Логос?

[Divad]

Сви ми смо у школи учили да реч логос значи наука нпр. биос-логос итд. а знамо да и Јеванђеље по Јовану почиње:"У почетку беше Логос".Питање је шта заправо значи реч логос?  prstgore smej.gif

[DYNABLASTER]

Logika prstgore

u pocetku bese logicno, znaci suprotno od "evolucionistickih" shvatanja nelogicnosti i gresaka i chaoza

[andrej]

Сви ми смо у школи учили да реч логос значи наука нпр. биос-логос итд. а знамо да и Јеванђеље по Јовану почиње:"У почетку беше Логос".Питање је шта заправо значи реч логос?  4chsmu1 dada

Фантастично питање. Одговор, међутим, није ни мало једноставан.

На пример, један од најчувенијих лексикона класичног грчког језика Liddell-Scott-Jones (скраћено LSJ) нуди неколико стотина различитих значења као и уводну етимологију:

λόγος, ὁ, verbal noun of λέγω (, with senses corresponding to λέγω (t4431 II and III (on the various senses of the word v. Theo Sm.pp.72,73 H., An.Ox.4.327): common in all periods in Prose and Verse, exc. Epic, in which it is found in signf. derived from λέγω (0102_laugh III, cf.infr. VI. 1 a

Овај речник је доступан и on-line.

Такође, Лампеов Патристички лексикон, у мени доступном издању из 1961, такође нуди више стотина различитих употреба ове именице од 807 до 811 стране.

Све је ово сведочанство да од прве употребе код Хераклита и других предсократоваца, па до Јеванђеља по Јовану и светих отаца, не би било ни праведно ни одговорно да ову именицу преведемо као"реч." Чак је и старословенски термин "Слово" садржао много шири семантички опсег од именице реч-word-wort-verbum (Јеронимова и Лутерова недопустива поједностављења у преводу). Зато је, у преводу Новог Завета у издању Комисије СА Синода СП Цркве, остала изворна грчка именица логос - непреведена. Један од аргумената које је преосвештени епископ Иринеј бачки, навео "у одбрану" ове интервенције, био је и да људи разумеју значење речи "логика," па им разумевање речи "логос" у Јеванђељу по Јовану, не би требао да буде превелики проблем.

У Бријином Теолошком речнику, такође је дата концизнија верзија значења:

"ЛОГОС (гр. Λογος, лат. verbum, реч, ум, смисао): појам Логоса већ је познат у александријској нехришћанској философији, одакле су га преузели библијски писци (Свети Јован Јеванђелист), хришћанске апологете и потоњи црквени писци. Сходно начелу по коме "јерес прима своје оружје од секуларне философије" (Тертулијан, De praescriptione Haereticorum, VII, 2), та лингвистичка позајмица не значи истовремено и асимилацију њеног философског садржаја. У хришћанској теологији реч Логос има два главна значења;

а) Логосност или божански смисао који постоји у тварима као подршка њиховој егзистенцији и као њихов лични, интелигибилни и динамички принцип; и

б) Ипостасни Логос, Друго Лице Свете Тројице. Патристичка теологија (нарочито Свети Максим Исповедник) говори опширно о λογοι, односно о општим логосностима света, које преегзистирају у Богу и преко којих Он, од часа кад ствара свет, једновремено саопштава и смисао његове егзистенције. Те божанске слике или узори постају опипљиви, манифестују се на конкретној равни ствари и индивидуалних ентитета. Оне су одраз ума Божијег који се исказује у речима и догађајима, и оне чине рационалну потпору творевине. Штавише, оне учвршћују стварности у њиховој конкретној бити, дајући им пуноћу егзистенције. Оне имају привлачну и покретну моћ од Бога. Кроз λογοι Бог ствара хармонију и смисао творевине. У том смислу, свет је не само опипљив него је и интелигибилан. Наука је могућа баш због тога што свет има своју логичност ради ових λογοι.

Логос је утеловљен како у творевини - природно откривење, тако и у речима, у Светоме Писму, у великој разноликости логосности. Логос је провиднији у Библији као писаном откривењу (речи, представе, догађаји) него у творевини. Поредак творевине стављен је најпре у светлост и поредак Библијског откривења. У творевини, логосности се стално комбинују и гранају у сложени сплет. Пуноћа, многосложност и разликовање ових комбинација не могу се одгонетнути без Бога. Сам човек присутан је у овом сложеном свету логосности, и он сам се развија у том логичном дијалогу Бога са творевином. Он улази у тај дијалог својим одговором, који је одлучујући у развоју света, сходно његовој општој логичности. Побијајући Оригенову теорију - која је идући за платонизмом заступала радикално одвајање од света, да би се тако човек вратио на преегзистентно јединство творевине - Свети Максим Исповедник подвлачи нужност и важност творевине у духовном "пењању" ка Богу. Тако, напустивши свој лични идентитет, са својим специфичним даром и у својој посебној ситуацији, човек се налази у космичкој заједници са бескрајним облицима манифестовања љубави Божије. У тој сложености стварности Бог од свакога иште одговор који ће вредновати божанску љубав у кон кретној ситуацији његовога живота. Лични одговор јесте одлучујући пошто он показује и смер у коме ће човек, на основу логосности ствари, допринети њиховом развоју. То је обједињујући одговор, нормативни и формативни. Сви делови творевине окрећу се, крећу се, приближују се и опште међу собом у јединственом симфонијском кретању. Та симфонијска конвергентност остварује се на степену кад човек с Богом формира јединство непосредности. Према томе, доктрином о λογοι, Православље жели да покаже да ништа није безлично и нелогично у егзистенцији бића, да све постоји у Богу.

Свакако да се та логична структура творевине не може схватити без ипостасног Логоса, то јест Логоса Божијег (Откр. 19,3), који реорганизује свет у нову личносну заједницу са Творцем. У концепцији првих хришћанских апологета: Јустина Мученика, Татијана, Атинагоре, Климента Александријског, Логос је светлост која, у припреми човечанства унутар икономије Спасења, "оплођује", делимично и непотпуно, "спољну" философију и премудрост. Закон и пророци примили су светлост од откривења Логоса пре Оваплоћења. За Јустина (Аиологија I, 46,1-4; Аиологија II, 7,1-4; 10,1-3; 13,3-4) и Климента Александријског (Стромата I, 19,91,94), то оплођавање јесте космичко, па се тако семена Логоса налазе и у прехришћанској философији и у нехришћанским религијама."

Блажене успомене владика Данило будимски, дао је веома лепо и детаљно образложен предлог да би се грчка реч Логос, на српски језик могла најближе превести као "Смисао" (чиме би се, рецимо, за разлику од именице "реч," задржао мушки род именице којом се дефинише Христос, Син Божији).

Излишно је рећи да је мноштво текстова, па чак и читавих монографија, написано у вези ове речи. На пример, овај текст је један од многих, који даје интересантне и значајне интерпретације овог термина:

Др Дарко Крстић: Космогонија или присуство у историји – улога Логоса у Јн. 1,3

[Divad]

Сви ми смо у школи учили да реч логос значи наука нпр. биос-логос итд. а знамо да и Јеванђеље по Јовану почиње:"У почетку беше Логос".Питање је шта заправо значи реч логос?  dada

Фантастично питање. Одговор, међутим, није ни мало једноставан.

На пример, један од најчувенијих лексикона класичног грчког језика Liddell-Scott-Jones (скраћено LSJ) нуди неколико стотина различитих значења као и уводну етимологију:

λόγος, ὁ, verbal noun of λέγω (0102_laugh, with senses corresponding to λέγω (0102_laugh II and III (on the various senses of the word v. Theo Sm.pp.72,73 H., An.Ox.4.327): common in all periods in Prose and Verse, exc. Epic, in which it is found in signf. derived from λέγω (greengrin III, cf.infr. VI. 1 a

Овај речник је доступан и on-line.

Такође, Лампеов Патристички лексикон, у мени доступном издању из 1961, такође нуди више стотина различитих употреба ове именице од 807 до 811 стране.

Све је ово сведочанство да од прве употребе код Хераклита и других предсократоваца, па до Јеванђеља по Јовану и светих отаца, не би било ни праведно ни одговорно да ову именицу преведемо као"реч." Чак је и старословенски термин "Слово" садржао много шири семантички опсег од именице реч-word-wort-verbum (Јеронимова и Лутерова недопустива поједностављења у преводу). Зато је, у преводу Новог Завета у издању Комисије СА Синода СП Цркве, остала изворна грчка именица логос - непреведена. Један од аргумената које је преосвештени епископ Иринеј бачки, навео "у одбрану" ове интервенције, био је и да људи разумеју значење речи "логика," па им разумевање речи "логос" у Јеванђељу по Јовану, не би требао да буде превелики проблем.

У Бријином Теолошком речнику, такође је дата концизнија верзија значења:

"ЛОГОС (гр. Λογος, лат. verbum, реч, ум, смисао): појам Логоса већ је познат у александријској нехришћанској философији, одакле су га преузели библијски писци (Свети Јован Јеванђелист), хришћанске апологете и потоњи црквени писци. Сходно начелу по коме "јерес прима своје оружје од секуларне философије" (Тертулијан, De praescriptione Haereticorum, VII, 2), та лингвистичка позајмица не значи истовремено и асимилацију њеног философског садржаја. У хришћанској теологији реч Логос има два главна значења;

а) Логосност или божански смисао који постоји у тварима као подршка њиховој егзистенцији и као њихов лични, интелигибилни и динамички принцип; и

б) Ипостасни Логос, Друго Лице Свете Тројице. Патристичка теологија (нарочито Свети Максим Исповедник) говори опширно о λογοι, односно о општим логосностима света, које преегзистирају у Богу и преко којих Он, од часа кад ствара свет, једновремено саопштава и смисао његове егзистенције. Те божанске слике или узори постају опипљиви, манифестују се на конкретној равни ствари и индивидуалних ентитета. Оне су одраз ума Божијег који се исказује у речима и догађајима, и оне чине рационалну потпору творевине. Штавише, оне учвршћују стварности у њиховој конкретној бити, дајући им пуноћу егзистенције. Оне имају привлачну и покретну моћ од Бога. Кроз λογοι Бог ствара хармонију и смисао творевине. У том смислу, свет је не само опипљив него је и интелигибилан. Наука је могућа баш због тога што свет има своју логичност ради ових λογοι.

Логос је утеловљен како у творевини - природно откривење, тако и у речима, у Светоме Писму, у великој разноликости логосности. Логос је провиднији у Библији као писаном откривењу (речи, представе, догађаји) него у творевини. Поредак творевине стављен је најпре у светлост и поредак Библијског откривења. У творевини, логосности се стално комбинују и гранају у сложени сплет. Пуноћа, многосложност и разликовање ових комбинација не могу се одгонетнути без Бога. Сам човек присутан је у овом сложеном свету логосности, и он сам се развија у том логичном дијалогу Бога са творевином. Он улази у тај дијалог својим одговором, који је одлучујући у развоју света, сходно његовој општој логичности. Побијајући Оригенову теорију - која је идући за платонизмом заступала радикално одвајање од света, да би се тако човек вратио на преегзистентно јединство творевине - Свети Максим Исповедник подвлачи нужност и важност творевине у духовном "пењању" ка Богу. Тако, напустивши свој лични идентитет, са својим специфичним даром и у својој посебној ситуацији, човек се налази у космичкој заједници са бескрајним облицима манифестовања љубави Божије. У тој сложености стварности Бог од свакога иште одговор који ће вредновати божанску љубав у кон кретној ситуацији његовога живота. Лични одговор јесте одлучујући пошто он показује и смер у коме ће човек, на основу логосности ствари, допринети њиховом развоју. То је обједињујући одговор, нормативни и формативни. Сви делови творевине окрећу се, крећу се, приближују се и опште међу собом у јединственом симфонијском кретању. Та симфонијска конвергентност остварује се на степену кад човек с Богом формира јединство непосредности. Према томе, доктрином о λογοι, Православље жели да покаже да ништа није безлично и нелогично у егзистенцији бића, да све постоји у Богу.

Свакако да се та логична структура творевине не може схватити без ипостасног Логоса, то јест Логоса Божијег (Откр. 19,3), који реорганизује свет у нову личносну заједницу са Творцем. У концепцији првих хришћанских апологета: Јустина Мученика, Татијана, Атинагоре, Климента Александријског, Логос је светлост која, у припреми човечанства унутар икономије Спасења, "оплођује", делимично и непотпуно, "спољну" философију и премудрост. Закон и пророци примили су светлост од откривења Логоса пре Оваплоћења. За Јустина (Аиологија I, 46,1-4; Аиологија II, 7,1-4; 10,1-3; 13,3-4) и Климента Александријског (Стромата I, 19,91,94), то оплођавање јесте космичко, па се тако семена Логоса налазе и у прехришћанској философији и у нехришћанским религијама."

Блажене успомене владика Данило будимски, дао је веома лепо и детаљно образложен предлог да би се грчка реч Логос, на српски језик могла најближе превести као "Смисао" (чиме би се, рецимо, за разлику од именице "реч," задржао мушки род именице којом се дефинише Христос, Син Божији).

Излишно је рећи да је мноштво текстова, па чак и читавих монографија, написано у вези ове речи.

t4431 0102_laugh Ко ће ово прочитати? 4chsmu1

[andrej]

Па ово је заправо најкраћа могућа верзија одговора  4chsmu1