Вера јача од болести

раб.аџија · Мај 1, 2011

Вјера јача од болести

Помогли су ми да кћерку понесем према манастиру. На половини брда Јелена је рекла:"Мајко, пусти ме, могу сама". О, чуда, моја кћерка не да је ходала, него је трчала, као да никад није била болесна! Исцјељење се збило на дан Светог Василија, 12. маја

Вјере у Бога и љубав према свим људима покретачка су снага Славице- Цаце Митић (47), родом из Врњачке Бање. По занимању масер-терапеут, ова хумана жена редовно одлази на Косово гдје помаже српском народу и Српској православној цркви. У Котору, гдје се доселила прије десет година, чланица је "Кола српских сестара", координаторка Невладиног удружења "Свети вид", а одскоро и иницијатор отварања Дневног центра за хендикепиране, дјецу с посебним потребама, стара лица и социјалне групе. Митићева, која је и сама прије двије године гледала смрти у лице, каже да је отварање оваквог центра природан слијед догађаја у њеном животу.

-Организација "Свети вид" основана је у Котору прије шест година. Ми помажемо свима, а наш рад се састоји у физикалној и радној терапији и рехабилитацији. Оно што је новина и што је наишло на подршку од стране Општине Котор је Дневни центар који обухвата посебно дјецу и особе с инвалидитетом у смислу сервисних услуга и лијечења, рехабилитације и физикалне терапије, а одскоро и програм едукације како би они били корисни себи и друштву. Кроз праксу у центру они ће бити стручно оспособљени за занимања: масер, козметичар, педикир и маникир. Такође, у оквиру радне терапије планирамо сликарску радионицу, рад с глином, домаћу радиност, најављује Митићева у разговору за ''Ревију Д''.

Поменута НВО је, захваљујући градоначелници Котора Марији Ћатовић и секретарки за културу Љиљани Јововић, добила заједничке просторије с Удружењем за аутистичну дјецу, али наша саговорница истиче да ће им с обзиром на дјелатност центра и пацијенте које опслужују бити потребан већи простор.

-Сви којима је потребна помоћ због материјалне ситуације нијесу у могућности да оду у Игало у бању или у рисанску болницу, а и третман који они тамо добију једном годишње није довољан, јер такви пацијенти захтијевају опсервацију два до три пута недјељно. Зато смо ми у Дневном центру ту да им пружимо неопходну терапију, рехабилитацију и топлу људску ријеч. И сама сам имала животну патњу и здравствене проблеме и отуд и потиче моја велика потреба да помогнем немоћнима и болеснима. Моја кћерка Јелена, сада матурант, имала је један облик леукемије. Она се исцијелила код светог оца Василија Острошког, вели Митићева.

Наглашава да православном народу на Косову, најчешће у Дечанима и у Пећкој патријаршији у којој је "Коло српских сестара" у октобру домаћин славе, помаже љековима, намирницама, одјећом, обућом итд.

Присјећајући се периода када јој је кћерка боловала од леукемије каже да је болест дијагностицирана у Београду у септембру 1997. године. Уз велике болове, савладана слабошћу, Јелена је скоро двије године била готово прикована за болничку постељу.

-Вјерујем у Бога, тако сам и као дијете одгајана. Уз све молитве, стално сам вапила Пресветој Богородици да ми покаже пут куда бих повела своју кћерку. Медицина је била немоћна, понудили су нам трансплантацију коштане сржи у Милану или хемотерапију. Једне ноћи, кад смо из болнице дошли кући да прославимо Јеленин рођендан и сачекамо мјесто у болници у Милану, уснила сам чудан сан. Сањала сам манастир и неког светитеља. Посавјетовала сам се са својим духовником који је био код нас и он нас је послао под Острог. Тада смо још живјели у Србији. Кренули смо с поклоничком групом и свештеницима из крушевачке цркве Лазарице. Помогли су ми да кћерку понесем према манастиру. На половини брда Јелена ми је рекла:"Мајко, пусти ме, могу сама". О чуда, моја кћерка не да је ходала, него је трчала, као да никад није била болесна! Исцјељење се збило на дан Светог Василија, 12. маја 1998. године. Приступили смо светитељу, поклонили му се, прочитана је молитва. На излазу из црквице доживјели смо велику благодат. Дјевојка која ми је помогла, моја кћерка и ја угледале смо монаха. Обратио ми се питањем."Гдје сте ви досад"? Положио је руку на Јеленину главу, питао је шта је боли, је ли се уморила, а мени је рекао:"Добро је да сте дошли. Требало је и прије да дођете, али ни сада није касно". Уз Божију помоћ и захваљујући молитвама Светог Василија острошког моје је дијете потпуно оздравило, каже Славица- Цаца Митић.

Биљана Марковић

Синај умјесто операције

Говорећи о значају вјере тврди да је њу пут у Јерусалим 27. септембра 2007. године вратио међу живе. Наиме, према налазима љекара из београдске болнице на Дедињу, срчани проблеми условљавали су операцију на коју је, како сама Митићева вели, била спремна.

-Прије двије године се умало нијесам упокојила, требало је да идем на операцију срчаног залиска. Кад сам дошла у Београд ради припрема за операцију, једна пријатељица ми предложи да идемо у Јерусалим. Одлучим да не идем на операцију и тако умјесто у болницу одох у Јерусалим с бројаницом у једној и нитроглицерином у другој руци. Попела сам се на Синај на 2.750 метара висине и читала акрате Светој Екатарини синајској. Вратила сам се као да нијесам ни била болесна. По повратку сам ишла на претраге и доктор ми је рекао да сам добро. Била сам почела да губим вид, а дневно сам користила један до три нитроглицерина. Кћерки Јелени сам тада рекла да ми случајно не облачи другу одјећу, него киптер који се добија у Јерусалиму за погружење (чин чишћења од гријехова) у ријеци Јордан. То је хаљина која се, иначе, не пере само се након погружења осуши и остави за упокојење и у томе се покојник сахрањује. Смрти се не бојим, јер знам да нећу умријети- идем код оца небеског, констатује Митићева.

Кумовала преко 30 пута

Погружавање које је извршила у ријеци Јордан за нашу саговорницу био је посебан доживљај, јер је "кајање основа свега".

-Нема тог гријеха који Господ неће да нам опрости и да нас заборави. Мајка може да остави своје дијете, али он нас никада. Да би то схватио, не мораш ићи у Јерусалим, категорична је Митићева, која је кумовала преко 30 пута. Њен син Дарко студент је Теолошког факултета у Београду.

izvor

http://www.revijad.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=2&datum=2009-05-20&brojms=360&clanak=945

«Пять вещей, которые я узнал, как отец ребенка-инвалида…»

В британской газете «Индепендент» от 16.07.09 была опубликована статья лидера консервативной партии Дэвида Кэмерона под названием «Пять вещей, которые я узнал как отец ребенка-инвалида, и которые собираюсь претворить на практике».

http://[/img]

Нарицаешься Верою

Она не сломалась, несмотря ни на тяжелую инвалидность, ни на предательство семьи, ни на предательство мужа...