„Ја нисам неко ко зна, ја само трагам...“

[раб.аџија]

Великани филмске уметности Кшиштоф Кишловски

„Ја нисам неко ко зна, ја само трагам...“

Ирина Радосављевић, Број 1057, Рубрика Филм

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1057/tekst/ja-nisam-neko-ko-zna-ja-samo-tragam/

Кшиштоф Кишловски је започео своју каријеру снимањем кратких документарних, црно-белих филмова и већ тада је почео да се обликује његов особен стил који ће моћи да се препозна и у каснијим остварењима. Жеља му је била да опише свет какав јесте, али кроз призму сопствених осећања. Документарни филм је волео због неизвесности развоја приче, а био је дубоко уверен да је живот много занимљивији од литературе. Када је почео да снима игране филмове, наставио је у истом правцу, користећи причу само као основу, као скелет, обликујући је у ходу. Сматрао је да телевизијска индустрија одбија да види сву сложеност овог света већ га радије лажно своди на црно и бело, добро и лоше...

Брзо се потврдио као одличан режисер телевизијском серијом под називом „Декалог“ (1988) заснованом на промишљању десет Божијих заповести, као и филмовима „Кратки филм о убијању“ и „Кратки филм о љубави“, насталих исте године. „Вероникин двоструки живот“ (1991) бави се људским осећањима, испитујући истовремено живот две жене, Пољакиње и Францускиње, које су једна другој двојнице и које осећају чудновату повезаност. Његов последњи пројекат била је трилогија „Три боје: Плаво (1993), Црвено (1994) и Бело (1994)“. Засноване на бојама француске револуције и слогану слобода, братство, једнакост, сваки од филмова се бави једном од тих тема. „Плаво“ испитује слободу, описујући живот жене која мора да се суочи са погибијом своје породице у саобраћајној несрећи; „Бело“ посматра борбу за једнакост у браку уз елементе црног хумора; „Црвено“ је посвећено братству уз причу о љубави младе манекенке и старијег човека.

Филмови Кшиштофа Кишловског су филозофска путовања кроз пределе духовних и етичких преиспитивања последица људских одлука и деловања. И десет Божијих заповести и три идеала (братство, једнакост, слобода) „Три боје“ за њега представљају суштину живота и он жели да испита како човек у свом животу остварује те идеале, шта му они значе у данашње време, да ли су у супротности са људском природом и да ли их људи заиста желе.

Себе није сматрао уметником, већ занатлијом јер је веровао да прави уметници не траже, већ налазе одговоре. Познавање камере, снимања, монтаже су, по њему, само вештине, а истинско знање јесте знати како живети и зашто живети. Говорио је да у својим филмовима жели да превазиђе реално и конкретно да би досегао оно иза, човекову душу или, можда, истину коју не успева да нађе.

Говорио је: „Ако постоји Бог који је створио нас и овај свет, мислим да му често бежимо из руку. Када баците поглед на историју света, нашу историју, може се лако видети како му често испадамо из руке“. Кишловски је трагао за Богом, али га је тражио у људима, покушавајући да схвати и разуме њихове поступке у контексту одговарајућег времена и њихових личних живота. Постављао је етичка питања, не рушећи старе идеале и путоказе већ их постављајући на нов начин у овом нашем времену пуном немира и смутњи.

Умро је у Варшави 1996. не успевши да оствари најављену трилогију засновану на темама Раја, Пакла и Чистилишта.