Jединствена школа иконописа у СПЦ

[Владан]

Jединствена школа иконописа у СПЦ

„Одигитрија” сликању икона подучава ђаке које упознају и са техником мозаика, веза и плетења бројанице

Полазници школе иконописа која је основана у манастиру Светог Василија Острошког у Бијељини Фото "Одитрија"

Почело је у трпезарији Манастира Светог Василија Острошког у Бијељини од једног листа папира, меке графитне оловке, гумице за брисање, резача и жеље да се млади подучавају у иконопису и уче о својој вери. Просторије манастира и материјал понудио је игуман, јеромонах Петар Перић, своје иконописачко знање ставио је на располагање иконописац из Београда Петар Билић, а заинтересоване малишане окупио је, тада вероучитељ, отац Васо Поповић. Тако је у Епархији зворничко-тузланској основана Школа за обнову иконописа и зидног живописа „Одигитрија” (Путеводитељица), чија је заштитница Пресвета Богородица. Овог априла школа обележава први мали јубилеј – пет година од оснивања. Украсиће га изложбом 28. априла у Бијељини, под називом „Диван је Бог у светима својим”. То је дипломска изложба радова 22 полазника који су стекли назив иконописац, који ће им, осим дипломом школе, бити потврђен и златном граматом епископа зворничко-тузланског Василија. Иконописачких радионица има много, али ова бијељинска по много чему је јединствена у Српској православној цркви, уверава нас један од њених оснивача, отац Васо Поповић, данас војни свештеник. Похађају је студенти, али и основци и средњошколци.

– Не постоји средња школа иконописа, државна или приватна. Наша школа је јединствена по томе што није ограничена узрастом. У СПЦ има много иконографских радионица где се заинтересованима даје могућност да уз мајстора упознају технику и технологију сликања, али мајстор не нуди целокупно знање неопходно иконописцу, а то је богословска страна. Неко може да зна да слика, да има одличне потезе четкицом, осећај за боје, али ако не зна шта слика онда ће да лута и одлута – каже отац Васо.

Да се то не би десило, полазници „Одигитрије“ уче и богословље и литургику, а осим сликања и цртања, на списку предмета су и калиграфија и црквенословенски језик, литургика и црквено појање, Свето писмо Старог и Новог завета, историја хришћанске цркве. Упознајући богословље, ђаци уче о ономе шта представљају на иконама, како су и фреске у цркви део богослужења, уче се и елементи литургије, објашњава отац Васо. Уз то, ученици се упознају и са техником мозаика, уче и да везу, али и плету бројанице, а иконе сликају на дрвету, камену, зиду. Захваљујући сарадњи са Академијом СПЦ за уметност и консервацију, имају прилике да у својој школи чују предавања професора са овог факултета, али бијељински ђаци долазе и у Београд да прате нека од предавања на Академији. Њихове поклоничке посете светињама српске Цркве, истовремено су и студијска путовања на којима упознају друге иконописце и могу уживо да виде неке од најлепших икона. Не чуди после свега наведеног што школовање траје три до четири године, што захтева озбиљност и посвећеност и што има и оних који одустану. Иначе, школовање је бесплатно, а интересовање за упис у „Одигитрију“ је велико, због чега заинтересовани за иконопис морају претходно да положе пријемни испит.

– Мислио сам, на самом почетку, да је таленат за сликање пресудан. Данас знам сигурно да нисам био у праву. Најчешће су они који су били најталентованији за цртање и сликање први одустали. Најважније је да у човеку постоји љубав према иконопису као основи дар, а та љубав је могућа једино ако он од самог почетка почне да тежи ка томе да упозна суштину и смисао иконе. Други дар је сигурно стрпљење – човек мора имати спремност у себи да сатима, данима, месецима, годинама, извлачи једне те исте линије – истиче отац Васо.

Стари занати, учење младих да „читају“ иконе, да их тумаче, а затим и да припремају подлогу за њихово осликавање и сликају их, прављење мозаика и бројаница, обиласци манастира и музеја. Много је активности школе, али смисао и циљ постојања „Одигитрије“, отац Васо сажео нам је у једној реченици: да млади кроз иконопис упознају Христа.

– Христос је разлог отварања ове школе. Задатак иконописца није да људи кроз икону њега препознају, већ да људи кроз икону препознају Христа. Као човек цркве, познајући суштину хришћанства може га бојом пренети на даску, платно, зид. Зато се каже иконописање, он бојом пише Јеванђење – наводи отац Васо.

Звање иконописац у школи „Богородица Одигитрија“, већ су стекле две полазнице, Милена Николић и Јелена Поповић, супруга оца Васе, која нам је испричала део онога што је научила о иконопису, сликању кроз симболе, представљању ликова светих.

– Много тога на икони објашњава се помоћу симбола. На пример, врпца код анђела представља чист ум, разум. Петао који спава насликан на икони која представља Господа који пере ноге ученицима симболише тренутак када ће се апостол Петар одрећи Исуса три пута, јер је Господ рекао Петру да ће га се одрећи пре него што петао запева. У икону не треба уносити себе као уметника јер то није задатак иконописца. Његов је задатак да представи преображену слику Царства небеског. Све то може молећи се и добијајући благодат Божју да га води кроз тај богоугодан рад и зато док ради, иконописац не сме да заборави на молитву, као ни да иконе због молитве и ствара – прича Јелена.

Ј. Чалија

политика