O vecnim mukama

[grigorije22]

Da li je ovakav opis vecnih muka u skladu sa Pravoslavnim bogoslovljem?

O VEČNIM MUKAMA

Učitelju dovedoh tebi sina svojega

u kojem je duh nemi. I kad god ga

uhvati, lomi ga, i penu baca i škrguće

zubima, i suši se. (Mk. 9,18)

Ko ide putem poroka, nužno će na kraju upasti u propast pogibelji. Ova dela uvek povlače za sobom nesreću, i uopšte poročan način života završava se nevoljom. U ovom životu odgovara i zla smrt. Pogledajte na izopačeni način mišljenja nepokornog mladića, na ozlobljenje nezahvalnog sina - ja govorim o nečestivom Avesalomu koji je, nalazeći se pod uticajem urođene nadmenosti gordog duha i pogibeljnih savetnika uzeo u ruke oružje, i tražio presto i smrt najkrotkijeg Davida, svoga oca i cara. ali pogledajte takođe i na kraj ovog drskog poduhvata, kraj koji je u punoj meri dostojan takvog bezakonja. U neukrotivoj jarosti odišući smrtnom zlobom protiv oca, pobunjeni sin je neoprezno projahao na magarcu ispod drveta: njegova duga kosa se zapetljala u grane drveta i on je ostao da visi u vazduhu. Za to vreme, na tome mestu je dojahao i verni vojvoda Davidov Joav, pa je uhvativši tri koplja, probo kopljima njegovo srce. I ko bi mogao da poveruje? Bez obzira na ove tri strašne, smrtonosne rane, on je ipak, u velikim mukama, ostajao živ. Uzevši Joav tri strele u svoju ruku, zabode ih u srce Avesalomu, koji je još uvek bio živ (2. Carst. 18,14). Kakav kukavan prizor! Nesretnik visi na sudbonosnom drvetu, i to visi na svojoj sopstvenoj kosi. Tri smrtonosna koplja probila su njegove grudi, i bez obzira na otvorene rane njegova izmučena duša još uvek ne izlazi. On se bacaka, vrti se, lomata se, bije nogama po vazduhu, hvata se rukama - što za kosu, što za rame, divljački koluta očima, žalostivo stenje, napreže snagu do poslednjeg stepena: ali ne može ni da umre ni da se spase. ne umirući nijednom smrću on oseća muke hiljada smrti. O suda, o dušo! - tako sam govorio prošle nedelje, a sada klikćem: O muke, o dušo!

Prošle nedelje pratio sam nesrećnog grešnika do samih usta adovih, sa trepetom, sa uzdasima i suzama, predstavio sam ga na dan strašnog suda, i njemu je sudio Bog, koji je sav gnev bez milosti. Kao prestupnik koji nema šta da odgovori, on je bio osuđen i čuo je za sebe užasnu presudu: Idite od mene, prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim. (Mk. 25,41). Danas hoću da vam pokažem lik istog tog grešnika u večnim mukama. Istina da bih ga mogao živo naslikati, boje mi daje i današnji jevanđelski mladić. On, kao živo gnezdo nema duha, bljuje penu, škrguće zubima, koči se, pada kao mrtav od bezmernih muka - i sve su to slike večnog mučenja. Ali ja ću ipak uzeti lik nesrećnog Avesaloma. Joav je u njegovo srce, dok je još bio živ, zabo tri koplja. Ja ću vam pak, pokazati druga tri koplja, to jest naoštrene strele Silnog (Ps. 44, 6), što je Božija pravda zabada u dušu grešnika osuđenog na večne muke. Prva strela je gorko, ali beskorisno pokajanje ono razjeda um sećanjem na protekli život. Druga je bezmerna i neizlečiva bol: ona um razjeda svešću o njegovom trenutnom stanju. Treća je krajnja ali beznadežna želja: ona razjeda i ubija volju lišavanjem budućeg blaženog života. Avesalom je sa svojom ranom ostao živ zato da bi osetio još veće muke. Tako i grešnik koga muče ove tri strele, ne može do kraja da umre, zato da bi osetio večnu smrt. U tome se na kraju krajeva i sastoji ovo mučenje, o kome ćemo mi sada govoriti.

Zamislite, slušaoci moji mračnu podzemnu tamnicu krajnje tame, najdublju provaliju, smrdljivi grob, bezutešno mesto plača i jada, i najužasniju peć mračne vatre. neugasivog plamena - bezmerne širine, neiskazane dubine, i zamislite u njoj grešnika, zatvorenog, pogrebenog, koji gori u plamenu. Moćna desnica Višnjeg ga neprestano pogađa ovim trima strelama u tri glavne sile duše: um, volju i sećanje, i pričinjava mu tri strašne rane: gorko pokajanje bez koristi, bezmernu muku bez utehe, krajnju želju bez nade, - tako da je taj nesrećnik prikucan sećanjem za zemlju, umom za ad, a željom za nebom. Prikovan je: sećanjem za zemlju, jer se seća prošlog života; umom za ad, jer je jasno svestan svog mučenja; i željom za nebom, jer uvek, ali beznadno, želi nebesku slavu. Koji je to krst u poređenju sa ovom mukom? Škrgutanje zuba, crv koji se nikada ne odmara, krajnja tama, neugasivi plamen, istovremeno mučenje sa đavolima, i sve tome slično, što mi znamo iz Svetog Pisma, samo su mali deo muka - sve su to telesne muke, koje su sasvim beznačajne u poređenju sa duševnim mukama na koje ja ukazujem. Neosporna istina, potvrđena opštim mišljenjem svih bogoslova, jeste da su oni koji silaze u ad lišeni svih natprirodnih darova božanske blagodati, ali ipak čuvaju sve prirodne darove. Kod njih nepovređeni ostaju pet telesnih čula: vid, sluh, miris, ukus i dodir, a nepovređene ostaju i tri duševne sile: um, volja i sećanje. Sem toga i spoljašnja telesna osećanja, i unutrašnje duševne sile, postaju još više prijemčive, tako da oni stradaju jače, i dublje su svesni svoje patnje. Otuda i dolazi istinska večna muka.

Dakle, prva strela pogađa grešnika u sećanje, a to je živo sećanje na prošli život. Podsećanje koje je (avaj!) gorko, koje vodi do još gorčeg pokajanja. Kad bi ovaj naš kratki život, koji vene kao neki cvet, iščezava poput munje, kad bio iščezao iz naših misli tom istom brzinom, kao što prolazi pred našim očima! Samo kad bismo mogli da izgubimo svako sećanje, na svetske naslede isto onako brzo kao što brzo gubimo same te naslede! Ali to što je bilo ne može se promeniti, i to što je bilo, bilo je u vremenu, i prošlo je, i u vremenu se završilo. To što se dogodilo odlazi sa one strane granice vremena i tamo ostaje zauvek. Utehe ovog života liče na ona slatka, ali nezdrava jela, koja privremeno nasleđuju naš ukus, ali ostaju u želudcu nesvarena i tamo izazivaju bol, pa tako i one - dolaze za trenutak i naslađuju osećaje, ali ostaju večno i muče sećanje. "One, - govori Vasilije Veliki - privremeno naslađuju onog ko ih je okusio, ali zatim bivaju gorče od žuči." Život koji je prošao, ceo ostaje u uspomenama grešnika i ima dve protivrečne strane: s jedne strane on izgleda veoma kratkim, sa druge strane, - veoma dugim. I kao što teleskop sa jedne strane uveličava, a sa druge umanjuje predmete, tako i mučno sećanje s jedne strane, kada upoređuje život sa beskonačnim boravkom u paklu, nalazi da je život veoma kratak, trenutan i ništavan jučerašnji dan koji je prošao (Ps. 89,5). Toliko ima muke u samoj svesti toga, da je za tako kratak život duša stekla tako večnu muku! S druge strane, kada sećanje poredi život sa vremenom, nalazi da je život veoma dug - ceo put mnogih godina. Opet, koliko u tome ima muke! Biti svestan da je tokom tolikih godina ona mogla da se pokaje, ali da je za sve to vreme uvek birala muke! Rana kojom ova strela muči sećanje grešnika jeste gorko, ali beskorisno pokajanje. On se tek sada kaje za sve što je učinio, ali je vreme za praštanje već prošlo. On tek sada oplakuje svoja dela, ali njegove suze već nisu u stanju da operu grehe, nego samo još više raspaljuju plamen njegovih muka. U paklu nema pokajanja. Za one koji su otišli u pakao već je nemoguća ispovest i ispravljenje, govori bogoslov Grigorije. Ovde u ovom životu, grešnik se kaje i time stiče korist, ispoveda se i dobija oproštenje, plače i dobija očišćenje, jer je ovo vreme povoljno, govori apostol, i to je vreme pokajanja za koje je Bog svojim sveštenicima dao ključeve. Njima oni otvaraju, kada žele, carstvo nebesko za onoga koji se kaje. Ali tamo, u drugom životu, nije tako. Ono je vreme uzvraćanja, kada svaki posle suda dobija ono što je zaslužio. Tamo Gospod uzima ključeve natrag, i posle suda nad pravednicima i grešnicima zaključava vrata koja ostaju zatvorena zauvek. I zatvorena behu vrata (Mt. 25,10). Tamo unutra, u carstvu nebeskom, nalaze se večno blaženi pravednici, a izvan - večno prognani grešnici; vrata se ne otvaraju, jer nema ključeva. A i šta ja to govorim, kao da ih nema? - Postoji pokajanje, ali gorko i beskorisno. Saul, car Izrailjski, jednom je progonio Filisteje. On se obratio celom narodu rekavši da se niko ne usudi ništa da jede tokom celog tog dana, dok ne bude izborena konačna pobeda nad neprijateljima. A onoga ko prestupi carevu zapovest, pa makar to bio i njegov sopstveni sin Jonatan, zakleo se strašnom kletvom, da će ga istog časa predati smrti. I zaista, njegov sin Jonatan slučajno našavši u polju košnicu, i nateran glađu, umočio je kraj svog štapa u med i tek što ga je bio približio svojim ustima, - bio je osuđen na smrt. Smrću, smrću da danas umre ... Nema mu milosti, nema praštanja. Nesretnog Jonatana pitaju šta je to učinio: Kaži mi šta si to uradio? (1. Knjiga carstva 14,43). A on samo odgovara: ...pojedoh malo meda i sada umirem Malo meda sam stavio u usta i evo treba da umrem. Takva mala slast, a kako je sada gorka! Takva neznatna naslada i ona mi sada daje tako tešku kaznu! Prokleti med! Gorki med! O da te nikada nisam našao, da te nikada nisam dodirnuo svojim usnama! Nesrećni Jonatane, reci mi, šta si to uradio? - Okusio sam malo meda i evo umirem. Malo meda - evo moje krivice i smrti - evo moje kazne! I gle svest o tome i čini moju smrt tako gorkom.

Višnji Care vekova, koji imaš kao što Sam govoriš, ključeve ada, daj mi ih sada, da otvorim tu mračnu tamnicu, gde se nalaze oni koji su prestupili tvoje zapovesti, osuđeni na večnu smrt. Ja nemam nameru da izlijem balzam na njihove rane, ili vodu na plamen. Ne. Ja hoću samo da pitam jednu od tih grešnih duša i da joj kažem: Mučena dušo kaži mi, šta si učinila? Zašto se tako strašno mučiš? Koja je tvoja krivica za koju se večno mučiš? Šta te je dovelo u ovu tamu? Šta te je bacilo u ovu peć? Šta si učinila? - Ništa drugo, samo sam okusila malo meda. Jedno trenutno kušanje, eto sve moje krivice, eto uzroka svih mojih muka. Kako je velika bila ta opijenost satanskom pohotom, zbog koje sam povukao za sobom toliko čistih devojaka, osramotio toliko časnih žena, dao celokupno moje biće, dušu, srce, nepotrebnoj bludnici! - Sve je to samo kap meda! Zar je veliko bilo to zadovoljstvo koje sam dobila u pijanstvu i pijančenju, od gozbi i plesa, od svadbi i zabava; od igara i drugih prizora? - Samo kap meda! Zar sam veliku radost osećala kada sam se nasitila osvetoljubivosti, videvši nevolje mog bližnjeg, kada sam osramotila njegovu čast svojom strašću, radi zavisti? - Kap meda! A to bogatstvo za kojim je žudela moja srebroljubiva strast, radi koje sam opteretila svoju savest nebrojenim nepravdama, bezakonim delima - veliko li je ono bilo? - Kap meda! I ta slava, čast, mir, kojom sam se naslađivala u svojoj vlasti, u počastima i bogatstvu, sa takvom gordošću i nadmenošću, sa tako malim strahom pred Bogom - kakvi su oni bili? - Kap meda! Sve, zaista sve - nije ništa drugo do kap meda, i to meda otrovanog tolikim brigama, strahom, naporima, bolom! Ali čak i kad bi sav put mog života bio i ništa drugo do niz srećnih dana, kad bi sav moj život, bio dug i srećan, šta bi sve to bilo u poređenju sa onom večnošću punom muka? Kap meda, ništa, dan jučerašnji koji već prođe (Ps. 89,5). Jao meni! Ja se sećam i osećam plamen, koji kida moje sećanje više nego onaj koji proždire moje telo. Grešno sam minutu i mučim se večno. O prokleti medu privremenih naslada! Ti si za mene postao otrov večnih muka. Protekli brzoprolazni živote, ti si postao uzrok beskonačnih muka! O kratki živote! Ali zašto ga ja nazivam tako kratkim? On je za mene bio dug, čak veoma dug, tako da sam mogao da dobijem spasenje. Toliko sam godina proživeo na zemlji i imao u svojim rukama ključeve raja - znao sam da su za takve grešnike kakav sam ja predviđene muke, znao sam kako ih izbeći, lako sam mogao to da učinim ali nisam učinio. Ja sam bio čovek slobodan, obdaren razumom. Ko me je oslepio, ko me je nagovorio? O prošli živote, bilo da sebi predstavljam ovu kratkoću, bilo da zamišljam svoju dužinu, ti si za mene podjednako gorko sećanje. O zlatne godine, dragoceni dani, koji su prošli i izgubljeni, koji su za mene zauvek izgubljeni! Ko će mi sada dati makar jedan od onih časova, koji su mi izgledali tako dugi? Ko će mi sada dati makar malo onog vremena, koje sam potrošio na grehove ili proveo u sujeti? Ko će mi dati makar jedan jedini trenutak za pokajanje? Ali nema više vremena, ono je već prošlo, i samo uzalud ga želim i večno ću ga želeti. O strelo, koja pogađaš moje sećanje! Moja je krivica - kap meda, kazne su - večno mučenje. O gorko sećanje, beskorisno pokajanje!

To su, braćo, reči koje pogađaju u srce one koji slušaju, a tim više i onoga ko ih govori. Zamislite: on će tada proklinjati i utrobu koja ga je nosila, i grudi koje su ga hranile, i roditelje, decu i drugove koje je znao - a više od svega proklinjaće onu kap meda koji je postao tako gorak. pomislite samo, on, kao današnji opsednuti, bljuvaće penu zbog opsednutosti, kipteće od gneva, kao razjarena životinja, ustremiće se na samoga sebe, da bi sebe raskidao na komade, da bi prožderao svoju utrobu, ako je to iole moguće. On je kriv, i samog sebe muči; on je i žrtva i oružje večnih muka.

A kada on od sećanja na prošli život pređe na svest o sadašnjem svom stanju, kako će tek tada biti veliko njegovo stradanje! Ovo je druga strela koja pogađa njegov um. Duše sveti, podaj mi sada od božanstvene tvoje sile, kako bih mogao da razjasnim svojim slušaocima, kakvu bol pričinjava ta strela! Stanje grešnika u paklu je večni život mučenja, kao što je i stanje pravednih na nebu večni život blaženstva. Ali šta uopšte znači večni život? Bogoslovi nam daju materijalnu sliku i ovako je objašnjavaju. Velika gvozdena kugla na podnožju, prema svojstvu sfernih tela, samo u jednoj tački dodiruje podlogu. Celokupna težina kugle je usredsređena na tu tačku. Onoliko koliko je cela kugla teška, toliko je teška u svakoj pojedinoj tački (kada se na nju oslanja). Na sličan način večni život, kakav je u svojoj celini, takav u svakoj pojedinoj tački, i u svakom pojedinom trenutku, ne može se deliti. Tada večni blaženi život apostol naziva težinom besmrtne slave (2. Kor. 4,17), a učeni bogoslovi govore da je on savršeno naslađivanje svom punoćom beskonačnog života. I to u jednom trenutku. Trenutačno i savršeno - to znači da se pravednik u svakom nerazdeljivom trenutku večnog života raduje radošću koja je sva u trenutku i sva u savršenstvu one radosti kojom će se naslađivati za vreme celokupne te blažene beskonačnosti. On se naslađuje celokupnom slavom i u svakom trenutku večnosti. Ta večnost je sva u svojoj punoći, i otkriva se pred blaženim umom pravednika i uvek čini njegovo blaženstvo beskonačnim.

Ono što sa pravednicima čini Božansko milosrđe u raju, sa grešnicima čini Božanska pravda u paklu. Težina besmrtne kazne je večna muka, u svakom trenutku puna i savršena. Onoliko koliko je ona teška u celoj večnosti, teška je i u svakom trenutku, to jest grešnik u svakom nerazdeljivom trenutku večne muke trpi sve zajedno i u potpunosti onu kaznu, kakvu treba da ponese za vreme svoje beskonačnosti mučnog života. On trpi svu kaznu tokom cele večnosti i u svakom njenom trenutku, tako da ona u jedno te isto vreme biva rasprostranjena na svu dužinu beskonačnosti i istovremeno je usredsređena u svakom trenutku. Večnost mu se u svakom trenutku predstavlja u svojoj celini i kao jedna celina i prošla i buduća, i zato uvek čini celokupnu muku potpunom; a muka, dalje, kao beskonačna u svom svojem trajanju, tako je neobuhvatna u svakom svom trenutku. Ko je premudar da razume ovo? (Ps. 106, 43). Evo u čemu se sastoji večnost za razliku od vremena koje se deli na delove, na ono prvo i na sledeće, na početak i na kraj. Ovim preti Bog u drugoj knjizi zakona, govoreći: Okupite na njih sva zla, i moje strele ću zabiti u njih (32, 23). Sabraću zla: stanje grešnika jeste sjedinjenje svih zala. Sva gorkost tuge je skupljena u jednoj čaši, sav plamen ognja neugasivog sjedinjen je u jednom plamenu - u večnoj muci. U svakom minutu, ona je sva i cela. Svoje strele zabiću. Takve otrovne strele, kako teško koplje za mučeni um grešnika! Pred njegovim očima je celokupna njegova muka, i ona se nimalo ne umanjuje, jer je nerazdeljiva - ona je i uvek (pred njegovim očima) i nikada se ne završava: budući da je večna. To znači beskrajno mučenje, beznadežno i beskonačno. Ako bi mučenje bilo samo beskonačno, ali bi postojala nada makar na privremeno olakšanje, i tada bi muka bila nepodnošljiva. Ali bez olakšanja i beskonačno - ono je nepodnošljivo i neshvatljivo. Ko je premudar da razume ovo? Kakav um može da shvati ovu krajnju nesreću?

Bez olakšanja? Da! u paklu caruje najdublja tuga, ali nema sna, da je utiša. Rane su smrtonosne, ali nema balzama da ih izleči. Neizlečivi bol, ali nema ulja, da ga uspokoji. Nepodnošljivi plamen, i nema ni kapi vode da ga ugasi. Poslušajte bogatog grešnika o kome govori Luka. Šta on želi? Oče Avrame, smiluj se na me i pošalji Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svojega da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovome plamenu. (Luka 16, 24). Oče Avrame, ti si otac milosti, pokaži mi milost svoju. Obuhvaćen sam plamenom, gorim i mučim se u peći neugasivog ognja. O, pošalji srećnog Lazara da zamoči samo vrh svoga prsta u kap vode i da dođe da orosi ovaj raskaljen jezik... Ali šta mu odgovara Avram? Ne, ne, sine moj, ti si se dovoljno naslađivao svojim bogatstvom u prošlom životu. Primio si sva svoja blaga u prošlom životu. - Ne nadaj se više ni na šta. O velika nevoljo! On tako malo moli, i ništa od toga ne nalazi. Pribegava samom Avramu, ocu samilosti, moru milosti, i traži samo kap vode, da makar malo ohladi svoj plamen - i ne dobija. Dakle, njegova molba nije uslišena? "Ne, - govori Zlatousti - za grešnika čak i u moru nema vode, to jest kod Boga milosti." Stoga, kao što sam rekao, pakleni je oganj samo oganj, ali je bez rose, samo je muka, ali bez olakšanja.

U ovom životu nema tako velikog zla koje, makar i neisceljivo, ne bi imalo kraja. Uopšte, beskonačno zlo bilo bi najužasnije zlo. Ovde, ma kako da smo nesrećni, ako je to već neizbežno, umirući, mi se ipak oslobađamo od svih muka, i smrt - to je naš poslednji lekar, zajedno sa životom uzima od nas i bolove. Nije takvo stanje grešnika u paklu, gde mučenja bivaju u krajnjem stepenu i nemaju olakšanja, a što je još teže - večna su i nema im kraja, ne završavaju se nikada, nikada! Proći će hiljade godina, milioni godina, a muka će još uvek biti na samom svom početku. Ako grešnik svake godine bude izlivao makar jednu suzicu, i prolije toliko suza da iz njih poteku čitave reke, i tada još uvek neće proći ni jedna minuta te mučne večnosti. Tamo, na tom svetu, već nema smrti, koja bi skratila mučenje grešnika, oduzimajući od njega život. Ne, tamo je smrt besmrtna, tamo je sam život neprestana smrt! Tamo će grešnik svakog časa moliti da umre, ali smrt neće naći, kao što govori Sveti Duh u Apokalipsi: Tražiće smrti i neće je naći. (9, 6), Dokle će trajati to mučenje? - Ono je zauvek i ne završava se nikada, nikada.

Zenon je bio najnedostojniji i najnečasniji imperator Vizantije. Zbog njegovog razvratnog i bujnog života bilo je teško i narodu, i velmožama, i vojsci, ali posebno samoj carici Arijadni, njegovoj ženi. I evo šta je ona s njime učinila. Jednom, kao što je to često bivalo, od silnog pijanstva on je pao u besvesno stanje, kao mrtvac, a carica je naredila da ga spuste u duboki grob, i da ga zatvore. Naredila je uz to, da se niko ne usudi da ga izvuče odatle kako bi na taj način živ bio pogreben car koji nije bio dostojan ni prestola ni života. Sve je to bilo izvršeno. Na kraju se imperator probudio iz pijanstva, i videvši se u takvoj tami i u smradu - bio je silno potrešen; on je počeo da viče, da udara, da plače, da se ljuti, ali nije bilo nikoga ko bi čuo njegovo jadanje, ko bi saosećao sa njegovom tugom, ko bi otvorio grob na njegovo facenew22222222, ili ko bi ispunio njegovu gnevljivu naredbu. Na njega je bio položen težak kamen. On je pogreben jednom zauvek, pogreben za vekove vekova.

Od groba nečasnog Zenona prenosim svoj umni pogled na krajnju tamu pakla, gde kao da vidim bednog grešnika koga je tamo pogreblo Božanstveno pravosuđe. Jevanđelje govori o grešnom bogatašu na sledeći način: umre bogataš i pogreboše ga. (Lk. 16, 22). Ja čujem njegov plač, njegove žalosne krike. Oče Avrame, pomiluj me! Ali nažalost, niko ga ne čuje, jer je duboka provalija, a tama bezizlazna govori Vasilije Veliki. Bog u svojim rukama drži ključeve te podzemne tamnice i niko je ne otvara. Najteži kamen večnosti je pokrio nesrećnoga. Na kamenu je Sveti Duh ispisao natpis: I biće njihovo vreme vo vjeki (Ps. 80,16). On je pogreben jednom zauvek u vekove vekova. Otuda on nikuda neće izaći. Ti ćeš mi reći: za jedan kratkotrajni greh takva večna kazna? Može li biti ikakvog poređenja između krivice i kazne? Odgovoriću ti da, ako je i moguće ikako poređenje između kratkotrajnog greha i večne muke, ali nikakvo poređenje nije moguće između sličnog sebi čoveka, nepotrebnog crva zemlje, i svevišnjeg Boga, koga ti vređaš svojim grehom. Ako bi ti živeo večno, večno bi i grešio. Zato te je i dostigla večna muka. Pred tvojim pogledom je peć neugasivog ognja. Ti i dalje grešiš? Znači da si dostojan večnog plamena. Ti koji treba da budeš beskonačno zahvalan božanskom pravosuđu koje je otvorilo bezdan beskonačnog mučenja, da bi preseklo put tvojih zločina. Ako adska kazna ne bi bila večna, kakav bi bio život hrišćana? Pravedan je sud Božiji! I biće njihovo vreme u vekove. Večna muka, a olakšanja i kraja nikada! To je druga strela koja pogađa um grešnika i izgleda da ona sama po sebi već čini celokupnu muku. Ali postoji još i treća strela, možda još oštrija nego prve dve.

To je ona koja pogađa volju grešnika, baca je u očajanje zbog blaženog života; ona je krajnja želja, ali bez nade. Ovde ja ponovo otkrivam svu dubinu bezdana: želja bez nade i želja Boga bez nade na Boga. Upravo ta strela i jeste, osim drugih, prava muka. U ovom životu želja je kao plamen koji gori u našem srcu i teži za onim dobrom, koje se nadamo da ćemo dostići. Ako je to dobro lako dostižno, naša nada ublažava plamen; a ako je ono nemoguće, očajanje ga potpuno gasi. Na taj način na zemlji, ako nešto želimo, tešimo se nadom; ako se pak ne nadamo, onda iščezava i sama želja; stoga mi ili ni malo ne osećamo bol, ili ako je osećamo, imamo i njeno isceljenje. Međutim, želja bez nade je plamen bez rose, sama želja je čisti oganj, a takva je želja grešnika. Jeste li videli morski talas, koji, kada ga podiže sva sila vetra, stremi svom svojom masom, kao nekakva pretnja da potopi zemlju, ali ne dostiže tvrdi kamen, nego se presečen vraća natrag, razbija u hiljadu kapi i kao da se ljuti, peni se? Da li ste videli žednu srnu, kako sa utrobom u plamenu, sa raspaljenim jezikom i otvorenim ustima, juri do izvora vode? A ako naiđe na izvor ili reku, što su presušili ona, obezumivši se od očajanja, žalostivo riče i svojom vikom ispunjava šume i lugove. Isto tako, svom silom, svom žeđu krajnje želje, volja grešne duše stremi ka višem sudiji, ka Bogu. Ali kao tvrdi kamen, kao presahlu reku, ona nalazi srce Božije koje je proteruje rečima: odlazi, odlazi od mene, prokleta, u oganj večni! O kako je pogađa ovaj udarac, i u kakvom očajanju ona odlazi! I što jače ovo lišavanje raspaljuje želju, tim više želja uvećava muku. Eto, eto prave muke! Želja za Bogom - je najplamenije od svih želja, kao što je Bog najveće od svih dobara i iznad svih dobara. Dakle, želja boga bez nade na Boga je najjači plamen muka, koje vam ja ne mogu objasniti: uvek želeti Boga i nikada se ne nadati da ćeš ga videti.

Zbog čega se grešnik ne može nadati? Zato što se on odvojio od Boga, a to odvajanje je večno. Mi na osnovu iskustva ovog života znamo, kako je bolan rastanak sa licima koja najviše volimo, kada se rastajemo na primer od oca, kada se rastaju otac ili majka od dece, brat od brata, nevesta od mladoženje. U vreme Mihajla Paleologa agarjani su prodrli u azijske predele imperije i mnogo ljudi odveli sa sobom u ropstvo. Među zarobljenima su bile dve sestre koje su (prema žrebu) bile dodeljene raznim gospodarima. One su se morale rastati i otići u razne strane svojim gospodarima bez nade da se ikada više vide. Ko može da opiše, ko može da objasni njihov plač, kada je nastao čas rastanka, kada su njih dve, oplakujući svoju sudbinu, prolile čitav potok suza, čvrsto se zagrlile i ustima priljubile jedna drugoj? Gle, kada su se ljubile poslednji put, kao da su duše prešle iz jedne u drugu kroz usta i dogovorile se međusobno da se ne podvrgavaju takvom teškom rastanku. Sjedinivši se, one su se uznele na nebo, ostavivši na zemlji svoja zagrljena tela. Hoću da kažem da su obe sestre umrle, grleći se i ljubeći jedna drugu, u svim mukama rastanka, kao da priroda nije mogla da se pomiri sa rastankom tela pre rastanka duša, kako govori Nikifor Grigora, koji priča ovu tužnu priču.

Ovo vam pričam zato da shvatite kako je mučno odvojiti se od Boga, želeti ga večno ali se ne nadati da ćeš ga ikada videti. Međutim, to ne može niko shvatiti, ne saznavši,najpre, šta je Bog. Zamislite da, ako bi najsvetliji i najblaženiji lik Božiji za trenutak iščezao od pravednika u raju, a raj se pretvorio u ad; i ako bi na trenutak Bog došao do grešnika u pakao, i pakao bi se pretvorio u raj. Nada da se makar jednom vidi to božanstveno lice pretvorila bi u ništa sve beskonačne muke grešnika. Shvatite da je sva gore objašnjena muka, mnogo lakša, nego čak beskonačna množina takvih muka, i ništa je u poređenju sa lišavanjem Lica Božijeg, kao što to govore dva velika učitelja Crkve. "Odvraćanje i udaljenje boga je za paloga mnogo mučnije nego muke koje ga očekuju u zagrobnom svetu" (Vasilije Veliki). "Biti podvrgnut hiljadama muka ne znači ništa u poređenju sa lišenjem blažene slave." (Zlatoust). Iz ovoga vi možete da zaključite koliko je mučno razdvajanje od Boga, - želja za Njim, a bez nade da Ga ikada vidiš. O najoštrija strelo - zabodena u volju grešnika! O željo bez nade, željo Boga bez nade na boga! O muko, koju oseća volja, ali ne može da shvati razum!

A mi ipak sve ovo smatramo ništavnim. Za nas bi velika nesreća bila da izgubimo makar jedan dan milosti našeg nadređenog, bliskog druga, vezanost za bludnicu. Ali nam ništa ne znači da izgubimo ljubav, milost i slavu Božiju.

Govore nam da postoje muke, a mi nastavljamo da idemo putem koji ka njima vodi. Ko se kaje? Ko se ispravlja? Ko se odvraća od puta koji vodi u pogibao? - Jedno je od ovoga: ili mi ne verujemo u muke koje nas čekaju i zbog toga smo neverni, ili smo nerazumni, ako, verujući u to što će nas snaći vodimo život dostojan mučenja. Dakle, mi se podvrgavamo mukama ili po neverju, ili zbog nerazumnosti naše.

Verni su nam predali priču o koplju Ahilovom, koje je imalo čudesno svojstvo da ubija i da isceljuje. Zaista, i tri strele muka koje vam ja opisujem, imaju to čudesno svojstvo. Da pogađaju mučenoga u zagrobnom životu, i da isceljuju grešnika (u ovom životu). Prva strela pogađa mučenoga u sećanje i pobuđuje u njemu beskorisno pokajanje, kada se on kaje za grehove proteklog života, ali već ne može da dobije oproštaj. Međutim, ako grešnik tokom ovog života u svom sećanju bude držao misao na tu strelu, kako bi se sećao svojih grehova i kazne koje za njih može da očekuje - on se kaje i dobija oproštaj. Druga strela pogađa um mučenog i pričinjava mu veliki i neisceljivi bol time što on uvek ima pred očima beskonačne muke. Ako grešnik bude u svom umu držao pomisao na tu strelu, onda će uvek sebi predstavljati veliku opasnost mučenja, kojoj se on svakodnevno podvrgava, onda će u bolu, skrušenim srcem naći isceljenje i na kraju završetak svog zlog života. Treća strela pogađa u volju mučenog i pobuđuje u njoj krajnju želju bez nade, kada on uvek želi, ali nikada ne može da se nada da će videti lice Božije, od koga se odelio za svu večnost. Ako grešnik primi taj udarac u volju, kako bi zaista zaželeo Boga, onda on, naravno, može da se nada kako će ponovo dospeti u Njegova nedra, budući da je sam Bog rekao: ko dolazi ka meni neću ga isterati napolje. (Jn. 7,37). Jednom rečju, kazna koja je za telo i dušu osuđenog beskonačna muka, za grešnika koji razmišlja jeste samo spasonosno isceljenje. Ko ne zaboravlja na muke taj im se i ne podvrgava. "Sećanje na geenu ne dozvoljava nam da upadnemo u geenu", govori Zlatoust. Kada su monasi živeli više u pustinji nego u svetu, kada su se podvizavali, a ne prosili milostinju, jedan sveti podvižnik je bio veoma iskušavan telesno, tako da mu se javio đavo u liku žene, kako bi ga još više razdražio. Međutim, Bog, koji je hteo da ga sačuva, kako nesrećnik u jednom magnovenju ne bi izgubio plod pređašnjih podviga, ubacio mu je sledeću misao. Pre nego što je upao u greh, on je približio prst plamenu svetiljke, ali pošto nije izdržao bol odmah ga je odmakao. Tada je pomislio u sebi: nisam u stanju da podnesem da mi makar na trenutak prst gori u plamenu sveće; a ako padnem u greh, onda ću goreti ceo, dušom i telom, u plamenu večnih muka; odlazi od mene, satano! - On je oterao ženu, pobedio telo, posramio đavola, izbegao greh i spasao dušu. Ko se seća muka, taj im se ne podvrgava! Ne! Kada nas iskušava telo, svet i đavo, ako bi, pre nego što učinimo bezakonje, svaki od nas rekao samome sebi: za ovaj moj postupak biću podvrgnut večnim mukama, zar mislite da bi ostala privlačnost greha? Ne, ponavljam, ne podvrgava se mukama onaj ko na njih misli. Ali ko misli na njih?

Bože, pravedni sudijo! Da bi obuzdao grehove koje činim, pošalji mi ovde smrt, pošalji mi bolesti i nesreće, onako kako odredi Tvoja sveta volja. Koliko će sve to da traje? - Jako kratko, i kad tad će se završiti. Ali me nemoj kazniti večnim mukama, koje nemaju kraja. Avaj meni! Ako glava boli jedan dan, ili zub jedan čas, bol izgleda nepodnošljiv. Šta će tek biti kada ceo ja budem goreo u večnom plamenu?! Čak me i same pijanke, ako isuviše dugo traju, zamore: kako li će mi se pokazati beskonačna muka? Za jednu preljubu - hiljadugodišnja kazna. Ali, kad smo strpljivi, i hiljadu godina ima svoj kraj! Za jednu krađu, mučiti se deset hiljada godina. Neka bude tako, ali i to će se završiti. Međutim, večne, beskrajne muke!? O, kad bih ja, kad bih dobro pomislio na to, ceo svet bi trebalo da u mojim očima izgubi svoju cenu, trebalo bi da pobegnem u pustinju, da sam sebe živog sahranim u grob, da danonoćno plačem i stenjem, svakog trenutka. Koliko bi to godina trajalo? - Deset, dvadeset, trideset, ali kad tad to bi imalo svoj kraj. Muke u paklu, međutim, nemaju kraj! O muke, muke - trostruka strela koja zadaje trostruku smrtonosnu ranu! Samo pomislim na tebe - i već se cepa moje srce. Ali pogađaj, pogađaj ga, kako bih uvek na tebe mislio, i na taj način izbegao taj večni oganj. Amin.