Hrišćanstvo bez hrama i svetih slika

[Zawisza]

Jedan lep tekst relativno kratak, oca Đurovića, koji je pokušao da se učlani među nas ali mu nešto nije uspelo:

Минуције Феликс: хришћанство без храма и светих слика

Аутор

Марко Минуције Феликс (Мarcus Minucius Felix) је један од ранохришћанских апологета о коме готово ништа не знамо. Штури подаци се могу извући на основу јединог његовог дела које је дошло до нас, Octavius1 и детаља које нам доносе Јероним и Лактанције. Живео је на размеђи другог и трећег века. Био је северноафричког порекла, можда из града Цирте (древна Нумидија, данашњи Алжир). Јероним о њему вели:

Минуције Феликс, познати адвокат у Риму, написао је дијалог Октавије, који излаже спор између једног хришћанина [Октавија] и једног пагана [Цецилија]. Постоји такође још једна књига потписана његовим именом: О судбини, или Против математичара; таленат њеног аутор је очигледан, али, како се мени чини, не одговара стилу преходно поменутог дела. Лактанције такође помиње Минуција у својим књигама.2

2

Лактанције (рођен око 250, умро око 327) је пак директан сведок Минуцијеве делатности и релативно често га цитира:

Међу браниоцима наше ствари које сам ја лично упознао, био је Минуције Феликс, адвокат прве класе. Његова књига, која се зове 'Октавије', сведочи колико би достојан атлета истине постао да се могао сасвим посветити овој врсти студија.3

Карактер, дестинација и време настанка Дијалога

Минуције, дакле, није имао неку, како би данас рекли, „црквену каријеру“, а и касније се обратио на хришћанство. Текст наведене ауторке, Катерине Хејден, увиђа исправно као главну идеју Минуцијевог дијалога показивање „изнутра“ истинитости хришћанске религије у односу на паганску. Пагански скеприцизам се методично и са своје позиције настоји превазићи и отворити за хришћанску поруку. Док се за Јустина истина открива у исправној егзегези библијског текста као откривене истине, за Минуција важи обратно. Такст је напијен позивима и алузијама на класичне ауторе: Хорација, Хомера, Овидија, Салустија, Ксенофонта, Вергилија, Цицерона, Платона, Сенке итд. док се нигде не цитира Библија или се помиње Христово име. Целокупни диспут се одвија на бази рационалне аргументације. Не само садржај, него и форма је крајње брижљиво негована, тако да дијалог не заостаје за класичним узорима и вероватно је један од најлепших примера ранохришћанске апологетике.4 Елегантно и по реду материја је дистрибуисана и све се одвија на фону пријатељске и мирне расправе. Екстремистичка мишљења и оптужбе, које актери дијалога знају добро, скоро да бивају осуђена, односно, бивају дезвуисана као једноставне клевете и немају снагу да убеде онога ко размишља својом главом. Из античке традиције се преузимају „високе“ представе Бога, његове јединитости, духовности, свеприсутности са којим се општење одвија преко сличне му душе и у њеној интимности. Из свега тога је јасно да се Минуције обраћа оновременој паганској интелигенцији.

Проблем настанка дела је изузетно компликован и много мастила се пролило око њега. Спис, наиме, има више него јасне везе са Тертулијановим делима Apologeticum и Ad nationes, оба настала 197 (уствари, Ad nationes представља један нацрт који је развијен

3

касније у Apologeticum-у). Држало се да је Apologeticum најстарији споменик настао на латинском језику, и већина аргумената, како сматра Дробнер, иду у том смеру мада не постоји несумњиви доказ за првобитни настанак Apologeticum-а у односу на Octavius-а.5 Није пак мали ни број ауторитетних научника који држе да је Октавије настао пре Одбране.6 Прилично је лако одредити terminus ad quem, зато што је Октавије цитиран у Кипријановом († 258) или псеудо-Кипријановом делу Quod idola dii non sint, насталом око 246 г. Такође се дијалог користи у псеудо-Кипријановом спису Ad Novatianum, који зна за Галусов и Волусијанов прогон (251-253), тако да се задња граница појаве Октавија може поставити између 246-260. Несигуран је, дакле, terminus a quo. У вези тога, једино је сигурно да је Octavius написан после 175, зато што се у њему наводи пагански ретор Фронтон (oct. 9), који је у то време био или веома стар или већ мртав (одмах после 175). Према томе, период настанка Октавија се ситуира од 175 до 260. Ближи сам, иако не претендујем да овде расправљам о датацији, тези о првенству Октавија над Одбраном, а један аргумент у том смеру ћу изнети управо у вези са проблемом којим се бавим.

Садржај и структура Октавија

Cap. 1-4. После смрти свог пријатеља Октавија, Минуције се присећа њиховог пријатељства и нарочито дијалога који се збио у Остији; учесници су били двојица путника из Африке, Октавије и Цецилије (просвећени паган), док је улогу судије (super partes) у контроверзији имао Минуције. Сва тројица су били адвокати. По свој прилици и друга двојица су историјске личности, и дијалог има неке реалне основе. Његова јединственост се састоји у томе што у духу античке традиције обе стране су омогућене да изложе своје аргументе. Цецилије је, како вели Генадије Мајоров, „типичан представник филозофствујуће римске интелигенције с краја 2. века“, који прихвата њен песимизам и скептицизам, изазвани падом античког друштва. То друштво се одржавало у животу позивањем на корене, тј, на древну и поштовања вредну традицију и римску државност.7 Дијалог, писан у складу са

цицеронијанским наслеђем, за повод налази поздрав који је за време шетње обалом Цецилије упутио Сераписовом кипу.

Cap. 5-13. Цецилије излаже општепознате паганске приговоре. Актуелна ситуација у универзуму је у колизији са идејом једног доброг бога који промислом (providentia, идеја од платонизма присутна у грчкој философији) управља светом. Пре ће бити да је случај тај који њиме равна.8 Лудо је веровати да учени нису открили смисао света, а неуки (хришћани) претендују да су у поседу знања. То што је изнад нас, нас се не тиче (quod supra nos, nihil ad nos).9 Пошто је, са теоријске стране гледишта, божанско несазнатљиво, боље је, прагматички гледано, држати се традиције, јер је супериорност Рима потврђена његовом водећом позицијом у свету. Тиме је религиозност изједначена са патриотизмом (6-8). Хришћанство је субверзивна, противдржавна религија, препуна опсцених пракси као што су: инцест, децеубиство, антропофагија, обожавање магареће главе, крста, немање храма и идола, некупање, нешминкање. Проповедало је идеју свеприсутности бога, који би у том случају био најгори знатижељац и присуствовао свим људским актима, што, наравно, није морално прихватљиво чак ни за обичног смртника а камоли за једног бога. Најапсурднија идеја је пак веровање у васкрсење из мртвих, кад се зна да нико није се вратио из смрти, а и какав би то био бог који помаже мртвима а не живима (ubi deus ille, qui subvenire revivescentibus potest, viventibus non potest)?10 „Нећете, веселници, ни васкрснути тамо, нити пак овде живите“.11

Cap. 16-38. Други део дијалога посвећен је Октавијевим одговорима. Он тврди да је сваки човек обдарен разумом и да преко хармоније и реда у светском току долази до закључка да постоји један Уредитељ универзума, што такође и философи – не само они најпросвећенији, као Платон и Хераклит – него и они „атеисти“, као Демокрит и Епикур уче. Октавије се не задржава само на позитивним афермацијама о Богу, него иде и у апофатику, тип теологије који није био много развијен на Западу, а који ће га поново открити са Ерјугеном и Томом. Паганска божанства и култ развијен око њих је земаљског порекла. С једне стране неуки народ је имао бујну машту и стварао митове, а са друге, поштовање владара је прешло у њихову дивинизацију по смрти. Зато разни народи имају различите богове, обдарене свим људским врлинама и манама, и, како су били историјске личности, њихове гробнице и родна места су се претварала у светилиштва. Само захваљујући бруталној сили Рим је освојио власт, а не зато што је та религија божанског порекла. Апологија иде даље у излагању супериорности хришћанског морала, посведоченог мученицима, начином

живота који је за поштовање и нема никакве везе са малициозним клеветама пагана. Пошто је на крају изложио и аргументе за смисаоност вере у васкрсење из мртвих, Октавије, пре Минуцијеве завршне речи, успева да обрати Цецилија (39-40).

Свети објекти

Цецилијево сведочанство о имању светог места, односно жртвеника или олтара код хришћана је прилично збркано. На првом месту то имамо захвалити познатој disciplina arcani, а на другом разним гласинама које су кружиле у вези хришћанских скупова. Рећи ће, наиме, Цецилије да хришћани „презиру храмове као спаљену земљу, одбацују богове, ругају се над светим стварима“ (templa ut busta despiciunt, deos despuunt, rident sacra).12 Јаке речи користи Цецилије. Храмови су места за избегавање и достојна сваког презира зато што bustum значи место на коме су се спаљивали лешеви или сахрањивали мртви. Са презиром се говорило неком човеку да је гроб. Знамо за проститутке које су посећивале гробље, „радиле“ на њему (bustuaria moecha или meretrix bustuaria), а олтари, жртвеници, где су се приносиле људске жртве звали су се bustuarium altare. Доследни хришћани, према томе, не могу посећивати храмове или их имати. На другом месту као да се Цецилије противречи - помиње да хришћани знају за олтаре:

прича се о њиховом слављењу човека који је кажњен максималном казном за своје злочине, као и поштовању погубног дрвета крста; дакле, они имају олтаре (altaria) који одговарају пропалицама и разбојницима, да би поштовали оно што сами заслужују.13

Хришћани, дакле, немају храмове, али имају конкурентне (срамне, рекао би Цецилије) олтаре које заслужују. Хришћански храмови у предконстантиновској епоси не постоје, али они знају за жртвенике и чак за свештенство.14 Но, одмах затим, Цецилије вели да они немају ни жртвенике: cur nullas aras habent, templa nulla, nulla nota simulacra („зашто они немају света огњишта, храмове ни општеприхваћене слике“?).15 Аra је синоним за олтар. Првобитно означава огњиште, најсветије место у дому или храму. Место које означава прибежиште или сигурност. Хришћани можда немају ара у паганској форми или смислу?

Пре бих рекао да Цецилије мисли да хришћани немају ништа свето, па тако ни иконе, кипове и сваковрсне представе које су свима познате (nota simulacra), односно прихваћене од свих.

По свој прилици ни Октавије нема ништа против Цецилијеве опсервације да хришћани немају светилишта (храмове, олтаре, гробове итд.). Пита, наиме, реторички Цецилија: „Да ли заиста ви мислите да настојимо да сакријемо оно што обожавамо, ако немамо светилишта ни жртвенике?“ (Putatis autem nos occultare quod colimus, si delubra et aras non habemus?).16 Још један термин улази у игру: delubrum, место пурификације, прочишћења, односно светилиште.

Није тешко разумети ову концепцију - да истинска религија нема потребе за светим местима/објектима (delubrum, ara, templum, altare) - када се Бог схвати као Ум, Разум и Дух (Quid aliud et a nobis deus quam mens et ratio et spiritus praedicatur?).17 Још мање божанско може становати у статуама или сликама. Човек је његова слика.18 Као што човек не може видети своју душу, тако не може видети ни Бога, али га може перципирати срцем.19 „Ми не само да све чинимо пред њиме, него, тако рећи живимо са њиме“.20 Унутар твога Ја, сазданог по лику Божијем, а не споља, ти се срећеш са Творцем и Промислитељем, хтео би да каже Минуције. Да би појачао своју позицију наш аутор ће подметнути паганима да обожавају материју од које су начињене представе, што просвећени идолопоклоници нису веровали,21 и истовремено наглашава немоћ самих идола, јер би у супротном они онемогућили да се у њима пацови и птице гнезде и пауци мреже плету.22

Ако полазећи од ових премиса можемо разумети одбијање светилишта и свете представе, теже је разумети апсолутно одбијање и самог симбола страдања, односно крста. Наиме, Цецилије је потврдио да се хришћански кредо темељи у Распетом и Васкрслом, а уз то му је додао и паганско приписивање онолатрије, главе магарца/магарца.23 Такав глас је, према Тертулијану, раширио Тацит у вези Јевреја,24 тврдећи да су они почели да обожавају магарце јер су их они у пустињи одвели води, спасењу.25 Паганска пропаганда се није задржала само на природном тумачењу онолатрије код Јевреја и придружених им хришћана, него је до нас дошао и један графит са Палатина у Риму (Palatine Antiquarium), који потиче

из другог века, где је представљен распети човек са магарећом главом. Испод крста је човек који га поштује. Грчки урезани текст каже: Алексамен обожава [свога] Бога (Alexamenos sebete theon).26 Пагани су се изругивали поштовању крста. Минуције не само да не тражи да у позитивном светлу објасни (евентуално) поштовање крста, него децидирано вели: „Ми не обожавамо крстове нити их желимо“ (Cruces etiam nec colimus nec optamus).27 Ова реченица не допуста бонистичку интерпретацију Преображенског28 или других који би ишли у смеру да тврде како Минуције овде уствари одбацује само пагански начин поклоњења крсту, али не и нама познати хришћански. Минуције настоји да каже како хришћани немају крстова, али се сама форма крста налази како у самој паганској религији (јер је она у основи тријумфалних застава које су носили војници и у вајарским конструкцијама идола), тако и у природи, јер човек који се моли раширених руку изображава крст.29 Минуцијева хришћанска заједница зна за форму крста практиковану у молитви раширених руку, али незна за нацртане или извајане крстове којима би се клањали.

Друга пак хришћанска северноафричка група има крстове који су сачињавали део њиховог култа. То нам сведочи управо Тертулијан чији текст, у богатијој форми од малочас наведеног Минуцијевог, је у најужој вези са њиме:

Али, чак и онај који сматра да смо обожаваоци крста, биће наш саобожавалац (consecraneus) истог. Када се клања једном дрвету тражећи милост од њега, мало је битан његов спољашњи изглед, зато што је исти квалитет материје; мало је битна његова форма, када је управо то дрво тело бога... Свако дрво, постављено у усправном положају, јесте део крста. Ако ништа друго, ми обожавамо једног бога у целокупном и потпуном виду. Рекли смо да вајари почињу да граде ваше богове почевши од крста. Штавише, ви и Викторије обожавате на трофејима, док крстови чине унутрашње делове самих трофеја.30

Код Тертулијана нема Минуцијевог одбијања: Cruces nec colimus nec optamus. Пагани и хришћани обожавају (adoro, propitio) једну те исту ствар: пагани у развијенијем облику, хришћани у једноставној и суштинској форми. Тертулијан не говори експлицитно да се хришћани клањају крсту, јер каже: „у случају да“ (si forte), али и не осуђује поштовање знака крста. Његова аргументација смера да обесмисли пагански приговор, јер показује да, у ствари, крст је присутан и у паганској религији, само што их тамо обожавају у украшеном облику; голе крстове не поштују.31

Заједнички елементи Тертулијановог и Минуцијевог текста говоре о трофејима и идолима који су у бити „обучени“ крстови. Ако би се питали о хронолошком првенству, вероватније је да је Минуцијев текст старији и да Тертулијан не следи његову радикалну линију, него само преузима његову аргументацију и даје јој други тон. Минуције жели рећи да пагани неоправдано приписују хришћанима обожавање крста, док он постоји у њиховом култу као и у самој природи. Он каже: ви поштујете крст, ми не. Тертулијан пак вели: и ви и ми поштујемо једну те исту ствар. Тертулијанова логика је убедљивија и зато сам склон могућности да је његов текст после Минуцијевог написан. Минуцијева аргументација губи на снази када настоји да покаже како крст постоји у природи и у самом човеку који се моли, јер би пагански полемичар у том сучају могао да га пита шта је лоше у природи коју је Бог створио и у молитвеној форми, која, засигурно, није нешто што би било безбожно. Тертулијану се тако нешто не би могло приговорити. Тешко је веровати да је Минуције читао Тертулијана и да је после тога ослабио његов аргумент. Пре ће бити да је посреди обрнут случај.

На крају, не треба закључити да је Минуцијев „протестантизам“ изворнији облик хришћанства. Његов текст је вероватно настао пре Тертулијановог, али се мора имати у виду плуралистичка природа првобитног хришћанства и да је по свој прилици исправније говорити о хришћанствима у првим вековима него о једној монолитној религији. Чак ни данас о хришћанству се не може говорити као о јединственом феномену. Првобитне заједнице нису имале један те исти кредо и знамо да су се развијале различите традиције. Минуцијево предање није знало за поштовање крстова, реликвија, светих представа и светих места.

Зоран Ђуровић

31 Apol. 16, 8.

[IvanJ]

Jedan lep tekst relativno kratak, oca Đurovića, koji je pokušao da se učlani među nas ali mu nešto nije uspelo:

Замоли га да поново покуша да се учлани, одличан је и као теолог и као сликар.