Небојша Катић - текстови

[Иван]

Ево једног одличног текста НЕбојше Катића

Политика

Србија обитава у паралелној економској стварности у којој економски закони престају да важе. Запосленост непрекидно опада, инфлација лудује и обара европске рекорде, дефицит трговинског и текућег биланса је перманентно у великом минусу, задуженост расте – а динар поново јача.

То је заједнички подухват Владе Србије, Народне банке Србије, али и иностраних кредитора. Мотиви сваке од страна у овом „удружењу” су другачији, али ће ефекти подухвата завршити лоше по Србију. Криза која следи биће драматичнија од ове кроз коју домаћа економија тренутно пролази.

Држава се непрекидно задужује и тај прилив кредита повећава понуду девиза, доводећи до слабљења евра и јачања динара. Девизно тржиште не прави разлику између девиза које су дошле путем кредита, или оних које потичу од инвестиција или извоза. Што је девиза више, то им је вредност исказана у динарима мања – под условом да НБС не интервенише на девизном тржишту.

Ситуација умногоме подсећа на године које су претходиле економском суноврату започетом с јесени 2008. године. Уз једну битну разлику. До 2008. реално јачање динара било је последица прекомерног и непродуктивног задуживања приватног сектора, а сада се задужује држава – такође прекомерно и најчешће непродуктивно.

Да ли се држава задужује директно узимањем девизних кредита или динарски – емитовањем динарских хартија од вредности – готово је свеједно. Како је домаћа нето-штедња негативна, како Србија као целина троши много више него што зарађује, недостајући новац може доћи само из иностранства – било директно од иностраних кредитора или индиректно, кроз домаћи банкарски сектор.

Мотив државе у овом процесу је јасан – до избора треба спречити финансијски колапс и сачувати социјални мир по сваку цену. Да би се то остварило, буџетски дефицит треба покрити, а динар ојачати како би индексирани кредити привреди и грађанима били сношљивији. На сцени је скривено, али активно преливање новца са државе на дужнике и банке, не само кроз директно субвенционисање камата, већ много више, кроз јачање динара. Грађани ће моћи да троше и да купе више увозне робе или ће лакше отићи на летовање у иностранство. Све то можда може помоћи да на изборе изађу освежени и мање незадовољни.

Тако се стигло у ситуацију где укупан спољни дуг мења структуру – повећава се учешће државе, а смањује учешће приватног сектора. Како се кредити државе морају вратити, цех ће платити порески обвезници и будућа буџетска потрошња.

Истовремено, држава шаље и охрабрујућу поруку својим кредиторима – јесте да кредите непрестано узимамо, тачно је да грцамо у дуговима, али ћемо сутра продати сву преосталу државну имовину да би их вратили. Рачунајте на нас.

Кредитори, на другој страни, имају само један мотив – камате које се у Србији могу наплатити у просеку су највеће у Европи. Кредитори могу бирати да ли ће новац, са огромном зарадом, улагати у вредносне папире НБС или у обвезнице Министарства финансија или ће кредитима сатирати грађане и привреду.

Кључна спона која хармонизује интересе инокредитора, домаћих дужника и државе је НБС са својом монетарном политиком. НБС воли када је динар јак, без обзира на страшне последице које то има по економски систем Србије.

Јак динар привремено делује антиинфлаторно.

НБС зато наставља да ради оно што већ годинама ради, а то је да јаким динаром скрива инфлацију и гура је под тепих. Одржавањем јаког динара (политика тзв. монетарног сидра) вештачки се снижавају увозне цене, а тиме и инфлација. Помаже и када државни монополи своје цене не подижу (на чему НБС увек упорно инсистира), па то оставља простор да приватни монополи и картели подижу своје цене.

Политиком јачања динара, НБС помаже и предизборне напоре Владе Србије одлажући финансијски колапс. Механизам је до сада функционисао сјајно, уз аплаузе и ММФ-а и домаће стручне јавности, па нема разлога да се тако и не настави.

НБС својом монетарном политиком помаже и инокредиторе. Да би се прилив кредита наставио, каматне стопе морају остати на високом нивоу, а НБС то обезбеђује. То, међутим, није довољно. Странци се морају ослободити и страха од пада динара и губитака које то може произвести. НБС зато шаље јасну поруку – пад динара ћемо увек спречавати огромним интервенцијама на девизном тржишту, позајмљеним новцем дакако, али јачање динара нећемо спречавати, јер нећемо интервенисати. Обневиделој јавности ће се објаснити да су све то тржишни феномени, а са тржиштем и његовим законима се не полемише. Бар не у Србији.

Јачањем динара неминовно ће се прекинути досадашњи тренд благог поправљања трговинског и текућег биланса, а дугови презадужене Србије наставиће да расту још неко време. Високе камате могу прикрити инфлацију, али ће онемогућити опоравак привреде.

Пре или касније, доћи ће тренутак када ни високе домаће камате, ни прецењени курс, ни обећање продаје државне имовине неће бити довољни да странци наставе кредитирање Србије. Прилив кредита биће заустављен, а Србија ће стрмоглаво улетети у валутну, дужничку и банкарску кризу – истовремено. Овај сценарио је за длаку избегнут крајем 2008. године интервенцијом ММФ и бечким договором банака да новац из Србије не повлаче.

[IvanJ]

Флуктуирајући курс би у овим условима тек био катастрофа, јер би уништио и оно мало здраве привреде и приватног предузетништва који су ионако до гуше задужени код зеленашких банака по индексираним стопама у еврима. Тако да како окренеш, црно нам се пише. Можда је излаз из зачараног круга увођење евра као званичне валуте - било би краткорочних потреса и шокова, али на средње и дуге стазе...па бар не би било горе у односу на то шта нас овако чека. Конкурентност извоза би се у том случају умањила , али уз неке нецаринске таксе за увозну робу и стимулисање извозника субвенцијама, спољнотрговински дефицит би се релативно држао под контролом. Проблем је што за коју годину никакве, па ни заобилазне препреке и отежавање слободног протока роба и услуга неће бити могуће због споразума са ЕУ. Али би бар приватна предузећа знала на чему су, не би зависила од хирова и каприца гувернера НБС, чије би потезе унапред знали само тајкуни и странци ради својих шпекулација.

[Grizzly Adams]

Иза свих тих стручних термина крије се стара, добра и једноставна - пљачка.

Монетарне махинације НБС (и осталих централних банка уосталом) нису ништа друго него пљачкање народа и богаћење политичара на власти и њихових саучесника. Решења неће бити док се централне банке не доведу под строгу контролу јавности или не укину потпуно.

[florenntina]

Na dugi rok cenovna inflacija mora da se izjednacni sa valutnom.

U Srbiji trenutno cene rastu, a kurs evra opada, sto je suprotno!

S obzirom da cene verovatno nece padati, ne treba biti puno pametan pa zakljuciti da je dinar precenjen i da ce morati da "slabi".

Jedino pitanje koje ostaje jeste da li ce se to desiti pre izbora ili ce uspeti nekako da "odrze" kurs dok izbori ne prodju....

[Grizzly Adams]

НБС има начине да привремено, на кратак рок, одржи курс динара, а то се обилато користи пред изборе зато што наш народ погрешно сматра да је "јак динар" показатељ јаке економије.

Прави показатељ јаке економије јесте колико се нових фирми отвара и колико су привредници успешни, али наравно - ми имамо урођену одбојност према "богатунима" и то доживљавамо негативно па још очекујемо од државе да успех кажњава. И онда није никакво чудо шта се дешава, тј. не дешава.

[florenntina]

НБС има начине да привремено, на кратак рок, одржи курс динара, а то се обилато користи пред изборе зато што наш народ погрешно сматра да је "јак динар" показатељ јаке економије.

:djetalina:

Прави показатељ јаке економије јесте колико се нових фирми отвара и колико су привредници успешни, али наравно - ми имамо урођену одбојност према "богатунима" и то доживљавамо негативно па још очекујемо од државе да успех кажњава. И онда није никакво чудо шта се дешава, тј. не дешава.

S ovim drugim se bas i ne slazem. Mislim da nikom ne smeta "dobar domacin" i dobar, uspesan privrednik. Korene odbojnosti prema "bogatunima" bi trebalo pre traziti u nelegalnom i nepostenom nacinu na koji su sticali to svoje bogatstvo. Ono najcesce nije nastalo kao rezultat fer trzisne utakmice, vec naprotiv. Cesto, i pored svih privilegija koje su ti "bogatuni" uzivali,  jedva da bi opstali na trzistu bez dodatnih korupcija i finansijskih "injekcija" drzave.

Sto se tice kaznjavanja uspesnih, nema potrebe da to trazimo jer drzava to svakako vec sprovodi i to svakodnevno! Setimo se samo velikodusnog oprastanja pojedinih poreskih dugovanja... Ko je tu kaznjen, ako ne onaj ko je na vreme platio...

[Иван]

Grčka kriza i njene pouke

Objavljeno 09/07/2011 od strane Nebojsa Katic| 8 komentar

Grčka je bankrotirala i to je realnost sa kojom se danas suočavaju njeni građani i Evropska unija (EU) – svako na svoj način. Ova kriza preti da izazove lančanu reakciju i da u ambis povuče još nekoliko država EU i time dovede u pitanje opstanak i budućnost evro zone. Situacija je tim teža što centri moći s druge strane Atlantika ovu krizu vide kao idealnu priliku za potkopavanje evra i reafirmaciju posrnulog dolara.

Ako se komplikovani procesi ekonomske geostrategije ostave po strani, uzroci i geneza grčke krize bi morali delovati otrežnjujuće na sve tranzicione države, bez obzira da li su već postale članice EU, ili tek čekaju da u nju uđu.

Grčka je članica Evropske unije već trideset godina, ali uprkos dugom evropskom stažu, endemske političke i ekonomske slabosti sistema ostale su decenijama nepromenjene. Neodgovornost finansijskog sektora, koji po običaju ne želi da snosi konsekvence moralnog hazarda, svakako ima velikog udela u grčkim mukama, ali fundamentalnu krivicu za sadašnju krizu snose pre svega Grci. Bez obzira na hiljade zakona koje je Grčka harmonizovala sa EU, ona i danas više liči na sebe od pre trideset godina, nego na države poput Holandije ili Danske, na primer. To je možda i najporaznija činjenica koja proizlazi iz ove krize, poraznija i od same ekonomske faktografije.

Objašnjenja (ali ne i opravdanja) se možda mogu tražiti u komplikovanoj istoriji, krvavim ratovima, uključujući i građanski rat čije posledice nikada do kraja nisu zalečene, periodu diktature, kao i u stalnom strahu od sve moćnije Turske na istočnoj granici, sa kojom je, uzgred budi rečeno, Grčka u istom vojnom savezu.

Ako strah od Turske može opravdati ogromna i neproduktivna izdvajanja za naoružanje, najveća u EU merena odnosom prema bruto domaćem proizvodu (verovatno oko 4.6 odsto), taj strah ne može biti opravdanje i za hroničnu korupciju ogromnih razmera, za strašnu poresku nedisciplinu, neefiksnu državu i ogroman birokratski aparat, za sraslost politike i poslovne oligarhije, ili za klijentalizam, demagogiju i oportunizam političke elite.

Pomenuti fenomeni koji ugrožavaju Grčku i koji su do ove krize doveli, prisutni su u mnogim državama „stare“ Evrope, ali ne u takvom obimu i intenzitetu (izuzev na jugu Italije) i ne sa tako poraznim rezultatima. Prema nekim procenama, korupcijom i poreskom evazijom Grčka gubi oko osam procenata BDP-a godišnje, otprilike onoliko, koliko bi joj bilo potrebno da uravnoteži svoj budžet. Po drugim procenama, ako bi bogati Grci vratili u zemlju novac koji drže u inostranim bankama, Grčka bi se sama mogla izboriti sa posledicama krize.

Teško je reći da li su pomenute procene dovoljno pouzdane, ali se čini da su Grci radiji da daju krv ili život za Grčku, nego poreski evro. Ovakvo ponašanje je na kraju dovelo do toga, da su ponosni Grci de facto izgubili svaki ekonomski suverenitet. U nacionalnom parlamentu oni samo usvajaju ono što kreditori od njih traže.

Uz to, bankrot Grčke nije posledica samo prevelike državne potrošnje, već i nekontrolisane privatne potrošnje i života daleko iznad mogućnosti. Grčka je evropski lider ne samo po broju stanova i kuća u privatnom vlasništvu, već, kurioziteta radi, i po broju luksuznih Porše Kajena (i jedno i drugi po glavi stanovnika), na primer.

Druga važna lekcija grčke krize proističe iz njenog članstva u evro zoni. Jaka valuta ne može stvoriti jaku ekonomiju, niti je može dugoročno stabilizovati. Jaka valuta samo privremeno prikriva ekonomske slabosti, a vreme provedeno u zabludi omogućava da problemi narastaju preko svake mere. Članstvo u evrozoni i lakoća zaduživanja koja je sa tim išla, samo su produbili krizu i dodatno je dramatizovali. Grčka više nema autonomne mehanizme koji bi joj pomogli i ubrzali izlaz iz krize, pa svoju monetarnu politiku ne može prilagodi potrebama, niti može devalvirati odbačenu drahmu, na primer. Članstvo Grčke u evro zoni se pokazalo kao užasna greška, proistekla upravo iz zablude da dobra valuta može popraviti lošu ekonomiju.

Za Srbiju su uzroci ove krize izuzetno značajni, ne samo zbog geografske blizine Grčke ili zbog uzajamnih ekonomskih veza, već i zbog velike sličnosti političke i socijalne strukture proisteklih iz slične istorije i mentaliteta. Eventualni ulazak Srbije u EU, ma kako dobrodošao, neće promeniti Srbiju, niti će popraviti njeno ekonomsko i socijalno stanje. Tu promenu može načiniti samo Srbija sama, ako se odvaži na suočavanje sa sobom i svojim slabostima. Članstvo u EU, njena regulativa i institucije nude šansu i dobar su putokaz, ali članstvo po sebi ne može ni promeniti niti urediti zapuštenu državu ako ona nije spremna, ne ume, ili ne želi da se sama promeni.

извор

[Иван]

Не идемо баш хронолошки по текстовима, али 'ај' сад...

http://nkatic.wordpress.com/2011/04/13/losa-dijagnoza-i-pogresan-lek/

Loša dijagnoza i pogrešan lek

Objavljeno 13/04/2011 od strane Nebojsa Katic| 24 komentar

Za poslednjih godinu dana, domaća inflacija je premašila 14 procenata. Srbija spada u malu grupu nesretnih i nemoćnih država koje i u uslovima potpune ekonomske stagnacije imaju visoku stopu inflacije. Stagflacija, kako se fenomen naziva, jedan je od najgorih ekonomskih svetova.

Inflacija je hronični problem domaće ekonomije i Narodna banke Srbije (NBS) nikako ne uspeva da ga reši, uvek nalazeći zgodne izgovore i opravdanja. Kao najnoviji izgovor poslužio je rast cena hrane. Cene hrane rastu svuda, ne samo u Srbiji, ali samo u Srbiji inflacija je ovako šokantno visoka.

Uzroci domaće inflacije nisu tamo gde ih NBS traži, dijagnoza je netačna, a terapija neodgovarajuća, pa nije slučajno što već godinama ne daje rezultate.

Kao i u mnogim drugim sferama, Srbija i probleme monetarne politike rešava (ili to bar pokušava) tuđim receptima. Prepisivanje nije loš metod po sebi – korišćenje tuđih iskustava štedi vreme i smanjuje broj grešaka. Metod postaje loš kada se prepisuje mehanički i bez razumevanja. A upravo se to dešava u domaćoj monetarnoj politici koja slepo primenjuju tehnike Zapadnih ekonomija, uz potpuno zanemarivanje osobenosti domaćeg ekonomskog sistema.

Monetarna politika Srbije se tako oslanja na koncept ciljane inflacije, i fini mehanizam operacija na otvorenom tržištu (repo-operacije u Srbiji). Pojednostavljujući, može se reći da NBS pokušava da „pogodi“ količinu novčane mase koja je potrebna da bi inflacija ostala u planiranom okviru. Kada inflacija preti da izađe iz ciljanog okvira, NBS podiže kamatnu stopu i smanjuje količinu novca u opticaju.

Nažalost, fini mehanizam o kome je reč funkcioniše samo u državama u kojima je tržište uređeno, tamo gde postoje razvijene ekonomske i pravne institucije i regulativa, i u kojima je tržište osetljivo na impulse koji stižu iz kreditno-monetarne sfere. U razvijenim i uređenim ekonomijama, variranjem kamatnih stopa i novčane mase, centralne banke kontrolišu najveći deo ekonomskih tokova. Srbija je od takvog sistema udaljena bar jednu decenija. U domaćem ambijentu fini instrumenti monetarne politike ne daju rezultat, budući da je privredni kontekst bitno drugačiji.

Jedan od osnovnih, neprepoznatih uzroka domaće inflacije vezan je za robne kredite koje preduzeća odobravaju jedna drugima. Ovaj oblik kreditiranja postoji svugde, ali u standardizovanoj, logičnoj i uređenoj formi. Proces dovodi do organizovane preraspodele obrtnih sredstva u okviru jedne ekonomije, i sa sobom nosi mali inflatorni rizik.

Srpska privreda je efektivno bez obrtnih sredstava i nema se šta preraspodeliti, a bankarski krediti su preskupi. Manjak i glad za obrtnim sredstvima dovodi od razorne finansijske nediscipline. Obaveze za isporučenu robu ili usluge se ne plaćaju u dogovorenim rokovima već se neprekidno odlažu, čime se stvara lanac nelikvidnosti.

Isti inflatorni efekat ima i ugovoreno ali iznuđeno kreditiranje, kada moćni monopoli (ali i država) nameću sumanuto duge rokove plaćanja, koristeći svoju snagu za otimanje tuđih obrtnih sredstava i finansijsko satiranje slabijih u lancu. Ovi procesi se odvijaju van sfere monetarne politike koju kontroliše NBS, jer se promet roba obavlja bez novca. U tom sistemu nije previše važno kakva je kamatna stopa, a još manje koliko su veliki monetarni agregati, odnosno količina novca u opticaju.

Drugi važan uzrok inflacije bi se morao tražiti i u samoj strukturi tržišta. Dominacija monopola i kartela je velika prepreka standardnim instrumentima monetarne politike. Elastičnost cena na dole je u ovakvoj konstelaciji tržišnih odnosa niska, i to je po sebi potencijalni izvor inflacije.

Ove endemske specifičnosti domaće ekonomije dovode do stalnih inflatornih udara koji imaju iste efekte kao kada NBS štampa novac. Takva žarišta inflacije se ne mogu zaceliti restriktivnom monetarnom politikom. Naprotiv, time se stanje samo pogoršava, a privredu gura u kolaps. Slikovito rečeno, NBS neprekidno i uporno gađa pogrešnu metu, i što su rezultati lošiji, to je intenzitet vatre snažniji. Podizanje kamatne stope ne smanjuje dovoljno trgovinski promet, jer se on ogromnim delom obavlja bez prometa novca. To može objasniti mračni fenomen domaće ekonomije – kontinuirano najviše kamatne stope i permanentno najveća inflacija u Evropi (sa beznačajnim i kratkotrajnim izuzecima).

Izlaz iz inflatornog bespuća je moguć jedino uvođenjem reda u platni promet, a red se ne uvodi apelima. Srbiji je neophodan zakon koji reguliše oblast plaćanja. Uz to, neophodno je i razbijanje monopolske i kartelske tržišne strukture, kao i uređivanje i standardizovanje plaćanja tamo gde se država pojavljuje kao kupac.

Samo se ovakvim merama može krenuti u suzbijanje inflacije, a potom i u jačanje efikasnosti monetarne politike. Istovremeno, to će zaštiti mala i srednja preduzeća od diktata moćnih monopola, a sva preduzeća zajedno, od nepouzdane države. I razume se, neophodno je zaustaviti i priliv špekulativnog kapitala. To je već posebna tema, ali i dodatni generator inflacije.

[Иван]

Идемо, пар занимљивих текстова. Неће бити постављани по хронолошком реду, али снаћићете се :cheesy:

[Иван]

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/treba-li-privatizovati-drzavne-monopole.html

Треба ли приватизовати државне монополе?

Небојша Катић  

среда, 09. април 2008.

Путници који имају ту несрећу да годинама користе лондонски аеродром „Хитроу” вероватно нису свесни да се пред њиховим очима свакога дана одржава час економије који би се пригодно могао насловити „због чега не треба приватизовати државне монополе”.

На аеродрому „Хитроу” недавно је отворен нови, пети терминал. Његово увођење у саобраћај требало је да означи крај мукама и малтретирању које годинама траје и коме су путници дневно изложени. Догодило се супротно – многи летови се отказују, а количина изгубљеног пртљага поприма застрашујуће размере. Иако нису познати сви узроци ове мучне ситуације, дискретно се наговештава да је реч о недовољном броју запослених, поготово особља које брине о пртљагу. Власник аеродрома покушава да уштеди где год се може, а сва је прилика, и тамо где се не би смело.

Британски аеродроми су, наравно, приватизовани у име ефикасности и боље услуге путницима. Тај априорни став (фраза, парола ако више волите) претворен је у фарсу баш на аеродрому „Хитроу”. Компанија која је власник седам аеродрома у Британији, укључујући и „Хитроу”, рутински остварује профит од преко милијарду долара годишње. Путници, такође, рутински добијају једну од најгорих услуга у развијеном свету. За разлику од компанијског профита који се педантно мери, муку и изгубљено време путника нико не обрачунава, и нико не надокнађује.

Тржиште ефикасно функционише када потрошач може бирати од кога ће купити робу или услугу. Тада се продавац и купац понашају рационално, па се непрекидно успоставља равнотежа између профитног интереса продавца и интереса купца. Када је тржиште монополисано или картелисано, када конкуренције нема или се конкуренција глуми, предности приватног власништва престају да важе – за потрошача. Монополиста све своје промашаје може без последица превалити на купца и при томе још и добро зарадити. Он то најчешће постиже комбинацијом високих цена, ниских инвестиција и обарањем квалитета робе или услуга.

Влада Србије (сада у оставци) најавила је да ће, у пакету са највреднијим државним предузећима, приватизовати и београдски аеродром. Тиме се отварају врата за формирање нових приватних монопола. Оправдање за овакав приступ би се пре нашло у потреби тренутка, него у педантној економској и емпиријској анализи. Потребе тренутка, у Србији тако честе, нису потребе државе и друштва, већ партија којима требају гласови и/или новац.

С друге стране, алтернатива која се намеће, гора је од приватизације. Државно предузеће је партијска играчка, па се овом изузетно вредном играчком свако може забављати себи на корист, док је на власти. Важно је међутим разумети да то није законитост модерне парламентарне државе и није искуство модерних демократија. Напротив, реч је о ненормалној пракси која опстаје само у нереду – у друштву, држави и главама. Веома ефикасна и успешна државна предузећа постоје у Европској унији. Кина, такође, годинама демонстрира да државно власништво није препрека ефикасности и тиме разбија уврежене неолибералне стереотипе.

Квалитет државних предузећа више говори о карактеру и квалитету државе него о супериорности једног или другог својинског облика, бар када су у питању тржишта на којима је конкурентност редуцирана.

Проблем аеродрома је само илустрација феномена који се може применити и на остале државне монополе. Тамо где се монопол не може укинути, било због специфичне делатности било због технологије, приватизација неће дати резултат. Ефикасност државних монопола се не може решити приватизацијом, али може професионализацијом.

Један од важних проблема државног предузећа је регрутовање квалитетног управљачког кадра. Када се са терена доктринарне економске и идеолошке дебате пређе на нешто приземнији терен, одговор није тешко наћи. До кадрова се најлакше долази – огласом. На исти начин на који приватни власник скрупулозно бира свој руководећи кадар, тако би и држава морала бирати кадар за своја предузећа. Државно предузеће мора радити по свим правилима економског рачуна и у томе не сме бити ометано зарад политичких циљева власти. Држава може интервенисати само онда када предузеће злоупотребљава своју монополску позицију. Једна од кључних предности државног монопола и јесте у томе што се његове злоупотребе могу сузбити лакше него злоупотребе недодирљивих, приватних монопола.

Будућа влада би морала још једном да размисли о мудрости најављене приватизације свих јавних предузећа. Ово би могла бити и занимљива предизборна тема. Са митских или европских висина, политичка дебата би се могла дотаћи земље и реалног живота. Било би боље да странке говоре о својим плановима за наредне четири године уместо о плановима за вечност. Ко год да буде изабран, за свог вакта неће вратити Косово, нити ће ући у Европу. Нову владу ћемо пре памтити као ону која ће сачувати и унапредити јавна предузећа, или пак као ону, која ће дозволити стварање нових приватних монопола.

[објављено: 08/04/2008, Политика]

[Иван]

интервју:

http://www.nspm.rs/prenosimo/monetarna-politika-i-nbs-najveci-krivci-za-privredni-kolaps.html

Монетарна политика и НБС највећи кривци за привредни колапс

Небојша Катић    

понедељак, 20. децембар 2010.

Привреда Србије налази се на европском дну, иако се њени политичари диче податком да је у економској кризи бруто домаћи производ имао мањи пад него у западним економијама. То јесте у неку руку тачно, пад од 3,1 одсто у овако великој кризи није превише драматичан, али је амплитуда пада велика. Неколико година пре кризе Србија је бележила релативно солидан раст, који се кретао око 5,5 одсто. Пад са плус 5,5 одсто на минус 3,1 је пад од око 8,6 одсто.

При томе, веома сам резервисан не само према методологији обрачуна БДП, већ и према вредности тог показатеља за утврђивање стварног стања српске економије - тако разговор за Данас почиње Небојша Катић, пословни консултант који од 1992. године живи и ради у Лондону.

Који подаци дају веродостојнију слику економског стања у Србији?

- Србија има убедљиво најнижу стопу запослености у Европи. Стопа запослености показује колики проценат становништва између 15 и 64 године ради. И пре избијања кризе ова стопа се кретала око нивоа од 44 одсто и била је на самом европском дну. Од тренутка избијања кризе, стопа запослености пала је на око 38 одсто јер је број запослених смањен за око 200.000. Поређења ради, просечна стопа запослености у Европи је око 65 одсто, у развијенијим земљама ЕУ креће се око 70, а шампион је Швајцарска са готово 80 одсто запослених. На запосленима почива читава државна грађевина, они зарађују, троше зарађено и плаћају порез. Податак о стопи запослености много више говори о стварном економском и социјалном стању него било који други економски показатељ. То, на пример, објашњава зашто је буџет празан, због чега српска држава не плаћа струју, телефон, или због чега мора да прода Телеком. Парадоксално, и у годинама када је бележен релативно висок раст БДП-а, запосленост је падала из године у годину. Ако хоћу да будем циничан, могао бих да закључим како је у српској привреди све у реду, само јој запослени сметају, па покушава да их се реши. Раст БДП-а уз истовремени пад запослености, натегнуто и идеално, могао би се објаснити великим порастом продуктивности. Међутим, ако се погледају гране које су том расту највише допринеле, види се да водећу улогу имају финансијски сектор, саобраћај, и донедавно, трговина. Тешко је веровати да се у тим гранама догађају продуктивна чуда. Раст српског БДП-а је илузија базирана на приватној потрошњи и инозадуживању које ту потрошњу подстиче и финансира. Оног тренутка када је заустављен прилив капитала у Србију, када је дошло до пада кредитне активности и потрошње, домаћа економија је ушла у кризу, да би се крајем 2008. нашла у колапсу. О томе најјасније говори чињеница да се Србија нашла у оној малобројној групи земаља које су већ у раној фази кризе морале да затраже помоћ од ММФ-а. То није мудрост економске политике, већ последња мера којој прибегавају само државе пред економским сломом.

Податак о стопи запослености много више говори о стварном економском и социјалном стању него било који други економски показатељ. То, на пример, објашњава зашто је буџет празан, због чега српска држава не плаћа струју, телефон, или због чега мора да прода Телеком.

Да ли је та критика упућена држави или Народној банци Србије?

- Генеза српске економске драме није почела 2008. године. Тада је почео њен расплет који ће дуго трајати. По мом уверењу, највећи кривци за привредни колапс су НБС и монетарна политика. Прецењени курс динара и либерализација капиталних токова нанели су страховиту штету привреди, уништили су платни биланс, довели до огромног прилива шпекулативног капитала. При томе, све што је НБС радила било је само у функцији антиинфлационе политике. Десет година касније постаје јасно да упркос огромној штети нанетој привреди, чак ни тај основни задатак централне банке није остварен и Србија остаје европски лидер у висини инфлације. Ово наглашавам због тога што постоји вешто креирана илузија да је заправо монетарна политика једина светла страна српске економске политике. Наравно, оваквом стању је огроман допринос дала и држава некомпетентним понашањем, апсолутном доминацијом партијских интереса и одсуством било какве кохерентне економске стратегије.

Да ли би економски опоравак, који се бележи на светском нивоу, могао да утиче на поправљање стања у Србији?

- Имајући у виду актуелни амбијент, ја не видим много наде. И привреда и грађани су презадужени, и док се тај проблем не разреши, опоравак је тешко могућ. Како је углавном реч о индексираним кредитима, НБС спречава пропаст дужника и колапс банака интервенишући на девизном тржишту, трошећи девизе како би спречила велики пад динара. Од октобра 2008. до данас потрошено је око 3,2 милијарде евра за те сврхе. Поређења ради, највећа страна инвестиција била је продаја Мобтела, за 1,5 милијарди евра, колико се сећам. Сличан износ се очекује и од продаје Телекома. То значи да су само на девизне интервенције потрошена средства у вредности две најпрофитабилније државне компаније, или у вредности два Коридора 10, на пример. При томе, жељени циљ није постигнут и пад динара се наставља. Огроман део приватних дугова је тако преваљен на државу, дакле на пореске обвезнике који ће враћати дугове државе. Највеће жртве овакве политике су грађани који се понашају одговорно, простирући се само онолико колико им губер допушта. Али, могло би бити још и горе јер проблем задужености може изазвати озбиљну банкарску кризу.

При томе, све што је НБС радила било је само у функцији антиинфлационе политике. Десет година касније постаје јасно да упркос огромној штети нанетој привреди, чак ни тај основни задатак централне банке није остварен и Србија остаје европски лидер у висини инфлације.

Колико наши закони утичу на стварање повољније пословне климе?

- Имамо законе које Европа намеће и који су усвојени по брзим процедурама. Али за стварање повољне пословне климе потребни су и ефикасни судови, а не само добри закони. Ово је поготово важно за средња и мала предузећа која немају приступ центрима моћи, а немају ни времена нити новца за дуге и неефикасне судске поступке. Правни систем је важнији за њих него за мултинационалне компаније које имају довољно моћи да проблеме реше и мимо суда.

Шта мислите о српским пореским законима?

- Ови закони нису брига Европе, и овакви какви су, одговарају европским компанијама. Порез на добит је 10 одсто, дакле изузетно низак, систем пореских ослобађања и стимуланса је често бесмислено повољан и фаворизује нове стране инвестиције на рачун постојећих домаћих компанија. Уз то, систем континуирано порески стимулише и оне гране које не би смео, попут финансијског сектора. Банке, на пример, плаћају срамно низак ефективни порез на добит. Нажалост, озбиљне промене неће бити инициране ни изнутра. Неколико стотина људи или компанија које креирају јавно мнење, које су у академским, политичким и медијским структурама моћи, подржавају овакав порески систем јер им савршено одговара.

Да ли је могућ опоравак реалног сектора привреде?

- Индустријска производња у Србија је далеко испод нивоа на коме је била у 1989. години. Невоља је што је потрошен огроман новац од кредита, донација и од продаје државне имовине, а да при том није готово ништа учињено за реални сектор или инфраструктуру. Сви извори из којих се привреда могла ревитализовати практично су исцрпљени. Прихваћен је резон да је приватизација лек за све. Међутим, велики број приватизованих предузећа сада је у горој ситуацији него пре приватизације. Зато, уз много резерви према мотивима, политичким калкулацијама и начину избора предузећа, мислим да иницијатива Министарства економије да се обнове фирме које још нису нашле купца, није лош пут. Нешто се мора покушати пре него што се пусти да све пропадне. Кључни проблем је што Србији недостају професионалци. Превише квалитетних људи напустило је земљу или су започели свој бизнис, па је тешко наћи одговарајући кадар који би могао да води фирме. Узгред, али повезано са овом темом, залажем се и за укидање кеш кредита грађанима. То би помогло да се заустави процес дужничког пропадања домаћинстава, да се снизе камате, и не мање важно, ослободио би се новац за финансирање привреде.

Да ли је то довољно да се постигне повољнији пословни амбијент?

- Не, и курс динара је изузетно важан елемент. Привреда која је годинама била изложена ратовима, санкцијама, дакле веома рањива, препуштена је супериорној конкуренцији која је додатно помагана прецењеним динаром. Мало тога се исплати производити, производња је увек ризична, док увоз није. Није случајно што су готово сви тајкуни везани за сектор трговине или услуга, као што није случајно и да је мало иноинвестиција усмерено ка производњи за извоз. Кредити су улазили у земљу, а новац је усмераван ка грађанима који су тим новцем куповали инострану робу. На крају циклуса, Србија је остала без озбиљне индустрије и са задуженим грађанима. Ово кружење новца и робе је служило стимулисању туђих економија и уништавању сопствене. То је необјашњиво.

Кључни проблем је што Србији недостају професионалци. Превише квалитетних људи напустило је земљу или су започели свој бизнис, па је тешко наћи одговарајући кадар који би могао да води фирме.

Који би сектор могао да рачуна на нешто бржи опоравак?

- Пољопривреда и производња хране су одличан потенцијал и не захтевају превелика улагања, за разлику од улагања у инфраструктуру или енергетику, која су такође више него неопходна. Светски трендови нам овде иду наруку. Азија све брже напредује, боље живи и квалитетније се храни. С друге стране, обрадиве површине су ограничене. У Кини је, на пример, дошло до великог и опасног скока цена хране и инфлација на том сегменту премашује 10 одсто претећи да угрози економску стабилност те земље. Србија би морала на сваки начин да стимулише стварање великих сељачких газдинстава, да подржи и ојача традицију српског домаћина и да му помогне да увећа и модернизује посед. Без тога, на овај или онај начин, обрадиво земљиште ће прећи у руке странаца. То не одговара дугорочним интересима Србије.

Два принципа пореске реформе

Пореска реформа требало би да се базира на два принципа. Први је да порези морају бити прогресивни - ко више зарађује мора да плаћа прогресивно, а не пропорционално више. Други принцип подразумева да се порез плаћа у земљи из које се контролише пословање. Усвајањем тог принципа, проблем оф-шор пословања био би највећим делом решен. Јер, ако неко живи и ради у Србији, он онда порез мора да плаћа у Србији без обзира на то да ли је фирму регистровао на Кипру или на Лабуану и тамо реализовао добит. На тим пореским принципима функционише највећи део Европе. Важно је, међутим, нагласити да ни најбољи порески закони не могу да функционишу уколико држава нема квалитетан и некорумпиран административни апарат неопходан за њихово спровођење.

Погрешан концепт

У Србији је изузетно популарно пропагирати потискивање државе из привредног живота као и њено маргинализовање. У том концепту, све је препуштено моћи ефикасног тржишта. Та теза противуречи искуствима свих успешних модела развоја. Србија неће изаћи из кризе све док не буде створила квалитетан административни апарат на чијем челу ће бити проактивна, ефикасна и компетентна влада. Држава није проблем по себи, она постаје проблем само када је лоша.

[Иван]

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/iluzija-spasonosnog-evra.html

Илузија спасоносног евра

Небојша Катић 

среда, 17. фебруар 2010.

(Политика, 15.2.2010)

Србија може побећи од динара и прећи на евро, али не може тиме преварити кризу, нити од ње може утећи. Прелазак на евро неће спасти ни српске дужнике. Динар није извориште домаћих економских проблема, већ је пад динара само видљива манифестација слабости домаће привреде и синтеза вишегодишњих промашаја економске политике – монетарне, фискалне и развојне.

Национална валута није препрека економском просперитету. Најуспешније земље у развоју задржале су домаћу валуту, вешто користећи свој монетарни суверенитет у оквирима које глобализација допушта. Политика курса је важан развојни инструмент којим неразвијене земље могу да поправе своју конкурентску позицију. За развијене земље сопствена валута је важан сигурносни вентил у случају кризе, и то се сада јасно види. Грчка и Шпанија, на пример, много би лакше изашле из кризе да нису таоци јаког евра.

Када имају своју валуту, неразвијене земље могу потценити њену вредност и тиме себи створити шансу на суровом светском тржишту. Потцењена валута подстиче извоз, дестимулише увоз, обара домаћу потрошњу, подстиче производњу и инвестиције. Домаћа валута омогућава и вођење самосталне каматне политике и, кроз ту политику, подстицање инвестиција. То јесте тежак развојни пут, али лаког нема.

Преласком на евро, Народна банка Србије би изгубила могућност да обезбеђује ликвидност и сигурност финансијског система, јер она не може емитовати евре. Ван Европске уније и ван еврозоне, Србија не би имала монетарну заштиту Европске централне банке. У систему који базира на туђој валути, финансијски систем би био потпуно беспомоћан и препуштен немилости других, чак више него што је то данас.

Прелазак Србије на евро не би превише насекирао Европску унију, напротив. Она тиме профитира и остварује индиректну емисиону добит. Своју разнобојну хартију на којој пише евро, она може продати, или је уз камату позајмити држави која, иако није у еврозони, уводи евро. Та хартија затим кружи на унутрашњем тржишту, домаћи привредни актери њоме обављају међусобна плаћања, али папир остаје у домаћем финансијском систему. За тај папир Србија неће дати некакав свој папир, већ ће у коначном исходу дати реална добра – робу и услуге.

Драма динара је последица дефицита трговинског и текућег биланса. Србија троши више него што економија ствара и та разлика је покривана пре свега продајом државне имовине и кредитима. Како је прилив по тим основама драстично пао, равнотежа се може успоставити само смањењем потрошње – државе, привреде и грађана. Овај процес је у току и пад динара је његов интегрални део.

С падом динара дошло је до пораста вредности индексираних кредита и до погоршања унутрашње дужничке кризе. С те стране и стижу идеје о преласку Србије на евро. Део привредне и стручне јавности верује да се унутрашња дужничка криза може избећи увођењем евра. То је пука илузија.

Ако би се конверзија у евро извршила на нивоу курса на коме је динар данас, сви узроци економске кризе би остали нетакнути – превисоке домаће цене, неконкурентна привреда, инвестиције окренуте само домаћој потрошњи. У таквом амбијенту дефицит трговинског биланса би и даље био огроман и одлив евра би био много већи од прилива. Укупна количина евра у оптицају би се стално смањивала, што би довело до неликвидности, до пада цена, надница и пензија. Овај процес усклађивања „надоле“ би се одиграо брзо и неизбежно. Приходи предузећа би опадали, плате би се смањивале, а дужницима би остајало све мање евра за отплату кредита. С малим закашњењем, дужници би се нашли у идентичној ситуацији у каквој се данас налазе с падом динарa. Прелазак на евро не би ништа променио нити поправио.

Србија мора престати да се бави бесмисленим хамлетовским дилемама попут ове, а економисти (бар они) морају престати да стимулишу самообмане. Из платнобилансне кризе у којој се Србија дави, може се изаћи само болним депрецирањем динара, а не преласком на евро. Потребна је промена економске политике и привредне структуре, а не промена валуте. И са евром и са динаром, са фунтом, јеном или јуаном, Србију чека иста, невесела судбина и суочавање са грешкама последње деценије. Држава мора радикално да мења економску и развојну политику. У том процесу сви видови потрошње осим инвестиционе се морају смањивати. Што се раније то спозна, криза ће трајати краће, нажалост не и кратко.

[Иван]

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/izmedju-zla-i-goreg.html

Између зла и горег

Небојша Катић 

среда, 23. децембар 2009.

(Политика, 23.12.2009)

Сви пословни центри моћи захтевају стабилан динар. Иза овог наоко разумног захтева крије се притисак на Народну банку Србије (НБС) да настави са политиком прецењеног курса и предупреди пад динара. Истина, када би динар „нестабилно” почео да јача, таква нестабилност никоме не би сметала.

Српска привреда, доминантно увозничка, јединствена је у својим захтевима за јаким динаром. С друге стране, фирме које извозе су или маргиналног политичког утицаја, или нису нето-извозници (извозе, али мање него што увозе), или су толико задужене да све што добију падом динара изгубе отплаћујући девизне кредите.

Досадашња политика курса динара је уништила трговински биланс земље. Ту је жариште домаће финансијске кризе, и то не виде једино они који не желе. Будући да привреда тешко долази до кредита, финансирање дефицита може се наставити само додатним задуживањем државе, али је и ту простор све мањи.

С нелагодом користим колоквијални језик, али измотавање мора престати и држава се мора суочити са чињеницом да је већ сада презадужена. Србија то може крити од себе, али не може сакрити од кредитора и светског финансијског тржишта са којег је избачена. Да није тако Србија не би узимала кредит од ММФ-а и прихватала условљавања, уз елементе психодраме приликом сваке њихове посете.

Динар је поново под притиском упркос рецесији и уз изузетно низак ниво увоза који са рецесијом нужно иде. Излазак из рецесије (када год) мора бити праћен растом увоза и повећавањем дефицита трговинског биланса. То ће значити и раст тражње за евром, још јачи притисак на динар, нове интервенције на девизном тржишту, ново трошење девизних резерви и ново задуживање. (Само у јануару и фебруару 2009. године, НБС је за интервенције на девизном тржишту потрошила знатно више од прихода добијеног продајом НИС-а, на пример).

Интервенције на домаћем девизном тржишту директно су субвенционисање дужника и увозника, иопорезивање извозника. Ефекат је исти као да држава из буџета уплаћује помоћ по критеријуму–што сте дужнији или више увозите, више и добијате.

Фиксирање курса на ниском и нереалистичном нивоу jе галантна али не и довољна помоћ задуженој привреди – њој је потребан и раст инфлације. У таквом амбијенту приватни сектор наставио би даподиже цене и да вишковима динара купује јефтин евро којим ће се раздуживати. Помоћу инфлације и фиксног курса санација дужника се врши на терет потрошача.

Нажалост, широкорука држава има дефицит буџета и своје субвенције даје из кредита које узима у иностранству. Како кредите ваља отплаћивати и буџет попуњавати, држава ће морати да повећава намете, да продаје имовину, да обара ниво трошења и инвестирања у инфраструктуру, у издвајање за пензије, здравство, школство итд. Овакав систем кажњава најсавеснији и најодговорнији део популације, онај који се простирао до губера. Преко њихових леђа и новчаника, дужници се санирају.

Државаиздашно помаже и банке. Сав новац, који је непотребно унет у земљу и зато није комерцијално пласиран, пословне банке не износе из Србије, већ га пласирају код НБС. Овај новац (тренутно 1,7 милијарди евра) ван функције је и домаћа економија од њега нема користи ине добија ништа. За то „ништа”, банке добијају велику и сигурну камату и акумулирају приходе и резерве из којих покривају своје лоше пласмане. Уместо да буде „протеран” из земље, шпекулативни капитал је награђен. НБС на терет свог биланса врши невидљиву санацију банка.

Кроз описане процесе долази до промене структуре спољног дуга, као и до његовог укупног раста. Приватни сектор се делом раздужује на терет државе. Још горе, деструкција платног биланса се наставља. Економска структура која фаворизује трговину и увоз на рачун производње остаје непромењена. Ако се овакви економски токови не прекину, то ће значити да из ове кризе Србија није ништа научила. Поправни испит ће се полагати на вишем нивоу спољног дуга, биће тежи, скупљи и социјално драматичнији.

Алтернатива оваквој политици је пад динара. Тиме би се преко кредита индексираних валутном клаузулом убрзала унутрашња дужничка криза. Велики број предузећа и добар део грађана нашао би се у тежој позицији од оне у којој је сада. Отворилаби се и банкарска криза и држава би морала да интервенише, да на себе преузме део дугова, и да санира банке. Ово је мрачан сценарио, али је зло ипак мање од претходно описаног, јасно је видљиво и мерљиво. Права тежина дугова привреде се више не би скривала, а консеквенце својих лоших одлука би морали да поделе сви – и банке и дужници и држава. Убрзавајући нужни расплет, присиљавајући све актере да поднесу свој део терета, држава би макар отворила пут ка изласку из кризе и ка промени привредне структуре. Ово није добро решење већ избор између зла и горег.

[Иван]

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/dvovalutna-sizofrenija.html

Двовалутна шизофренија

Небојша Катић 

уторак, 29. септембар 2009.

(Политика, 30.09.2009.)

Србија је тек на почетку озбиљне дужничке кризе, и пре или касније, паничне реакције девизних штедиша крајем 2008. могле би се поновити. Држава се мора за ово припремити, почевши од разградње шизофреног валутног система у коме грађани зарађују и троше у динарима, а штеде и задужују се у еврима.

Према последњим расположивим подацима, укупан спољни дуг Србије достигао је 22 милијарде евра (око 32 милијарде долара) и наставиће убрзано да расте. Овој огромној суми треба додати и девизну штедњу грађана која прелази пет милијарди евра будући да у сагледавању девизне позиције државе нема разлике између дуговања које систем има према странцима и обавеза које има према грађанима.

Када грађани повлаче девизе из банака, девизне резерве се смањују, баш као и када увозник плаћа робу, или када дужник измирује своје обавезе према иностранству. Ако би се напустио двовалутни систем, будуће дужничке и валутне кризе не би биле додатно драматизоване повлачењем девизне штедње на једној страни и пропадањем девизних дужника на другој.

Грађани штеде у девизама ослањајући се на искуства из осамдесетих и деведесетих година прошлог века, када се штедњом у девизама амортизовао сваки инфлаторни удар и тако чувала куповну моћ. Од 2000. ситуација се променила и промене девизног курса драматично су заостајале за растом цена. Куповна моћ евра у Србији је бар преполовљена, чиме је преполовљена и реална вредност штедних улога. Штедња у еврима није заштитила грађане од високе домаће инфлације. Својим евром грађанин из месеца у месец може купити све мање робе.

За штедњу су битна три елемента: висина инфлације, висина прихода од штедње и сигурност штедње. Ако је држава у стању да инфлацију држи под контролом, ако грађани на своју штедњу могу остварити динарски принос изнад стопе инфлације, разлога за штедњу у девизама нема. Куповна моћ грађана у земљи ће бити очувана, док ће њихова куповна моћ у иностранству бити одређена курсом динара који би морао рефлектовати стварну снагу и продуктивност домаће привреде.

Штедња у локалној валути је и сигурнија. У тренутку финансијске панике, централна банка може емитовати сопствену валуту и спречити колапс банака и пропадање депозита, онако како то данас раде све централне банке света. Такву сигурност држава никада не може пружити за штедњу у девизама.

Да би стимулисала штедише да своје девизе конвертују у динаре држава мора преузети иницијативу и понудити грађанима динарске хартије од вредности, чији ће принос бити везан за стопу инфлације и бити пар процената изнад ње. Тиме би се олакшало и унутрашње кредитирање буџета за којим ће Србија имати потребу од сада до вечности. Када држава грађанима понуди квалитетне вредносне папире, банке и сви остали финансијски играчи им морају понудити исте или боље услове. Овај концепт није беза мана, али је свакако бољи и сигурнији од евроизираног система који уништава Србију или од евентуалне принудне конверзије девизних депозита у динаре, у случају нужде.

Поред стимулисања динарске штедње потребно је истовремено дестимулисати штедњу у девизама, користећи при томе не само монетарне већ и пореске мере. Морала би се прекинути сулуда пракса по којој банке плаћају високе девизне камате у економији која (гледано у целини) не ствара девизе, већ их само троши. У условима хроничног платнобилансног дефицита, девизне камате грађанима се ефективно могу исплаћивати само новим задуживањем државе. Такав луксуз Србија себи не може приуштити.

По истој логици одавно је требало укинути кредите са девизном клаузулом грађанима који приходе остварују у динарима. Исто важи и за привреду – предузеће које нема девизне приходе не може се девизно задуживати. Данашња пракса је хазард чије се последице на крају преваљују држави. Србија се задужује како би пунила девизне резерве којима штити прецењени динар и тако краткорочно спасава дужнике и социјални мир, дугорочно уништавајући привреду. Оваквом политиком највише губе девизне штедише, а потом и сви грађани који плаћају порез. Они ће, нема ко други, отплаћивати кредите које држава данас узима.

Двовалутни монетарни систем какав данас постоји у Србији је неодржив. С друге стране, заводљива алтернатива преласка на евро је опасна за земљу која није чланица еврозоне и није „под кишобраном” Европске централне банке. Идеја је још опаснија за државе са хроничним (и огромним) дефицитом трговинског биланса. За Србију је још увек најбоље решење да рехабилитује динар и врати га у центар финансијског система.

[Иван]

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/ono-sto-svi-znaju.html

Оно што сви знају

Небојша Катић 

среда, 08. јул 2009.

(Политика, 08.07.2009)

Модел по коме послују банке у Србији (и Румунији) неодржив је, и то сви знају, али се овај проблем мора решавати поступно. То је кратка дијагноза из недавног интервјуа Марека Белке, директора европског одељења Међународног монетарног фонда (ММФ). Оно што по Белки сви знају, само је за Србију тајна.

ММФ је одједном прогледао и уочио драматичне проблеме у финансијском систему Србије. То се понајвише односи на експлозивни, неодговорни раст приватног задуживања, као и на чињеницу да се привреда и грађани задужују у девизама, и да су зато изложени огромном курсном ризику. Систем је био одржив само док је курс динара почивао на продаји државне имовине и на инозадуживању. Светска економска криза је показала лудост таквог модела.

ММФ можда жели да поступно реши проблем неодрживог српског банкарског модела, али концепт решења који се назире превише личи на онај који је и довео до краха српске економије.

У склопу новог аранжмана са ММФ-ом, држава ће се задужити за нове три милијарде евра како би се зауставило повлачење капитала, колапс девизног тржишта и пропаст банака. Смисао ове позајмице је да обезбеди девизну ликвидност Србије и да увери инокредиторе да Народна банка (НБС) има довољно резерви да брани курс динара када он поново буде под притиском. Банке ће имати сигурност да новац из Србије могу повући када то пожеле, па нема потребе да сада журе. НБС ће одржавањем прецењеног курса индиректно субвенционисати кредите и профите банака. Трошкови неодрживог банкарског модела биће тако преваљени на буџет Србије.

Да би се банкарски капитал задржао у Србији, није довољно само наставити са политиком прецењеног динара. И домаће каматне стопе се морају одржавати на високом нивоу.

НБС ће, као и до сада, под изговором антиинфлационе политике, референтну каматну стопу држати на нивоу који задовољава банке и њихове каматне апетите. И држава помаже исти процес позајмљујући новац од домаћих пословних банака како би финансирала бујајући буџетски дефицит. Каматна стопа коју држава плаћа је галантна, па на тржишту новца она конкурише привреди и својом тражњом подиже каматне стопе. Уместо привреди, банке пласирају новац држави и НБС. Динар кредита који је отишао држави, динар је мање за привреду.

Из угла банака, то је сјајна политика. Упркос општем привредном колапсу, финансијски сектор је и у првом кварталу ове године забележио велики раст. То је јасан симптом финансијске патологије.

Примарни задатак ММФ-а је да штити интересе поверилаца, па ће и у августу снижавање буџетског дефицита биту њихов кључни захтев. Да би могла да отплаћује кредите које сада олако узима, држава мора радикално смањити буџетско трошење и велики део буџетских прихода усмерити за отплату дугова. То неће бити довољно, па се штедњи државе, упркос општој немаштини, морају придружити и грађани. Та штедња је одавано морала почети.

Држава би морала укинути кредите са валутном клаузулом – бар за грађане. Исто тако, морали би се укинути кеш кредити, као и задуживање путем кредитних картица. Ови кредити са астрономским каматама наносе огромну штету грађанима и економији и служе искључиво интересима банака. Држава не може мирно посматрати ово самосатирање грађана, јер ће се на крају део рачуна испоставити њој, управо онако како се то данас догађа.

НБС би требало да обори референтну каматну стопу. Инфлаторни ефекат би био минималан. Банке би повукле новац пласиран код НБС, али га не би дале ни привреди, ни грађанима, јер је солвентних дужника све мање. Новац би вероватно напустио Србију, девизно тржиште би било под притиском, али НБС има довољно резерви да овај удар неутралише на нивоу курса на коме то жели. На овај начин Србија би се само ослободила новца који ничему не служи, и макар мало смањила спољни дуг и каматни терет.

Економски проблеми Србије су структурни а не конјунктурни, и неће нестати када се светска криза оконча. Применом терапије коју данас прописује ММФ, уз политику високих камата и прецењеног динара, укупан спољни дуг Србије (дуг државе и приватног сектора) у наредне две године прећи ће ниво од 90 одсто бруто домаћег производа. Србија ће тако ући у стање перманентне дужничке и економске кризе, а будућност ће бити још безнаднија од садашњости. Србија мора почети да решава своје структурне проблеме, а банкарски систем је њен најдуже скривани проблем.