Умберто Еко У преводу Јелене Витезовић - Лепо–ружно

[Тавита]

Хегел је приметио да су се тек са хришћанством у уметничким представама појавили бол и ружноћа, зато што се ,,не може представити канонима грчке лепоте бичевани Христ, с венцем од трња, како распет умире”. Није био у праву, зато што грчки свет нису чиниле само Венере од белог мермера, него и Марсијине муке, Едипова тескоба и Медејина погубна страст. Али у хришћанском сликарству и вајарству не недостају лица изобличена од бола, чак и ако не идемо до садизма Мела Гибсона. У сваком случају, деформисаност тријумфује, подсећао је стално Хегел (мислећи нарочито на севернонемачко и фламанско сликарство), када се приказују Исусови прогонитељи.

Неко ми је скренуо пажњу на то да се на једној славној Бошовој слици пасије (чува се у Гану) појављују, међу осталим застрашујућим крвницима, двојица због којих би полудели од зависти многи рок певачи и млади који их имитирају: један има двоструки ,,пирсинг” на бради, а другоме је лице потпуно испробадано разним металним дрангулијама. Само што је Бош хтео да на тај начин оствари неку врсту отелотворења изопачености (антиципирајући ломброзијанско убеђење да је онај ко се тетовира или измењује своје тело, рођени делинквент), док се данас може осећати нетрпељивост према момцима и девојкама са перлицама на језику, али би се показало да је, ако ништа друго а оно статистички погрешно сматрати да они имају урођену генетску ману.

Ако затим размислимо о томе да многи од тих истих младих људи потом падају у несвест пред ,,класичном” лепотом Џорџа Клунија или Никол Кидман, постаје јасно да они поступају као и њихови родитељи који, с једне стране, купују аутомобиле и телевизоре дизајниране према ренесансним канонима божанских пропорција, или се тискају у Уфицију да би осетили Стендалов синдром, а са друге, уживају у крвавим филмовима у којима се мождано ткиво претвара у кашу по зидовима, купују диносаурусе и друга чудовиштанца малој деци, и иду да се диве хепенингу уметника који сам себи пробада руке, мучи удове или сакати гениталије.

Није да и родитељи и деца одбијају сваки однос са лепим, бирајући само оно што се у претходним вековима сматрало ужасним. Ово се евентуално дешавало онда када су футуристи, да би запањили буржује, објављивали да су ,,храбро ружни у књижевности”, и када је Палацески (у Контра-болу 1913. године) предлагао, зато да би се деца здраво навикла на ружноћу, да им се дају као образовне играчке ,,грбаве лутке, слепе, гангренозне, хроме, сушичаве, сифиличне, које механички плачу, вичу, јадикују, које добијају нападе епилепсије, куге, колере, крварења, хемороида, капавца, лудила, које падају у несвест, кркљају у самртном ропцу, умиру”. Данас се једноставно ужива у одређеним случајевима (класичне) лепоте, уме да се распозна лепо дете, леп пејзаж или лепа грчка статуа, а у другим случајевима се задовољство налази у ономе што је колико јуче било неподношљиво ружно.

Штавише, понекад се ружно бира за модел лепоте, као што се дешава са киборг ,,философијом”. Ако је у првим Гибсоновим романима (Вилијем Гибсон овај пут, и види се да nomina sunt numina) људско биће у коме је неколико органа замењено механичким или електронским апаратима још увек могло да представља забринуто пророчанство, данас неке радикалне феминисткиње предлажу премошћавање разлика између полова остваривањем неутралних тела, посторганских или ,,трансљудских”, и Дона Харавеј лансира као слоган: ,,Више волим да будем киборг него богиња”.

Према некима, ово значи да се у постмодерном свету расплинула свака опозиција између лепог и ружног. Не би чак била реч ни о понављању са вештицама из Магбета, ,,лепо је ружно и ружно је лепо”. Те две вредности би се једноставно помешале губећи своја дистинктивна обележја.

Али да ли је то истина? А шта ако је понашање младих и уметника само маргинална појава, коју прославља мањина у односу на становништво планете? На телевизији видимо децу која умиру од глади сведена на скелете надувених стомака, сазнајемо о женама које су силовали освајачи, сазнајемо о мученим људским телима, а са друге стране нам се непрестано враћају пред очи, из не много давне прошлости, слике других живих скелета предодређених за гасну комору. Видимо удове које је колико јуче откинула експлозија небодера или авиона у лету, и живимо у страху да би се то сутра могло десити и нама. Свако веома добро осећа да је ово ружно, и ниједна свест о релативности естетских вредности не може нас убедити да их доживимо као предмете задовољства.

Можда су онда киборзи, крвави филмови, нешто што долази из неког другог света, као и ,,филмови катастрофе”, одражавање површинског слоја, преко кога егзорцизирамо једну много дубљу ружноћу која нас опседа, која нас престрављује и коју очајнички желимо да игноришемо, претварајући се да је све као бајаги.