Васкрсење,Христ и Јуда!??

[Deni72]

Занима ме како би се десило Васкрсење Христово да Јуда није издао Христа?

[Hellblazer]

A kako mi to mozemo znati?I da li uospte ima smisla da razmisljamo o tome?

[Divad]

Занима ме како би се десило Васкрсење Христово да Јуда није издао Христа?

Да ли си упознат са термином Тајна Христова?

[w.a.mozart]

Занима ме како би се десило Васкрсење Христово да Јуда није издао Христа?

mene zanima kako bi ova tema izgledala da je nisi započeo...

a da... kaže se Hristos a ne Hrist

[Ратко :(]

Занима ме како би се десило Васкрсење Христово да Јуда није издао Христа?

Занимљиво питање, Дени.

[Милан Меденица :)]

Занима ме како би се десило Васкрсење Христово да Јуда није издао Христа?

Господ се оваплотио у телу да буде издан а не да се шета около и прича нешто без поенте Васкрсења.

моје мишљење је да се Јуда сам пријавио да Га изда, имао је слободну вољу да то не уради. то само значи да би то неко други онда учинио. само један Апостол Га није издао у последњи час  mocart

ал Бог је Бог: Он зна.

[Deni72]

link=topic=13673.msg437882#msg437882 date=1305240476]

Занима ме како би се десило Васкрсење Христово да Јуда није издао Христа?

mene zanima kako bi ova tema izgledala da je nisi započeo...

a da... kaže se Hristos a ne Hrist

Oprosti,zivim na Zapadu,dobro da znam uopste i da pisem srpski

Занима ме како би се десило Васкрсење Христово да Јуда није издао Христа?

Господ се оваплотио у телу да буде издан а не да се шета около и прича нешто без поенте Васкрсења.

моје мишљење је да се Јуда сам пријавио да Га изда, имао је слободну вољу да то не уради. то само значи да би то неко други онда учинио. само један Апостол Га није издао у последњи час 

ал Бог је Бог: Он зна.

Znaci,psto je Bogu sve poznato,onda je Bog znao da ce Juda da izda Hrista ili se varam...ako je tako,onda je Judi prakticno dodeljena uloga...a kad ti je dodeljena uloga,znaci da nisi kriv!?Da li ono sto Hristos kaze Judi "Ono sto treba da ucinis,ucini sto pre" MOZDA ZNACI da su i Hristos i Juda znali za sve to,kao da su se dogovorili ranije i tajno?

[Милан Меденица :)]

[quote author=Милан Меденица ака Меда Брутал link=topic=13673.msg437927#msg437927 date=1305244972]

Занима ме како би се десило Васкрсење Христово да Јуда није издао Христа?

Господ се оваплотио у телу да буде издан а не да се шета около и прича нешто без поенте Васкрсења.

моје мишљење је да се Јуда сам пријавио да Га изда, имао је слободну вољу да то не уради. то само значи да би то неко други онда учинио. само један Апостол Га није издао у последњи час 

ал Бог је Бог: Он зна.

Znaci,psto je Bogu sve poznato,onda je Bog znao da ce Juda da izda Hrista ili se varam...ako je tako,onda je Judi prakticno dodeljena uloga...a kad ti je dodeljena uloga,znaci da nisi kriv!?Da li ono sto Hristos kaze Judi "Ono sto treba da ucinis,ucini sto pre" MOZDA ZNACI da su i Hristos i Juda znali za sve to,kao da su se dogovorili ranije i tajno?

па по цитату видиш да Му је познато најскривеније и да је тиме упозорио Јуду, али и нагрдио за такав избор.

Јуда је ковао заверу дуже време, пристао да Га изда и причешћивао се недостојно, али га је Бог трпео и волео, засигурно чекао и да се покаје. то све не значи да му је додељена улога коју ће да одигра, јер му није узета слободна воља да не одабере такав пут за себе.

засигурно је Јуда не пристао, већ одабрао за себе, самим тим и за Господа Исуса Христа и цело Православље, ту судбину која се одиграла. ето колики утицај има један човек са великом благодаћу и влашћу на судбину света, не само на своју.

дакле, пошто нема улоге нема и самим тим ни одсуства кривице, тиме и Бог није онај која погубљује (или спасава) људе по свом ''злом'', ''уображеном'' и ''сујетном'' нахођењу, Промисли, већ људи кују сами своју судбину, последицу и крај коју кусају и спроводе и бивају самоосуђени за своја злодела.

на крају крајева, зар није Бог Јуди дао благодат и дар да буде Апостол, а Јуда је одбацио све то и постао издајник и самоубица?

[Зорица екс Милева]

Deni da li je ova tema inicirana dokumentarcom sa BBC-ja ili ipak ne?

[Deni72]

Deni da li je ova tema inicirana dokumentarcom sa BBC-ja ili ipak ne? :bla:

Ne,to su neka moja razmisljanja

[звечанац]

Васкрсење Господа Исуса, које је најпре било логичка неопходност Његове Богочовечанске Личности, постало је у потребном тренутку историјска стварност. Јер по сили Своје Богочовечанске Личности Господ Исус није могао не васкрснути. Иако стварно мртав телом, Спаситељ се показао јачи од смрти, јер Његово Божанство је и даље било у Његовом телу, те Га смрт није могла задржати у своме царству као свој плен. Христос је васкрсао, јер смрти није било могуће да Га држи у својој власти. А што Га је држала три дана, држала Га је по допуштењу Самог Господа Христа. Нема догађаја, не само у Еванђељу, већ и у историји рода људског, који је тако силно, тако неодољиво, тако непоречено посведочен као васкрсење Христово. Јер тек у светлости васкрсења Христовог постаје чаробно јасан и лик Христов и дело Његово. Без васкрсења - све је сабласт, све привиђење; и Христос, и сва дела Његова, и целокупно учење Његово. Зато је Сам Спаситељ још за живота на Земљи указивао на Своје васкрсење као на догађај који ће објаснити и Личност Његову и дело Његово. Тек је васкрсењем Својим из мртвих Господ Христос непорочно и свеубедљиво посведочен за Сина Божијег. До васкрсења свог Он је учио о вечном животу, али је васкрсењем показао да је Он учио о васкрсењу из мртвих, али је васкрсењем показао да је Он заиста васкрсење из мртвих.

      Да Господ Исус није васкрсао, и као такав ученике Своје испунио свеживотном силом и чудотворном мудрошћу, ко би њих, плашљивце и бегунце, скупио и дао им смелости, силе и мудрости, да онако неустрашиво, силно и мудро проповедају и исповедају васкрслог Господа, и онако радосно иду на смрт за Њега? А да васкрсли Спаситељ није њих испунио Божанском силом и мудрошћу, како би они запалили свет неугасивим пожаром новозаветне вере, они - људи прости, некњижевни, неуки, сиромашни? Једном речју: да није васкрсења Христоваог, Хришћанства не би ни било, Христос би био први и последњи Хришћанин, који је издахнуо на Крсту, а са Њим и издахнуло и умрло и дело Његово и учење Његово. Стога је васкрсење Христово алфа и омега Хришћанства.

      Истинитост, стварност васкрсења Христовог, је најкритичније проверена од стране самих очевидаца, ученика Христових. Они нису олако поверовали и васкрсење, напротив, проверили су га немилосрдним критицизмом. Може се смело тврдити; Апостоли су се насумњали у васкрсење Христово не само за себе, него и за све људе свих времена, за сву пророду људску уопште. На вест Марије Магдалене да је видела васкрслог Христа, они не вероваше (Мк.16,11), ни двојици ученика којима се васкрсли Христос јавио на путу за Емаус они не вероваше (Мк.16,12-13). Врхунац апостолског немилосрдног критицизма у проверавању стварности и истинитости васкрсења Христовог представља случај апостола Томе, који није поверовао својим друговима да је Христос васкрсао све док није ставио руке своје на Његове крсне ране (Јн.20,25;26-28). Васкрсењем Господа Христа из мртвих завршен је и довршен Богочовечански подвиг искупљења и спасења рода људског. Јер је њиме Спаситељ коначно победио смрт, ту најстрашнију и најпроклетију последицу греха, а са њом и само царство смрти - ад, и његовог цара - ђавола.

        Одбацивање Христовог васкрсења равно је одбацивању Самог Христа. Без вере у васкрсење Христово немогућа је вера у Христа као Спаситеља. Једном речју: немогуће је Хришћанство, немогуће је бити Хришћанин. Зато Богомудри апостол Павле одлучно и јасно изјављује: Ако Христос не устаде (из мртвих), онда је узалуд проповед наша, узалуд и вера ваша (1.Кор.15,14;17) Васкрснувши из мртвих, Господ Исус је васкрсење из мртвих учинио обавезним за све људе: и добре и зле, које ће се догодити у последњи дан људске историје. Значи, васкрсење је обавезно за све, али вечно блаженство у рају или вечно мучење у паклу зависиће од тога да ли је човек своју вољу утврдио у добру или у злу, да ли је своју личност изградио Богом или ђаволом. Бескрајна је истина, бескрајна и сила Христовог васкрсења. Оне се могу до краја осетити и схватити само вером и животом по вери. У васкрсењу Христовом је, вели свети Златоуст, показан неки нови тип васкрсења, јер су многи мртви васкрсавали и пре Христа, али тако као Он - није васкрсао ниједан. Сви други васкрснути опет су се враћали у земљу, и ослободивши се господарства смрти на извесно време, они су јој се поново потчињавали. Но, тело Господње  по васкрсењу није се вратило у земљу, већ се узнело на Небеса, разорило сву власт ђаволову, васкрсло собом сву васељену, и сада седи на Царском престолу.

        Васкрсење Христово је једина истинска радост на овом тужном острву смрти што се Земља зове. Јер нема веће, нема истинскије радости за ојађено биће људско од победе над смрћу. Кроз многобројне Божанске дарове, које нам је Господ Исус подарио Својим васкрсењем, Он је у природу људску излио бесмртну Небеску радост. Због тога је Васкрс постао изузетан дан међу свим данима. Он је цар и господар дана, празник на празницима - дан који заиста створи Господ.

    :bla:

[Зорица екс Милева]

Deni da stvari stoje tako kako ih ti postavljaš, moje mišljenje je da bi onda svako imao pravo da opravda svoj grijeh nečim. Kad je Juda imao opravdanje za takav grijeh, šta sprečava bilo koga da sebi izmisli opravdanje?

[Милан Меденица :)]

Deni da stvari stoje tako kako ih ti postavljaš, moje mišljenje je da bi onda svako imao pravo da opravda svoj grijeh nečim. Kad je Juda imao opravdanje za takav grijeh, šta sprečava bilo koga da sebi izmisli opravdanje?

па и Адама да се оправда Евом, коју Бог створи ? 

наравно, свако одговара за своје и не може наћи оправдање у другом.

[Милан Меденица :)]

Васкрсење Господа Исуса, које је најпре било логичка неопходност Његове Богочовечанске Личности, постало је у потребном тренутку историјска стварност. Јер по сили Своје Богочовечанске Личности Господ Исус није могао не васкрснути. Иако стварно мртав телом, Спаситељ се показао јачи од смрти, јер Његово Божанство је и даље било у Његовом телу, те Га смрт није могла задржати у своме царству као свој плен. Христос је васкрсао, јер смрти није било могуће да Га држи у својој власти. А што Га је држала три дана, држала Га је по допуштењу Самог Господа Христа. Нема догађаја, не само у Еванђељу, већ и у историји рода људског, који је тако силно, тако неодољиво, тако непоречено посведочен као васкрсење Христово. Јер тек у светлости васкрсења Христовог постаје чаробно јасан и лик Христов и дело Његово. Без васкрсења - све је сабласт, све привиђење; и Христос, и сва дела Његова, и целокупно учење Његово. Зато је Сам Спаситељ још за живота на Земљи указивао на Своје васкрсење као на догађај који ће објаснити и Личност Његову и дело Његово. Тек је васкрсењем Својим из мртвих Господ Христос непорочно и свеубедљиво посведочен за Сина Божијег. До васкрсења свог Он је учио о вечном животу, али је васкрсењем показао да је Он учио о васкрсењу из мртвих, али је васкрсењем показао да је Он заиста васкрсење из мртвих.

      Да Господ Исус није васкрсао, и као такав ученике Своје испунио свеживотном силом и чудотворном мудрошћу, ко би њих, плашљивце и бегунце, скупио и дао им смелости, силе и мудрости, да онако неустрашиво, силно и мудро проповедају и исповедају васкрслог Господа, и онако радосно иду на смрт за Њега? А да васкрсли Спаситељ није њих испунио Божанском силом и мудрошћу, како би они запалили свет неугасивим пожаром новозаветне вере, они - људи прости, некњижевни, неуки, сиромашни? Једном речју: да није васкрсења Христоваог, Хришћанства не би ни било, Христос би био први и последњи Хришћанин, који је издахнуо на Крсту, а са Њим и издахнуло и умрло и дело Његово и учење Његово. Стога је васкрсење Христово алфа и омега Хришћанства.

      Истинитост, стварност васкрсења Христовог, је најкритичније проверена од стране самих очевидаца, ученика Христових. Они нису олако поверовали и васкрсење, напротив, проверили су га немилосрдним критицизмом. Може се смело тврдити; Апостоли су се насумњали у васкрсење Христово не само за себе, него и за све људе свих времена, за сву пророду људску уопште. На вест Марије Магдалене да је видела васкрслог Христа, они не вероваше (Мк.16,11), ни двојици ученика којима се васкрсли Христос јавио на путу за Емаус они не вероваше (Мк.16,12-13). Врхунац апостолског немилосрдног критицизма у проверавању стварности и истинитости васкрсења Христовог представља случај апостола Томе, који није поверовао својим друговима да је Христос васкрсао све док није ставио руке своје на Његове крсне ране (Јн.20,25;26-28). Васкрсењем Господа Христа из мртвих завршен је и довршен Богочовечански подвиг искупљења и спасења рода људског. Јер је њиме Спаситељ коначно победио смрт, ту најстрашнију и најпроклетију последицу греха, а са њом и само царство смрти - ад, и његовог цара - ђавола.

        Одбацивање Христовог васкрсења равно је одбацивању Самог Христа. Без вере у васкрсење Христово немогућа је вера у Христа као Спаситеља. Једном речју: немогуће је Хришћанство, немогуће је бити Хришћанин. Зато Богомудри апостол Павле одлучно и јасно изјављује: Ако Христос не устаде (из мртвих), онда је узалуд проповед наша, узалуд и вера ваша (1.Кор.15,14;17) Васкрснувши из мртвих, Господ Исус је васкрсење из мртвих учинио обавезним за све људе: и добре и зле, које ће се догодити у последњи дан људске историје. Значи, васкрсење је обавезно за све, али вечно блаженство у рају или вечно мучење у паклу зависиће од тога да ли је човек своју вољу утврдио у добру или у злу, да ли је своју личност изградио Богом или ђаволом. Бескрајна је истина, бескрајна и сила Христовог васкрсења. Оне се могу до краја осетити и схватити само вером и животом по вери. У васкрсењу Христовом је, вели свети Златоуст, показан неки нови тип васкрсења, јер су многи мртви васкрсавали и пре Христа, али тако као Он - није васкрсао ниједан. Сви други васкрснути опет су се враћали у земљу, и ослободивши се господарства смрти на извесно време, они су јој се поново потчињавали. Но, тело Господње  по васкрсењу није се вратило у земљу, већ се узнело на Небеса, разорило сву власт ђаволову, васкрсло собом сву васељену, и сада седи на Царском престолу.

        Васкрсење Христово је једина истинска радост на овом тужном острву смрти што се Земља зове. Јер нема веће, нема истинскије радости за ојађено биће људско од победе над смрћу. Кроз многобројне Божанске дарове, које нам је Господ Исус подарио Својим васкрсењем, Он је у природу људску излио бесмртну Небеску радост. Због тога је Васкрс постао изузетан дан међу свим данима. Он је цар и господар дана, празник на празницима - дан који заиста створи Господ.

     4chsmu1

јел си ово ти написао? 

ако ниси, стави линк одакле је.  :bla:

[звечанац]

Јесам, мој рукопис...

''Православни катихизис''

СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ЗАЈЕДНИЦА ШИД

Приредио за штампу:

Мирко И. Нанић

Шид, 2006.