Мистагогија светог Максима Исповедника

[ivona]

В.  О томе да је света Божија Црква слика само чувственог света

И опет (Старац) је говорио, да је света Божија Црква сама по себи символ само овог чувственог света, имајући божански олтар као небо, а благољепије храма као земљу. На исти начин и свет је Црква: овде је небо слично олтару, а украшеност19 земље  храму.]

Г.  Како и на који начин света Божија Црква символички изображава човека, и сама се изображава њиме као човек

1. И опет говорио је (онај велики Старац), да, по другом начину созерцања, света Божија Црква јесте човек, имајући олтар као душу, а божански жртвеник као ум, и храм као тело. Јер Црква је слика и прилика човека који је створен по слици и прилици Бога. Тако она храмом, као телом, представља моралну филозофију (=практично депање), олтаром, као душом, објашњава на духовни начин природно созерцање, и најзад божанским жртвеником, као умом, пројављује мистичко (тајинско) богословље.20

2. И обратно, говорио је још, да је човек у мистичком смислу Црква, који телом својим, као храном, врлински расветљава држањем заповести фактичну способност душе сходно моралној филозофији (практичном делању); душом, пак, као олтаром, помоћу разума приноси Богу логосе чувствених ствари, пошто их најпре у духу очисти од материје, сходно природном созерцању, и умом, као жртвеником, неким другим многоречним и многогласним ћутањем, призива многоопевано, у неприступачним, непрозирним и непознатим химнама, ћутање Божије.21 И, колико је то могуће човеку, он се сједињује у мистичком богословљу са тим божанским ћутањем, постајући таквим какав и треба да буде онај, који се удостојио близине боравка Бога, и који је запечаћен његовим свесветлим зрацима.

И шта рећи више о овоме кад је св.Максим све објаснио како се одиграва преображај човека и колико је неодвојив од сваког значења Цркве. Али ниједна једина реч није сувишна или недостаје нека друга. Предиван пример задобијене благодати Светог Духа!