историја литургијског покрета

[deda]

Овде планирам да мало ближе изложим речи проф. Владимира Вукашиновића и његовог магистарског рада, јер сматрам да је у њему веома јасно изнео колики је значај литургијске обнове данас. Наравно, излагање ће бити из делова, како не бих одједном смарао дугим постовима. Надам се да ће ми се придружити стручњак за ту област, сергије, иначе студент који је дипломирао на литургици и тренутно је на мастер студијама у иностранству ( не бих више о њему да откривам податке).

Као прво, на самом почетку морамо схватити шта је то уопште литургијска обнова и шта она значи. Да ли је то избацивање двери из цркве или нешто друго? По речима теолога Бујеа, литургијска обнова полази увек од садашњег искуства, настојећи да га разуме, доживи и заживи њиме у највећој могућој мери. Тек након таквог напора она размишља шта и на који начин треба мењати.

Ова тема ће ићи током као и у књизи проф. В. Вукашиновића. Дакле, прати развој литургијског покрета и литургијске обнове од каролиншке реформе код римокатолика, преко Тридентског концила, значајних личности из средњег века, Другог концила до Шмемана, Русије...  Наравно, многи ће одмах неговати чим виде да почињемо причу од римокатолика. Ја само могу да им поручим да за то постоји много разлога и да управо у томе лежи сврха, да видимо како се и зашто нешто збило. Ко је ту мењао и што.

[deda]

Каролиншка литургијска реформа

Литургија римског обреда је била литургија римске дијацезе, града Рима и околних места, све до 8. века. Рана историја овог обреда мало је позната. Поред римског обреда, постојали су и милански, галски, северноафрички и мозарабијски. Франачки краљ Пипин Мали (751-768) настојао да се изврши литургијска реформа у крајевима где је владао, како би римски обред проширио на целу Западну Евроду. Овај захтев представља израз жеље за оновом и познат је као каролиншка реформа. Франачка црква је била изложена разним проблемима: корупција, необразованост, неморалност, паганизам... Литургијска реформа Франачке империје завршена је у време владавине Карла Великог (768-814), Пипиновог наследника. Он је од папе Адријана 1 781. затражио и добио копију григоријанског понтификалног сакраментаријума. Ова књига није у потпуности задовољавала Карлове потреба зато што је садржавала молитве само за папске службе, те није била од користи парохијском свештенству. Римски предложак који је стигао на двор, претрпео је доста измена. Ове измене се везују за најзначајнију личност каролиншке реформе, ђакона Алкуина, краљевог учитеља и саветника. Те измене су се састојале у: умножавање кађења, додавањем разних молитви које су биле више индивидуалне. Литургијска служба је почела све више да се доживљава као привилегија, тј деловање клира, док су лаици сведени на посматраче и пасивне примаоце благодати. Полако се губи осећај есхатологије. Акценат се ставља на индивидуални напор. Обезвређује се улога лаика у богослужбеном животу Цркве. Опада број причасника (ово је почело и од времена Св. Јована Златоустог). Током 7. века, уведено је тихо изговарање канона. На литургију се гледало као на неку врсту свештене драме која изображава живот и страдање Господа. Током 8. века настале су приватне, тихе мисе, посебно у манастирима.

Веома важан израз манифестовања побожности у то време постаје поклоњење сакраменту. Од 13. века свештеник почиње да подиже хлеб након посвећења што због тога да би народ видео хостију а и због посебног уверења да само гледање хостије има посебан спасавајући ефекат. Христос се доживљава као Краљ на престолу, Коме се, независно од литургијске службе, свако за себе и по својим потребама клања и моли.

[deda]

Тридентски концил

Богослужбени живот у великој мери је био исцрпљен формама нелитургијске побожности, као и многим изразима празноверја. Реформатори да би се томе одупрали, су отишли у друг крајност. Лутер свете тајне свео на две- крштење и евхаристију. Цвингли негирао стварно присуство Христово.

Сабор је имао 25 сесија, од 1545. до 1563. Основни циљеви овог концила били су давање доктринарних одговора на изазов који су пред Цркву поставили реформатори. Између осталог, истакнуто је да је миса без причасника валидна (!!), да се служба има вршити на латинском језику, канон мисе треба изговарати тихим гласом. Концил је тежио стварању кодивикације службе.

Период после Тридентског концила се сматра временом литургијске пасивизације, рубрицизма, фиксације, правног формализма. Доба стагнације.Западна Европа доживљава барок, просветитељство, романтизам. Сигурно да су они оставили дубок траг на црквену самосвест. Ово је доба када се ширио јаз између лаика и свештаника. До најзначајнијег концила у римокатолицизму требало је да прође равно 400 година. Тридентски концил је завршен 1563. а најзначајнији датум Другог концила је 1963.

Посебна пажња посвећена је била неговању култова светих места, предмета, реликвија.Уведено је ручно свонце како би се вернима скренула пажња на важније моменте мисе које, иначе, они нису ни чули а ни разумели (!!!). Црквена музика се развијала што је онемогућавало активније учествовање верног народа у богослужењима.

[deda]

Важније личности литургијског покрета

Дон Проспер Геранже (1805-1875), француски бенедиктински монах, контраверзна фигура. Литургију је сматрао најважнијим извором духовног живота. Он је први у пуном смислу речи поставио литургијски проблем у центар богословског истраживања. Пред крај живота је почео да заговара и индивидуалистичку мистику.Тиме је фактички показао своје неразумевање светоотачке синтезе аскетског и литургијског.

Дон Одо Казел (1886-1948), немачки представник литургијског покрета, бенедиктински монах из чувене опатије Марија Лах. Он је био пре свега литургијски богослов. Позната је по свом учењу о мистиријском богословљу. Бог се открива као неко други, скривен, открива се онима који му приступе вером у светим тајнама. Казел је наишао на велики отпор.

Дон Ламбер Бодуан (писано о њему на:  http://www.svetijakov.org/forum/index.php/topic,1016.210.html    )

[deda]

Основне богословске идеје литургијског покрета

Ж. Данијелу указује наосновни проблем у развоју активнијем светотајинског живота Цркве, неразумевање смисла и значења који свете тајне имају за највећи број верних. Овај проблем је Црква у првим вековима решавала потпуно развијеним системом катихизације. Бот инсистира на повратку катихетске наставе и каже да је литургијска обнова неодвојива од катихизације. Указује се на повратак Оцима. На томе пуно инсистира о. Шмеман. Основни проблем је био како да се обнови активно учествовање лаика у богослужбеном животу.

(наставиће се...)

[Срећко Петровић]

Zanimljiva tema. Hvala na ovom trudu, deda! :smiley:

[deda]

Sacrosanctum concilium- II Ватикански концил

(1962-1965)

Литургијски покрет је достигао свој навиши теолошки израз у Конституцији о свештеној литургији ИИ ватиканског концила. Сабор је потврдио ваљаност свих законито признатих обреда, не само римског, што је била новина. Циљ Сабора је било унапређивање хришћанског живота верних. Основно начело јесте поједностављење обреда. У литургијским чиновима, свако врши своју службу. Верницима активно учестовавање треба омогућити усклицима, одговорима, псалмима, припевима, песмама, чиновима. Велику пажњу посветити читању Св. Писма, проповеди и катихизацији. Латински језик је убрзо место уступио говорним језицима и нестао као боголсужбени језик. Свештеник треба да изговара текстове молитава јасно и гласно да би их сви пажљиво слушали. Читање молитава наглас и активно учествовање верника у богослжењу сасвим је истиснуло потребу за звоњењем малим звоном на миси, поготово при освећењу дарова (!!!!). Увођење више евхаристијских молитава јесте повратак аутентичном предању Цркве, која је увек знала за велики број анафора. Овим актом римокатолички свет је добио четири евхаристијске молитве (дакле, сад имају 4 врсте анафоре а Тридентски концил је хтео да униформише, и озаконио је само један тип). Проблем код римског канона (анафоре) је епиклеза. Док неки православни данас кажу да римокатолици немају епиклезу, неки православни тврде да римокатолици имају епиклезу само другачијег облика. Р. Тафт сматра да целу сискусију о моменту освећења који је издвојен из контекста целе службе треба ставити ад акта јер је она плод конфесионалних диспута и први пут се помиње у 12. верку. Молитва освећења је, по њему, анафора у целини, а не неки њен издвојен део (!!!). У том се, по Тафту, састоји и заједничко учење обе Цркве- да претварање бива молитвом, а конкретне форме у којима врхуни целовити процес освећења јесу, с једне стране, речи институције, а с друге, призивање Св. Духа  (о проблему епиклезе видети радове Р. Тафта, Н. Милошевића, Атанасија Јевтића, Ј. Зизуласа...).

Противници концилске реформе су се јавили услед недостатка одговарајуће катихизације свештеника, лаика.

[karadjordje]

Ја да додам Светог Николу Кавасилу(у вези епиклезе)  0104_cheesy

[deda]

Православље и теолошке идеје литургијског покрета

Вејнрајт је рекао да су Православне цркве остале релативно недотакнуте литургијским покретом. Тиме је пред нас поставио задатак: изазов, провокацију, позив.

Аутори чији је најеминентнији представник Роберт ТАфт полазе од претпоставке да су и цела концепција литургијске обнове, на начин на који је она замишљена и остварена на Западу, и проблемске претпоставке што су до ње довеле- као целина стране православном искуству и литургијској самосвети. Али то не значи да Православне цркве немају потребу за другим видом литургијске обнове. Тафт каже: "Богослужење је на Истоку остало истинска литургија или заједничка и јавна служба целокупне заједнице. Стога нема потребе за литургијским покретом који би побожност народа вратио извору, односно црквеном богослужењу. Истоку није никада било познато раздвајање духовности, теологије и еклисиологије од литургије." Римокатоличка литургијска реформа је умногоме користила литургијско благо Истока: његове споменике, теологију, етос. Литургијска реформа Запада и њен велики литургијски покрет могу Истоку да послуже као стимуланс за промишљање и спровођење сличних, ситуацији самерених, феномена.

Период пуније интересовања за литургијску обнову започео је након Другог светског рата и махом је везан за православне кругове у Западној Европи и Америци. Ово је само по себи јасно јер су богослови тог миљеа били у непосреднијем контакту с представницима западног хришћанства, које је тада преживљавало врхунац интересовања за обнову литургијског живота. Посебну улогу одиграла је Академија Св. Сергија.

Румунски теолог Ј. Брија каже да неразумљив језик богослужења и преоптерећеност богослужбених форми и израза својеврсним спољашњим наметнутим символизмом, заклањање олтара иконостасом и тихо читање молитава анафоре, спречава хришћане да учествују у евхаристији на пун начин. Стаматис Склирис сматра да Синод има велику одговорност. А. Јевтић нас уверава да квалитетно богослужење јесте производ правилен литургијске побожности а не идеално структурисаних обреда. Јоанис Фундулис констатује да криза у богослужбеном животу постоји и код нас православних као и код римокатолика.

Литургијско богословље о. Александра Шмемана представља најобимнији извор за приказ православног приступа овом питању. По њему, у литургијском животу Православне цркве постоји озбиљна криза која не може да се превлада непромишљеним и површним литургијским реформама за које се данас многи залажу. За њега је опасно свако преурањено прибегавање спољашњем реформисању. Кључ ја решавање литургијских проблема је у васпостављању правилног односа између теологије и Литуригје. Није дошло време за спошаљњу литургијску реформу него за поновно напајање богословља и духовности на вечним и непроменљивим изворима литургијског предања. По Шмеману, криза се манифестује кроз номинализам (где је литургија престала да изражава изворни закон вере Цркве) и минимализам (дошло до произвољног и селективног скраћивања богослужења и крњења његове пуноће).

Основни проблем је активно учестовавање лаика у богослужбеном животу Цркве. Активно учествовање треба омогућити помоћу употребе говорног језика у богослужењима, гласног читања одређеног дела молитава евхаристије и таквог црквеног певања које ће омогућити учествовање у молитвеним одговорима верних свим присутним на служби. Треба се вратити нижим  иконостасима, службу вршити са отвореним дверима. Инсистира се на томе да се сам појам причешћа изнова богословски изрази и очисти од безбројних потоњих слојева и наноса различтих тумачења, да се преиспита однос поста и исповести и причешћа, и да се, наравно, ради на обнови праксе учесталог причешћивања свих присутних на литургији.

[deda]

Два покушаја литургијске реформе у Православној цркви у XX веку

Постојало је неколико настојања да се реформе спроведу. Нпр, једно од њих јесте када је Васељенска патријаршија 1932. године формирала комисију јерараха и научника да би спровела критичко преиспитивање литургијских текстова. Задатак није у потпуности завршен услед неповољних историјских околности. Иак, Панајотис Трембелас, секретар те комисије, је објавио три тома критичких издања текстова православних богослужења и св. тајни.

Русија

Св. Синод РПЦ је 27. јула 1905. затражио од дијацезанских архијереја да му упуте представке о томе шта у животу Рсуке цркве треба обновити или променити. Епископи су послали обиман материјал. Мајендорф наводи да је скоро сваки епископ навео промене како би се народ активније прикључио богослужењима. Неки су увиђали неопходност превођења богослужбених текстова на говорни језик а неки су, пак, мислили да треба обновити и праксу јавне исповети. У сваком случају, сматрало се да лаици недовољно учествују у богослужбеном животу Цркве и да се то стање мора поправити. Нажалост, сабор који је сазван 28. августа 1917. године није до краја спровео све своје намере. Прекинут је због недостатка финансијских средстава изазваног одузимањем црквене имовине од стране бољшевика септембра 1918. Од неких докумената тог Сабора, ту су Декрет о проповедању, који предвиђа обавезно проповедање на свим литургијама, а не само на недељним и празничним, могућност проповедања да се пружи ђаконима, појцима. Затим Декрет о активном учестовавању жена у служби Цркве. Говорило се о обнови службе ђакониса.

Обновљенска јерархија се на своја три помесна сабора (1922,1923,1925) бави обновом богослужбене праксе. Основне захтеве поменуот сабора обновљеници проширују следећим: увођење руског говорног језика као званичног богослужбеног језика РПЦ, отварање царских двери током служења литургије да би верни народ могао лакше чути и видети шта се одвија у олтару, инсистирање на активнијем учествовању верних обав пола у богослужењу, гласно читање молитава анафоре и слично. Литургијска реформа обновљенаца није успела и за то постоји много разлога. Прво, обновљеници нису имали потребан ауторитет за спровођење овакве реформе. Друго, радикални захвати довели су до снажне реакције народа који је саблажњен поступцима обновљенаца одбијао да учествује у њиховом реформисаном црквеном животу.

Реформа у Русији није успела али не сме се заборавити да је управо Руска црква захваљујући великом процвату литургичке науке крајем прошлог и почетком овог века могла да покрене то важно питање.

Нови скит

Нови скит је монашка заједница која припада Православној цркви у Америци. Основао ју је 1966.године игуман Лаврентије са 12 монаха. Тада су прпадали Римокатоличкој цркви и вршили богослужења по византијском обреду Римокатоличке цркве. Године 1979, након много година живљења и изучавања православног богословља, литургије и духовности, Нови скит приступа Православној цркви, заједно са многим лаицима који су редовно похађали богослужење. Монашко братство Новог скита је до сада спровело најширу литургијску реформу од свих православних у XX веку. Као плод литургијског експеримента који је ово братство спровело појавиле су се многе богослужбене књиге у њиховом издању. Све јектеније су на крају вечерња, да би се испунило древно молитвено правило- прво славословити, а потом искати молитвено. Неке молитве из литургије су вратили или преместили, где им је место, по њима (нпр, избацили молитву трећег часа). Уредили су часну трпезу, без много предмета и украшавања. Предлажу ревидирање типика, јер постоји раскорак између типиком прописаног и реалног могућег. Код превођења књига, избегавали дословно превођење, реч за реч. Истински литургијски језик је за ове преводице језик  који је у стању да библијске и отачке идиоме изрази тако да они буду разумљиви просечно образованој особи.

Оци Новог скита су самокритични веома. С правом увиђају да се део савременог монаштва претоврио у нешто сасвим супротно од тог изворног идела (п.с.  то су тад приметили ови монаси, а данас не могу обични мирјани!!). Сматрају да се у ликовима њихових опонената крију људи заокупљени сопственим страхом од другог. По мишљењу новоскићана, до жестоког отпора реформи долази због претеране и погрешне везаности за прошлост, која генерално одликује православне хришћане и третирања Св. Отаца, тих личних присустава прошлости, на неадекватан, идолатријски начин, затим због генералног недостатка образовања на пољу литургике, опште духовне кризе епохе и незаинтересованости за стварни живот Цркве, као и мноштва личних психолшких препрека.

[Срећко Петровић]

A opširnije o pokušaju liturgijske obnove u Rusiji krajem 19. i početkom 20. veka je pisano u: prot. N. Balašov, Na putu ka liturgijskom preporodu I i II, Beseda, Novi Sad 2007.

Nego, ima li negde nešto opšrinije o Novom Skitu i tamošnjim ocima?

[Срећко Петровић]

Sacrosanctum concilium- II ?????????? ??????

(1962-1965)

Evo malog priloga temi:

Martin Kirigin, Komentar konstitucije Sacrosanctum Concilium:

http://www.box.net/shared/ibk1b4kvc5 PDF OCR verzija

[deda]

A opširnije o pokušaju liturgijske obnove u Rusiji krajev 19. i po?etkom 20. veka je pisano u: prot. N. Balašov, Na putu ka liturgijskoj obnovi I i II, Beseda, Novi Sad 2007.

Nego, ima li negde nešto opšrinije o Novom Skitu i tamošnjim ocima?

????? ?. ???????? ?? ??? ???????????? ???? ? ??????, ?????. ???, ????? ?? ?? ?? ? ???? ???????. ?????, ?? ????? ????? ??????????, ?? ??? ????? ? ?????? ????? ?. ??????????, ?????? ?????? ??????????.

??? ?? ???? ????? ?????, ?????? ?? ????? ? ????????????? ?????????????? ?????. ?? ?? ?? ?? ??????? ???????, ??????? ??????. ???, ??????????? ?? ????? ?????? ?????, ??? ?? ??????? ??? ?? ??????? ????????. ????? ?? ????????.

[deda]

Ма Срећко, о Другом концилу се данас много говори. Римокатолици су свесни колики значај то има за њих. И постоје бројне књиге које се баве тим концилом. Кршћанска садашњост има неке. Знам и за документа да постоје да су издати у виду књиге.

[deda]

Оно што ми је најзанимљивије у целој причи литургијске обнове, јесте да ми још неке ствари нисмо схватили данас, 2009. године, на почетку 21. века а Руси (наша "браћа" Руси на које се стално позивамо) су то схватили још на самом почетку 20. века (1905. године кренули у ту причу).