Сергеј Довлатов у преводу Радмиле Мечанин - КОМПРОМИС ЈЕДАНАЕСТИ

[Тавита]

(Совјетска Естонија, август, 1976. године)

"ТАЛИН СЕ ОПРАШТА ОД ХУБЕРТА ИЉВЕСА. Јуче је на гробљу Линаметса сахрањен верни син естонског народа, стални директор телевизије. херој Социјалистичког рада Хуберт Ваљдемарович Иљвес.

Читав живот Хуберта Иљвеса био је узор несебичног служења комунистичкој ствари.

Одликовао се непрестаним осећајем одговорности, пажњом према људима и необичном личном скромношћу...

Уз звуке посмртног марша, истакнути представници јавности носе покојниково тело у мртвачком сандуку, украшеном многобројним венцима.

Изнад свежег гроба звуче свечане речи опроштаја...

У тужном скупу учествују истакнути партијски и совјетски радници, покојникове колеге, сарадници радија, телевизије и најзначајнијих естонских новина.

Сећање на Хуберта Иљвеса вечно ће живети у нашим срцима".

– Друже Довлатове, имате ли црно одело?

Уредник незадовољно мршти обрве. Непријатно му је што поставља увредљиво питање сараднику републичких партијских новина. Уредниково лице је жућкастосмеђе, младалачко, крста су му широка а презиме дечије – Туронок.

– Немам – рекао сам – имам џемпер.

– Не овога тренутка, него код куће.

– Ја уопште немам одело – кажем.

Могао бих му објаснити да немам ни куће, ни уточишта, ни боравишта. Да сам унајмио собу богзна где...

– А како онда одлазите у позориште?

Могао бих му рећи да не одлазим у позориште. Али, у новинама је тек објављен мој приказ представе „Девојка без мираза“. Написао сам га према речима Диме Шера. Приказ су хвалили због полемичности...

– Ипак, хајде да говоримо суштински – уморио се уредник – умро је Иљвес.

Због одвратне навике да лажем, направио сам се погођен.

– Познавали сте га? – питао ме је уредник.

– Нисам – кажем.

– Иљвес је био директор телевизије. Његова сахрана је озбиљан подухват. Надам се да ти је јасно?

– Да.

– Треба да буде присутан и човек из наше редакције. Спремали смо се да пошаљемо Шаблинског.

– Исправно – кажем. – Мишка стално тезгари код њих.

Уредник се намрштио.

– Михаил Борисович је заузет. Одлази на службени пут на Саремајска острва. Кленски отпада. Овде је потребан човек репрезентативног изгледа. Буш је у фази тешког опијања и тако даље. Задржали смо се на вашој кандидатури. Молим вас да ме не доводите у неприлику. Треба да одржите кратак, топао говор. Треба да... Углавном, понашајте се као да сте добро познавали покојника...

– Зар је мој изглед репрезентативан?

– Ви сте стасити – спустио се Туронок – посаветовао сам се са Кљухином.

А, мислим, Галочка, ипак, добро је...

– Генриче Францевичу – рекао сам – то ми се не свиђа. Мирише ми на мистификацију. Иљвеса нисам познавао. Не желим да лажно тугујем. Пошаљите Шаблинског. А ја ћу, заиста, отићи на Саремајска острва.

– То је искључено. Ви не пишете проблемске текстове.

– Не траже ми, па и не пишем.

– Тражили су допис о Немцима, а ви сте одбили.

– Сматрам да их треба пустити.

– Ви сте наиван човек. Најблаже речено.

– А што? У Совјетском Савезу је више Немаца него Јермена. А немају чак ни аутономију.

– Ма какви су ти они Немци?! То је трећа генерација колониста. Одавно су се претворили у Естонце. Језик, култура, начин мишљења.... Типични Естонци. Очеви и дедови су им живели у Естонији...

– И деда Боре Ројблата је живео у Естонији. И отац му је живео у Естонији. Али Бора је ипак остао Јеврејин. И живи без посла...

– Знате, Довлатове, са вама је немогућно разговарати. Све неки демагошки поступци. Дали смо вам посао, изашли у сусрет. Мислили смо да ћете сазрети. Понашајте се мало солидније...

– Па ја радим, пишем.

– Па чак и не пишете рђаво. Лично Јуриј ми је недавно цитирао једну вашу реченицу. „...Конструктивна идеја се затурила у хаосу неодговорног експеримента...“ Ради се о нечем другом. Ваша аполитичност, ваш инфантилизам... од вас се стално чека неки демарш. Зарађујете двеста педесет рубаља. Према вама се добро понашају, цене ваш хумористички стил. Где је учинак, питам се? Зашто ја морам да траћим време на ове јалове разговоре? Ја вас упорно молим да замените Шаблинског. Он ће вам привремено дати свој сако. Пробајте га. Тамо је, а вешалици...

Пробао сам га.

– Какви ревери – кажем – овде фали орден Црвене заставе...

– Готово је – прекину ме уредник – идите.

Мрзим гробљанске церемоније. Не зато што је неко умро, јер нисам имао прилике да сахрањујем ближње. А према даљима сам равнодушан. Па, ипак мрзим сахране. На фону нечије смрти, сваки покрет изгледа извештачен. Мрзим сахране због осећања убедљивости лепе туге. Због суза туђих, далеких људи. Због осећања радости: „Ниси умро ти него неко други“. Због потајног немира поводом предстојеће пијанке. Због неумерених комплимената на адресу покојника. (Увек сам желео да викнем: „Њега баш боли брига. Будите блажи прем живима. То јест према мени, на пример“.)

Па, ето, морам да заменим Шаблинског и учествујем у погребним свечаностима, да тугујем и лицемеришем. Зовем телевизијски студио:

– Ко се бави сахранама?

– Лично Иљвес.

Умало нисам пао са столице.

– Рандо Иљвес, покојников син. И организациона комисија.

– Како да добијем њихов број телефона? Записујем... Хвала.

Зовем. Одговарају ми балтичким акцентом:

– Ви сте покојников рођак?

– Колега.

– Сарађујете на телевизији?

– Да.

– Презивате се Шаблински?

„Да“ – умало нисам рекао.

– Шаблински је на службеном путу. Речено ми је да га заменим.

– Чекамо вас. Други спрат, соба дванаест.

– Стижем.

У дванаест се соба пунила људима са повеском на рукавима. Познанике нисам видео. Сако Шаблинског се држао његових димензија, стезао ме и спутавао. Осећао сам се непријатно, као болесни кит у базену. Коњ у псећој кућици.

Успорио сам записујући ове метафоре.

Жена за столом ме је ословила:

– Ви сте Шаблински?

– Не.

– Из Совјетске Естоније треба да буде Шаблински.

– Он је на службеном путу. Речено ми је да га заменим.

– Јасно. Текст говора је готов?

– Текст? Мислио сам да ће то бити... узбудљива импровизација.

– Имамо наредбу.... Текст морамо да одобримо.

– Могу ли да га донесем сутра?

– Не трудите се. Ево вам текста који је припремио Шаблински.

– Чудно – кажем – хвала.

Уручили су ми два цигарет-папира. Читам:

„Другови! Како завидим Иљвесу! Да, да, не чудите се. Обузима ме осећање чисте зависти. Какав садржајан живот! Какви импозантни резултати! Каква завидна слава сањара и борца!...“

Затим је следило набрајање заслуга и, најзад, финале:

„...Спавај, Хуберте Иљвесе! Ретко си био испаван. Спавај!...“

Нема ни говора да ћу ја прочитати све то, нити може бити. Ја на папиру пишем шта год хоћеш. Али наглас, пред људима...

Обратио сам се жени за столом:

– Желео бих да унесем нешто своје... Да малчице променим... Нисам ја тако емотиван...

– Морате задржати основу. Постоји одобрење...

– Разуме се.

– Податке препишите.

Преписао сам их.

– Не сме бити ништа у своје име.

– Знате – кажем – боље је у лично него у туђе име.

– Како? – упитала је жена.

– Добро – кажем – све ће бити у реду.

Сада неколико речи о Шаблинском. Отац му је био репресиран. Ујак му се, професор, спомиње у чувеним мемоарима. Малтене је једини о коме се говори са симпатијама.

Миша је растао у туробном логорском насељу. Аритметику и руски језик су му предавали корифеји совјетске науке... у доламицама. Тако су формиране његове представе о животу. Одрастао је чврст и бистар. Речима није веровао, радио је одлучно. Много је читао. У њему су се саживели интересовање за поезију и љубав према техници. Није имао диплому, а радио је као конструктор. Уписао се на факултет. Постао је индустријски новинар. Хибрид поезије и технике – заувек је његова сфера.

Био је спреман на све ради постизања циља. Служио се свим средствима. Циљ му је изгледао све нејаснији. Живот му се претворио у постизање средстава. Алтернатива добра и зла препородила се у алтернативу успеха и неуспеха. Активна способност за живот прикочила му је морални развој. Када су нас упознали, то је био типични новинар са својом подељеношћу и цинизмом. О новинарима је Форд дивно рекао: „Поштен новинар се продаје само једном“. Ипак сматрам да је овај исказ идеалистички. У новинарству постоје пунктови за куповину на велико, комисионе продавнице, па чак и бувље пијаце. То јест, препродаја иде ђутуре.

Постоји живот, диван, мучан, испуњен трагиком. И постоји посао, који се добро плаћа. Посао стварања другог, одмеренијег, хармоничнијег живота без трагике. На папиру.

Новинар седи и пише: „Гарик Лернер ми је обећао три тегле инстант кафе...“

Жена из кухиње: „Како, зар Лернера још нису ухапсили?“

Али, перо већ клизи даље. Рецимо: „...Још једна тајна је отргнута од природе...“ Или: „ У Њујорку не мирише шебој...“

У животу новинара постоји све што краси живот сваког врлог мушкарца.

Искреност? Новинар искреније говори него што мисли.

Стваралаштво? Новинар бескрајно ствара приказујући жељено за стварно.

Љубав? Новинар нежно воли оно што није вредно љубави.

Уосталом, удаљили смо се.

Са телевизије сам отишао код Марине. Читаву годину дана међу нама се дешавало нешто попут интелектуалне блискости. Са нијансом непријатељства и блуда.

Марина је радила као секретарица нашег листа. Пре и после посла њом су владали скептицизам и груба отвореност тридесетогодишње неудате жене.

Некада је она била другарица Шаблинског. Као и све остале запослене у нашој редакцији. Све су, пре или касније, попуштале његовим упорним захтевима. Тајна тог успеха ми је дуго била нејасна. Затим сам схватио у чему је ствар. Шаблински их је убијао недвосмисленошћу својих насртаја. На пример, практиканткињи из Литве, коју једва познаје, изјави:

– Ја вас волим. Чак ме ни могућни трипер неће задржати.

Једном му кажем:

– Мишко, ја нисам лицемер. Али, ти имаш четири даме. Ускоро ће Нова година. Не можеш позвати све четири.

– Зашто? – питао је Шаблински.

– Избиће скандал.

– Није искључено – замислио се он.

– Шта ћеш да радиш?

Шаблински је размислио, уздахнуо и рекао:

– Кад би ти знао како је то озбиљан проблем...

Са Марином се растао зато што је наумио да се жени. Марина му није одговарала за брак. Било јој је, понављам, око тридесет, пушила је и знала много тога. Мишу је занимала традиционална, јеврејска варијанта брака. Чедна девојка са склоностима домаћице. Неко га је упознао. Заиста, драга је Розочка, са брчићима. Чита, капира. Тата јој је трговац...

Роза је трептала очима и понављала:

– Јој, како да будем удата жена?! Па, ја немам искуства...

– Шта немаш? – смејао се гласно Шаблински...

А Марину је оставио. И тада сам јој се нашао ја. Замишљен, учтив, поштен. И као да ме је први пут видела. Први пут ме је проценила.

У мојим врлинама постоји занимљиво својство. Оне ми цветају и постају видљиве тек на позадини неког безобразлука. Ето, даме воле и да ме остављају.

У почетку ми је о Шаблинском стално причала:

– Ти знаш да ме је он волео на свој начин. Једном сам га прекорела: „Ти ме не волиш!“ Шта ти мислиш, шта је урадио? Узео је моју одећу, ташницу и окачио...

– О шта? – питам.

– Како си ти... Била је ноћ. Потпуна интима. Кажем му: „Ти ме не волиш!“ А он је узео одећу, торбицу и окачио. На ону ствар. Да би ми доказао како је јак. И како ме воли...

Дакле, са телевизије одлазим код Марине. Зграда јој је у насељу новоградњи, настањена је колегама-новинарима. Излазиш из тролејбуса – пустара, огромна зграда, а на сваком прозору – колега.

Попео сам се на трећи спрат, звоним. И тек тада се сетим да на себи имам сако Шаблинског. Отварају се врата. Марина ме гледа зачуђено. Можда је помислила да сам Шаблинског заклао (због љубоморе), а сако му – украо...

(Жене имају једно натприродно памћење одеће. Моја жена је о некоме говорила: „Ма, ти га знаш. Одлично га познајеш. Онај несимпатични, носи црне ципеле са браон пертлама“.)

Добар човек увек тешко успоставља односе са женама. А ја сам добар човек. Изјављујем то без сенке збуњености, зато што ту нема никаквог поноса. Од доброг човека се очекује одговарајуће понашање. Њему излажу високе захтеве. Он вуче на себи свакодневни, мучни терет племенитости, памети, марљивости, савести, хумора. А затим га остављају због тамо неког озлоглашеног олоша. И том олошу причају, смејући се, о гњаваторским врлинама доброг човека.

Жене воле само битанге, то сви знају. Међутим, није сваком дато да буде битанга. Познавао сам једног Акула, шверцера девиза. Жену је тукао држалицом лопате. Поклонио јој је шампон своје љубавнице. Убио мачку. Једном у животу јој је направио сендвич са сиром. Жена је сву ноћ плакала од милине и нежности. Девет година му је слала конзерве у Мордовију. Чекала га...

А добар човек, коме је он потребан, питам се?...

Дакле, ја сам у туђем сакоу.

– У чему је ствар? – каже Марина видећи у том преоблачењу неко сексуално грубо ругање. Неку увредљивост узајамно заменљивих осећања...

– Ово је Мишкин сако – кажем – привремено, због пристојности.

– Хоћеш да ме запросиш? (Хумор с примесом жучи.)

– С обзиром на то да сам озбиљан човек – без устручавања.

– Не плаши се.

– Морам да говорим на сахрани. Иљвес је умро.

– Иљвес? Са телевизије? Ужас... Јео си?

– Не сећам се. Иљвеса нисам лично познавао.

– Имам чорбу, пирошке и патку.

– Хоћу. Да скокнем?

– Имам је. На дну...

Знам ја те културне куће. Иконе, самовари, Нефертити.... Неке вишезначне лобањице... Тушта и тма књига, и све су нове... А вотке – на дну флаше. Вечито на дну. А одакле им она? Неко им је донео? Није испио до краја? Забавио се важнијим пословима?

Немам право да љубоморишем. Жена, алиментација... Дуга прича. Композиција ће пући.

– Одакле ти вотка? – питам. – Ко је био овде?

Не љубоморишем. Свеједно ми је. То нам је игра.

– Едик је навраћао. У депресији је.

Има на уму песника Богатирејева. Отегнуто презиме, наочари, лудачки смех. Видео сам његову књигу песама. Или је Хипотенуза добра или Бисектриса срца. Нешто попут тога. Бели стих. А можда грешим. На пример, овакав:

Ишли смо једно уз друго као сузе

И нисмо се могли спојити...

А затим запис: „Ноћ 21–22 децембра. Брзи воз Лењинград – Талин“.

– Он је увек у депресији. Радно стање. А Бушово радно стање је пијанство....

– Не буди злобан!

– Добро.

– Хоћеш да видиш шта сам написала у дневнику? У вези са тобом.

Марина је донела блокчић вишњеве боје. На корицама су златна слова: „Делегату Талинске партијске конференције“.

– Ово не читај. Ни ово не читај. Ево, ово.

„Он је био празник мог тела и гост моје душе. Ноћ 19–20. августа 1975. године.“

Прочитао сам и задрхтао. Собу испуни несносна врућина. Плави зидови су косо пошли увис. Пред очима су ми се одмотавале естампе. Напад гушења ме избаци кроз врата. Закачио сам тапете, које зашушташе, и јурнуо у купатило. Сагнуо сам се изнад лавабоа, ослоњен на његове хладне фајансне ивице. Смучило ми се. Гурнуо сам главу под славину. Ледена вода ми је потекла иза оковратника.

Марина је деликатно чекала у ходнику. Затим је упитала:

– Пио си синоћ?

– О, не наваљуј...

– Увредљиво је гледати како човек пропада.

– Знаш – кажем – у нашим условима је можда достојније изгубити него добити.

– Теби се свиђа да се осећаш као штеточина. Ти уживаш у својим неуспесима, кокетираш тиме...

– Имаш лимун?

– Одмах.

Седим и жваћем лимун. Израз лица ми је одговарајући. А Марина тера своје:

– Прави таленат ће једном прокрчити себи пут. Пре или касније, успева. Пиши, ради, постижи...

– Постижем. Изгледа да сам већ постигао. Изгрдио ме је инструктор ЦК за културу. Слушај, а где ти је оно? Рекла си – на дну...

Марина ми је донела неку глупост у увозној флаши, две чаше. Укључила је грамофон. Наравно – Вивалди. Одавно ме асоцира на пиће....

– Знаш – кажем – маштао сам да мало живим у нормалним приликама.

– Желим да те видим јаког, ведрог, сконцентрисаног.

– То значи: налик на Шаблинског.

– Уопште не значи. Буди природан.

Вероватно, за мене је природно да будем неприродан.

– Ти све претерано компликујеш. Бити сређен човек и није неко достигнуће.

– А ти барем покушај.

– Безобразлук није обавезан.

И истина је, мислим, шта се ја ту... Лепа је жена. Треба само да јој пружим руку. Пружио сам је. Искључио сам музику. Оборио чашу...

Чујем: „Мишко, сад ћу да умрем!“ И једва ухватљив дрхтави звук. То је Марина далеком, слободном, невидљивом, сувишном руком усправила чашу...

– Мишко је – кажем – на службеном путу.

– О, Господе!...

Било ми је гадно, па сам отишао. Тачније, остао сам.

[Тавита]

Ујутро је текст мог говора био готов.

„Другови! Тужни повод нас је довео овамо. Умро је Хуберт Иљвес, истакнути службеник, партијац, савестан човек...“ Затим је уследило набрајање заслуга. Донекле белетризована варијанта радне књижице. И најзад – финале: „Успомена на њега живеће у нашим срцима!...“

Са тим листићем сам пошао на телевизију. Тамо су га прочитали, па кажу:

– Некако је апстрактно. Па, ипак, то је чак и добро. Због контраста са званичнијим говорима.

Јавио сам се у редакцију. Рекли су ми:

– Ти си додељен комисији за сахрану. До сутра. Ћао!

У комисију за сахрану владала је ужурбаност налик на познату редакцијску атмосферу са лажном забринутошћу и громогласном грозничавом јаловошћу. Пушио сам на степеништу поред пожарног штанда. Ту ме ослови Биковар. У свакој редакцији постоји таква нестандардна фигура – Јеврејин, блесав, оштроуман. Као у свакој настањеној тачки – градски лудак. Биковарова судбина је прилично занимљива. Био је млађи син ревељског фабриканта. Дипломирао на Кембриџу. Затим је буржоаска Естонија пала. Као прогресивно мислећи Јеврејин, Фима је био за револуцију. Запослио се у редакцији за иностранство републичких новина. (Добро му је дошло знање језика.) И ето, добио је одговоран задатак. Да телефонира Димитрову у Бугарску. Да наручи честитку за јубилеј Совјетске Републике Естоније. Биковар је позвао Софију. Слушалицу је дигао Димитрољев секретар.

– Позив с Талина – изјавио је Биковар остајући Јеврејин и поред све своје ерудиције. – Позив с Талина – рекао је.

Одговор је гласио:

– „Драги друже Стаљине! Слободољубиви народ Бугарске вас поздравља. Дозволите да вас, у име радника, известим....“

– Нисам ја Стаљин – исправљао га је добродушни Биковар – ја сам Биковар. А зовем вас јер би било лепо да нам, поводом јубилеја, пошаљете кратку честитку... Буквално пар речи....

После четрдесет минута Биковар је ухапшен. Због богохулног поређења. Због ругања светињи. Због идиотизма.

После тога било је много штошта. Истрага, кратак логор, фронт, где је Биковар песком и цеђом опрао крављу полутку. („Рекли сте ми – пери пажљиво, па сам опрао пажљиво...“). Најзад се вратио. Запослио се у некој библиотеци. Није имао диплому (Кембриџ се не рачуна). Плаћали су му осамдесет рубаља. Међутим, Биковар се оженио. Жена је стално боловала, али је уредно рађала. Сиромашан, сметен, полулуд, Биковар се врзмао по редакцијским холовима. Писао је петпарачке вести ретко убоге садржине. „Код фабрике ‚Каљев‘ виђен лос“. „У кући пензионисаног мајора процветао исполински кактус“. „Изашао из штампе наредни том Григоровича“. И тако даље. Биковар је свакодневно телефонирао у породилиште, да нису рођене тројке. Сваког месеца је анализирао новости о роби широке потрошње. Сваке године је давао информације о почетку ловачке сезоне. Волели смо га.

– Здраво, Фимо! – рекао сам богохулно ведрим гласом.

– Таква несрећа, таква несрећа – одговорио је Биковар.

– Кажу да је покојник био ништак?

– Немој ту реч, немој ту реч...

– Слушај, Фимо – кажем – јеси ли барем једном покушао да се исправиш? Да проговориш пуним гласом?

Биковар ме је погледао тако да сам поцрвенео.

– Знаш шта бих желео – рекао је. – Желео бих да постанем невидљив. Да ме уопште нема. Радо бих се заменио са Иљвесом, али имам децу. Троје. И сваком требају ципелице.

– Зашто си дошао овамо?

– Нисам хтео. Мислио сам: рецимо, умро Биковар. Зар би Иљвес дошао да га сахрањује?! Никад у животу. Дакле, не идем ни ја. Али жена ми каже: „Фимо, иди. Тамо ће бити сви. Тамо ће бити потребни људи...“

– А ја сам – потребан човек?

– Не баш. Али ти си – добар човек...

Извирила је једна девојка са црним повезом.

– Ко је овде Шаблински?

– Ја – кажем.

– Схватате, Иљвес је у мртвачници. Обукли су га пристојно, у тамноплаво одело. Али нису имали кравату. Кравату му је тек донео нећак. И још, треба му закачити за ревер значку Савеза новинара...

И сам носим кравату. Уступио ми је, пре годину дана, шверцер Акула. Он ју је и везао на неки необичан начин. А ла Френк Синатра. Од тада нисам одвезивао кравату. Радио сам овако: олабавим чвор и лагано проширим петљу. Крајичак остаје споља. Затим опрезно провучем главу гужвајући уши. И обратно, на исти начин...

– Бојим се да нећу умети...

– Ја заиста умем – рекао је Биковар.

– Дивно – обрадовала се девојка – погребна кола су доле. Тамо су шофер и сниматељ звука. Ево кравате и значке. Допремите покојника овамо. До тада ће сви већ бити спремни. Церемонија почиње тачно у три. И још, реците Аљтмјазу да позадина мора бити контрастна. Он зна.

Обукли смо се и ушли у лифт. Биковер је рекао:

– Ето, бићу од користи.

Доле је стајао камион с фургоном. Сниматељ звука Аљтмјаз је дремао у кабини.

– Здраво, Оскаре – кажем – имај на уму, позадина мора бити контрастна.

– Каква сад позадина? – зачудио се Аљтмаз.

– Ти знаш.

– Шта ја знам?

– Девојка је молила да ти кажем.

– Која девојка?

– Добро – кажем – спавај.

Ушли смо у каросерију. Биковер се радовао:

– Добро је што могу бити од користи. Иљвес је потребан човек.

– Како потребан човек? – запањио сам се.

– Млађи Иљвес, син.

– А чиме се он бави?

– Ради у редакцији пропаганде.

– Седи – кажем – мало ближе, овде мање труцка.

– Мени труцка свуда подједнако.

– Некада сам био логорски надзорник. Возио сам затворенике у исто оваквом металном фургону. Кола су називана – мардељобус. У њима су, поред заједничког „салона“, постојала и два тесна гвоздена ормана. Звали су их чаше. Тамо је могао, ослањајући се о зид лактовима и коленима, да се смести један човек. Стража је била споља. На гвозденим вратима направљена је уска шпијунка. Затвореници су је називали: „Ја те видим а ти ме не видиш“. Одједном сам осетио како је то непријатно – вожња у гвозденој чаши. Јер је прошло шеснаест година...

По металном крову фургона загребаше гране. Нас занесе, камион прикочи. Изађосмо на светлост. Иза дрвећа су се жутели зидови просектуре. Десно од врата је звонце. Позвонио сам. Отворио нам је мушкарац са кецељом од мушеме. Аљтмјаз је извукао документа и рекао нешто на естонском. Дежурни нас гестом позва да пођемо за њим.

– Ја не идем – рече Биковер – онесвестићу се.

– И ја ћу – рече Аљтмјаз – после ћу са имам ноћне море.

– Добро сте се припремили – кажем – требало је да ми кажете раније.

– Рачунали смо с тобом. Види какав си ти делија.

– Али не умем да вежем кравату.

– Научићу те – рекао је Биковер – научићу те како се везује „кембриџки лотос“. Овде извежбај а на лицу места примени.

– Ја бих пошао – рече Аљтмјаз – али сам преосетљив. И заиста не ценим

покојнике. А ти?

– Покојници су моја страст – кажем.

– Гледај и учи – рекао је Биковер – узми огледало. Ужи овуда, широки овуда. Окрећемо двапут. Крајичак извлачимо. Ево, овде придржимо и лагано затежемо. Иди. Истина, лепо је?

– Доста добро – кажем.

– Предност „кембриџког лотоса“ је у томе што се чвор лако развезује. Довољно је повући овај крајичак и готово.

– Иљвес ће бити одушевљен – рекао је Аљтмјаз.

– Схватио си како се то ради?

– Ваљда – кажем.

– Пробај.

Биковер ми је спремно потурио млохави врат, на четири места залепљен ханзапластом.

– Добро – кажем – запамтио сам.

У мртвачници је било прохладно и бучно. Смеђи зидови, цемент, табла МПВО, противпожарни апарат – изазовно црвен.

– Овај – показао је дежурни.

Поред прозора, на чојаном постаменту налазио се мртвачки сандук. Не увредљиво браон (боје ватросталног ормана) него црн, са ширитима од фолије.

Иљвес је изгледао апсолутно мртав. Беживотан као одливак.

Показао сам дежурном кравату. Испоставило се да он добро говори руски.

– Ја ћу да га придигнем, а ви везујте.

Спојеним рукама је придигао тело, као брвно. Затим – петљавина и ужурбаност мојих шака... „Тако... још мало...“ Посувраћени оковратник, згужвана папирна чипка...

– Океј – рекао је дежурни дотичући покојникову косу.

Извукао сам значку и закачио је за тамни ревер од шевиота. Дежурни је донео поклопац са шест завртања. Затворили смо, зашрафили га.

– Позваћу момке.

Ушли су Аљмјаз и Биковер. Фима је чврсто затворио очи. Аљтмјаз се безизражајно смешкао. Изнели смо мртвачки сандук и, уз одвратну шкрипу, убацили га у каросерију.

Аљтмјаз је сео у кабину. Биковер је читавим путем ћутао. А кад смо стигли, философски је приметио:

– Човек је живео, живео, па умро.

– А шта би ти хтео? – кажем.

–

У предворју се тискао народ. Говорили су полугласно. На зидовима су светлуцали експонати фотографске изложбе „Младост планете“.

Изашао је непознати човек са повезом и гласно објавио:

– Пушење је дозвољено.

То хумано мало безакоње је задовољило ожалошћене.

У маси су се тихо комешали организатори. Сви су ми били непознати. Очигледно, погребне свечаности крше уобичајени систем хијерархије. Овде су анонимни људи. Од оних који су спремни да се тиме баве добровољно.

Пришао сам организатору:

– Довезли смо мртвачки сандук.

– Понели сте кабал?

– Кабал? Први пут чујем.

– Добро – рекао је он као да сам дозволио безначајни пропуст. Затим је повисио глас не губећи ожалошћеност: – У кола, другови!

Две жене су журно и са закашњењем бациле јелове гране на под.

– Изгледа да им више нисмо потребни – рекао је Аљтмјаз.

– Ја морам да одржим говор.

– Ти ћеш говорити на крају. Прво говоре другови из ЦК. Па тек после остали, који се не либе. Сви који желе.

– Шта значи: сви који желе? Ја сам добио задатак. И текст ми је одобрен.

– Наравно. Твој задатак је да будеш онај који жели. Видео сам списак. Ти си осми. После Лембита. Он хоће да сви запевају. Ону песму „Ждралови“. „Чини ми се понекад да војници...“ И тако даље. Ето, Лембит је и предложио да се отпева у част Иљвеса.

– А ко ће да пева? И то на хладноћи.

– Сви. Ево, видећеш.

– Ти ћеш, на пример, да певаш?

– Не – рекао је Аљтмјаз.

– А ти? – питао сам Биковера.

– Ако треба, отпеваћу – одговорио је Фима....

Народ је пошао према излазу. Многи су носили венце, букете и цвеће у саксијама. Пред улазом је било шест аутобуса и наш фургон. Приђе ми организатор:

– Друг Шаблински?

– Он је на службеном путу.

– Али, ви сте из Совјетске Естоније?

– Да. Мене су послали...

– Ви сте довезли тело?

– Нас тројица.

– И даље ћете бити у пратњи. Возићете се специјалним колима. А ово

вам је да се не смрзавате.

Пружио ми је клокотави завежљај. То је био маскирани облик хонорара. Гутљај пред напад. Збунио сам се, али оћутао. Гурнуо сам замотуљак у џеп. Испричао Биковеру и Аљтмјазу. Отишли смо у бифе, затражили чаше. Аљтмјаз је купио три сендвича. Предворје је опустело. Јелове гране су се црнеле на жутом блиставом поду. Пришли смо фургону. Шофер рече:

– Има место у кабини.

– Добро – каже Аљтмјаз.

– Да му дам „малу“? – питам шапатом.

– Никад у животу – одбрусио је Биковер.

Мртвачки сандук је стајао на старом месту. Неко време смо седели у полумраку. Прорадио је мотор. Аљтмјаз је ставио сендвиче на поклопац мртвачког сандука. Извукао сам пиће. Фима је зубима скинуо мали лимени затварач. Тихо звецнуше чаше. Кола кренуше.

– За душу – рече тужно Биковер.

Попили смо, гурнули флашице под седиште. Папир смо избацили кроз прозор.

– Требало би да вратимо чаше – кажем.

– Још ће нам добро доћи – приметио је Биковер.

...Фургон се затресе на прелазу.

– На циљу смо – рече Биковер.

У гласу му је зазвучала нота пролазности живота.

Гробље Линаметса простире се на брежуљцима, пошумљеним боровима и засутим ефектним облуцима обраслим маховином. Гледајући то декоративно камење, новинари журе да кажу: „Остаци ледничког периода“. Као да су остали и добро памте праисторијско доба.

Све је овде одговарало идеји бесмртности и мира. Брежуљци су били као рушевине старе тврђаве. У даљини је тутњало невидљиво море. Савијале су се круне борова. Кора на њиховим паралелним стаблима се љуштила.

Никаквих огласа, плаката, киоска ни канти за ђубре. Свечани савез воде и камена. Тишина.

Ушли смо у главну гробљанску алеју. Пресецале су је сенке борова. Шофер прикочи. Отворише се гвоздена врата. Иза нас су аутобуси, поређани у колону. Приђе организатор.

– Колико вас је?

– Тројица – кажем.

– Требају нам још тројица.

Схватио сам да је мртвачки сандук још увек – наша брига.

Око аутобуса су се тискали људи са венцима и букетима цвећа. Неочекивано груну музика. Први моћни акорд пратио је ехо. Придружише нам се тројица здравих момака. Хонорарци из омладинских новина. Са једним од њих сам често играо пинг-понг. Извукли смо мртвачки сандук. Затим смо се распоредили и заузели место на челу колоне. Свирали су Шопенов посмртни марш. Лагани ход са тешким теретом је мучење. Уморио сам се. Руку не могу да променим.

Биковер ми одједном пригушеним гласом каже:

– Тежак је, гад...

– Хајдемо брже – кажем.

Мало смо убрзали корак. Оркестар је повећао темпо. Још брже. Идемо, диригујемо. Биковер каже:

– Сад ћу да га испустим.

И гласније:

– Замените ме, другови... Ало!

Заменио га је радио-коментатор Оја.

На крају алеје црнела се правоугаона рака. Поред ње се уздизала гомилица свеже земље. Музичари се распоредише у полукруг. Сачекали смо паузу и спустили сандук. Пратња окружи раку. Организатор и његови помоћници скидоше поклопац са сандука. Уверио сам се да је кравата на свом месту па отишао иза дрвећа. Момци са телевизије почели су да постављају технику. Светлост блештавих рефлектора била је неумесна. У трави су се црнеле жице. Пришли су ми Биковер и Аљтмаз. Очигледно нас је учврстила вотка. Запалили смо цигарете. Организатор је затражио тишину. Говор је држао први говорник са новим сомотским шеширом у руци. Нисам га слушао. Затим су говорили други. Ведро су се дозивали дечаци са телевизије.

– Директан пренос – рекао је Биковер. Затим је додао: – А мене лично сахраниће као пса.

– Епидстаница неће дозволити – узвратио је Аљтмјаз. – Пут у смрт поплочан је бесадржајним информацијама.

– Чак врло садржајним – збунио се Биковер.

Реч је узео неки одговорни радник листа Ихти лехт. Уловио сам једну реченицу: „Отац и деда су му се борили против естонског апсолутизма“.

– А шта је сад па то?! – пренеразио се Аљтмјаз. – У Естонији није било апсолутизма.

– Па, против царизма – рекао је Биковер.

– Није било ни естонског царизма. Постојао је руски царизам.

– Е, јеврејског царизма стварно није било – приметио је Фима – што нема – нема.

Приђе ми организатор:

– Ви сте Шаблински?

– Он је на службеном путу.

– Ах, да... Спремни? Ви ћете после још једног...

Аљтмјаз извади цигарете. Упаљач му није радио, нестало му бензина. Биковер оде по шибице. За минут се вратио на врховима прстију и гестикулирајући рече:

– Сад ћете да се смејете. Оно није Иљвес.

Аљмјаз је испустио цигарету.

– То јест, како? – питао сам.

– Није Иљвес. Други је човек. Тачније, покојник...

– Фимо, стварно то мислиш?

– Кажем ти – није Иљвес. Чак и не личи. Шта ти је, зар не знам Иљвеса?

– Можда је ово провокација? – рече Аљтмјаз.

– Очигледно си их ти побркао.

– Дежурни је побркао. Ја Иљваса нисам никад видео. Треба предузети нешто – кажем.

– Ма немој – рекао је Биковер – а директни пренос?

– Али ово је богзна шта!

– Идем да погледам – рече Аљтмјаз.

Отишао је, вратио се и каже:

– Стварно није Иљвес. Али личи...

– А шта родбина и пријатељи? – питам.

– Иљвес, углавном, нема ни родбине ни пријатеља – рекао је Аљмјаз. – Искрено речено, нису га волели.

– А спомињали су ми – син, нећак...

– Стави се на њихово место. У току је директан пренос. И заиста је одговоран подухват...

Поред мртвачког сандука запеваше. Издвајао се продорни дискант Љубе Торшчине из редакције дневне хронике. Тада ми организатор климну главом. Пришао сам сандуку. Најзад се певање стишало.

– Опроштајну реч има...

Наравно, изокренуо ми је презиме:

– Опроштајну реч има друг Долматов.

Ко све нисам био у животу – Докладов, Заплатов...

Закорачио сам према раци. Тамо је била вода и белело се пресечено корење. Уз раку је, на специјалном ногарима, стајао сандук бацајући сенку. Непознати је утонуо у цвеће. Парче лица му се тужно загубило у белој пени орхидеја и гладиола. Покојник чије име је мимоиђено, изгледао је као ствар. Видео сам куполу плаве шатре, коју су подупирали борови. Као на телевизијском екрану, летеле су чавке. Заслепљујуће жут шиљак цркве, који се дизао изнад кућа Мустамјае, истицао је њихову утучену сиву свакодневицу. Раку су окружавали непознати људи у црним сакоима. Осетио сам загушљиви мирис цвећа и четинара. Ивице неудобне постеље притискале су ми рамена. Опале латице су ми голицале руке, прекрштене на грудима. Изнад мог узглавља ужурбано се премештао телевизијски сниматељ. Чуо се далеки глас, обојен самољубивошћу:

„Нисам познавао овог човека. Његову душу, пориве, непоколебљивости, храбрости, разочарања и надања. Не верујем да му се истина дала без трагања. Не мислим да му је угашени поглед открио мерило ужурбаног живота, приметних лукавстава, победа без тријумфа и капитулација без огорчења. Не мислим да је схватио куда идемо и шта је у нашем грчевитом одступању радосно и вредно. Па, ипак је он овде... по сопственом избору...“

Слушао сам тихо све јачи жагор. Из пригушених одломака разабрао сам: „Шта то прича?...“ Неко ме повуче за рукав. Мрднух раменом. Проговорих брже:

„...О чему мислим ја, док стојим поред раке? О тајнама људске душе. О превазилажењу смрти и душевне патње. О законима бића, који су настали у давним миленијумима и трајаће до гашења сунца...“

Неко ме је одвео у страну.

– Нисам разумео – рече Аљтмјаз – шта си имао на уму?

– Не знам ни ја – кажем – неки хаос унаоколо.

– Све сам сазнао – рече Биковер. Лице му је било озарено светлошћу лукаве упућености у тајну. – То је књиговођа из риболовачког колхоза, Гаспаљ. Иљвеса под Гаспаљовим именом сада сахрањују на гробљу Меривјаља. Тамо је невероватан скандал. Тек што су телефонирали... Породица хистерише... Одлучено је да се сахрањује како јесте...

– Можда ће сутра или чак вечерас да замене надгробне натписе – рекао је Аљтмјаз.

– Нипошто – рекао је Биковер. – Иљвес је номенклатурни радник. Мора бити сахрањен на привилегованом гробљу. Постоји гвоздени поредак. Ноћас ће да замене мртвачке сандуке...

Одједном сам изгубио осећај за реалност. У откривеном свету није било перспективе. Будућност ми се тискала иза леђа. Проживљено ми је заклањало хоризонт. Почело ми се чинити да су хармонију измислили песници у жељи да дирну људска срца...

– Идемо – рече Биковер – треба да заузмемо место у аутобусу. Иначе ћемо морати да се труцкамо у гвозденом сандуку...

О аутору

Сергеј Довлатов (1941-1990), руски писац који је од 1978. г. живео у Њујорку, где је и умро. У отаџбини за живота није објавио ниједну своју књигу, али већ 1993 г. су му објаљена Сабрана дела у Санкт Петербургу. Написао је Кофер, Странкињу, Спомен-музеј, Робијашку зону, Наше, Филијалу - дела већ преведена и објављена на српском језику. То је упечатљива проза писана крајњом економијом речи, у Чеховљевој традицији сажетости, али ипак је то - јединствени Довлатов.

Компромис је збирка Довлатовљевих "компромиса" са уређивачком концепцијом новина у којима је радио. Мото чини објављена вест а приповест - истинско догађање.

http://zenit.konras.com/tekstovi/br2_1.htm