvući od ostvarive zaštite nacionalnog identiteta. Nepopustljiv i emovitan, insistirao je da se prava srpskog naroda eksplicitno "ugrade" u ugarsko zakonodavstvo. Time se zamerio i sunarodnicima i carskom komesaru.

- U tom trenutku takvo gledište i koncepcija nisu garantovali da bi Srbi kao manjina u habsburškoj monarhiji mogli da se održe - podseća na istorijski kontekst akademik Popov.

Tekelija je u Temišvaru ostao u manjini, ali ga to nimalo nije pokolebalo. Pre Prvog ustanka u Srbiji, obratio se pismima imperatoru Napoleonu i austrijskom caru Francu Prvom zalažući se za uspostavljanje ilirske kraljevine koja bi objedinila balkanska područja. Nije ozbiljno shvaćen, ali ni obeshrabren u maštanju o stvaranju velike srpske države.

Ponesen Karađorđevim ustankom, izradio je i štampao geografsku kartu srpskih zemalja, 1805. godine. Iste godine prevodi knjigu "Rimljani u Španiji" i štampa je sa svojim komentarima sa namerom da pomogne ustanicima da savladaju vojnu doktrinu i taktiku.

Kada je uvideo da njegove političke zamisli ne nailaze na odziv, Tekelija se posvetio kulturnom uzdizanju srpskog naroda, i tu dosegnuo najviše domete. Podstaknut primerom mađarske i drugih evropskih nacija koje su u to doba romantizma, formirale akademije nauka, Tekelija je kao jezgro buduće srpske akademije, prepoznao Maticu srpsku.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:325104-Kljuc-kod-Napoleona