О различитим апоријама код св. Дионисија и Григорија- св. Максим Исповедник

[Guest - . . .-]

Григорије Богослов, Беседа (О сиромахољубљу) 14, 7; ПГ 35, 865БЦ

Из исте његове беседе, на (речи): “Каква је то премудрост о мени и која је то велика тајна? Пошто смо заиста део Бога и потичемо с више, можда је (он) хтео да се због (свог) достојанства не бисмо погордили и тако надувени похулили на (свога) Творца, да кроз борбу и рвање са својим телом увек гледамо к Њему и да буде педагошки то што је наше достојанство спојено са слабошћу (нашег тела).”

Читајући ове речи, а како се чини уопште не улажући труд у тражење (њиховог смисла), при том очекујући истиниту плату, неки прибегавају лаким закључцима налазећи за њих многе основе у јелинској мисли. (Такви) говоре да је некада, по њиховом мишљењу, постојало јединство словесних (бића) и да смо као једносушни Богу постојали и живели у Њему. Говоре још и о насталом кретању због кога је (јединство) словесних (бића) разбијено, а што је Бога навело на мисао о стварању овог телесног света да би тако ова затворио у тела и на тај начин их казнио због греха. Они мисле да овим речима тумаче учитеља. Међутим, не увиђају да су им тврдње слабе и закључци недоследни, што ће заиста показати текст који следи.

Ако претпоставимо да је Бог непокретан пошто он све собом испуњава, све што је створено ни из чега по¬кретно је и креће се, јер се креће ка свом узроку по¬стојања. Пошто ништа од онога што се креће није још престало да се креће будући да није досегло оно по-следње што и чини да се креће проузрокујући њему енергију која тежи да у том свом узроку нађе покој (јер ништа не може да прекине кретање онога што се по природи креће, до кад се то /последње/ покаже), ни¬једно дакле од онога што се креће није стало, јер још није достигло оно последње што жели. То ка коме се све креће још се није појавило да би тако престало кре¬тање оних који њему теже. Ако је пак овог (јединства), како кажу некада било, па су се словесна (бића) из стања пребивања и укорењености у ономе што је њихова једина и последња жеља подстакнута нужношћу изнутра (присиљена на покрет) покренула и тако распрши¬ла (то јединство), не бих много говорио о томе какав је доказ за то. Ови који то тврде треба да претпоставе да ће овога пада и греха код логичких бића сходно њи¬ховој природи нужно бити увек и на исти начин. Јер онога који је искуствено могао да пренебрегне и одбаци ово јединство ништа не може спречити да то не чини увек. Међутим, шта би могло бити трагичније и страш¬није за словесна бића од тога да ништа добро не постоји и да се ничем чврстом и поузданом не могу надати, у коме би она нашла своје утемељење?

А ако пак кажу да су (словесна бића) у могућно¬сти (да остану у јединству), али не желе због тога што су пробала оно што је супротно, тиме показују да до¬бро није добро по себи, већ ће овима бити добро у од¬носу на оно што је њему супротно и волеће га из нужде што значи да оно није апсолутно биће које се по природи, по себи, воли. Све оно што није по себи до¬бро и што се не жели ради њега самог, и што не при¬влачи ка себи свако кретање, није апсолутно добро. За¬то, логично, оно и не може да везује за себе жељу оних који у њему уживају, већ ће, они који су оваквог ми¬шљења, признати да су захваљујући злу изградили на¬гон ка добру, јер су се кроз њега научили оном што је неопходно. Ако буду доследни своме учењу, признаће још и то да су кроз зло сазнали да их оно утврђује у добру и да је стварање зла неопходно, пошто су се уве¬рили да је оно и од саме природе бића важније, јер их је научило шта је за њих корисно и да је оно створило и оно што је од свега драгоценије, мислим на љубав, која по својој природи све што је створено од Бога у Богу сабира увек и непроменљиво.

С друге стране, стварање претходи кретању свих од Бога створених бића, како умних, тако и чулних. Ни на који начин није могуће да кретање постоји пре стварања. Кретање је својство створених бића: умних умно, чулних чулно кретање. Ништа апсолутно, од онога што је постало (створено), није по своме бићу непокретно. Чак ни оно што је материјално и без душе (живота), а што показују истраживања оних који се баве проучавањем природе. Све се креће, кажу, или кружно или елиптично, или праволинијски. Свако кретање се садржи како у простом, тако и у сложеном начину крета¬ња. Ако, дакле, кретању свега што постоји треба претпоставити стварање, то управо значи да стварању по¬следује кретање, пошто се замишља после њега. Ово, пак, кретање називају природном силом којом биће тежи ка своме циљу, па се оно може назвати: страст (πάθος) или кретање од једног ка другом чији је циљ бестрашће, или делотворна енергија која има за циљ самосавршенство. Ништа од оног што је створено није само себи циљ, јер није само себи узрок, у противном било би нестворено, беспочетно, непокретно, немајући потребе ни за чим. (Такво биће) превазилази природу створених бића немајући потребе ни за чим, ако је истинито да су му то одредбе, без обзира што је онај који је то одређење изрекао странац; циљ свега је оно ради кога је све, а оно ни ради кога. Нити је, пак, оно што је створено само по себи савршено, јер би у том случају било неделатно и без енергије као потпуно и апсолутно, што ће рећи да оно не би црпело своје постојање ни од куда. Самосавршенство је, дакле, оно које на неки начин нема никаквог узрока. Нити је бестрасно (тј. без тежње ка другом), јер би то значило да је једино, безгранично и неописиво. Бестрасно и савршено нема по природи (никакву) тежњу за другим; нити што друго жели, нити има нагон да се креће ка нечем другом. Ништа, дакле, од онога што је створено није престало да се креће зато што још није досегло до свог првог и јединог узрока (постојања), од кога је и потекло биће свега што постоји, нити је утолило своју жеђ и жељу сјединивши се са оним што представља његов крајњи циљ да би на основу тога могли говорити о претпостојању јединства (у Богу) и о распршивању словесних (бића) у њему, на основу чега би се закључило да је последица овог (распршивања) стварање тела (материјалног света).

О овоме пак сведоче Мојсије, Давид, Павле као и други светитељи и на крају Владика и Господар свих, Христос: први пише када говори о историји прародитеља: “Од дрвета живота да не једете”, или на другом месту: “Јер још нисте дошли до одмора и наследства које вам даје Господ Бог ваш”; други говори: “Наситиће се душа моја када ми се пред очима открије слава твоја” или “Жедна је душа моја Бога живога и силнога; када ћу доћи и видети лицем Бога?” Ап. Павле пишући Филипљанима каже: “Да бих како достигао у васкрсење мртвих. Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Исус Христос”, или Јеврејима: “Јер ко је ушао у одмор његов и сам је починуо од дела својих, као и Бог од својих”. И опет у овој истој посланици потврђује: “Нико не доби обећање”. А Христос говори: “Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити”.

Дакле, уопште ни код кога од створених (бића) није престала сила којом се по природи крећу ка своме циљу, нити је утихнула енергија која их носи ка њиховом циљу, нити је пак тежња која их креће пожњела свој труд: бестрашће и мировање. Само Богу припада савршенство и бестрашће и Он је циљ свега као пуноћа и непокретан и бестрасан. Онима који су пак створени потребно је ићи ка беспочетном циљу како би у овом и овим савршеним циљем престала њихова енергија кретања и њихова жудња, али не да би постала нешто друго по природи, јер ништа од онога што је постало и створено неће се изменити нити изгубити своју природу.

Опет, израз страст (жудњу) треба разумети правилно. Страст овде не изражава силу ка трулежности и промени на горе, већ оно што по природи сапостоји створеним бићима. Јер сва створена бића имају у себи тежњу кретања (ка нечем другом), пошто нису самостална и самопокретна. Ако су пак словесна (бића) створена тад се крећу ка своме циљу, првенствено по природи зато што су створена, а и по слободи свога избора (κατά γνώμην) ради пребивања у добру. Јер циљ кретања свих бића која се крећу јесте да достигну то вечно-добро биће (тј. Бога) и да постоје у њему зато што је Бог почетак (узрок) постојања (као онај) који даје биће и поклања добро биће; (Он је) почетак и крај (циљ свега). Од њега је кретање као наш почетак као и то на који начин треба да се крећемо ка њему, јер је (Он наш) крај (циљ).

Ако се сад аналогно својој природи умно биће креће умно, тада свакако мисли; а ако мисли, онда и воли оно о чему мисли. А ако (га) воли, тежи (ἔκστασιν) му као вољеном бићу, а ако му тежи, очигледно је да се ка њему креће. И опет, ако се креће ка њему, настоји да то кретање убрза и неће стати све док се не сједини са вољеним бићем и од њега не буде обујмљено, и то слободно, по својој жељи, те да на тај начин постане спасено и окружено спасењем да би тако постало онаквим какав је онај који га окружује. Али не да би само собом, тј. својом вољом сазнало оно чему тежи и што га обухвата, већ да буде сазнано и обухваћено и обгрљено од онога који га обухвата; као светао ваздух од светла и као усијано гвожђе или што друго слично овоме.

Ова размишљања нас воде ка оном јединству које ће бити, а не које је било па се распало, у коме ће достојни учествовати, а које сада само наслућујемо и у икони имамо, пошто је изнад свега (набројаног) то чему се надамо, јер као што је написано: то је изнад онога што видесмо и чусмо и замислисмо. А то (чему се надамо) биће, изгледа, потчињење о коме говори божански Апостол (рекавши) да је Син све који су добровољно пристали да буду потчињени, потчинио Оцу. Тим потчињењем или кроз њега, укинуће се последњи непријатељ који је над нама – смрт. Јер као што је нашом слободом у нас ушла смрт и утврдила царство трулежности (ова иста слобода) добровољно се предаје Богу да над нама царује као добар цар и то на тај начин што се одриче оног што ми желимо у корист оног што жели Бог, као што каже Спаситељ, Који у себи одражава оно што ми треба да чинимо: “Не како ја желим, него воља Твоја нека буде”. А са њим и божанствени Павле, будући да се одрекао себе и више нема свој живот: “Не живим више ја, него живи Христос у мени”.

Нека вас не збуњује ово што је речено. Није реч о одрицању од слободе, већ о природном ставу непроменљивом и утврђеном, тј. реч је о слободном и свесном уступку да би ка томе од кога смо добили биће и тежили да се крећемо, како би икона узашла до свог прототипа и као исправни печат са прецизношћу се уклопила у свој прототип. Јер нити постоји нешто друго ка чему би се (створено биће) кретало, нити може (постојати), или јасније и тачније речено, нити може желети што друго, пошто је достигло божанску енергију или, боље, пошто је обожењем постало Бог и већ блаженствује у ономе што је желело, а ка чему је тежило достигавши то што је природно и то о чему је размишљало. И то на тај начин што је Духом досегло томе чему је тежило показујући да је у себи имало самога Бога, који је ово чинио, тако да у свему постоји само једна енергија, Божија, и оних који су достојни Бога или, боље речено, једино Божија која у целини благодолично прожима све који су се удостојили обожења. Зато је потребно да престане свако вољно кретање ка нечем другом, друкчије од оног што се појавило у последње дане као последњи циљ и тежња свих да у њему заједничаре и сходно сили сваког од оних који у њему нераздељиво, да се тако изразим, учествују. Ка њему тежи све што је узвишеног живота и мишљења, “и у њему стаје свака тежња и ничем другом изван овога не тежи, нити пак може тежити, јер ка њему хита свака истинска жеља у коме ће, када достигне, престати и наћи покоја свака теорија” како каже овај блажени учитељ.

Неће, дакле, тада бити ничега што ће се налазити изван Бога, нити ће се што чинити да је насупрот Богу да би изазвало нечију жељу да тежи ка њему. Све ће (Бог) садржати у себи, све што је словесно и све чулно по својој неизрецивој пројави и својим присуством; као што се по дану не виде звезде и не примећује се њихова светлост када се појави сунце са својом јаком и неупоредивом светлошћу, од кога и звезде добијају своју светлост тако да не можемо уочити својим чулима да ли уопште постоје. Када је пак реч о Богу, ово ће бити толико више, колико је удаљена нестворена (природа) од створене и колико се разликују (међу собом). Тада ћемо сазнати суштину постојања (свих)бића, тј. шта су, којим начином (постоје) и ради којег циља постоје и, по мом мишљењу, нећемо више желети да се крећемо ни ка чему. То зато што ће се знање свих и наше (знање) о свима који су мимо Бога окончати и учествоваће и подредиће се и пребиваће наслађујући се, аналогно свакоме, једино у неограничености (Божијој) и необухватности. И то је најважније у философији овог божанског учитеља: ,,Да сазнамо једном (у тој мери) колико смо познани када боголики овај божански, да тако кажемо, наш ум и логос његовим прожмемо и када икона досегне до (свога) прототипа, коме сада тежи”.

Дакле, о томе да не постоји легендарно јединство, него о томе какво ће бити стање будућег века по ономе што се може приметити из сада нам доступних библијских појмова и смисла довољно је ово (што је) речено. Међутим, одавде па надаље говорићемо, с Божијим вођством, о томе на који начин смо део Бога, па смо (од Њега) отпали.

Ко, дакле, зна с којим циљем и премудрошћу је Бог створио бића из небића, и ако бесконачно ? разлици и разноврсности природних бића дода разумну силу душе и њоме (их) истраживачки у мислима упореди са Логосом, по коме су (и створена), зар неће у многим логосима (словесних бића) препознати јединог Логоса, који се разликује у мноштву (посредством) њихове међусобне нераздељивости и несливене специфичности свакога понаособ у односу на друге? И опет, (зар неће препознати) једног (и истог) Бога Логоса, који постоји у многим (створеним бићима) несливено, а који је по себи једне суштине (ἐνούσιόν) са Богом Оцем као што и по ипостаси (ἐνυπόστατον) потиче (од Њега), (зар га неће препознати) кроз (литургијско) уздизање (ἀναφορᾷ) свих ка Њему, као почетку и узроку свега ( и свих ), ,,У коме је све створено: и она на небесима као и она на земљи, била видљива и невидљива, били престоли или господства, или началства или власти: све је од Њега, Њиме и у Њему створено”.

Имајући постојеће логосе створења пре векова у благој (својој) вољи по њима је створио видљиву и невидљиву творевину из небића, жељом и мудрошћу све је створио као што и (даље) ствара, како све уопште, тако и свако понаособ у најпогодније (за њих) време. Ми верујемо да логос анђела претходи (њиховом) стварању, као и логос свега што испуњава горњи свет и свих сила и суштина, логос људи и логос свега што је добило своје биће од Бога, да не набрајам свако посебно. Исти (логос) самога себе са бесконачном својом претежношћу (бића) у односу на све створено неизрецивог и несхватљивог, који је са оне стране свега тварног и сваке уобичајене суштинске и мисаоне разлике и расуђивања, благодолично показује и множи се у свему што је од њега аналогно сваком од њих, и у себи све возглављује, и по њему су, биће, и постојање, и створења, и то на који начин су створена, и на коме су саздана, па било да пребивају или да се крећу (свакако) учествују (део су) у Богу. Све учествује у Богу по томе што је створено од Бога, аналогно Божијој (замисли) о њему) или (учествује) по уму или по разумној својој сили или чулном или животним нагоном или суштински (којим) својством и тежњом, како је веровао велики и божански Дионисије Ареопагит.

Свако, дакле, од умних и мисаоних (створења) анђела као и људи, овим логосом (предназначењем) због кога је створено пребива у Богу и ка Богу (тежи) да би у њему пребивало и каже се да је део Бога и да ће бити (део Бога) кроз претпостојање његовог (логоса) у Богу као што смо већ рекли. Да оставимо по страни то да ће ако се што креће сходно замисли (Божијој) о њему (оно) постати у Богу у коме већ претпостоји логос његовог бића као (његов) почетак и узор. Ако, пак, ништа друго не жели да достигне, до свој почетак (узрока постојања), (онда) не отпада од Бога, већ тачније уздизањем ка Њему постаје бог и каже се да је део Бога тиме што како доликује учествује у Богу, пошто је по природи мудро и промишљено кроз долично кретање достигло свој почетак и узрок. Оно, дакле, нема ништа друго после свога почетка и узрока и замисли по којој је створено да би се према њему кретало и достигло савршенство, до начин којим треба да се креће ка божанском циљу и тако достигне тај божански циљ (замисао) о себи.

Св. Василије саопштава у тумачењу на Св. пророка Исаију говорећи: “Истините Суботе (су) одмор (који је) припремљен народу Божијем, које Бог држи високо (као последњи циљ творевине) ради истинитог (постојања); а достиже у такве Суботе одмора, у којима је свет распет, тј. (онај) који се заиста одвојио од онога што је светско и завршивши у том истом месту духовнога одмора у коме се створио (пресаздао) не удаљава се више из овог места, пошто  у таквом стању постоји мир и блаженство”. Место свих који су се удостојили оваквог блаженства је Бог, по оној записаној ,,буди ми Бог заштитник и место чврсто мога спасења”. У њему су засигурно, логоси (промисли) свих по којима и познаје све пре него што уопште има и говора о њиховом стварању, пошто су (промисли о створењима) у Њему и код Њега као у јединој истини свега. Сва ова (бића), како та која већ постоје тако и она која ће постати, нису у биће дошла истовремено са логосима њиховим, или са знањем Божијим (о њима), већ је свако створено у одговарајуће време по мудрости Творчевој и по (Његовој) замисли о њима, добило је своје биће енергијом (Божијом). А пошто је (Бог) вечни Творац по енергији, ова (створена) бића) постоје по сили (као потенцијална), дакле још не као створена. Јер није могуће истовремено бесконачном бићу замислити пролазна (бића), нити икаква логика може показати да се суштина и надсуштаствено могу појавити као исто, нити се могу поистоветити ограничено и неограничено, или то што је у вези са овим (створеним) са (Богом који је) изван тога, нити се (Он) који се не може одредити никакавим категоријама онога што је поменуто (може изједначити) са оним што се свим овим одређује. Сва створења по природи као и по настанку у свему се слажу са садржином логоса (Божијих) о њима који су изван њих.

Изузимајући, дакле, крајњу и апофатичку теологију о Логосу по којој нити се шта (о Њему) може рећи, нити замислити, нити (Он) може бити што од свега што се о другим (створењима) зна, будући надсуштаствен и (Онај) у коме ништа ни на какав начин не учествује, многи логоси су један Логос и Један су многи. У једном случају, сходно благодоличном у створењима Једнога (Логоса) стваралачком и држећем произлажењу (πρόοδον, енергији) Један (Логос) су многи. У другом, пак, по враћању и по промисли (Божијој) руководећем сабирању многих у Једнога као у сведржитељском центру или (његовој) власти, од кога потиче свака иницијатива и који све сабира (у себи), многи су Један (Логос).

Део смо, дакле, Бога и називамо се (тако) због претпостојања логоса нашег (будућег) постојања у Богу; да смо отпали одозго опет се каже зато што се нисмо кретали (ка Богу) сходно логосу, који је претпостојао у Богу пре нашег стварања и по коме смо створени. Онога који је благодолично научен лако је уз помоћ логоса ствари, и на други начин убедити у оно о чему је реч. Јер ако је суштина врлине у сваком исти тај Логос Божији, што је несумњиво, – онда је суштина свих врлина овај исти Господ наш Исус Христос, као што је и написано: ,,Јер нам постаде од Бога мудрост, правда као и освећење и избављење”, пошто је (Он) у апсолутном смислу ово што се о Њему говори, као мудрост по себи, правда и светост, а не као да је (само) од нас таквим окарактерисана као нпр. Мудар или праведан човек – јер сваки човек ако по непроменљивој (својој) жељи учествује у врлини, несумњиво у Богу учествује (као) у суштини врлина. Јер одгајивши природно семе добра својом слободном вољом, (човек) је показао да је крај (циљ стварања) исти са почетком, и почетак са крајем или, тачније, показао је да су почетак и крај исто. Јер тиме што је истински сагласан Божијем (промислу о себи), а пошто се свему створеном почетак и крај налази у његовом циљу, као што смо убеђени, почетак од кога је (човек) добио постојање и учешће у ономе што је по природи добро, а крај као оно што је достојно сваке хвале и коме је достигао на основу свога убеђења и слободне воље, непогрешиво и кроз истраживање идући и (њему) достигавши постао је бог добиви од Бога обожење, као што се то што је по икони природним добром и слободном вољом кроз врлине уподобило (прототипу) кроз усађену му тежњу ка уздизању и поистовећењу са својим почетком. И тако се испуњава и у вези са овим апостолска изрека која каже: ,,У њему живимо, крећемо се и јесмо”. (Човек) постаје у Богу кроз пажњу према логосу (свога) бића, који претпостоји у Богу, не кварећи га, и креће се у Богу сагласно логосу (свога) вечног постојања, који претпостоји Њему. (Он) у овоме већ постоји, по најбестраснијој тежњи, поистовећен са собом и непокретан, а у будућем веку (постаће) кроз даровано му обожење сагласно, као што смо рекли, претпостојећи у Богу логосима, или тачније, сагласно Богу у коме чврсто стоје логоси добрих (људи), и (који) их љуби и окружује сваком пажњом.

Део је, (дакле), Бога као онај који постоји, због постојања у Богу логоса његовог бића, и као добар због постојања у Богу логоса о његовом добром постојању, и као бог због постојања у Богу логоса о његовом вечном животу, зато што је ове (логосе) (човек) поштовао и сагласно њима делао и што је кроз њих себе у јединог Бога укоренио (поставио, ἐνθέμενος), и једино Бога у себе утиснуо и уобличио. Тако да (човека) можемо назвати богом по благодати, а за Бога рећи да је снисхођењем због човека – човек; и да се у овом циљу распоредила показана сила којом се човек Богом обожује кроз богољубље, а Бог се човеком из човекољубља очовечује и која (сила) по добром дејству у оба правца чини Бога човеком ради обожења човека, а човека богом због очовечења Бога. Логос Божији и Бог жели да тајна Његовог оваплоћења делује увек и у свима.

За онога, пак, који је одбацио свој почетак неприродно се креће ка небићу, а пошто је постојао у Богу због врлинскога логоса (Божијег), који је у њему и који је узрок његовог стварања, и тако био део Бога, с правом се каже да је отпао одозго, зато што се није кретао према овом свом почетку и узроку, по коме, у коме и ради кога је створен. Промашивши достигнуће непроменљивог и увек истог свог узрока слободном тежњом ка ономе што је горе (лошије), (сада) је у променљивом и погрешном и ужасном кошмару душе и тела. Сагласно овом може се буквално говорити о отпаду (од Бога) и то зато што је било могуће да (човек) силом својих душевних потенцијала заснује себе на Богу, а он је боље и истинско постојање слободно заменио лошијим и непостојањем.

Св. Дионисије Ареопагит нас учи да се ови логоси о којима сам говорио у Св. Писму називају предодређења и божанске жеље. Слично (говоре) и они који су око Пантена, који је постао наставник (писцу) “Стромата”, великом Клименту, када кажу да се (логоси) у Св. Писму обично називају божанске жеље. Када су били упитани од неких који су се хвалили својим (јелинским) образовањем: шта мисле Хришћани на који начин (πῶς) Бог познаје бића? – ови су, наиме, држали да он познаје умно умна (бића), а чулно (она) чулна – одговорили су: нити чулно она чулна (бића), нити умно умна. Јер није могуће ономе који је изван (створених) бића да ова познаје на начин како (створена бића) познају (створена) бића, већ тврдимо да Он познаје бића као своје жеље, додајући одговору и логичку потврду. Ако је, дакле, вољом све створио, што нико не спори, и ако Бог познаје своју вољу, што је и поштено увек говорити, а и праведно је, и будући да је свако од створења хотећи створио, Бог, дакле познаје (створена) бића као своју вољу пошто је хотећи (вољно) створио (сва) бића. Полазећи од овога и ја сам мишљења да Писмо говори у складу са овим када (Бог) каже Мојсију: “Познао сам те више од свих”, а о некима ово: “Познао је Господ оне који су његови”,  и опет некима: “Не познајем вас”, свакога, дакле, је припремило кретање да по слободној  вољи, било сагласно вољи и логосу (Божијем), било противно њима, чује божански глас.

Ово и слично овоме је по мом мишљењу подразумевао овај богоносни муж говорећи: ,,Ово боголико и божанско ћемо сазнати када нашим умом и логосом прожмемо Његов и када икона достигне (свој) прототип коме сада тежи”. Истовремено, и са ово неколико кратких речи, а на начин учитеља, одстранио је мисао оних који мисле да је икада (до сада) које од створених бића достигло ову задату границу (циљ) и показао је на који начин смо делови Бога подразумевајући будуће стање блаженог завршетка оних који ка овом уживању хрле непоколебљиво и непроменљиво и који се са надом у ово очишћују. Спознао је да ако бисмо правилно напредовали приступајући једноставно суштином и разумом ономе којега одсјај имамо у (својој) природи и разуму и ми бисмо, мимо сваког истраживања, које само по себи садржи погрешку и неправилности, сазнали сва (бића) на божански начин по (својој) могућности. И не бисмо више били обузети незнањем о овоме, јер бисмо великом уму и логосу и духу, свој ум и логос и дух или, тачније, читавом Богу, себе читаве, уподобили као икону прототипу.

Такође у Беседи о грãду говори ово: “И ове ће примити неисказана светлост и свете и царске Тројице созерцање, које светли јасније и чистије, када се помеша читава са (нашим) умом,  а коју ја управо постављам једино у Царству небеском”. Радост велика обузме и задовољство, да се усудим да придодам овоме своје (речи), сву умну творевину анђеле и људе који ниједан од божанских логоса који је Творац природно саоблично циљу њиховог кретања, нису из непажње уништили, већ су, тачније, мудро сачували себе читаве и непроменљиве, као органе божанске природе, знајући да су то и да ће постати, које  прожима Бог целокупне и без остатка начином (на који) душа (прожима тело), и да ће постати одговарајући и корисни органи Владике као што су то (органи) тела. Употребљава их по својој замисли и испуњава их својом славом и блаженством, дајући (анђелима и људима) и дарујући им вечни и неисказани живот ослобођен од сваке “конститутивне специфичности” и обележја садашњег и кроз трулежност оформљеног живота. Њега неће сачињавати ваздух кога удишемо и издишемо, нити крв која протиче и истиче из јетре, већ Бог у коме сви учествују (заједничаре) и који (Бог) ће на начин (односа) душе са телом постати души (живот), а кроз душу и телу; како то Он зна. Да би (душа) добила непроменљивост а (тело) бесмртност и да би се цео човек обожио делатношћу и благодаћу оваплоћеног Бога, а (при том) остао цео човек душом и телом по природи, и постао цео бог душом и телом по благодати, и потребом у њему апсолутном божанском лепотом блажене славе, после које се ништа не може замислити и постојати величанственије или узвишеније. Јер шта је жељеније од обожења достојних, по коме се Бог уједињује са онима, који су постали богови чинећи све своје кроз доброту?

Због тога су правилно назвали овакво стање уживањем, страшћу, радошћу, које је састављено од божанског разумевања и оног што му следи, уживање у мудрости. Уживање, јер је то крај енергија по природи (тако се одређује уживање). Страст, пак као екстатичку силу која води ка томе што чини (бестрасним) оно што је обухваћено страшћу, по примеру узрочног односа ваздуха према светлости и ватре према гвожђу, указујући објективно и истински и по природи да не постоји ништа друго изван овога што је врхунац бића чему нужно следи бестрашће. Радошћу, пак, зато што она нема никакве алтернативе (ἀντικείμενον), нити као прошлост нити као будућност. Радост називају (оно стање) које нити познаје тугу која је прошла, нити засићење које добија од страха од очекиваног, као што је уживање. Зато су богонадахнута Писма, као и наши Оци, тумачећи на основу њих божанске тајне као карактеристику будуће истине навели – радост.

Ако сам, дакле, на брзу руку и колико зависи од моје маленкости, ипак показао, а на основу природе, Св. Писма и Отаца, да ништа од онога што је створено није престало да се креће, нити је достигло крај који му је поставила божанска замисао, тада је немогуће, такође у односу (на ово учење) и да она (бића) која ће се удостојити постојања у Богу преступе ову основу свега. Јер како је могуће да овоме што је речено додамо у помоћ логичи доказ онима који су се једном по своме бићу већ нашли у Богу да се испуне бунтовничком тежњом, када (Бог) представља испуњење и гашење сваке тежње и то на два начина: с обзиром на одређење онога што називамо пуноћа: или окружени (достигнути) објекти као мали гасе жељу јер су (претходно) чинили да постоји жеља за њима, или као безначајни и неискусни, непристојни и унижавајући одвраћају од себе сваку жељу, те тако настаје природно засићење. Међутим, Бог пошто је по природи безграничан и незаменљив природно је да пре појачава жељу за собом оних који се причешћују њиме кроз заједницу и то – безгранично. А ако је ово истинито, као што јесте, тада није постојало такозвано јединство словесних (бића) које се разделило због засићености постојања у Богу, и својом разбијеношћу узроковало стварање света. У противном би добро, (Бога) учинили ограниченим и безвредним као неко задовољење које је ограничено, и (Он) као узрок и последње испуњење жеље оних који ка њему теже не би био у могућности да их држи у непокретности. Узалудно неки, дакле, тврде да је јединство постојало, јер по мом мишљењу стварају нешто што не постоји. И још теже него што је ово, лажно представљају овог блаженог оца приписујући му ово мишљење на основу кога не само што они мисле да су из претпостојеће врсте живота дошле душе у тела и то за казну због претходно учињених зала, већ и друге варају доказујући да је то логично, и служећи се ауторитетом личности достојних поштовања, чинећи то непоштено и злобно. Али да оставимо њих у њиховој заблуди. Истражимо ми са сваким поштовањем смисао онога што је рекао учитељ разматрајући то и на други начин.

Не мислим, дакле, да се хтело овде говорити о људском стварању, већ о узроку страдања које је иза овог наступило. Оплакао је жалосно стање нашег тела речима: “О спреге и отуђења ! Оно чега се бојим негујем, а плашим се онога што волим”, и тако даље. А чуђење о узроку зала у која смо запали и о најмудријем промислу о њему изразио је речима: “Којом сам мудрошћу окружен, и која је то велика тајна?”, и наводи одмах решење говорећи: “Него је хтео, пошто смо део Бога па смо отпали, да се због достојанства не бисмо погордили и тако надувени похулили на Творца, да кроз борбу и рвање са телом увек гледамо ка Њему, и да буде педагошки и то што је наше достојанство спојено са слабошћу”. (Овим) као да је рекао: пошто је човек створен од Бога Његовом добротом из душе и тела, коме је дата словесна и мисаона душа, што управо значи: да постоји по икони онога који га је створио, да се разумно и тежњом, као и свим силама и целокупном љубављу држи Бога те да се, примивши подобије, обожи. И да се стварањем и промислом о потчињеном и бригом за испуњењем заповести, љубити ближњега као себе, са мудрим отпором према телу уразумљујући га кроз врлине и чинећи га Божијим и заједно са њим а својим посредништвом настани код творца, и да сједини неразрешивом свезом дароване бесмртности себе са њим. Да би постала душа телу оно што је Бог души и да се на тај начин покаже један Творац свих, који аналогно учествује у свим постојећим (бићима) кроз човечанство. И у једном да дођу многа која се међу собом разликују по природи, и да се скупе међу собом око једне природе човека, те тако да постану сва у свима сам Бог, који све садржи укоренивши (их) у себи тако да ниједно од бића нема кретање независно од његовог присуства и да нема у њему удела. Тако ћемо бити и назваћемо се богови, и деца, и тело, и чланови, и део Бога у односу на кретање ка крају и божанском циљу.

Пошто је ово човек и ради тога је створен, а праоцу дата власт над овим, он је то употребио на зло усмеравајући тежњу од дозвољеног ка забрањеном Šа био је слободан или да се прилепи Господу и да постане један дух (са Њим, или да се прилепи блудници и да постане једно тело. Преварен и добровољно се удаљивши од божанског и блаженог циља, уместо да постане бог по благодати, изабрао је добровољно да постане земља.¹ Мудро и истовремено човекољубиво и како доликује Његовој благости. А Он уређујући наше спасење, као нужну последицу бесловесном кретању наше умне силе, љубави, коју смо једино Богу дуговали, а насупрот је Њему окренули, приложио је смрт правилно нас њоме кажњавајући, да би пошто смо заволели небиће кроз патњу некада научили да силу исте ка бићу поново окренемо.

(Григорије) чини јаснијим ово што смо навели говорећи: “Ја сам тога мишљења, да ништа од овдашњих добара није верно људима, нити је дуговечно. Али је боље од било чега другог, мудрошћу и разумом који превазилази сваки ум, од стране Творца уређено, да играјући међу видљивим (стварима) које се мењају и све друго мењају идући горе-доле и поново се враћајући, и – пре него буду ухваћена губе се, да би се, гледајући њихову непоузданост и променљивост, окренули будућности. Шта бисмо чинили да је постојано оно што радимо, а пошто нас је заробило лажно задовољство, и остајући у њему толико колико смо (друго) напустили, (будућу стварност), и тако изгубили сваку могућност размишљања о ономе што је боље и узвишеније од овога што је присутно, као што је то што је по икони Божијој приправљено о чему слушамо сад и верујемо да постоји горе и да нас према себи вуче?” И опет у беседи грађанима (Назијанза) говорећи: “Да познамо ништавност постојања у односу на једину истиниту мудрост, и да ка њој увек пловимо, и да иштемо да нас обасја светлост која од ње долази, па макар то било и кроз познање ненормалности и пролазности онога што се види, а које нас преусмерава на оно што је постојано и вечно”. Дакле, не говори учитељ, по мом мишљењу, горе наведеним речима о узроку стварања човечанства, већ о страдању које је падом уведено у наш живот, као што се јасно и види ако се пажљиво и студиозно истраже ове божанске речи.

Овај дакле узрок, од кога, и због кога и којим (је све створено ни из чега), објашњавају нам наведене речи и изражавају мудро припремано нам спасење од Бога. Објашњавајући узрок ради кога се и збила ова тајна, али говорећи о томе на други начин, говори такође о овоме, тј. о благом циљу, као што показује и место из Беседе на Богојављење: “Ум и чула, одељени тако једно од другог и постојећи унутар својих граница, показују собом величанство Творца Логоса постајући кроз ћутање хвалитељи величанства и његови проповедници. Није дакле створена једна смеса од ових два, нити сливеност од оних која се међу собом разликују, већ је и овде показано обележје мудрости кроз природну савршеност (различитих делова, као што су ум и чула), а што још није потпуни показатељ свега богатства љубави. Овим је хтео Устројитељ да покаже управо (своју) замисао, и створио је једно биће из две природне, невидљиве кажем, и видљиве, створио је човека узевши од већ створене материје тело, са своје стране му је дао живот (који се разуме као душа (створена) по икони Божијој), и тако на неки начин, (створио) други свет, у малом велики, поставивши га на земљу, другог анђела и сложеног поклоника (Божијег)” итд. А у беседи на Просветљење каже: “А ово је исто или слично: да се не би ограничило само на поклонике који су горе, већ да постоје поклоници и доле, да би се све испунило славом Божијом, јер све Богу припада, и зато је створен човек, почаствован да буде створен руком Божијом и као икона (Његова)”. Верујем да је ово довољно, иако је кратко, да покаже целокупну мисао учитеља о ономе о чему је било речо, поготову онима који нису словољубили и који не подразумевају под величином празну самољубивост и ка њој не теже.

Ако се још увек сумња у то у ком смислу смо названи од стане учитеља делови Бога, о томе је већ расправљано на многе начине у тексту који претходи. Да би било, међутим, убедљивије да су ове речи у духу (правилног учења Цркве о овом проблему), довољне ће бити речи Ап. Павла Ефесцима, којим је свети и блажени показао тајну сакривене мудрости у Богу од пре свих векова, којом осветљава живот сваког човека и разгони мрак душевног незнања. “Да вам Бог Гопода нашега Исуса Христа, Отац славе, даде Духа мудрости и откривења да га познате, и просветљене очи срца вашега да бисте знали у чему је нада позива његова, и какво је богатство славе наслеђа његова у светима. И каква је неизмерна величина силе његове на нама који верујемо по дејству силе моћи његове, коју учини у Христу васкрснувши га из мртвих, и посади себи с десне стране на небесима, изнад свакога началства, и власти и силе, и господоства, и изнад свакога имена што се може дати, не само у овом веку, него и у будућем; И све покори под ноге његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је тело њеогово, пуноће онога који све испуњава у свему”. А после опет друго: ,,И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у делу служења, за сазидање тела Христова, док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијег. У човека савршена, у меру раста пуноће Христове; да не будемо више мала деца, коју љуља и заноси сваки ветар учења обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду; него да будемо истински у љубави да у свему узрастамо у Онога који је галва – Христос. Од кога све тело, састављено и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог потпомаже по мери сваког појединачног члана, чини да тело расте на изграђивање самога себе у љубави”.

Не мислим, дакле, да је потребно друго сведочанство овима који су научени поштењу да би се показала истина у коју су Хришћани уверени, јасно спознајући преко ње да смо удови и тело и пуноћа онога који све собом испуњава – Христа Бога, због тога што смо сагласно пре векова, по сакривеном циљу у Богу и Оцу возглављени у њему кроз Његовог Сина и Господа Исуса Христа и Бога нашега. Јер тајна која је сакривена од нараштаја и векова сада се открива кроз Сина Божијег и кроз његово истинито оваплоћење, који је (тиме) сјединио у себи по ипостаси (у личности), нашу природу нераздељиво и несливено, и нас кроз, од нас узетог нашег умно – и логосноодушевљеног, светог његовог тела, као што га је од почетка намеравао себи присајединити и истог бића са собом удостојио зашто смо, и предодређени од пре векова (пре постања), да у њему постојимо као удови његовог тела, на начин како је душа састављена са телом, духом (нас) спајајући и спријатељујући у себи водећи их у меру раста његове духовне пуноће. Показао је да смо и ми ради тога саздани, (показавши) и свеблагу Божију замисао о нама устројену пре векова, не показујући никакву новину која би указивала на промену ове замисли, због чијег је испуњења, али сада на други, различитији начин и дошао.

Заиста нас је Бог створио подобним себи Шда имамо учествујући у његовој доброти иста обележја са његовиомЋ и поставио је циљ још пре векова да у њему постојимо и зато нам је и дао начин да кроз правилну употребу (својих) природних сила будемо доведени до овог свеблаженог циља. Човек је, међутим, добровољно заменио овај начин погрешном употребом физичких сила и да се не би човек апсолутно удаљио од Бога поставши стран (Богу), уведен је други начин – парадоксалнији од претходног и богодоличнији, уколико је узвишеније оно што је натприродно од природног. А то је, како сви верујемо, ова тајна најтајанственијег доласк Бога – међу људима. Јер, како рече божански Апостол: ,,Да је први завет остао беспрекоран, не би се тражило место за други”. Јасно је дакле свима, да је тајна која се збила у Христу на крају века несумњиво потврда и испуњење онога што је у почетку времена промашено у праоцу. Дакле корисно је употребљен назив “део” од стране учитеља, сагласно начину на који смо то објаснили, и свако ко је благодаран душом и у начину истраживања сложиће се да нема ничег нечасног у употреби овог назива, који би у њему изазвао смутњу мишљења, и да је израз “део” једнак изразу “уд” (члан). Јер ако је уд део тела, уд је дакле исто што и део – део ће бити тада идентичан уду. А ако је део исто што и уд, скуп удова чини органско тело, организам, а органско тело сједињено са словесном душом, указује на савршеног човека. Дакле, ако ко каже да је душа или тело део човека или његов уд, неће промашити истину. Опет, ако је словесној души, души човека, тело орган, читаво тело ће испуњавати душа дајући му на тај начин живот и кретање, и као проста по природи и бестелесна не дели се са удовима тела, већ је сви и сваки уд понаособ, сагласно њиховој природи и могућности која је у њима да приме њену енергију, примају, а она је присутна цела и недељива у различитим удовима који је примају, аналогно њеној сили да одржава све удове у јединствено постојање тела. Ово води ка великој и неисказаној тајни хришћанске блажене наде, узевши у обзир слике из ових малих наших примера које одсликавају велике и ради нас (устројене ствари), онога који има проницљив ум и трезвену мисао у односу на ове теме. О претпостојању душа пре стварања тела нико дакле неће учити ко са нама верује Господу, који говорећи о онима који ће устати у васкрсење каже да неће моћи (више) да умиру, тј. због појаве и остварења овог последњег и најчистијег догађаја коме (сада) тежимо. И опет реч: “Сваки који живи и верује у мене неће умрети во вјеки”, указују да је неистинито то да душе претпостоје од вечности. Јер ако је некад (душа) претпостојала, било би немогуће, што смо горе и потврдили, да буде подложна кроз било какву промену, смрти.

Али не би требало излазити ни изван природне логичности утврђујући (тако) непостојеће учење о души ни на чему. Јер ако су душа и тело делови човека као што смо навели, делови садрже нужну зависност у односу према нечему ((садрже, несумњиво, обележје целине)), и они, такозвани делови, упућени су самим својим постојањем ка нечем (целом), као делови који својим јединством сачињавају једну целину – могу се као одвојени једно од другога једино замислити, и то кроз разликовање шта је сваки од њих по суштини - ,  и зато је немогуће говорити да душа, односно тело, као делови човека, претпостоје временски у односу на друго, или наставља да постоји. Зато што (ако бисмо то тврдили) негирали дужно постојање целине за постојање делова. И опет: ако као врста по себи и пре тела постоји душа или тело, а другу врсту сачињава јединство свакога понаособ са другим, или душе са телом или тела са душом, ово чини или из неке страсти, или по природи. Ако ово чине из страсти, страст им је прелаз у оно што нису били, што значи трулежност, а ако то чине по природи, то значи вечно ће чинити због (своје) природе и никад неће душа престати да се сели у тела, нити ће тело кад престати да се сели у душе. Није, дакле, као што мислим, јединство једино са другим и испуњење једног целовитог вида постојања нити у страсти, нити у природној сили ових делова, већ у истовременом њиховом стварању у једно целовито биће. Није могуће, дакле, било којој врсти без трулежности претварати се из једне у другу.

Ако пак, зато што душа постоји и после раздвајања од тела, кажу да може да постоји и пре постојања од тела, држим да им закључак није последица логичности. Јер, није исто говорити о стварању и суштини (једног бића). Прво (стварање) се односи на то кад (је створено), где и због чега, а друго (суштина) изражава постојање шта је (по суштини) и на који начин постоји. А ако је тако, душа постоји вечно после стварања по суштини, наравно не и независно у односу на стварање, већ у вези са тим када, где и у односу на шта. Зато се и не каже за душу после смрти просто душа, него душа човека и то кога човека је душа. Има дакле и после раздвајања од тела обележја целовитог бића у односу на човека чији је део. Исто је и са телом; смртно је по природи, али није независно у односу на стварање (где, када и с којим циљем је створено). Не назива се просто тело после раздвајања од душе, већ тело човека, и то кога (одређеног) човека, иако трули и разлаже се на елементе од којих је и састављено по природи. Има, дакле, обележје човека као целовитог бића у односу на кога је део. Веза, дакле, ових, мислим душе и тела, као (постојање) целовитог човека, кога су, подразумева се, делови, пројављује и истовремено њихово стварање, као што потврђује њихову различитост природа, а да она (разлика) не изазива било какву и на било који начин промену њихових природа.

Није, дакле, могуће наћи, нити говорити о телу или о души независно од читавог (човека). Са сваким (делом) долази и то коме сваки припада, тако да, ако што претпостоји чему треба да се сложимо са тим и коме припада. Зато што је непроменљива веза.

Оволико о овом проблему. И ако ове речи нису изневериле истину, да заблагодаримо Богу који нас је вашим молитвама водио ка правилном размишљању. Ако је где што испуштено у односу на истину, ви можете да приметите оно што је тачно, пошто сте надахнути знањем од Бога, које се тиче овог (проблема).