Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети

[Владан]

недеља  28. април (15.апр)

 

+++УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ+++

Тропар (глас 1):

Обшчеје воскресеније, прежде твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал јеси Лазарја, Христе Боже, тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјашче, тебје побједитељу смерти вопијем: Осана во вишњих, благословен грјадиј во имја Господње.

[Guest]

Улазак Христов у Јерусалим - Цвети (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.

 

 

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.

Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен".

Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу".

Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља како Христос јаше на магарету, а прате Га ученици, док народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.



Извор

 

Цвети

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим. Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен". Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу". Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.






 

Начин празновања

Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.



Народни обичаји

Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичицу, да би били миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цевеће потапа у воду са златним или сребрним прстеновима и онда се том водом деца умивају. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи нарочит букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који преовлађују девојка разазнаје момкова осећања.

У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и раскршћима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови. Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.

У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.



Извор

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D1%83%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%BA-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D1%83%D1%81%D0%B0-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0-%D1%83-%D1%98%D0%B5%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BC-%D1%86%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-r1484

[Guest]

[Guest]

[Guest]

Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети

28 недеља апр 2013

Posted by radiosvetigora in Часни пост

≈ 1 коментар

 

 

 

Сутрадан многи народ који бјеше дошао на Празник, чувши да Исус долази у Јерусалим, узеше гране од палми и изиђоше Му у сретање и клицаху: Осана! Благословен који долази у Име Господње, цар Израиљев! А Исус нашавши магаре усједе на њега, као што је писано: Не бој се, кћери Сионова, ево цар твој долази сједећи на магарету. Али ово не разумјеше испрва ученици Његови; него када се прослави Исус, онда се сјетише да ово бјеше за Њега писано, и да Му ово учинише. А свједочае народ који јбеше с Њим када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих. Због тога му и изиђе народ у сретање, јер чу да је Он учинио ово знамење. А фарисеји рекоше међу собом: Видите како ништа не помаже. Ето, свијет оде за Њим. (Јн. 12,12-19)

 

Испуњују се пророштва о кротком Цару, о Цару мира и смерности: Исус, Господ васионе, јаше на магарету онда када свет прославља Њега као Цара и световног чудотворца: “осана! благослоден … цар Израиљев!” и овим хоће да нам покаже да царство Његово “није од овога света”; да његова делатност нема ничег политичког (ср. Јн. 11,48): да је царство његово: Истина, Бесмртност, Живот вечни. Али ово нико не разумеваше, па ни ученици Његови, док Исус не васкрсе из мртвих. Само, народ је осећао у Лазаревом васкрсењу грациозност чуда: “зато га и срете народ, јер чуше да Он учини ово чудо”.

 

Сведоче очевици: “народ сведочаше који беше пре с Њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих”. А сам Лазар? као живи споменик бесмртности и васкрсења ту је, међу њима. Убедљивијег сведочанства и свестранијег не може ни бити. Људска природа, људска скептична логика мора положити оружје? Да, она га и полаже. Али га не полаже људска злоба, људска пакост, људска завист.

 

Ево доказа: “а фарисеји говораху међу собом: видите да ништа не помаже? гле, свет иде за њим“, “свет, сав свет, не само народ, или људи. Али ипак, зато они остају при одлуци: да убију Исуса. То је још један доказ колика је сила богоборног зла у човеку. Заиста је душа људска у бунилу и лудилу од греха. Неисцељиво болесна: никакви људски лекови ту не помажу; само један лек: Богочовек и његов надумни подвиг спасења људи од греха, смрти и ђавола. Зато се Бог Логос и оваплотио, јер је само Бог могао спасти човека, и нико друти, нико ни од анђела ни од људи.

 

Архимандрит Јустин (Поповић)

 

 

 

 

Много је народа изашло на дочек Господу који је свечано, као цар, улазио у Јерусалим. Ко тада није клицао: Осана Сину Давидовом! Но, прошло је само четири дана и тај исти народ је тим истим језицима викао: “Распни га, распни!” Какав чудан обрт! Но, зашто се чудити? Зар не чинимо и ми исто када, по примању светих Тајни Тела и Крви Господње, одмах по изласку из цркве све заборављамо – и своју побожност и Божију милост према нама, предајући се, као и раније, делима самоугађања, најпре малим па затим и великим. Може бити да још не прође ни четири дана, а ми сами у себи распињемо Господа, премда и не вичемо другима: “Распни га!” И све то Господ види и трпи! Слава дуготрпељивости Твојој, Господе!

 

 

 

Свети Теофан Затворник

[LukaZ]

Обожавам Иринејове "рејбанке" (најозбиљнији сам)

[Данче*]

Нека нам Благи Господ да силе да ми цвећарник вечних врлина Божјих негујемо: да миришу душе наше на цвеће, рајско цвеће; да миришу на Анђеле, на бесмртност, на. Небо, да душе миришу на Бога.да ми негујемо цвеће свих светих врлина у својој души. Да стално приносимо Господу Христу (мирис) и изгонимо из себе сваки смрад греха, сваки смрад смрти, сваки смрад пакла и ђавола, еда бисмо и ми, изишавши из овог света кроз капије смрти, ушли у Небеско Царство.
Свети ЈУСТИН Ћелијски-Беседа 3. на Цвети
1967. године у манастиру Ћелије

 

Цвети су заиста Празник цвећа вечнога. Цвети – то је цвећарник, откако је Господ сишао у овај свет,и људска бића претворио у вечно цвеће.„Господе, кад су те деца у Јерусалиму срела гранчицама и цвећем, ето и ми да Те сретнемо цвећем врлина наших“, цвећем вере, цвећем љубави, цвећем молитве, цвећем поста, цвећем милостиње, милосрђа и свих светих врлина. Све је то дивно рајско цвеће које расте у душама нашим откако је Господ у овоме свету, откако је дао веру Своју нама, веру у Њега.
Свети ЈУСТИН Ћелијски-Беседа 3. на Цвети
1967. године у манастиру Ћелије

 

 

[Данче*]

На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си једини Господ, Ти си наш једини цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх - победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе - победиће Царство Твоје! Не, неће се још дуго одржати то земаљско царство насиља, зла и лажи. Срушиће се, као што су се срушила сва претходна царства земаљска, као што су нестали сви претходни силници овога света. А Твоје Царство, Господе, трајаће заувек! И доћи ће време када ћеш љубављу Својом утрти сваку сузу са очију наших, када ћеш у мору радости Своје растопити сваку жалост људску, када ћеш светлошћу вечности Своје обасјати свет који си створио!
Протојереј Александар Шмеман-ЦВЕТИ

 

Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово и да нема више места за Божију љубав, Божију светлост и Божију радост. Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети - док стојимо у препуним црквама - опет и опет одјекује оно исто царско "Осанна!", и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму.
Протојереј Александар Шмеман-ЦВЕТИ