Молитва пјесника

[Дика Израиљева]

Ходочашће Светом Сави

Ево у каквом мраку остаје свет

кад се угаси света ватра!

По хлебу хвата се буђ, хвата се лед

по путевима пуним блата

У овом мраку множе се омче и куке,

свињска куга и међ' људе се шири.

У овом мраку стављају на муке

и секу оног који браћу мири.

Све што је крвљу купљено, главом плаћено,

у овом мраку губи цену.

Што дигне главу, скончаће, премлаћено,

и изгореће, у катрану и сену.

Уместо да се сабира, у часу

кад ни богови не опстају сами,

оно што се, вековима расипано, не расу,

расуће се у овој зими и тами.

Па око чега браћа да се скупе?

Око свеће? У свећи нема фитиља!

Око лонца? У лонцу нема супе!

А осим супе

немамо другог разлога ни циља.

У овом мраку множе се они што могу

да купе све, а не могу ништа да створе.

У овом мраку рибљих руку и ногу

биће добро ако не буде горе.

Из овог мрака, што труне и трује,

не чује се позив ослободиоца.

Одакле ће се чути ако се не чује

са крста, с точка, с Косова, и с коца?

У овом мраку,

из овог сурдука,

не види се даље

од хлеба и лука!

Из овог мрака

глас нам не допире

ни до праоца,

ни до праунука!

У овом мраку, црвенећи се, дувају

ветрови изнад отрованих река.

Одојчад уче, из мајке, из мајчиног млека,

да осим смрти нема другог лека.

Брате, који си измирио браћу,

сине, који си подигао оца,

оче, чији пепео синови расуше!

Донео си нам семе вина, семе жита,

ал нема ко у земљу да га баци!

Написао си, ал нема ко да чита,

знак у коме се сабирају сви знаци!

Камен темељац дао си нам у шаке,

ал не дигосмо бедем насупрот сили!

На Твом смо гробу оставили штаке,

ал не стигосмо куд смо наумили!

Паљени опет и гоњени хајкама брзим,

тражимо заклон под надстрешницом Твојом!

Не допусти да с гроба Твог отпузимо

на коленима, везаним кожом и чојом!

Ако Ти нећеш, ко ће нас повести,

закопане с ровцима и кромпирима,

путниче који си босим ногама доспео

тамо докле се не допире крилима?

Лађо, с које се види Јерусалим!

Путе, којим се враћа блудни син,

ратник из рата,

с робије робијаш!

Чашо вина,

хлебе,

свето слово!

Шљиво крај извора!

Уље маслиново,

које нас храниш, и које нам сијаш!

Чуј нас, свети оче, који одјекујеш

од звона и клепала који траже спаса!

Кад ћеш нас чути, ако нас не чујеш

данас, кад немамо ни језика ни гласа?

(Љубомир Симовић)

[Дика Израиљева]

Љубомир Симовић:

Десет обраћања Богородици

Тројеручици Хиландарској

Мајко Слова и Спаса, Тројеручице,

нека наше чамце у благе луке

из густих олуја с пучине доведу

птице, излетеле из Твоје треће руке!

Тројеручице, катанце, браве и врата,

браћу у казану олова које кључа,

све што су безбројне руке закључале,

нека нам Твоја трећа рука откључа!

Тројеручице, док нас лове и мере

метром, литром, кантаром, тегом и врећом,

Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом,

измери нас, и помилуј нас, трећом!

Док кишу проткива суснежица, и вук,

риба и врана крећу на нас, у лов,

бескућнима у вејавици, Тројеручице,

Твој трећи длан нека нам буде кров!

Док се затварају све капије, сви капци,

пред смрадом наших грехова и рана,

Тројеручице, нек нам се отвори црква

на Твојој трећој руци сазидана!

Голе, млаћене моткама, секирама,

оборене под ноге, и дотучене

у подножју брда уз које смо се пели,

трећом нас руком, Тројеручице, исцели!

И узвиси, трећом руком, Тројеручице,

све оне који су, стотинама руку,

стотинама година, из жетвених слама,

бацани на дно казана и јама!

У овом свету несланих мора и јела,

док нам се броје последњи тренуци,

нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице,

со суза, скупљена у Твојој трећој руци!

Тројеручице, луко и утехо,

мајко чокоту ког распињу и туку,

смилуј нам се, грешним и убогим, и прими

душе наше у Твоју трећу руку!

Двема рукама сахрањене, Тројеручице,

у ову земљу, испуњену муком,

нек нас из ове црне земље у облак

понесе храст, засађен трећом руком!

[Дика Израиљева]

Svetislav Mandić

ANĐEO IZ MILEŠEVE

Gledao sam barokne fasade na Bulevaru Svetog Mihaila,

londonske mostove, i Rialto, najveličanstveniji,

i svuda šaputah samom sebi da si mi ti jedina istina

i da ja, zaista, po jednom velikom krugu, dohodim tvojoj lepoti.

Pronosio sam tvoj mir i tvoju ljubav od Morave do Temze,

i kad sam se radovao,

i kad sam na daleke ulice kao ranjena ptica pao,

nikad, nikad te, mili moj, nisam zaboravljao.

Vodile su me tvoje krupne i mirne raške oči,

i čega god se dotakoh dobilo je tvoju boju

utišanu kao limski pejsaž

od žute oranice, svele trave, kamenja, i belog oktobarskog neba.

Sad, naslonjen na jedan beli prozor

oivičen crnim ramom gradskih krovova,

slutim nečiju ruku ohrabrenja na svom uzanom ramenu.

To mi se ti, preko stotinu daljina, smešiš,

siroti moj Anđele iz Mileševe.

[Дика Израиљева]

Матија Бећковић:

Богородица Тројеручица

Ја ти не дођох, брза помоћнице,

Да би ми отсечену шаку замирила,

Нити да те носим кући, Свемоћнице,

Да би завађену браћу измирила ...

Ишчупане су ми руке из рамена,

Кућа раскућена, а браћа поклана,

Па сиђох до свог најдоњег камена

Да себе тражим, Мајко са три длана.

Једино овде, Царице Небеса,

На мом језику се моли без застанка,

И не лаже ништа, и не једе меса,

И осам векова пости без престанка.

И кад би ми земљу и језик збрисали,

Све, сем ове стопе на којој сад стојим,

Знам: још се из људи нисмо исписали,

А док тебе има да и ја постојим.

[Guest]

nasznak12 0442_feel 0442_feel