Књиге Макавејске !

[Баба]

Прочитао и у дело спровео.

Даклем не мислим да овде дискутујемо о самим књигама мада може и о њима, већ о напоменама српском преводу овим књигама које је превео +Атанасије ерцеговачки.

И уопште о његовом поимању тиј историјских догађаја и паралела које је извео са савременом срспком историјом и трагедијом.

[ego]

КЊИГЕ МАКАВЕЈСКЕ

Благовољењем Оца, садејством Сина, савршењем Светога Духа, преведене бише ове богомдане Књиге Макавејске на српски језик, први пут колико знамо: пете године овога рата, сличнога ономе Макавејскоме, јер у њему безмал цео свет 3aпaда-Истока, осим малог броја православних, ратоваше против Христијанског народа Божијег у Српским и Приморским земљама брдовитог Балкана. Сврши се ово, у бурном рату утешно превођење, у Св. Недељу Христова Васкрсења и спомена Св. Богоносних Отаца Св. Седам Васељенских Сабора, октобра 9/22, лета Господњег 1995 - када се мир назираше ил' привиђаше нама напаћенима од до јуче NATO-бомбардовања Западних стародревних тирана NOVOG PORETKA новостаре неправде силника PAX AMERICANA над Народом Божијег Завета Истине и Правде и Слободе, као у времена Макавејска.

Но жив je Бог у Новом Израиљу и жива ћe бити душа наша. Амин.

Еп. Атанасије

[ego]

БИБЛИЈСКО-ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ МАКАВЕЈА

Библијска историја Старог Завета je жива и драматична историја једног Народа - и сваког у њему сународника - с којим je сам Бог ступио у савез. Taj савез, или библијским језиком речено завет, био је обавезујући и ангажујући за обе стране, за оба савезника, па с обзиром на непостојаност и честу неверност људске стране, а неодступну верност Божанске стране, зато често и драматичан, чак и трагичан, у библијском значењу трагике крста.

Библијска историја у предвечерју Старог и у праскозорју Новог Завета провиденцијално се ширила на све Народе и све Људе, тако да су задњи векови историјског доба које зовемо пpe Христа (комунисти и други антихристи увели су назив "пре наше ере" или "пре нове ере", чиме опет нису могли избећи макар алузију на Христа), били су увод у историју наше савремене цивилизације, гордо назване "европском", а правилно би је требало звати јудеохришћанском. Тако je старозаветна историја била увод у новозаветну, а новозаветна продужење старозаветне свештене историје спасења, обе подједнако драматичне и не мање трагичне. Заједничко им je да су обе подједнако библијске, а то значи: драматичне и кризне, апокалиптичне и крстоносне, уистину богочовечанске, есхатолошки осветљене и усмерене. Но новозаветна историја још није завршена, а за многе ни старозаветна.

Основна карактеристика библијске историје у томе је што je присутна и запазива (бар за око соколово) у свим временима и свим генерацијама, у свим таласањима и догађањима, зато што je у њој активно присутан библијски Бог, Живи и Истинити Бог, али не како поједини мудраци, или назовимудраци овога века и света мисле да хришћани, верујући да je Бог присутан и делатан у историји, самим тим сматрају да je Бог и једини творац историје, те да људима и народима не преостаје ништа чинити, нити се борити, него само скрштених руку чекати своју "судбину" или примити историју као "кисмет".

Библијски Бог није мртви бог бездушних идола и философских принципа, погодних да, кад "идеја добије масу", људску "живу силу и технику", употреби се за "точак (или ваљак) историје", за "маљ цијеле земље", како су говорила два јеврејска антипода: псевдопророк Маркс и Пророк Божији Јеремија, сваки у своје време, и, наравно, са својим значењем.

Један од ретких библијских хришћана Европе, заборављен у томе на Западу, записом у постави свога капута подсећао je себе и друге да "Бог Аврама, Исака и Јакова", није "Бог философа" (Паскал). А Христос је још на почетку говорио ученим буквоједима Библије: "Варате се не знајући Писма ни силе Божије... Jep Бог није Бог мртвих, него живих" (Мт. 22, 29-32).

Библијска историја je истинска историја људска, али се не своди никад на хоризонталну историју Платона и Атине, Цезара и Рима, Декарта и Париза, Ајнштајна и Њујорка, него je увек историја Аврама и Мојсија, Макавеја и Јерусалима, живих Људи и живих Народа, пре свега оних из Источно-медитеранског базена, са неизбежним Балканом и његовим људима и народима. Јер, док она прва, секуларна историја тражи Природу ствари и света, да би је познали и тако владали светом, ова друга, библијска историја, разоткрива смисао историје, путеве и циљеве трагичне људске, богочовечанске драме, пресудне за сво човечанство и за природу свеколике творевине. У томе je разлика између света Библије и света светских библиотека и светских арсенала.

Библијска историја je драматични сусрет и животно рвање са собом, светом и пре свега Богом, до зоре свитања (1 Moje. 32, 24-30). То и значи библијско име Израиља, које je дато праоцу Јакову док се рвао с Богом, које име je од старозаветног Израиља наследило Источномедитеранско, Палестинско-балканско Хришћанство, именом и историјом с правом названо Новим Израиљем.

Библијска историја je слобода и избор између добра и зла, живота и смрти, благослова и проклетства: "Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, добро и зло, благослов и ироклетсшво" (5 Moje. 30,15. 19). То je историја и судбина "свероднога Адама" (παγγενής Αδάμ) и "свероднога греха" (παγγενής αμαρτία); историја Адамових синова Каина и Авеља; историја греха и покајања, пропасти и спасења; то је борба с адским силама Вавилонске куле и катаклизме, али и мир и тиховање Нојевог ковчега у заклону деснице Вишњега; то je позив изласка из земље Халдејске и доласка у земљу Ханан; егзодус из египатског ропства и прелаз преко Црвеног мора, али и педагогија лутања кроз пустињу на путу ка Земљи Обећаној; то je бура и грмљавина са Синаја и Кармила, али и тихи лахор поветарца пред сусрет са лицем Вечнога; јововско одстрадавање верности једино Верном, али и стрампутно клецање на једно или оба колена и срозавање до клањања "силама небеским" и Валу земаљском; то је побожна верност завету (=савезу) и браку љубави са Женихом суревњивим, али и безбожно вероломство и апостазија у блуд и прељубу са мртвим идолима многобожних псевдобогова овога века и света; то је сабирање у синагогу-цркву с Богом Живим или расејавање по збориштима сатанским...

То је, да не набрајамо даље, војевање храбрих Макавејаца за "педагог ка Христу" Закон, а против "мрзости запушћења" антихриста на Месту Светоме, које се војевање могло двојити, и стварно двојило, на мучеништво Седам Браће Макавејаца и на јелинско-римску паганизацију, која je водила и довела до Иродовог покоља Витлејемске деце... О тој и таквој историји реч je у нашим Књигама Макавејским, које се сада по први пут представљају читаоцима на српском библијском језику, преведене у наше ратно време, по драматичној и трагичној историји толико слично са оним Макавејским.

...

+ Епископ Захумско-херцеговачки и приморски

Г. АТАНАСИЈЕ

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/Makaveji/istorija.htm

[ego]

Библијски гледано, у току je у историји непрестана борба против "мрзости опустошења", за очишћење и обнову "поруганог олтара јазичеством" у души људи и народа. По свједочењу Макавејаца, али не само њиховом, ко ће изаћи као побједник из те борбе не зависи од моћника овог свијета него од спремности на жртву макавејског типа оних који су, свак у своме времену и своме народу, позвани да буду чувари "Олтара правог на камену крвавом" (Његош). Иста Светиња Јерусалимска се брани подједнако данас у Сарајеву као у древна макавејска времена у Јудеји и Јерусалиму.

Отуда нам превод Макавејских књига долази у правом тренутку. Да нас обасја као зрак свјетлости Божанског Откривења у тами садашњих историјских збивања код нас и у свијету.

+ Митрополит Црногорско-приморски

Г. АМФИЛОХИЈЕ

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/Makaveji/predgovor.htm