Почасна стража у батајничкој цркви (Далматинска епархија)

[Владан]

Почасна стража у батајничкој цркви

Обичај чувања Христовог гроба, стар више од 500 година, далматински Срби чувају у Батајници, у цркви Рођења пресвете Богородице

Чувари Христовог гроба у Врлици где се обичај неговао до 1995. године

Шта је заједничко светом граду Јерусалиму и далматинском градићу Врлика? Оба места имају чуваре Христовог гроба и по томе су велики град Јерусалим и мала Врлика јединствени у свету.

Откуд обичај чувања Христовог гроба у северној Далмацији, у градићу смештеном између планина Динаре, с једне, и Свилаје и Козјака, с друге стране, није поуздано утврђено. Драган Павловић и Миљенко Крунић из Друштва „Чувари Христовог гроба” покушавају да нам ту мистерију објасне, али и да нам опишу обичај који данас негују у батајничкој цркви Рођења пресвете Богородице.

„По једној причи, неко од свештеника био је у Јерусалиму одатле је донео обичај, а по другој су наоружани људи обучени у посебне штитили народ за време обреда у Велики петак. Сада такозвани чувари Христовог гроба носе дрвене пушке, а у старини су оне биле праве”, каже Павловић.

Чувари Христовог гроба учествују у литургијама на Велики петак, Велику суботу и Васкрс. Драган и Миљенко објашњавају нам да се чувари Христовог гроба састају на Велики петак и тада бирају харамбашу – честитог и виђеног домаћина који руководи церемонијом. Харамбаша је први међу једнакима, он уводи у цркву чуваре Христовог гроба који се распоређују северно и јужно од такозваног Христовог гроба – посебно украшеног стола на којем је положена плаштаница која представља Христово спуштање у гроб, а коју свештеници у свим храмовима износе на Велики петак. Далматинска почасна стража непомично стоји поред Христовог гроба три до пет минута после чега харамбаша ударцем кундаком пушке о под цркве најављује да је дошло време за смену страже и улазе друга двојица одморних чувара који по утврђеном редоследу смењују претходнике. Гроб се чува све време трајања литургије.

„Чувари су углавном млади људи, момци пред женидбу или тек ожењени. Ја сам 1972. први пут, у шеснаестој, обукао ношњу чувара Христовог гроба. Сада имам 55 година и догодине могу и у пензију, после 40 година ношења те униформе”, нашалио се Павловић.

Почасну стражу пред олтаром могу држати само поштени младићи, без мрља у биографији. Обавезно је да буду верници, да посте, исповедају се и причешћују, а ношњу не може понети нико ко није из врличког краја, тачније, мора бити из неког од девет села врличке општине. Обичај стар више од 500 година, Врличани данас уместо у родном месту, негују у Батајници, где је велики број њих нашао уточиште после 1995. године и војне операције „Олуја”. Традиција чувања Христовог гроба, за коју наглашавају да ни у време Другог светског рата није прекидана, била је по одласку српског народа из Крајине у избеглиштво замрла десетак година, да би 2005. обичај био обновљен и од тада се упражњава за Васкрс у цркви Рођења пресвете Богородице с благословом владике сремског Василија.

„Почели смо са 12 чувара, прошле године смо их имали 29, а ове очекујемо њих више од 30”, каже Павловић.

Ношња чувара Христовог је посебна, носи се само о Васкрсу и везује се искључиво за ове врличке витезове. Тешка је невероватних петнаест до осамнаест килограма и богато украшена. Састоји се од капе украшене динарима, црном киком и пауновим пером, кошуље од белог платна са златним везом, панталона од тамног сукна, крожета, прслука који се облачи преко кошуље, черме, пашњаче, борбеног појаса, паса, декоративног каиша, трлагана, јакне, чарапа, потколењача, каишева који се везују изнад колена и опанака. Друштво „Чувари Христовог гроба” поседује аутентичну ношњу стару око 200 година која се данас чува у Етнографском музеју у Београду. За ношњу новијег датума брине се Миљенко Крунић. Он са братом израђује черме, пашњаче, потколењаче, док су жене задужене за шивење и вез.

„Ношња се ради ручно и треба много времена за њену израду, годишње можемо да направимо свега осам примерака. Највреднији део ношње је черма, прслук украшен сребрним токама које штите од удараца сабље. Черма је некада била обележје добростојећих домаћина и није свако могао да је има. Занимљива је и пашњача која штити стомак од убода ножем. То је кожни појас у четири слоја, сваки дебљине око три милиметара. За пашњачу се задевају кубуре и јатаган. Чувари се опасују неколико пута око струка шареним појасом, чији десни крај пада и сеже до испод колена. Појас је врло чврст и могао је некада послужити јунаку да се негде попне помоћу њега, ако затреба. Данас би се, на пример, тим појасом могла кола шлеповати, толико је јак”, истиче Крунић.

Традиција је да чувари Христовог гроба, после Васкршње литургије, запевају песме свог краја – ојкаче. Ове године најављују на Васкрс, после богослужења, у порти батајничке цркве, сабор Врличана на којем ће бити и ојкача и гуслања и диплања и глувог кола. Имају и једну велику жељу: да врате обичај чувања Христовог гроба у родну Врлику.

„Могло би се на прсте избројати колико се људи вратило на своја огњишта у Врлику. Када дође 30 људи на литургију у цркви, то је премија. Ипак, ми се трудимо да не заборавимо традицију својих предака. Изгубили смо села, али нећемо да изгубимо и обичаје”, каже Павловић.

политика

[Владан]

Обичај и међу католицима

Чување Христовог гроба постоји као обичај и код католичког становништва из Врлике. Наши саговорници сматрају да обичај потиче из народне традиције Срба после примања католичанства.

„Код католика се обред чувања Христовог гроба ни по чему не разликује од нашег, осим што ми носимо јакну, трлаган, преко рамена као плашт, а они је облаче”, каже Павловић.

Чланови Друштва „Чувари Христовог гроба” објашњавају да их посебно боли што је традиционална српска народна песма ојкача заштићена код Унеска као део хрватског културног наслеђа, а ношња чувара Христовог гроба као део хрватске културе.

политика

[Владан]

Сабор Врличке крајине у знаку чувара Христова гроба

Избегли становници врличког краја у Далмацији данас су, у порти Цркве Рођење пресвете Богородице у Батајници, на свом првом сабору, затражили да се у Регистар Светске културне баштине УНЕСКО-а уврсти древни врлички обичај Чување Христовог гроба.

Овај древни обичај, који су чували и спроводили мештани српске националности у Врлици, и неколико последњих година у избеглиштву у Батајници, како поносно истичу, негује се још само у Јерусаллиму.

На сабору Врличана је истакнуто да се не сме поновити случај ојкалице, древне песме Срба Далматинске загоре, Лике, Крајине, Баније и Кордуна која је у тај регистар УНЕСКО-а уврштена недавно као хрватско културно благо.

О томе су говорили песник Ненад Грујичић, академици Петар Бокун и Матија Бецковић и председник Друштва за чување традиција Христових чувара, харамбаша Драган Павловић.

Према усменом предању сачуваном у Врлици и околини, обичај чувара Христовог гроба је негован најмање 400 година, а у цркви у Батајници обновљен је 2005. године, десет година после егзодуса Врличана у хрватској војно-полицијској акцији “Олуја” из августа 1995. године.

По свој прилици, овај обичај је у Врлику донет из самог Јерусалима, али има и оних који сматрају да се ради о прехришцанском обичају.

По двојиица чувара - војника, обучена у живописну ношњу тог краја, продвођени харамбашом који се бира сваке године, ”дежурају” од Великог петка до Васкрса поред плаштанице, заузимајући места у цркви близу Христовог гроба.

Чувари су пример побожности и традиционалног схватања јунаштва у том крају, а својим кретањем које није везано са литургијским чином које предводи свештенство, оличавају и народну побожност.

Чувар Христовог гроба је могао да буде само онај ко потиче из три српска села врличког краја - поред Врлике, то су још Цетина и Отишић. Он мора да буде обучен у ношњу која подсећа на времена ускочких бојева из времена када је у том крају била млетачко-турска граница.

Павловић је најавио да ће чувари Христовог гроба 21. маја, у српској Цркви светог Николаја у Врлици, увеличати свечаност освештења реновираних просторија парохијског дома оштецехеног у акцији “Олуја”.

Како је Павловић рекао Танјугу, ова традиција се после изгона Срба из Врлике наставила у Батајници, уз благослов епископа сремског Василија.

Старањем свештеника храма Рођење пресвете Богородице у том београдском приградском насељу све више добија на евхаристијском карактеру, а чувари се причешћују на јутарњој литургију на Велику суботу.

Неколико врличких чувара јутрос је, што је део нове традиције, присуствовало ускршњој литургији у Цркви светог Марка у Београду.

ртв

[Zawisza]

U Poljskoj je ista tradicija i u zavisnosti od mesta do mesta tako su obučeni, ovo su Gurali ili kako bi se ovde reklo gorštaci, planinci:

Ovo su moji kosači iz malopolske :

Lep običaj i nisam znao da osim kod Poljaka postoji i kod Srba,