Житија Руских Новомученика- Јеромонах Дамаскин Орловски

[Tane]

ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН ОРЛОВСКИ

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА

Књига страдања и утехе

ПРЕДГОВОР - Јеромонах Дамаскин

Очување своје сопствене историје у свести народа постало је један од најсложенијих проблема 20. столећа. Општа дехристијанизација света, губљење моралних критеријума као правила и основа живота народа и сваког појединог човека, техничке могућности тзв. информативних средстава довели су до рушења историјске свести, до ширења незнања. Све то има своје узроке.

Основа наших историјских знања је предање, засновано на сведочанствима очевидаца, предање које се дуго времена сачувало усмено, а касније је записано. При томе тачан запис може бити направљен кроз 50, па чак и кроз 100 година. Препрека оваквом записивању може бити или пропаст народа, или друштвена катастрофа, чији би резултат био уништење знатног броја људи и насилно наметнута промена погледа на свет. У том случају губи се прејемственост историјских традиција, прекида се веза мећу поколењима, те будућа поколења, ако и носе у себи наслеће прошлости, носе га пре свега на генетском нивоу.

Тако је било у Русији у 20. столећу, када је старије и средње поколење које је делотворно учествовало у животу земље уништавано на ратиштима у два Отаџбинска и грађанском рату, умирало од болести за време епидемија, истребљивано у време државног терора. Носиоци историјског памћења и историјске свести народа налазе се у таквом случају у мањини, при чему та мањина нестаје услед вештачког заустављања историјског процеса и покушаја државне власти да насилно уведе "нове вредности", као и спровођења државних програма, чији је циљ уништење културног наслеђа прошлости. На тај начин, поколења која улазе у живот раскидају однос са прошлошћу свог народа - његовом религијом, културом, национално схваћеним историјским постојањем, јер им њихово познавање, њихово позитивно прихватање, како тврди нова државна идеологија, ништа практично не може помоћи у овом животу. Тако се добија то да се "нова култура" ствара изнад понора, гради на туђем темељу, а своја, ако се и чува, онда је то несвесно, од чега је мало користи за делотворни историјски развој народа.

Духовна и друштвена катастрофа 1917. године насилно је разјединила народ, осудила млади нараштај на прилагођавање новим безбожним и антинационалним животним приликама и с годинама учинила да му искуство очева, дедова и прадедова постане "незанимљивим", "неактуелним" приликом решавања свакодневних задатака, што је на крају крајева довело до изумирања "органа историјског опажања", до неразумевања и заборављања прошлости, до раскида између прошлости и садашњости, губљења историјског предања.

Али приликом губљења народног предања само државне мере су недовољне да се напише историја народа, тим пре што цела наша писмена историја и њена база историјских извора није ништа друго до усмено предање, тачније или мање тачно записано у складу с правилима ове или оне установе или диктатом историјског лица.

Једно од најважнијих питања у вези с науком о историјским изворнма јесте питање о оригиналности, поузданости и истинитости оног извора који мора да користи истраживач. Ако је то усмено сведочанство, непосредно или посредно, његова солидност зависи од "солидности" сведока, када је он сам заинтересован за истину више него за своје интересе и себичне циљеве. На крају крајева искреност и истинитост сведочанства зависе од чистоте човекове душе, душе сведока и очевица, јер све о чему он сведочи пре свега се одразило у његовој души, сагледано је очима његове душе у зависности од тога какав живот води сам човек. Древни хришћански сведоци и животописци-летописци су стајали у својој савести пред Богом; за њих је реч лажи имала за своју последицу пропаст душе и страх Божији који је дејствовао у њима био је много јачи од свих страхова од световних непријатности које би могле уследити од друштва или власти због непристрасног излагања историјских догађаја.

Губљење хришћанског погледа на свет и страха Божијег довели су до снижавања квалитета историјских извора, до искривљеног излагања историјског процеса које се упадљиво испољило у 19. столећу у радовима чак и познатих историчара. Код истраживача прво место нису заузела духовна интересовања, већ своје "тело" и "крв", не тежња да изложе истински ток догађаја и да тим догађајима дају оцену која одговара здравој памети, већ страх за своју личну и појединачну судбину који је паралисао човекову вољу и бивао значајнији од страха да се буде лажљивац пред лицем Божијим. Неоспорно је да је страшна слепа гомила, руковођена користољубивим и немилосрдним људима који су у односу према идеолошким противницима и људима који се с њима не слажу спремни да прибегну било којим методима и средствима - од лажи и клевете до физичког уништења. Али друштвена лаж, као и свака лаж, може процветати само тамо где истине нема, јер ће је истина разобличавати самим својим постојањем. И зато је лаж увек непомирљиво расположена према истини. Лаж никада не може расправљати са истином часно, јер часни дијалог води уништењу лажи, зато се она обрачунава с њом помоћу клевете или убиства. Најизразитији пример тога је крваво гоњење Православне Цркве од материјализма и безбожја у 20. веку.

Резимирајући, може се рећи да тамо где нема тоталног уништења народа, где нема спровођења политике смене цивилизација, садржаја, смисла и циља живота народа, тамо нема битног проблема у репродуковању историјских догађаја и очувању историјског памћења. Али тамо где се то догодило, или где се то догађа, тамо народ стоји пред опасношћу губљења сећања на своју прошлост, иза којег следи рушење самосвести народа и његова пропаст.

Дешавају се, истина, и такви периоди када се памћење и самосвест народа налазе пред претњом разарања и без тоталног физичког уништења. То се догађа онда, када друштвени врх, слој људи који управљају државом, почиње да постоји у другачијем цивилизацијском моделу, прима другу веру. У то време друштво почиње да се раслојава на неједнаке скупине, при чему се раслојавање врши не толико по имовинским разликама, колико по разликама духовних вредности и интересовања, а пре свега у односу према вери. Док није било таквих раслојавања, интереси руског народа - од великог кнеза до ратара, слагали су се у оном најважнијем - у православној вери. Основни писани извори били су за историчара летописи. После Петра Првог код дела друштва појавиле су се сопствене вредности и оријентири које је тај део друштва почео снажно да учвршћује, те су историјски записи почели да стичу субјективни и произвољни карактер који се увек појављује онда када аутор није обузет трагањем за истином, већ потврђивањем по сваку цену своје исправности. Тако су била написане многе књиге из историје Русије које су требале да докажу на њеном примеру исправност европских теорија.

Житија мученика, исповедника и подвижника побожности јесу део писменог предања, део историје Руске Православне Цркве. Оне могу бити написане, прво, уз коришћење усменог предања које је у сва времена било најбитнији извор историје Цркве; његово постојање и веродостојност били су увек важни за чланове Цркве који су против чак ii најмањег његовог искривљавања. Зато је аутор житија мученика, исповедника и подвижника побожности Руске Православне Цркве себи поставио нарочит задатак скупљања и записивања усмених сведочанстава која често имају неупоредиво већу веродостојност од оних докумената која потичу од револуционарних трибунала и казнених установа. Било је бесмислено од 1970. до 1980. године очекивати да he се то питање решити само од себе, да he историјско предање неко негде записати и то касније пружити могућност да се направе објективни и исцрпни историјски радови. У другој половини 20. века постало је јасно да ће, упркос свеопштој писмености и огромним техничким могућностима штампања, основни део наше историје једва бити стављен на папир и можда ишчезнути смрћу сведока и учесника историјског процеса. Управо је из тог разлога састављач житија употребио више од десет година на записивање усменог црквеног предања у разним областима наше велике Отаџбине.

Друго, мора бити употребљен неопходан комплекс руководећих докумената који се састоје од одлука највише власти, као што су то били царски укази у античкој историји. То су они документи који се чувају у бившим партијским архивима и Архиву председника Руске Федерације. Из ових докумената можемо сазнати ко је и када планирао гоњења Цркве, њихове размере и трајање, начине њиховог спровођења у овом или оном периоду владавине безбожне власти, као и њихов смисао - зашто су предузимана гоњења и које су циљеве хтели да постигну гонитељи.

Треће, неопходно је коришћење архива ЧК-ОГПУ-ГПУ-НКВД-МГБ-КГБ-ФСБ. Пошто је 20. век за Руску Православну Цркву био време мучеништва и исповедништва, и материјали о мученицима и исповедницима се чувају у архивима бивших репресивних организација. Колико год били тенденциозни записници саслушања вођени у НКВД, они углавном представљају приближно исто оно што и мученички акти у римско доба. То је један исти историјски прототип, једна иста лица: хришћани - и представници безбожне, антихришћанске државе. У новим мученичким актима су забележени узроци, време и место хапшења, као и истражни процес, када се иследник трудио да постигне то да мученик клевеће себе и друге и призна Руску Православну Цркву као контрареволуционарну организацију, непријатељску држави по својој природи. Архиви су нам дали обавештења о пресуди и времену мученичке смрти. У том смислу они су најдрагоценији историјски извор без којег једва да би било могуће састављање потпуних житија мученика. Описујући на основу сведочанстава очевидаца живот православног подвижника до хапшења, када не би било архива, не бисмо знали да ли је он заиста био мученик или је из ових или оних разлога прихватио понуде својих мучитеља. А падови су, као што је то увек бивало у животу, могли бити веома велики.

Тек сада, када смо упознати са основним комплексом докумената који се односе на историју гоњења Руске Православне Цркве, може се са сигурношћу рећи да истраживач има могућност да прилично потпуно и тачно сазна шта се догађало у то време, каква је истинска историја Руске Православне Цркве у 20. веку и да састави историјски тачне и веродостојне животописе мученика, засноване на широком историјском материјалу.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/ZitijaRuskihNovomucenika/ZitijaRuskihNovomucenika.htm

[Tane]

20. мај (2. јун)

МУЧЕНИЦИ МОСКОВСКИ: СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИ ВАСИЛИЈЕ, ХРИСТОФОР, АЛЕКСАНДАР, МАКАРИЈЕ И МИРЈАНИН СЕРГИЈЕ[1]

Василије Александрович Соколов се родио 1876. године у Московској губернији у селу недалеко од Тројице-Сергијеве лавре. Након завршетка богословије и Московске Духовне академије Василије Александрович се оженио и био рукоположен за свештеника храма села Пустог Владимирске губерније. Даље ћемо испричати његовим властитим речима:

"Лепо је живео о. Василије, свештеник села Пустог Владимирске епархије, тако је добро живео да боље није могло ни бити, како је он сам говорио. Прва ствар, благословио га је Господ срећним супружанством. Друга ствар, благословио је Бог о. Василија службеним успесима и материјалним благостањем. Мало је службовао као свештеник о. Василије у својој малој парохији, али је много постигао. Задовољни парохијани су говорили: 'Нема бољег свештеника од нашег; какве проповеди држи, какав поредак одржава, такав је у свему!' Храм Божији уз неуморну бригу његовог старешине свештеника увек је био у одговарајућој лепоти и непрекидно је био обнављан и украшаван.

Није Господ ускратио супрузима ни срећно потомство, па чак и више од тога. За дванаест година они су изродили шесторо деце, све малишане од десет година па наниже. Деца су била здрава, добра, радујући се и веселећи своје родитеље који су их волели изнад свега. Разумљиво је да су деца задавала и пуно брига својим родитељима, али ови нису очајавали и нису роптали на своју судбину. Подстичући и подстрекавајући један другога на рад, они нису штедели ни здравље ни снагу само да им деца буду у сваком погледу задовољна и исправна. 'Поживели смо за себе, сада треба живети за децу, она треба да расту, а ми да се умањујемо, такав је закон у свету', говорили су они једно другом.

Брзо и неприметно, као вода у широкој многоводној реци, протицао је њихов живот утврђеним колосеком животне вреве, брига и послова, у непрестаној смени радости и туге поводом успеха и среће и неуспеха и несрећа. Био је свестан о. Василије да живот не може тако глатко да пролази. То није природно, мислио је он. Речено је: 'У свету ћете имати невољу', и то свакако није узалудно речено. Не могу се избећи невоље, као што ни спокојно море не може избећи буру. Опасна је и страшна бура након дуготрајног и повољног затишја. Тешке су невоље за оне који нису навикли на њих, нарочито после дугог и спокојног срећног живота. Кад би нам само некакав крст послао Господ ради искушења, тајно се молио отац, не баш толико велик и тежак, али такав да се не бисмо заборављали, већ да бисмо памтили земаљску људску судбину.

Јесен дванаесте године свештенослужења о. Василија била је веома берићетна, онаква за коју се обично каже: 'ни старци не памте'. Суво, ведро и за јесен чак неприродно топло. Једном речју, благодет Божија. Али у дому о. Василија нису сви били расположени весело. Откуд то?! Свима су сузе биле у очима, спремне да се сваког тренутка излију. Ствар је у томе што је домаћин 'одједном', како рекоше, оболео од тифуса, оне болести с којом нема шале: брзо обара човека и шаље га у гроб, тако да се дуго и не мучи. Наравно, то су у кући добро знали, тим пре што ни месни лекар није скривао озбиљност болесниковог стања. Уздање у организам оца Василија било је варљиво. Зато су се сви обратили с молбом Господу да подигне Својом силом болесника са смртне постеље. Молили су се парохијани за свог болесног духовног оца, искрено молећи избављење од смртне опасности: показала се колико је била јака везаност пастве за свог пастира. Ватрено су се молили многобројни рођаци о. Василија, саучествујући свим срцем у његовом тешком положају и положају његове породице и сви су у себи дрхтали при помисли на тужан крај његове болести. Молила су се мала деца за свог вољеног оца, поређавши се испред иконлуку и усрдно правећи поклоне до земље.

Али најтеже је било мајци Иларији. Није туга, већ јој је некакав ужас ухватио и стезао срце као менгелама. Нема ни суза, и молитва јој не улази у главу, не налази ни у чему ни олакшање ни спокојство.

- Господе, шта ће то бити с нама - у очајању је говорила попадија о. Василија. Кад би бар мало пожалио мене и децу. Погледај какви смо, као јесење муве, тумарамо по кући.

- Шта да радим - одговори свештеник - очигледно је да смо то завредели, да смо заслужили да страдамо. Можда ћу морати да умрем, нећу да кријем.

- Зашто мислиш о смрти? Мисли о животу - покуша да му улије охрабрење попадија. Ко ће да гаји и храни децу? Шта ћу сама с њима!

- А ти још причекај с тугом. Кад умрем, онда ћеш се наплакати и натуговати. А како ћеш живети без мене? Проживећеш, даће Бог. Почећеш да месиш просфоре овде и тиме ћеш се хранити.

- Бог с тобом, шта то говориш.

Више није имала снаге да разговара с болесником. Није изашла, већ је истрчала од болесника и била сва обливена врелим и неутешним сузама.

Али усред плача мајку попадију је обасјала нека мисао, као да јој је пало на памет сигурно средство да помогне својој невољи. Упутила се домаћем иконостасу и пала на колена пред иконама и почела је пламено да се моли. Не обичним, наученим молитвама, већ је сама смислила своју тужну молитву онако како је знала и умела.

- Господе, подигни га - даруј му исцелење. Знам да нисам завредела Твоју милост, нисам је заслужила. Помози по милосрђу и по човекољубљу Твоме. Господе, видиш моју беспомоћност, познајеш боље моју тугу и моју невољу. Не остави мене као жалосну удовицу, а децу као сирочиће. Шта ћу с њима да радим? Куда да се денем? Чиме да их исхраним и како да их подигнем? Зар си нам за то дао децу да они цео свој век плачу због сиромаштва и нас родитеље због тога прекоревају? Ради њиховог добра сачувај живот њиховог оца хранитеља. И ако већ треба правосуђе Твоје да узме некога од нас, онда узми мене. Узми мене за њега, Господе! И ја ћу умрети с радошћу, умрећу спокојна да моја деца неће остати без хлеба и без надзора. Мајко Божија, света Заступнице! Принеси за мене Своју материнску молитву Своме Сину да услиши глас мољења мога!'

Дубоки уздаси, испрекидани незадрживим јецајима, допреше до болесникових ушију.

- Шта то тамо радиш? - упита он.

- Молим се - одговори мајка - Видиш и сам да нам је само једно преостало - да се молимо. Више ни у кога немамо да се поуздамо, а Бог све може. Знаш ли да сам молила од Господа да је боље да ја умрем него ти? Тако ће бити боље, зар не?

- Узалуд си то молила. Речено је: не искушавај. И ако си молила нећеш добити ако не благоизволи Господ: Он и без нас добро види и зна шта да учини с нама и шта нам је потребно.

- Па зато сам и молила - узврати попадија јер без сумње, за децу ће бити боље да ти останеш, а ја да умрем. Није ли тако?

- Не, не - нестрпљиво рече свештеник - немој ни да мислиш о томе. И мени и теби је једнако лоше и није нам време да умиремо. Али то је по нашем мишљењу, а по Божијем то можда и јесте најбоље за нас и за нашу децу.

Господу Богу би угодно да услиши неуморно мољење за болесног јереја Василија. Срећно је пребродио болесничку кризу и почетком октобра се јасно запазио преокрет према оздрављењу. Снаге су се обнављале, болесник је брзо почео да се поправља. Мајчица Иларија је била пресрећна и пуна радости поводом избављења од опасности. 'Није оздравио, већ је васкрсао мој отац Василије - весело се она хвалила свима - не знам како Богу да захвалим за то'. Поново се у кућу вратио пређашњи ред свакодневног радног живота.

Прође година дана и опет дође јесен. Али каква супротност она би претходној! Као за инат, ради оштријег контраста, те јесени се спојише све несреће и непријатности својствене том добу године. У оца Василија се озбиљно разболела његова жена, матушка Иларија, разболела се некако неочекивано, најпре споро, а затим је сасвим онемоћала. Болесница је била болесна телом, али духом бодра. и том својом бодрошћу је уливала у све људе око ње наду да ће се ускоро поправити и подићи. Али наде се нису остваривале. Напротив, напади болести су постали све тежи. Попадија се причестила и упорно и са сузама молила мужа да је помаже јелејем.

- Зар се бојиш - наговарала је она мужа - као да ниси свештеник па не знаш зашто је установљена та Тајна. Па видиш, лекови не делују. Можда нам Господ намерно указује на то да је само у Њега свима исцелење. Ти и сам знаш примере да су после помазивања јелејем оздрављивали малтене безнадежни болесници. А ако и не оздравим, најпосле, опет ће ми бити на корист та тајна приликом преласка у вечни живот. А ти испуни, пријатељу мој, ову моју молбу; више ми ништа и не треба.

- Ах, кад би само могла да завириш у моје срце како се оно мучно и болно стеже само од тих твојих речи, ти би ме поштедела. Боље ме не мучи, учинићу по твоме и можда ћу поднети ту муку. Поднео бих све само да ти Бог да здравље. Ах, матушка, матушка! Какав си нам јад свима задала. Не знам ни сам шта да радим сада.

- Памти па врати, оче - зачу одговор - ти си ми прошле године у ово доба још тежу муку приредио. И ја сам то поднела и преживела сам. Бог ће помоћи и ти ћеш поднети. Осим тога, заправо, ту ничег тешког и нема. Ето, када умрем, тада, истина, неће ти бити лако... Но и то ће се заборавити, залечити - додаде, размисливши, попадија.

- Гледам ја како ти то равнодушно говориш, као да се шалиш. Ето, још се присиљаваш да се осмехнеш. Али мени није до тога. И није ми, што је најглавније, жао себе, деце ми је највише жао, биће им страшно без тебе.

- А ја баш, напротив, о деци мање мислим, него о теби, тебе ми је више жао него њих. Шта деца? Она и сада још мало схватају мој значај. Порашће, даће Бог, брзо. Они ће ти бити и утеха. Волећеш их, бринућеш се о њима, учићеш их, изводити на пут, и тако ће ти време проћи неприметно.

После помазања јелејем болесница се заиста осетила знатно боље, на опште задовољство свих.

- Ето сад ми је сасвим добро, и нигде ме не боли, једино што снаге немам.

Сутрадан након помазивања дошао је лекар из среског града којег је отац Василије позвао на консултацију с месним лекарем. Истинољубивост је захтевала да се каже права дијагноза болести без икаквих увијања. 'Код ваше жене, оче, колега и ја смо пронашли болест јетре, све друге реуматске појаве потичу од те главне болести. Морамо вам признати да нам је тешко да је лечимо. Зато смо одлучили да вам предложимо да одмах пођете на клинику ради савета са упућенијим лекарима'.

Оца Василија је овај закључак лекара погодио као гром. А болесница је већ звала к себи мужа, желећи што пре да сазна мишљење лекара.

- Но, шта кажу лекари? - дочека га она радознало га загледајући у лице.

Очигледно да је лоше, не криј, видим ти по лицу да је лоше.

- Баш ниси погодила - одговори о. Василије, савлађујући се колико је могао. - Истина, нису обећали много тога доброг, али нису ни лоше предсказали. Кажу да је болест уопште упорна и дуготрајна.

Између осталог, предлажу ми да пођемо у Москву на клинику. Не знам само шта ћеш ми на то рећи.

- Чини ми се да доктори нису хтели да те плаше из сажаљења само да ти не одузму наду, а ја сам сасвим убеђена да је моја песма већ испевана.

- Господе! Опет упадаш у мрачне мисли. Где ти је вера, нада у Бога? Зар ће нас тако напустити Господ? Размисли: зар ти није грех да одбацујеш средства за излечење и да подвргнеш себе опасности да умреш. Па ти си мајка деце! Барем њих пожали, побрини се за себе.

- Но, како хоћеш - закључи попадија - Кад си тако смислио поћи ћемо у Москву. Само ја не знам како ћу тамо да одем...

Добивши њену, макар и нераду сагласност, о. Василије је одмах почео да се спрема за пут. Припреме су кратко трајале. Пред полазак болесна мајка је настојавала на томе да благослови децу, ма колико да ју је одговарао од те тешке сцене свештеник. За сваки случај' понављала је она своје.

- Будите паметни, децо, све слушајте, тату волите, мене не заборављајте - поучно је она говорила деци, љубећи их и закрштавајући светом иконом.

На клиници куда је дошао о. Василије, дочекали су га са разумевањем и благонаклоношћу. Око његове болесне жене одмах се окупила гомила студената на челу с лекарима доцентима. Почела су брза питања, прегледи, слушања. Дошао је и професор, погледао, послушао, завртео главом и рекао свештенику, одвевши га у страну:

- Ваша жена има, оче, тешку болест, можда је рак, можда и нешто друго, али је тешко излечиво. Мислим да сте се и ви и она узалуд мучили долазећи овамо. Немојте клонути, дај Боже да се испостави да није то.

Професор је био у праву. Савет клиничких лекара је констатовао рак јетре код болеснице о чему је трећег дана и било саопштено о. Василију.

- Ничим не можемо помоћи вашој супрузи, морате се помирити са судбином. Рак је неизлечив, а јетра се не може оперисати. Исход је само један смрт.

Помоливши се у московским светињама Успенској и Покровској цркви, у параклисима Иверском и Пантелејмоновском, о. Василије крену натраг.

'Да буде воља Твоја, Господе, да буде воља Твоја!' у мислима је понављао свештеник, с болом гледајући на вољену жену која је лежала пред њим као прекрасни увели цвет, покошен јесењом хладноћом. 'Само ме не лиши, Господе, своје последње помоћи и милости, да је довезем живу кући, избави ме од мука да је гледам како умире на путу'.

И Господ, богат милошћу, учинио је по молби оца Василија. Без великих напора, чак и без већих тешкоћа, дошао је кући, у своје село. Није он мислио о таквом повратку пре недељу дана када је одвезао болесницу из села. Сањао је да је довезе здраву, насмејану, радосну, у стању да обновљеним снагама служи породици и управља домаћинством. И ето, уместо тога он мора да је на рукама унесе, готово бесвесну у кућу уз гласан плач деце, уз јецаје и нарицања суседа парохијана који су се окупили да је виде.

Празник Покрова Пресвете Богородице. Свечано се служи служба Божија у храму села Пустог у присуству мноштва верника. И виде и чују парохијани да је страшно невесео њихов свештеник, њихов духовни отац, да је дубоком тугом помрачено његово лице, да дрхти, обамире, сваки час се прекида његов обично звучни глас, те и нехотице све задобија непразнични изглед. Сва црква као да се у једном тренутку ускомешала, кренула напред према амвону да саслуша уобичајену поуку свог пастира. Али шта је то? Пастир као да је хтео да се окрене према постављеном аналоју, и одједном се опет вратио светом престолу. Пригушени уздах целе цркве и речи: 'О Господе!' сами су по себи говорили да је паства у потпуности схватила зашто је била лишена беседе и да због тога неће прекоревати пастира. Помоливши се, сви се вратише својим кућама. О. Василије још дуго није излазио из храма тога дана. У молитви пред Божијим престолом он је тражио утеху свом пометеном срцу. У молитви Богу, као што жедан човек тражи изворску воду, тако је и он тражио утеху својим јадима који су му притискали душу. Био је свестан да само тиме и може олакшати своје тешко бреме - искрено и усрдно се молити и с дечјим поверењем предати себе свеблагој помоћи Божијој и заузимању светих угодника. Сва земаљска доступна средства да би се избегла несрећа била су исцрпљена. Тешко удовиштво за себе и тешко сиротовање за децу предстојало је неминовно и очигледно у најближој будућности.

На други дан Покрова о. Василију су дошли таст и ташта, а такође и његова сестра.

- Да - говорили су крај болесничине постеље њени родитељи очигледно је да је расплет близу. Неће преживети. Сва се осушила, чак и једва дише. И откуд ју је напао тај рак, чудна ствар. Да није од оне њене прошлогодишње туге за време ваше болести?

- Све може бити, наравно - одговори о. Василије. - И сам се тога добро сећам, коликих ју је мука коштала моја болест. Шта да се каже? Молила се Господу да је узме к Себи уместо мене. Јер ју је само крајње очајање, вођено самопрегорном љубављу, могло подстаћи на такву молитву и што је занимљиво: било је то 2. октобра, што значи на данашњи дан. Зар ће јој Господ дати по њеној молби и узеће је к Себи? Тада ће све бити разумљиво: то је прст Божији, то је она измолила и за мене је свој живот положила.

Увече истога дана умрла је матушка Иларија: отишла је с миром Господу. Изгубио је о. Василије многовољену жену, породица брижну мајку, рођаци срдачну и љубазну домаћицу, а парохијани, нарочито жене, услужну и предусретљиву попадију. Губитак је био једнако велик за све.

Много народа се окупило на сахрани матушке Иларије, без обзира на то што је био радни дан. Свима је искрено било жао, што се тако рано угасио један тако свима потребан живот, било им је жао деце сирочића од којих половина није схватала значај претрпљеног губитка, жао им је било и свештеника о. Василија који је постао удовац још у младим годинама, жао им је било рушења породичне среће те куће на коју су многи показивали као на пример достојан подражавања.

'Воља Божија, воља Божији, прст Божији', у мислима је понављао свештеник, враћајући се последњи кући са свежег гроба. 'Кад бих могао и ја сада да легнем поред покојнице, не би ми требала никаква друга утеха. Али деца, деца...' А деца, шта ће, већ су се увијала око њега, хватала га за руке које су беспомоћно висиле, губила се у широким наборима мантије коју је усковитлао ветар, падала под ноге, трудећи се да му погледају у очи и осећајући својим малим срцима да им осим оца није остало никог другог блиског и свог човека, и да он сада треба да им замени и мајку и све. Погледа он на њих, на своју сирочад, и горко заплака".

Ускоро су после женине смрти о. Василија преместили у Москву у храм Николе Јављеног у Сребрној улици, поред Арбата. Троје деце је умрло, остале су само две кћери и син Борис. Он је завршио Московску Духовну академију, али свештеник није постао; почео је Први светски рат и отишао је на фронт.

Године 1922. совјетске власти, користећи глад у Поволжју, почеле су гоњење Православне Цркве. Свуда су слани агенти ГПУ који су позивали на разговоре поводом одузимања црквених драгоцености, случајне људе, пролазнике, сапутнике у возовима и често су уколико су, с њихове тачке гледишта, ти одговори били неповољни човека хапсили. Јачајући своју делатност у црквама, агенти ГПУ су се трудили да прате и слушају све проповеди. Што сами нису могли да схвате, о томе су питали парохијане и на основу њихових одговора су састављали своје доставе. Те доставе често нису одговарале стварности, али чим су доспеле у шесто тајно одељење ГПУ, оне више нису биле под сумњом и нису се проверавале...

[Tane]

Протојереј В. Соколов

24.05. Ноћ уочи св. Кирила и Методија, оданије Пасхе. Са свих страна допире црквена звоњава. Свуда празнују, моле се и радују се. А ја седим и мислим само једну мисао - да ли ће ускоро доћи по моју душу. Господе, каква невесела судбина! Тешко ми је да се обуздам да не молим и не преклињем: изведи из тамнице душу моју, услиши глас мољења мога. Измучено је, изнурено срце у овом мучном ишчекивању. И не знам, чак и ако ме мимоиђе ова чаша, да ли ћу икада ваљати за било шта. Претворићу се у болесног инвалида. Сада желим само једно, да ме негде протерају одавде. То принудно путовање би ме можда оживело, подигло би ми дух, ојачало моје снаге. А без тога ипак тешко да ћу бити у стању да поднесем овај тешки ударац.

Бојим се и за вас, драга моја децо, бојим се да и ви од туге и суза себи не навучете нешто. За мисаоног човека туга је врло опасна ствар. Добро је и много ће вам помоћи то што имате много брига и послова и то разноразних. У тим пословима ћете се ипак некако разонодити и забавити. А затим око вас су људи који ипак одвлаче вашу пажњу од болне тачке и дају вам да предахнете. Ето баш у том погледу је наш положај овде најужаснији. Седиш и дан и ноћ сам самцит. Против воље у главу као да је забијен ексер - једна те иста ужасна мисао о предстојећој смрти и о безнадежности твог положаја. Како ти је драго када неко кроз прозорчић на вратима нешто упита или нешто каже. То си већ спреман да сматраш великим догађајем и срећом. А како споро пролази време овде! Дан који почиње у 6 часова чини се бескрајним. А ноћ је, за мене који мало спавам, још дужа. Бојим се чак и тих ноћи, зато што овде ноћу долазе и купе људе да их пошаљу на онај свет.

Одслужио сам последњу пасхалну службу. Да ли ћу још имати прилику да певам Пасху на земљи? Ти једини знаш, Господе! А ако не, удостоји ме да се причестим вечном Твојом Пасхом у незалазном дану царства Твога.