Мајко!

[Дика Израиљева]

ЉУБОСЛОВ ЈЕДНE МИЛИЦЕ

Филип нађе Натанаила и рече му: Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, из Назарета. И рече му Натанаило: Из Назарета може ли бити шта добро? Рече му Филип: Дођи и види! А Исус видје Натанаила гдје долази к њему и рече му: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства. Рече му Натанаило: Откуда ме познајеш? Одговори Исус и рече му: Прије него те позва Филип, видјех те кад бијаше под смоквом. Одговори Натанаило и рече му: Рави, ти си Син Божји, ти си цар Израиљев.

(Јеванђеље по Јовану 1,45-49)

Желим да ти причам о једној Милици. Не, не питај ме ко је она. Одговор је остао негдје у Светој Мудрости, у којој одавно хвата се буђ, и тамјан тамо не мирише. Не не питај ме зашто те она љуби. Љубав нити изнуђује, нити проси разлоге да би њих љубила, она љуби личност. А ако бих морао да одговарам, одговор би била сама Милица, мада њу...ниједан љубослов не може изрећи. Љубав се сакрила негдје, и ти одавно не вјерујеш у њу. Остала је на дну срца, изуједана од духа овога времена, као заклано јагње којега у животу одржава фрула неког непознатог свеца. Прамајка наша отвори негда врата на која уђоше невидљиви вуци и заклаше јагње. Под једном смоквом сједи тај светац, свира у своју фрулу, а испред  њега јагње...и Милица. Ко ће им помоћи да га оживе? Или, можда, оно оживљава њих?  Не зна се ко је милији од њих троје, али ипак све је око јагњета, и за јагње, као да из њега, немоћног, васкрсава  љубав, живот и радост. Милица није плод моје љубави, није последица,  него узрок и тајна у теби сакривена. Она те тражи, изгубљену, и чека да буде темељ твоме надању. Желим да ти причам о њој и једном животу прије и после радости. Радости из које те она зазива. Наш живот је као смоква. Сазријевајући она постаје сочнија и мекша, али како се сасушује бива слађа. Лежимо у хладу наше животне смокве, сазријевамо и сасушујемо се, чекајући неког апостола радости. Свима нама ће он једном доћи, питање је  хоћемо ли се одазвати, и како препознати правог поред толико лажних, који дефилују испред нас, нудећи нам сласти којима је гроб последње станиште.

А како је дошла моја радост? И ја негда лежах у хладу под мојом животном смоквом без радости. Лежах, тако, са многим питањима без одговорâ. Живот омеђен почетком и крајем, а почетак је рођење и крај смрт. Значи ли то да ја почех да умирем онога трена када се родих? Значи ли то да је у законе мога рођања, мога живљења, усађен закон умирања? Каква трагедија. У ово вријеме нерадости, неистине, незакоњâ као да је смрт једина радост, једина истина и једини закон који испуњавам. Одакле смрт у мени? Ја сам ништа, који долaзи из ништа  и одлази у ништа. Ако и постоје сви ти богови у које људи вјерују, зашто не укину, не побиједе смрт? Који је то бог који је побиједио смрт? И ако кажем „бог“, зар он није неко изнад свих богова - Бог? Зар се уопште може и говорити о неким другим боговима ако има Бог?  Све моје драме животне, или боље да кажем смртне, чак ако и заборавим на смрт до самог њеног доласка, завршиће се у лажној радости, у једном гробу. Гдје се сакрила радост? Одакле извире, и како је задобити?

А љубав, гдје је она? Шта је то у мени тако празно, бездно празно, да га све сласти овога свијета не попуњавају? Какав је то ехо који одзвања по дубинама мојих празнина? Гдје се налазиш Рају из којег сам прогнан, и ко је мој Отац бесмртни којега никад не упознах, те лутам од мога рођења ка мојој смрти тражећи Оца и Отаџбину, никад не будући вољен толико да би се бездан у мени попунио? Опрости мајко, опрости оче, ви сте ми оставили смрт у насљедство. Ја вас гледам како се сушите као смоква, и живот у вама губи један по један сок, али бива слађи уколико се гроб пиближаба.

Истино, гдје си? Гдје си се сакрила у овом свијету лажи и смрти? Зар је потребна тако велика, тако слатка, тако непојмљива лаж да Те прекрије? Колико мора да си велика Истино, када су се дигли сви лажни апостоли, и све лажне месије да ткају овако шарен, лажљив и смртан прекривач, да би Те прекрио? Јеси ли жива Истино ако те смрт сакрива? Јеси ли парадокс лажи? Јеси ли Личност ако те појаве сакривају? Јави се Истино и кажи ми,  гдје је мој Отац који ће ми дати живот у насљедство? Кажи ми, гдје је мој Пут у Отаџбину радости? Сједим под мојом смоквом и сâм желећи бити отац, животодавац, иако је смрт насљедство које остављам за собом. Сједим као син без оца, као сироче. Као негда Натанаило, али нема Филипа. Филипе! Филипе, гдје си!? Гдје си апостоле радости? Дођи  и покажи сину смртном Сина бесмртног. Чуо сам да је он једини  Син који не умире, који је Бог. Чуо сам да је Он једини Бог који је, уз Тог, и човјек као и ја. Чуо сам да је Он дошао међ људе да објави Оца, а не неког страшног Бога који бичује и кажњава – Бога Оца. Ово је једна велика лаж, једна велика смрт, једна играоница лажи и смрти. Покажи ми Сина Божијег, и Он је био човјек као и ја. Могу ли ја бити макар слуга Очев? Синови људи само говоре о Истини, а живе лажју. Само говоре о животу а умиру. Само говоре о радости а тугују. Само говоре, а мени треба Онај што даје радост и живот бесмртни. Људи могу да дају нешто, али све наше, људско, је ништа, изникло из ништа. Ако, пак, дарујемо себе другоме, тја, он ће опет добити ништа. Ко је тај ко дарује себе? Само Бог може да дарује себе, а да никада не истроши своје ризнице, да задовољи бездан људски. Ко има радост Сина, ако нема Син Божји?  Филипе, је ли то твој глас што зазива са звонâ и клепалâ? Лежим у хладу под мојом смоквом, лежим у љености сатканој од лажи и смрти, без радости са многим питањима без одговорâ, и чујем твој глас, како зазива сиротана: Дођи и види! И куд год погледах, и шта год осјетих, кога год сретох - нигдје радости. А онда једнога дана горко плаках, и покривах рукама главу штитећи је од лажи, илузијâ, надâ, и гле, поново чух тебе, Филипе, како ме зазиваш са звонâ и клепалâ, и помислих: У цркви може ли шта добро бити? И  гледах себе како клечећи покривам главу и горко плачем под мојом смоквом, али се обрех потом у цркви, и видјех дјечака како држаше моју мајку за сукњу док се она крстише, и поклањаше некоме. Један брадати литург стајаше испред њих и у рукама држаше златну Чашу. Дјечак је зурио у куполу, у једну страшну аждаху, и дивио се ратнику који је пробада копљем. Ја сам лебдио изнад самога себе, Филипе, гледао се како згрчен под смоквом горко плачем. То нисам ја, то нисам ја. Ти ме зазиваше са звонâ и клепалâ, али ја се не одазивах. Очи, очи тога дјечака, накићене страхом од аждахе, снагом ратника, животом из златне Чаше постале су моја радост. Јеси ли ме зазивао, Филипе, да сагледам очи дјечака? Ја их никад заборавити нећу. То сам ја, то сам ја. Лежим под мојом смоквом у љености, лажи и смрти, и ослушкујем, да ме опет и опет зазиваш. И ја са стидом хитам у цркву, и осјећам да онај дјечак живи у мени, гледа у аждаху, ратника и златну Чашу и доноси ми радост. Ти си видио, Филипе, Сина Божјег, какве су Његове очи? Кажу да је имао очи у које нико није могао да погледа од сјаја. Он ме је све ове године гледао под мојом смоквом, као негда Натанаила. Он ме је гледао а ти си ме звао, Филипе, тако ме стид, тако ме стид Његова погледа...и тебе.  Када бих видио Његове очи умро бих од стида, претворио се у моје паклено и вјечно ништа, али све дотле док ме Он гледа ја осјећам да смрт ме не дотиче. Не, ја се не плашим смрти, већ се стидно плашим очију Сина Божјег, које ме кроз смрт гледају.

Ослушкујем твој глас, апостоле радости, са звонâ и клепалâ. Тако ме стид очију Сина Божјег, тако сам жељан очију дјечака које из мене зуре у аждаху, светога ратника и златну Чашу.

II

Желим да ти причам о Милици, која извире из радости. Она снива у вјечности, жељна сунца, лептирâ и мајке. Мајка. Има ли милијих ријечи него када неко зазове: Мајко!? Мајка је свакоме од нас одмах ту, до Бога. И ти у себи носиш тај свети и узвишени дар материнства. Ослушај Филипов глас са звонâ и келпалâ, уђи у храм и чекај док литурзи не изнесу златну Чашу. Док будеш чекала , устаће на тè Луциферове војске и ратоваће са арханђелима. Устаће да угуше у теби радост, али ти стој смјерно, то ниси ти, то ниси ти. Нудиће ти сва царства овога свијета, али то је све ништа, из ништа, у ништа. Тек једна страст умирућа, која имитира живот. Они су ушли у тè на капију коју им негда отвори наша прамајка, то ниси ти. Ти стој смјерно и чекај херувимску пјесму, јер ће земља узићи на Небо, и вријеме узићи у вјечност, стој смјерно. Одозго изнад свих сунцâ, негдје иза смрти, гледаће те очи Сина Божјег. Ах само да те обузме стид, стид ће ти донијети радост. Стој смјерно све док се у теби не роди питање апостолу радости: Филипе, какве су очи Сина Божјег? Ах, само да те обузме стид, јер то си ти, то си ти. Иза сида се сакрива радост. Стид ће бити крила арханђела, и он ће те повести кроз душе свих светих мајки, преко њихових сузâ, уздахâ, крстова и гробова, све до Истамбула, и увести те у Свету Мудрост. Ах, по њој се хвата буђ и тамјан одавно не мирише. Одвешће те  до Јерусалима и Голготе. Тамо се одиграва драма моје и твоје смрти, мога и твога живота, наше љубави и радости. Гле, Луциферове војскe ушавше кроз капију коју им отвори наша прамајка, рђавим клиновима закивају Радост на крст. Ено Мајке Радости, потргане од бола плаче под крстом за својим Сином. Ах, само да те обузме стид. Мајко! Зашто закивају твога Сина, твоју Радост? Зашто Га толико мрзе страсном крвожедношћу синови из пакла изашавши?

Погле Градину, Јасеновац и Херцеговину. Ено Луциферове војске пререзују вратове, разбијају лобање стотинама хиљада синова, кћери, очева, мајки,  и сви они у очају смрти зазивају Бога и мајку.  Стој смјерно, јер херувими започињу свој пој. Ускоро ће се спустити вјечност у вријеме, Небо на земљу, Живот у смрт и Стефан Немања, Публије Лентула и Филип биће вршњаци. Крени за арханђелом и ослушни јецаје свих крстоносних дјевица, које не чу нико, и чије дјевичанство се угуши под задиханим ноздрвама знојавих синова пакла, у које уђоше Луцифеове војске на капију коју им отвори наша прамајка. Ено Србина потурице, држи главу византијског цара испред Свете Мудрости. Ено Стефана младог Деспота, с неба му стријела пробада срце, и води своју љубљену сестру Бајазиту у харем. Света Мудрости, зашто се по теби хвата буђ, и тамјан не мирише? Дивна царева кћери, ко ће ти убрати сузе? Како ћеш живјети одвојивши душу од тијела, тужна царева кћери, која предајеш материнство крвнику, бивајући заручница Сину Божјем. Милутине, зашто вадиш очи сину Стефану? Душане, зашто војска Луциферова стеже кајиш око светог врата Стефановог? Спушта се вјечност у вријеме, а војске Луциферове превћу златну Чашу, и бијесно лупају сребрни олтар у Светој Мудрости. Товаре мазге сребром и златом, а мазге под теретом мокре и измете.

Стој смјерно. Ако ти Луциферови војници понуде сва острашћена царства овога свијета, а стида нема, то ниси ти, то ниси ти. Стој смјерно, и слушај херувимску пјесму, јер се вјечност спустила у вријеме, а вријеме уздигло у вјечност. Ено Анастасију посадише на четири коца, и наложише под њу огањ на сред Рима. Видиш ли Варвару којој рођени отац одрубљује главу? Ах, ено Георгија, воде га улицама са ужареном обућом окованом ексерима изнутра, и Анастасије царице ено, умире од бола за њим. Како је страшна аждаха која се надвија над светог ратника. Чујеш ли Неронов смртни кикот кроз бакље од крстоносних људских тјелеса, које горе и освјетљавају му острашћени врт? Видиш ли Петра разапетог наопако и Павла посјеченог мачем; Стефана каменованог? Ено Радости, попљуване, осрамоћене, исмијане, измучене, рђавим клиновима заковане на крст. Филипе, апостоле радости, је ли то Син Божји? Какве су Његове очи? Кажу, да је Цезарев намјесник рекао за Њ „да има очи лијепе и сјајне, као сунчеви зраци, и нико не може право да гледа у њих од сјаја“.

Стој смјерно и слушај херувимску пјесму то ниси ти, то ниси ти. Стој смјерно, то се вријеме уздиже у вјечност. Још мало и вјечност ће се спустити у вријеме, и изнијеће пред нас златну Чашу. Стој смјерно, не дај свом дивном прсту да се помјери. Дубоко у твоме срцу је широм отворена капија коју отвори наша прамајка, и кроз њу ходе лигиони Луциферови, нуде ти сва царства овога свијета, то ниси ти, то ниси ти. Од Јерусалима и Истамбула, Атине и Београда, Рима и Лондона, Москве и Владивостока, Њујорка и Сиднеја...свуда се чује острашћени кикот, и мало ко се пита какве су очи Сина Божјег. По свим улицама, и у свим собама дух блуда се кикоће љубави и материнству, и радује се уједајући  Радост за срце.  Ах, тај кикот страсни, спреман је да убије Сина Божјег за шаку сласти. Љубави, гдје си? Не дај да страст ти срце уједа. Истино, не дај да лаж те прекрије. Рају, не дај да те Луцифер празни. За једну страсну жељу убиће Сина Божјег. О, Мајко Радости, какве су очи Твога Сина? Филипе! Филипе, апостоле радости, ти си видио Сина Божјег, какве су Његове очи?

Стој смјерно, утихла је херувимска пјесма и Небо се спушта на земљу, на један мали храм, на једно кумче Свете Мудрости. Стој смјерно, то си ти, то си ти. Укрсти руке на грудима, заусти своје име. Је ли те стид, је ли те страх очију Сина Божјег? Двадесет вијекова објављује се са звонâ и клепалâ васкрс Радости. Радуј се, васкрсава мајка у теби, ево литурзи иносе  златну Чашу, и  смрт те не може дотаћи.

III

Причам ти о једној Милици. Не, не питај ме зашто. Одговор је остао негдје у Светој Мудрости, и по њему хвата се буђ, а тамјан тамо не мирише. Она те тражи и шири руке у погледу Сина Божјег. Грли те од горе негдје, изнад свих сунцâ, иза смрти, док сједиш под твојом смоквом ишчекујући апостола радости. Зазива те са звонâ и клепалâ, и чедношћу својом одогони  острашћене духове поднебесја са твога материнства. Са њених трепавица арханђел заклања сунцâ, и вјетровима ти поји успаванку. Како си дивна скрштених руку на грудима, са својим именом на уснама док прилазиш златној Чаши. Јеси ли то ти, јеси ли то ти, међ тамјаном и Небом? Ено светога ратника пробада копљем аждаху, и литурзи износе златну Чашу.

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Причам ти o Милици која те љуби без разлогâ. Не, ни један љубослов је не може изрећи. Она је тајна сакривена у очима Сина Божјег. Не, не изнуђује, и не проси разлоге, само те љуби, јер то си ти, то си ти, таква каква јеси. Она те грли у вјечности, жељна сунца, лептирâ и мајке.

Стој смјерно, утихла је херувимска пјесма и вјечност се спустила у вријеме, у један мали храм, на једно кумче Свете Мудрости.