Istorija unijaćenja u dalm. selima Kričke i Baljci

[Sir Oliver]

Ko ima relevantne podatke neka postavi tekstove.

[Михајло]

Имаш ово...

О унијаћењу на простору Српске Православне Цркве

Епископ Атанасије Јефтић

http://pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/unijacenje_na_prostoru_SPC.htm

У међувремену, римска унијатска агресија спровођена је над православним Србима нарочито у Приморју, од Боке до Задра и Трста, и у крајевима данашњег Жумберка, Загреба и Вараждина у Хрватској. Ево неких докумената о томе (углавном из архиве Конгрегације у Ватикану).

17. VIII1624. године Конгрегација из Рима писмено опомиње Которског бискупа да настоји да унијати православна српска села која су на територији те бискупије.

Конгрегација тражи то исто и од Нинског бискупа код Задра (17. XII1624) и препоручује му за помоћника при унијаћењу Срба, мисионара Винченца Пасквалија. Овакве је препоруке Конгрегација упућивала и другим римокатоличким бискупима у Приморју и Хрватској, као и државним властима Млетачке и Аустрије. А да су бискупи и друго особље уз њих извршавали те препоруке види се из даље документација. Почнимо с југа Приморја, од Скадра и Котора.

25. октобра 1623. године, Скадарски бискуп Доминик Андријаши поунијатио је "305 душа шизматика". Которски бискуп и његови помоћници настоје тих година да поунијате православне Србе на територији те бискупије, а Которски бискуп извештава 20. VI 1627. године Конгрегацију да је са острва Хвара превео на унију 20 Срба.

Истовремено, латински свештеник Антонио Касалари врло се трудио да унијати Србе у Кртолима, Луштици и Паштровићима, па зато бива наименован за мисионара у бискупијама Барској и Которској. Међутим, са унијаћењем Срба Паштровића није уопште ишло лако, јер су на унију пристајали само неки клирици, док цео Српски народ није. Од 1635-37. године ишло је у Паштровиће више мисионара, али није било много успеха. Мисионар Франческо де Леонардис је тим Србима предлагао да само прихвате "исповедање римске вере које је утврђено на Флорентинском сабору, а да могу задржати свој обред", али Срби нису прихватили ни такву унију, мада су тактизирали и чак слали делегацију за Рим, која међутим није отишла даље од Венеције, јер су је Паштровићи убрзо повукли. Унијатска офанзива Римске цркве на Паштровиће и Боку продужена је и надаље зато што се тиме "отварају врата за унијаћење Црне Горе, Зете и других крајева Србије, који су препуни шизматика". Из Котора је покушано унијаћење и српског епископа на Цетињу, затим у Мајинама и дубље у старој Херцеговини.

У Херцеговини, нарочито око Требиња и Мостара, покушавана је унија и раније, нарочито после унијаћења суседног Конавла, али су Срби у залеђини херцеговачког Приморја остајали непоколебиви у Православљу. Ипак, унијатски притисци су били велики, па је 1644. године мисионар Ђузепе Мариа Буналди поунијатио неколико Српских породица (преко 100 лица) у Требињско-марканској бискупији. Нешто пре тога, 1641. године, провинцијал Фрањевац у Босни, фра Мартин, пише конгрегацији у Рим да он по Босни ради на унијаћењу православних Срба. У босанско-херцеговачком приморју, Дубровачки надбискуп таксфе ради на унијаћењу православних Срба, па тако 12. V 1692. извештава Конгрегацију да је "многе шизматике Србе" поунијатио, а протерао са своје територије два српска епископа, пребегла од Турака. Тако исто 18. VIII 1641. године пише апостолски мисионар за Далмацију Ђовано Пасквали да и он у турском делу Далмације редовно посећује Србе и преводи их у римокатолицизам или унију.

И Сплитски надбискуп Стеван Козма пише Конгрегацији 12. IX 1685. године да, пошто је млетачким заузимањем једног дела турске територије, омогућено унијаћење тамошњих Срба, он је лично поунијатио тамо многе Србе појединачно. Слично раде и Макарски и Трогирски бискупи, почев од 1644. па све до 1707. године, бар према објављеним документима, па су њиховом унијатском делатношћу, у којој нису бирали средства дозвољена и недозвољена, многи православни Срби поунијаћени, а српски упорни и отпорни калуђери и свештеници били су одатле прогнани. Сплитски надбискуп Антун Качић, иначе питомац Конгрегације из Рима, писао је (30-тих година XVIII века) да "православни Срби у Далмацији не смеју бити православни него морају бити или латини или унијати".

На Далматинском приморју од Шибеника до Задра и Нина, где живе православни Срби у веома великом броју и, као и у далматинској Загори у позадини, била је током XVII и XVIII века велика римокатоличка офанзива ради поунијаћења верника Српске и цариградске православне Патријаршије. Тако 15. IV 1625. године, Задарски надбискуп Отавиани Гарзадор пише Конгрегацији да је из јурисдикције Филаделфијског архиепископа (из Венеције) само у Шибенику поунијаћено 60, а у Задру 190 грчких и српских породица. Када су се под крај XVII века многи нови Срби (око 10.000) доселили са турске територије на млетачку, Задарски надбискуп Парциги тражи од Конгрегације (23. VII1688. године) мисионаре да му помогну да те досељенике поунијати. Отпор православних Задрана и Срба из Равних Котара трајао је дуго и углавном успешно, али је услед бруталних притисака било и примања уније.

17. маја 1722. године забележена је народна скупштина Срба Задрана са које су упутили писмени протест против насиља надбискупа Змајевића над њима, који не допушта слободу православне вере и све Србе тужака млетачким властима као "схизматике и бунтовнике". Слично је са Србима поступао у то време и Шибенски бискуп Донадони.

Нинска бискупија и њени бискупи такође су предњачили у насилном наметању злогласне уније православним Србима тог дела Приморја, о чему сведоче објављени документи, већ од 1637. године па до пред крај XVIII века. Нински бискуп тражи из Рима (5. X1680. године) мисионаре да му помогну у унијаћењу Срба, које назива "најгори шизматички народ"! Нински бискуп Парчић пише 20. априла 1693. године да он упорно ради на унијаћењу многобројних Срба на терену своје бискупије (има их, по њему, 7.363, са својим 15 свештеника и епископом Атанасијем Љубовићем).

Организованим унијатским акцијама Шибенског, Задарског, Нинског и Сењског бискупа, Срби у Далмацији су током XVIII века доживљавали велика насиља и прогоне због одбијања уније. Године 1730. Шибенски бискуп се жали да га српски свештеници и народ не примају у "канонске визитације", и тражи подршку и папе и млетачких власти, јер жели да се православним Србима наметне за црквеног пастира. Срби су давали јак отпор таквим понижењима, па је водећи бенковачки парох Симеон Кончаревић био због тога протеран 1730. године, а када је касније успео да постане српски православни епископ за Далмацију, опет је био 1753. године насилно удаљен од свога православног народа. (Умро је касније у Русији). Прогањани су и затварани српски свештеници и калуђери, Србима су одузимане цркве и даване римокатолицима, или је у српској цркви морао обавезно бити и латински олтар, где служе и римокатолички свештеници. Услед великих унијатских притисака на Србе у Далмацији, дошло је до учесталих жалби Срба Венецији, па је Млетачка влада издала 31. XII 1761. године декрет о признању слободе православнима, али је Римска курија најоштрије напала Млетачку владу због тога, па је декрет убрзо опозван.

О насилно наметнутој унији православним Србима у Далмацији у XVIII веку пише епископ Никодим Милаш следећи горке редове: "Православни Далматинац, када се сјети начина како се унија у његову средину спроводила и шта је све било за вријеме и после уније, гроза га хвата, срце му се стеже и невољна суза за својим мученицима, очевима и дједовима на очи му наилази... Свјежа је у памети далматинског православнога успомена страдалаца својих за вјеру који чамише и у Задарској кули Bovo d’ Antona и у Мљетачким Pozzsi, и који мученичком смрћу засвједочише своју оданост Православној Цркви" (Славенски апостоли... стр. 18-20, Задар 1881)..................

[Михајло]

Има и ово...

Православни Срби су прелазили у унију, под различитим обећањима власти. Онима који се упишу у „царску вјеру“, давано је жито на поклон у вријеме гладних година. Запошљавани су у државним пословима, као рудари, пољари, радници на изградњи путева итд. Чак се ишло дотле, да је обећавано повлачење оптужби за разна кривична дјела.

Далматински епископ Пантелејмон Живковић је послао писмо аустријском намјеснику (гувернеру) у Далмацији, Венцеславу Лилијенбергу, 15. фебруара 1835. године у којем даје примјере превођења Срба у Гркокатоличку цркву. Неки од примјера су сљедећи:

   Марта 1834. године, дрнишки начелник Антон Пленковић је предложио пароху у Кричкама, Григорију Радуловићу да пређе у унијате и да ће бити помилован од цара и гувернера уз зараду од 400 фиорина.

   18. децембра 1834, Петар Сировица из Житнића је доведен у затвор због мањег прекршаја. Понуђено му је да постане унијат и да ће бити ослобођен тамнице. Након пристанка је пуштен, али није хтио да потпише за унију. Након тога му је сердар Пини нудио мјесто сеоског главара и одређену своту новца.

   Марко Милаковић и Филип Милаковић из Мосећа су имали спор око једне ограде са католиком Марком Елезом. Истакнути унијат Јован Вежић, обећао је да ће средити да спор буде у њихову корист ако пређу у унију, што су ова двојица и урадили.

   Тодор Милаковић, слијепи старац из Мосећа је зажелио да се исповиједи, али му је Јован Вежић довео гркокатоличког попа Бубановића. Након тога, парох Радуловић добија писмени позив да овог старца избрише из својих парохијских књига. Да би се лично увјерио у то, парох Радуловић оде код старца, који каже да није никад хтио да се поунијати и мислио је да се исповједио православном попу.

   Данило Лукавац из Тепљуха се вратио кући из тамнице у Задру. Позван је да плати неку таксу од 30 форинти. Јован Вежић му рече да пређе у његову вјеру и да ће бити ослобођен таксе, што овај и уради. При том му је дао 20 крајцара и платио врч вина.

   4. октобра 1834. године, Петар Перишић из Кричака је купио вола на сајму у Врлици. Сутрадан му дође једна особа и рече да је во украден. Уз помоћ свједока, Перишић је доказао своје право на вола и задржао га. Неколико дана касније се срео са сердаром Пинијем код унијатске цркве у Кричкама и овај му је рекао да мора прећи у унију или ће му во бити одузет.

   Почетком 1834. године, Ђуро Попац Гарделин из Кричака је смијењен са позиције пољара у селу. Сеоски главар, католик Никола Ћамин, рече му да ће га опет предложити за пољара и сутрадан одоше код дрнишког начелника Пленковића. Ћамин уђе у начелникову собу сам и послије изађе и каже Попцу да га начелник не може потврдити за пољара ако се не поунијати.

   Кад се дијелило жито сиромашнима због неродне године, одбијена су била нека лица из Дрниша и Велушића, иако су имали свједоџбе сиромаштва издате од православног пароха. Кад је Крсте Кричкић из Кричака у јануару 1834. замолио сеоског главара Николу Ћамина да му изда свједоџбу сиромаштва, овај му је рекао да ће то урадити када се потпише код унијатског попа. Кричкић на то није пристао и добио је свједоџбу од православног пароха Радуловића. Међутим, кад је с тим дошао код претора, овај му је рекао да за њега нема жита и у исти га час додијелио двојици који су се поунијатили.

Симо Матавуљ је написао познату приповијетку Пилипенда, инспирисан догађајима везаним за унијаћење. Њена радња се одвија у селу К. у Петровом пољу, што се очигледно односи на Кричке.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A3%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%B8_%D1%83_%D0%94%D0%B0%D0%BB%D0%BC%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B8

[Михајло]

Др. Ђоко Слијепчевић

БОРБА ПРОТИВ УНИЈАЋЕЊА

Римска курија није никада престајала са напорима да на цео православни Балкан прошири свој утицај. Од политичких прилика на Балкану и од сопствене снаге, са којом је Римска курија располагала, зависила jе јачина њенога интересовања за ширење униjе на нашем простору. Она је, сaсвим разумљиво, пре свега настојала на томе да очува римокатоличке колониjе како на целоме Балкану тако исто и на нашем ужем простору, где је, још од давнина, било римокатоличких оаза.

Римокатолички прозелитизам код православних Срба није био никада популаран: везе између представника Српске православне цркве и римокатоличких мисионара на подручју Пећке патријаршије биле су одраз политичког рада на ослобођењу народа од турског ропства, а не готовости да се прими унија са Римом. Од краја XVI века па све до укидања Пећке патријаршије 1766. године долазило је, повремено, до додира између представника Српске православне цркве и мисионара уније, али до уније, макар у мало ширем обиму, није долазило.

Будући да је Римска курија била трајно, иако некада јаче а некада слабије, један од главних заговарача борбе против Турака, морали су и представници Српске православне цркве, заинтересовани за исту борбу, ступати у додир са мисионарима и, понекада, и са римским папама. Типично је за ове додире то, да су представници Српске православне цркве били увек подстицани политичким моментом док је Римска курија овај моменат покушавала да искористи за проширивање свога верског утицаја на Српску православну цркву. У крилу ових покушаја искристалисала се тежња Римске курије да Српску православну цркву придобије за унију.

Унионистичка пропаганда на Балкану појачана је од године 1577. када је папа Гргур XIII основао у Риму Collegium Graecum за спремање мисионара међу Грцима. За спремање мисионара уније међу православним Србима и Бугарима био је основан Collegium Illyricum. Прозелитска активност Римске курије у нашим крајевима појачана је после 1622. године када је папа Гргур XV основао Congregatio de propaganda fide (Конгрегација за пропаганду вере), која је подстицала и финансирала рад мисионара уније. Ради спремања ових мисионара папа Урбан VIII основао је 1627. године Collegium Illyricum Urbanum. У њега су довођени и ту школовани бројни младићи из наших крајева.

Историја покушаја спровођења уније међу православним Србима дуга је, веома сложена и врло интересантна. Никодим Милаш у својој Православној Далмацији и Јован Радонић у делу Римска курија и југословенске земље од XVI до XIX века дали су исцрпан преглед ових покушаја унијаћења." Ми ћемо само указати на главне моменте ове дуге, веома неравне и понекда доста крваве борбе. Трагика удеса правoславних Срба била је у томе што су они, обраћајући се представницима римокатоличког Запада за помоћ у борби за своје ослобођење, били често злоупотребљавани и принуђавани да се одричу своје вере због очувања које су се и дизали у борбу против Турака. И према Турцима, против којих су устајали, и према Западу, коме су се обраћали за помоћ, Срби су, силом околности, морали бити у ставу самоодбране: сву своју снагу морали су да троше да би се могли верски и национално одржати. И прелажење на ислам и на римокатолицизам, било директно или посредством унијаћења, одводило је однарођавању. У овоме моменту, веома мало уоченом, налази се тајна унутрашњег опредељења Срба за православну Русију, која их је штитила и верски и национално.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/Unija.htm

[Михајло]

А на овом сајту имаш

https://www.pouke.org/library.php?cid=65&id=586&do=view

Православна Далмација - еп.Никодим Милаш

Предходни пост!

Никодим Милаш у својој Православној Далмацији и Јован Радонић у делу Римска курија и југословенске земље од XVI до XIX века дали су исцрпан преглед ових покушаја унијаћења."