Шта је приоритет - лична или заједничка молитва?

[Никола Ђоловић]

Али на личној молитви нема "двоје или троје у Моје Име".... .mislise.

ja stalno nesto kontriram al sta cu  stadaradim moram.

ne bi rekao da u licnoj molitvi nema okupljenih "двоје или троје у Моје Име".

ako covek sa svom svojom verom ¨stane¨ moliti se da li je on tada sam?

pred kim ili jos bolje ko se tu (onda) sve moli? mnogi oci kazu da se onda i sam Hristos odnosno Duh Sveti moli za nas, odnosno u nama.

pa ako je to tako, ako u tom cinu molitve, ¨stoji¨ 1) Covek 2) u Duhu Svetom a onda i 3) sam Bog Otac (¨онде сам и ја међу њима¨), zar to onda nije jedna divno objasnjenje Boga koji je Trojca?

"где су двоје или троје у моје име онде сам и ја међу њима...."

Moj covek! 0205_whistling

Medjutim, iako licna molitva podrazumeva prisustvo Drugog, tesko se licni model moze ukalupiti u prisustvo dvoje ili troje - barem ne na nacin saborne molitve - osim u nekom molitvenom zauzimanju za druge - sto je opet pod znakom pitanja jer u tom ne ucestvuje sloboda drugog (npr. kad se molimo za neprijatelje Crkve, itd.)

[dragisa]

0205_whistling

znam da je tema ¨licne¨ vs ¨saborne¨ molitve malo preosetljivo shvacena i postavljena, na ustrb licne, koja se cesto nipodastava, licno mislim potpuno ne opravdao (osim u slucaju ¨zastranjivanja¨ kad nekome svi ostali smetaju),

ali ajde ovako:

sa kim se Isus Hristos molio kada je bio u pustinju 40 dana?

sa kim se Isus Hristos molio u Mat 14, 23 (И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и бијаше ондје сам.)?

sa kim se Isus Hristos molio kada kada je bio u Getsimanskom vrtu (... и рече ученицима: Сједите ту док ја одем тамо да се помолим Богу.)?

sa kim se Isus Hristos molio neposredno pred Preobrazenje (...узе он Петра и Јована и Јакова и попе се на гору да се помоли Богу. И док се мољаше постаде изглед лица његовог другачији...)

sa kim bi se molili kada bi cinili po Njegovoj reci: А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности...?

sa kim se Apostol Petar moli kad vaskrsava Tavitu (...А Петар изгнавши све напоље, клече на кољена и помоли се Богу, и окренувши се тијелу рече: Тавито, устани...)

sa kim se Apostol Petar molio neposredno pred sozercanje o neznaboscima (...изиђе Петар на равни кров дома да се помоли Богу око шестога часа...)?

sa kim se molio kapetan Kornelije pre vidjenja (...А Корнилије рече: Прије четири дана ја постих до овога часа, и у девети час бијах на молитви у кући својој; и гле, човјек стаде преда ме у хаљини сјајној...)

itd itd jos bezbroj primera

Medjutim, iako licna molitva podrazumeva prisustvo Drugog, tesko se licni model moze ukalupiti u prisustvo dvoje ili troje - barem ne na nacin saborne molitve - osim u nekom molitvenom zauzimanju za druge - sto je opet pod znakom pitanja jer u tom ne ucestvuje sloboda drugog (npr. kad se molimo za neprijatelje Crkve, itd.)

da li?

sto se tice prvog, mislim da je saborna molitva upravo pokusaj ¨ukalupljivanja ¨ sabornosti u licnu molitvu. nesto kao, saborna molitva je ustvari slika licne.

sto se tice drugog, sta da radimo sa slobodom drugog (za kojeg se molimo) ovog puta kada se zajednica moli za njega/njih? to je potpuno ista situacija kao i u licnoj molitvi, npr mi se molimo za neprijatelja Crkve bilo u licnoj bilo u zajdnickoj njegova sloboda ne ucestvuje. sta tad?

[SANJA]

Dragiša... 0205_whistling :cheesy: :cheesy: smej.gif

[Михајло]

Литургија...пре свега...од Апостола до данас...

Монаштво и пустињаци долазе касније...

После долази лична молитва...и то без да разгласиш свету да се молиш  0205_whistling

Умна...која се нон стоп врти у глави...

[Divad]

Литургија...пре свега...од Апостола до данас...

Монаштво и пустињаци долазе касније...

После долази лична молитва...и то без да разгласиш свету да се молиш  :cheesy:

Умна...која се нон стоп врти у глави...

Не умна молитва није ни циљ ни врх. 0205_whistling

[Михајло]

Нисам баш сигуран...

СТАРАЦ ЈОВАН ЖУРАВСКИ

Умна молитва је драгоцени залог Христове Љубави, који се души која Га је заволела даје као утеха у њеној земаљској долини странствовања. Њега напада древни мислени разбојник, најискуснији и најзавидљивији лопов. Спасоносни поступак Свети Отаца, којим се он чува.

Свети Јован Лествичник је рекао:

"Нећемо бити окривљени, браћо, нећемо у часу смрти бити окривљени због тога што нисмо чинили чуда, што се нисмо бавили богословљем, што нисмо постали сагледатељи - али ћемо свакако морати да одговарамо пред Богом због тога што нисмо непрестано плакали" (Слово 7, 70).

Јер, плач има двоструку силу: истребљује грех и рађа смиреноумље.

Блажени чувар умног залога Пимен Велики је то средство описао благодатним речима:

"Плачите, братијо. Нема другог пута. То је пут покајања, који нам је предат Писмима и светим оцима".

Свети покајни плач јесте средство које чува небески залог и саму душу. Умна молитва рађа умни плач душе. Плач, пак, душе храни молитву и чува је од свих замки и напада непријатеља.

Онај ко не плаче и не стење даноноћно у ствари не тражи и не чува залог: он га нема. Плаче само онај ко тражи умног изгубљеника. И онај ко га нађе опет плаче да би га сачувао. Тим средством душа служи Богу унутарњим служењем: њега Бог и прима. Јер, срце скрушено и смирено Бог неће одбацити.

О том спасоносном средству свети оци су изрекли много богомудрих поука из свог благодатног искуства.

[Divad]

Нисам баш сигуран...

СТАРАЦ ЈОВАН ЖУРАВСКИ

Умна молитва је драгоцени залог Христове Љубави, који се души која Га је заволела даје као утеха у њеној земаљској долини странствовања. Њега напада древни мислени разбојник, најискуснији и најзавидљивији лопов. Спасоносни поступак Свети Отаца, којим се он чува.

Свети Јован Лествичник је рекао:

"Нећемо бити окривљени, браћо, нећемо у часу смрти бити окривљени због тога што нисмо чинили чуда, што се нисмо бавили богословљем, што нисмо постали сагледатељи - али ћемо свакако морати да одговарамо пред Богом због тога што нисмо непрестано плакали" (Слово 7, 70).

Јер, плач има двоструку силу: истребљује грех и рађа смиреноумље.

Блажени чувар умног залога Пимен Велики је то средство описао благодатним речима:

"Плачите, братијо. Нема другог пута. То је пут покајања, који нам је предат Писмима и светим оцима".

Свети покајни плач јесте средство које чува небески залог и саму душу. Умна молитва рађа умни плач душе. Плач, пак, душе храни молитву и чува је од свих замки и напада непријатеља.

Онај ко не плаче и не стење даноноћно у ствари не тражи и не чува залог: он га нема. Плаче само онај ко тражи умног изгубљеника. И онај ко га нађе опет плаче да би га сачувао. Тим средством душа служи Богу унутарњим служењем: њега Бог и прима. Јер, срце скрушено и смирено Бог неће одбацити.

О том спасоносном средству свети оци су изрекли много богомудрих поука из свог благодатног искуства.

Да би дошло до плача мора доћи до умно-срдачне молитве.Сутра ћу ти подробно објаснити сам не могу уморан сам.

[Михајло]

Давиде јел ти мене зезаш..са овим Умна или Умно Срдачна МОЛИТВА?

-----------------------------

Свети Симеон Нови Богослов говори: "Понекад душа понешто пажњом сабере у храму. Међутим, по изласку из храма тај злотвор је поткрада, бацајући је у расејаност, у земаљске помисли и маштања, која су увек душегубна и недостојна храма" (том I, стр. 154).

И бедна душа се узалуд труди читавог живота идењем у храм, не примећујући да га скоро увек напушта покрадена. И можда читавог свог дугог живота и похађања она скоро никада није била у храму и није се молила како треба.

И носиоци "умне молитве", тј. одрешени и трезвоумни такође беху покрадени, изгубивши пажњу према својим помислима. А носилац "умне молитве" у благодатним вековима беше монаштво. Одрешено од света, монаштво је чувало умни Божији залог. Души монаштва, тј. трезвоумно одрешеној и љубећој души Господ је даровао залог своје љубави, тј. умну молитву.

Наравно, свака душа која је добила земаљско постојање и присајединила се Хришћанству, милосрђем Божијим се призива на стицање залога божанствене љубави, тј. умне молитве. Међутим, њу не изабира свака душа. Стога је Господ и рекао: Јер је много званих, а мало изабраних.

Бог призива, а човек бира. Свака хришћанска душа (која је жедна спасења) може да бира и може да се спасава умном молитвом: и биће спасена. Онога ко је заволео Бога и горње постојање на земљи, те ко је ожеднео да се одреши од нижњег плотољубивог постојања, умна молитва доводи до стицања хришћанског савршенства, тј. срдачног стицања умног залога Божије љубави. Јер, умна молитва није удео свих "званих" Хришћана, него само "изабраних", који су заволели и који траже горње постојање на земљи.

Православно монаштво је било искатељ који је заволео горње и коме је Господ даровао умни залог.

[Свети] Пајсије Величковски каже:

"Та божанствена молитва је већа од сваког другог монашког подвига, будући да је (по светим оцима) вера у пуном смислу, извор врлина, најтананије и невидљиво делање ума у срцу. Међутим, утолико против ње непријатељ нашег спасења разапиње мреже многоликих најтананијих и невидљивих прелести и маштања, које једва примећује људски ум" (Пајсије, О умној молитви, стр. 37).

[anajrim]

Да, могуће је да сам дао исхитрен одговор.

Ал паде ми на памет "где су двоје или троје сакупљени у име Моје, ту сам и Ја посред њих" (Мат. 18. 26)"...

...а опет кад мало боље анализирам своје тренутно духовно стање (запоставио сам јутарње и вечерње молитве, не рачунајући Исусову...) онда ми је лакше било да кажем да је заједничка важнија...

Хммм  crvenilo

Али на личној молитви нема "двоје или троје у Моје Име"....

...a 'mozda' ima...inace,zasto kazemo-'pridjite,poklonimo se Caru,nasem Bogu...mozda tada zovemo nas um i srce na sabranje .mislise.

[Михајло]

Исусова молитва

Старац Јефрем Кантунакијски

УЧЕНИК КРСТА

ПОДВИЖНИК ПОСЛУШАЊА (страна 166)

Општење са богом

Исусова молитва

Четири степена при упражњавању ове молитве.

a) Потпуно изговарање пет речи: молитва се произноси гласом а учествује и тело.

б) Молитва се спушта до дна срца (Хризостом) и постаје срдачна, синхронизује се са откуцајем срцем. До овог синхронизовања долази природним приљубљењем срца уз једну од три речи имена божијег имана, или уз "помилуј ме". Реч ка којој срце нагиње, мерило је осећања срца према господу.

в)Молитва постаје умна: то јест ум преузима дело молитве. То је тренутак у којем долази до "сагласја" и сједињења ума, речи и душе (Теолипт Филаделфијски). Ум се први просветљује и осматра по први пут дубине срца, док изобличава помисли које улазе у њега. Најдаље куд може да стигне једна молилац пред Господом јесте "да ум изађе из плоти и света и да се моли савршено невештаствен и безвидан" (Свети Максим Исповедник).

г)Природно и неприсилно прекидање молитве. Тачније укида се "мртво" време низања минута током понављања молитве. Сад у целом душевнодуховном човеку влада ћутање, "ћутање чистих", како просто каже авва Исаак. Откривају се неизрециве тајне које ум у иступљењу посматра. На овом степену молилац се моли по апостолској заповести "непрекидно", с обзиром на то да се сада за стално моли "душом благочестивом" (авва Пафнутије код Макарија Египатског). Сав пак овај рад назива се пут, знање, сећање, умно зрење. Тако живот онога који се моли постаје, као наше Ориген, "стална молитва".

Молилац у односу на молитву пролази следећа три пута:

а) Ослобођење од делатног греха, ослобођење центра страсти, умножавање умилења и суза, полагање семена смиреноумља.

б) Просвећење разума, потпуно одбацивање лукавих помисли, стремљење и снажно кретање и наклоност ка задобијању високих врлина.

в) Сверадосна осећања, божанска љубав, духовно гледање и сједињење-јединство, откровење будућег живота, пламено настројење за спасењем свих. На овом путу, ум онога који се моли "са удивљењем улази у предворје радосне славе Божије" (авва Исаак).

Умна молитва представља оцнове богозрења, она је главница живота у тајни, средство за гледање нестворене светлости. Претпоставка за божанско сједињење у Светом Духу. Назива се једнословна молитва или једнословље (Исусова молитва).

[Михајло]

Молите се без престанка

Свети Григорије Палама

Нека нико не мисли, браћо моја, драга моја браћо у Христу, да дужност мољења без престанка и увек припада само онима у чину свештеника и монасима, а не световњацима. Не, не; сви ми Хришћани имамо дужност да будемо увек у стању молитве. Само видите шта Свети Патријарх Константинопољски, Филотеј пише у Житију Светог Григорија Солунског:

„Овај Јерарх је имао драгог пријатеља, по имену Јов, простог човека али богатог добрим делима. Једном приликом су разговарали и Епископ је рекао по питању молитве, да сви Хришћани морају да се боре у молитви и морају да се моле стално, као што Апостол Павле подстиче: „молите се без престанка“ (1.Сол. 5:18); и као што Пророк Давид говори о себи (упркос чињенице да је био цар и да је морао да брине о целокупном царству): „Свагда пред собом видим Господа“ (Пс. 16:8), т.ј. у очима свог ума, увек видим Господа преда мном у својој молитви. И Свети Григорије Богослов учи све Хришћане и говори им, да би требали да се сећају Имена Божијег чешће него што дишу.

Говорећи ово и још много тога свом пријатељу Јову, Јерарх је додао да не само што би, слушајући заповести Светитеља, требали да се молимо увек, већ би и требали да учимо друго да чине исто; сви, без разлике – монаси и световњаци, учени и неуки, мушкарци и жене, и деца – требали би да теже да се моле без престанка.

Слушајући ово, старац Јов је мислио да је ово нешто ново и почео да се расправља, говорећи Јерарху да је стална молитва дело, само подвижника и монаха, који живе ван света и његових брига, а не световњака, који имају толико много брига и послова. Јерарх је изнео много доказа у подршку ове истине и нове, необориве доказе, али чак и они, нису убедили старца Јова. Тада је Свети Григорије, избегавајући празнословље и неслогу ућутао и сваки је отишао и сопствену келију.

Након тога, када се Јов молио у самоћи, пред њим се појавио Ангел, послан од Бога, Који жели да се  сви људи спасу и дођу у познање истине (1.Тим.2:4) и прекорео га за расправу са Светим Григоријем и за супротстављање таквој очигледној ствари, од које зависи спасење Хришћана.

Он је објавио од Самог Бога, да у будуће треба да пази и да се чува да било коме говори било шта, што је насупрот овом душеспасавајућем питању и да се не опире вољи Божијој, да чак и у сопственом уму нема мисли које су насупрот овом, не дозвољавајући себи да мисли на било који начин насупрот ономе што је рекао Свети Григорије Палама. Тада је једноставни Старац Јов пожурио ка Светом Григорију и падајући пред његове ноге, молио за опроштај за његово супротстављање и открио му оно што му је Ангел Господњи рекао.

Видите сада, браћо моја, како сви Хришћани, од најмањег до највећег, морају увек да се моле у својим срцима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме!“ на такав начин, да ум и срце увек буду у навици изговарања ових светих речи. Будите уверени како је то угодно Богу и колико много добра проистиче из тога, када је у Својој безграничној љубави према човечанству, послао Свог Ангела са Небеса да открије ово нама, да нико не би имао сумње о овоме.

Али шта говоре световњаци? „Ми смо преоптерећени стварима које чинимо и световним бригама и како можемо да се молимо без престанка?“

Одговорио бих им да нам Бог није заповедио да линимо било шта немогуће, већ само оно што смо у стању. И стога, ово се може вршити од стране сваког, који жарко тражи спасење своје душе. када би ово било немогуће, тада би било немогуће за било кога ко живи усвету и не би било много оних, који се, у сред света, имали непрестану молитву као што су требали.

Међу мноштвом таквих људи, можемо навести пример оца Светог Григорија Солунског, чудесног Константина, који је, упркос свом учествовању у живосту двора, будући позван да буде тутор и васпитач Императора Андроникуса и дневно заузет са државним пословима као и пословима код куће – имао је велико имање са мноштвом слугу, женоми децом – упркос свему овоме, био је тако неодвојив од Бога и тако удубљен у непрестану умну молитву – да је често заборављао оно шта су Император и његови претпостављени расправљали са њим у питању послова, тако да је често питао, па чак и понављао једно и исто питање. Други помоћници Цара, не схватајући разлог овога, били су узнемирени и укоревали су га за толику заборавност и досађивање цару својим понављаним питањима.

Али Цар, знајући разлог који је иза свега тога, бранио га је и говорио: „Константин има своје мисли, које му понекад не дозвољавају да буде у потпуности присутан у ономе што говориомо“.

Постоји безброј примера других који су , живећи у свету, били у потпуности предани непрестаној молитви, ако што може бити посведочено историјским списима. И тако, драга моја браћо у Христу, преклињем вас – заједно са Светим Јованом Златоустим – ради вашег сопственог спасења, немојте занемаривати молитву. Опонашајте пример оних, о којима сам вам говорио и следите за њима, колико год је могуће.

У почетку може изгледати тешко, али будите уверени, као да је од Свемогућег Бога, да ће вам, само Име Господа нашег Исуса Христа, непрестано призивано, помоћи да превазиђете све тешкоће – и временом ћете бити навикнути на то и осетићете како је слатко Име Господње. Тада ћете искуством знати та ова активност није немогућа нити тешка, већ и могућа и лака.

Из тог разлога нас је Свети Павле, знајући много боље од нас, каква велика корист долази од ове молитве, подстицао да се молимо без престанка. Он не би ово захтевао од нас, да је било веома тешко и потпуно немогуће, знајући унапред да, у таквом случају, не би били у стању да испунимо овај задатак и да би неизбежно били непослушни његовој заповести и тако постали преступници, чинећи себе на тај начин достојним осуде и казне. Али то није могла бити намера Апостола.

Са циљем да се молимо на овај начин, морамо носити у уму метод молитве; како је могуће молити се без престанка, т.ј. молити се умом. Ми то увек можемо чинити, само ако желимо.

Док смо заузети ручним радом, док ходамо, док једемо или пијемо – увек се можемо молити умом, произносећи умну молитву угодну Богу, истинску молитву. Нека наше тело ради, а нека се наша душа моли. Нека спољашњи човек извршава све спољашње делатности; али нека се унутрашњи човек потпуно преда служењу Богу и никада не престане ову духовно дело умне молитве као што нам је Исус Богочовек заповедио у Јеванђељу: „А ти када се молиш уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу свом, Који је у тајности“ (Матеј 6:6)

Клет душе је тело; врата су наших пет чула. Душа улази у своју клет. Када ум не лута свуда у потери за стварима света, већ када налази своје место у срцу. Наша чула треба да се затворе и да остану тако, када им не дозволимо да нагињу ка спољашњим чулним стварима, и на овај начин, ум остане слободан од свих светских ствари и помоћу скривене умне молитве сједини себе са Богом Оцем.

„И Отац твој који види тајно, платиће теби јавно“, додаје Господ. Бог, Који зна све скривено, види умну молитву и награђује је очигледним и великим даровима. Јер то је истинска и савршена молитва која испуњава душу божанском благодаћу и духовним даровима – слично миру које, што га више сабијеш у суд, чини суд мириснијим.

Тако је и са молитвом: што је тешње закључаш у срце, она ће више изобиловати благодаћу Божијом. Блажени су они који су постали навикнути на ово небеско дело, јер ће њиме победити сва искушења злих духова, као што је Давид победио гордог голијата. На овај начин молитва гаси непристојне жеље тела, као што су Три Младића угасили пламен пећи вавилонске. Помоћу умне молитве страсти бивају укроћене, као што је Пророк Данило укротио двиље звери. Молитва спушта росу Духа Светог у срце, као што су Илијине молитве спустиле кишу на планину.

Ова умна молитва достиже до самог престола Божијег, где се чува у златним судовима и попут кадионице одаје слатки мирис пред Господом, као што је Свети Јован Богослов видео у свом откровењу; „Двадесет и четири старешине падоше пред Јагњетом, имајући сваки гусле, и златне чаше пуне тамјана, које су молитве Светих.“ (Откр. 5:8)

Умна молитва је светлост која осветљава човекову душу и загрева срце огњем љубави према Богу. Она је ланац који сједињује Бога са човеком и човека са Богом. О, не постоји ништа што се може поредити са благодаћу умне молитве! Она чини човека сталним сабеседником са Богом. О заиста чудесно и најчуденсије дело! У телу сте са људима, али умом разговарате са Богом.

Ангели немају чулне гласове, али умом произносе сталну хвалу Богу. Ово је цело њихово занимање; целокупан њихов живот је посвећен овоме. И ти такође, брате, када ућеш у клет своју и затвориш врата, т.ј. када ум не лута више, већ улази у унутрашње кутке душе, и твоја чула бивају закључана, тада си сличан Светим Ангелима, и твој Отац, водећи твоју тајну молитву, коју Му произносиш из ризнице свог срца, дароваће на тебе, отворене духовне дарове.

А шта желиш више од овога, када си, као што сам рекао, умом стално у присуству Божијем и разговараш са Њим непрестано – ти разговараш са Богом, без Кога ниједан човек не може бити благословен ни овде или у другом животу.

[Никола Ђоловић]

Мало смо се расплинули...

Искрено, одговор сам нашао и пре постављања теме али рекох да чујем нека мишљења.

Ево шта каже св. Јован Златоусти о разлици између личне и саборне молитве:

Какво хладнокрвно оправдање може да се чује од многих? И код куће, кажу, могу да се молим, али да чујем беседу и поуку не могу. Грешиш, човече. Наравно да можеш да се молиш и код куће, међутим, да се молиш онако као што се моли у Цркви, где је присутно мноштво отаца и где се једнодушно узноси вапај Богу, не можеш. Кад се Господу молиш у себи, нећеш бити тако брзло услишан као кад се молиш са својом браћом. Овде постоји нешто више од тога: једносмилије и сагласност, савез љубави и молитва свештеника. Свештеници због тога и стоје испред вас, да би се молитве народа, као слабије, сјединиле са њиховим молитвама, као снажнијим, и заједно вазнеле на небо.

Ако молитва једнога има силу, онда је утолико пре има молитва мноштва народа. Ова друга има већу силу и одважност, него молитва која се савршава у самоћи, код куће.

Примери:

- искуство апостола Павла: „Црква се усрдно мољаше Богу за њега“. (ДАп. 12, 5)

- искуство пророка Јоне: „А Мени да не буде жао Ниневије, великога града, у којем има више од 120.000 људи“. (Јона 4, 9-10). Златоусти тумачи да се Бог није узалудно позвао на мноштво људи него зато да би истакао да молитва многих има велику силу.

Видети опширнији и поучнији пример на целој стр. 146.

Књига: Златне речи о Богу и људима, стр. 145-147

[vikiblaga]

Често, када објашљавам људима зашто волим Литургију, кажем да је диван осећај молити се скупа са онима који деле иста осећања, који су прожети истом радошћу јер чусмо добру вест... са онима који доживљавају свет, данашњи тренутак на готово истоветан начин. Мислим да је заједничка молитва, заједничка усмереност ка Богу, блискост и солидарност оно што чини да -срећни и испуњени радошћу нерадо и полако излазимо из Цркве по завршетку службе. Волим заједничку молитву и мислим да се и Господ радује када нас види тако. А опет добра је молитва у самоћи. Као мелем.

Када идем пешице, уместо да пребирем разне мисли, бриге и драме- почастим себе говорећи у себи: ГИХСБПМГ. (Што би рекли клинци ВРХ!) Лечим се. Свака је молитва добра и свака нам прија, и нама и Њему, који се смеши са висине..Рекла бих.

[мирођија]

Често, када објашљавам људима зашто волим Литургију, кажем да је диван осећај молити се скупа са онима који деле иста осећања, који су прожети истом радошћу јер чусмо добру вест... са онима који доживљавају свет, данашњи тренутак на готово истоветан начин. Мислим да је заједничка молитва, заједничка усмереност ка Богу, блискост и солидарност оно што чини да -срећни и испуњени радошћу нерадо и полако излазимо из Цркве по завршетку службе. Волим заједничку молитву и мислим да се и Господ радује када нас види тако. А опет добра је молитва у самоћи. Као мелем.

Када идем пешице, уместо да пребирем разне мисли, бриге и драме- почастим себе говорећи у себи: ГИХСБПМГ. (Што би рекли клинци ВРХ!) Лечим се. Свака је молитва добра и свака нам прија, и нама и Њему, који се смеши са висине..Рекла бих.

                                0442_feel ekstra

[Mamica Forumska]

Често, када објашљавам људима зашто волим Литургију, кажем да је диван осећај молити се скупа са онима који деле иста осећања, који су прожети истом радошћу јер чусмо добру вест... са онима који доживљавају свет, данашњи тренутак на готово истоветан начин. Мислим да је заједничка молитва, заједничка усмереност ка Богу, блискост и солидарност оно што чини да -срећни и испуњени радошћу нерадо и полако излазимо из Цркве по завршетку службе. Волим заједничку молитву и мислим да се и Господ радује када нас види тако. А опет добра је молитва у самоћи. Као мелем.

Када идем пешице, уместо да пребирем разне мисли, бриге и драме- почастим себе говорећи у себи: ГИХСБПМГ. (Што би рекли клинци ВРХ!) Лечим се. Свака је молитва добра и свака нам прија, и нама и Њему, који се смеши са висине..Рекла бих.

0102_laugh :cheesy2: