Elementi Origenove Hristologije

[Viktor Ljvovic]

''Here are the quaint beginnings of a line of thought that dominates Alexandrian Christology throughout the patristic era, and which manifests itself again, for example, in Origen's teaching that the body of Christ was free from sexual passions''. Origen Against Plato, Mark Edwards, 23. str.  Sta vi mislite o tome?

[andrej]

''Here are the quaint beginnings of a line of thought that dominates Alexandrian Christology throughout the patristic era, and which manifests itself again, for example, in Origen's teaching that the body of Christ was free from sexual passions''. Origen Against Plato, Mark Edwards, 23. str.  Sta vi mislite o tome?

Сексуална страст не припада само телесном, тј. физиолошком, него и психолошком делу човека. Ово је наравно моје мишљење. Рекао бих да је она, заправо, психосоматска категорија. Штета што је ово на енглеском, а касно ми је сада да тражим како је ово Ориген ТАЧНО формулисао на јелинском. Уколико је овде "страст" добар и тачан превод на енглески језик, Христос је имао пуноту људске природе, али ослобођену греха - а страст јесте грех. Проблем је, међутим, ако би се јелинска реч овде могла превести као "жеља," у смислу потенцијала и могућности ступања у плотски однос - пунота људске (непреображене) природе би захтевала постојање тог потенцијала.

У својој интригантној студији о метафизици сексуалности Људи месечеве светлости, Василиј Розанов се бавио и овим сложеним питањем евентуалног "сексуалног потенцијала" Богочовека. За сада, поставио бих само приказ књиге који ми је при руци, а сутра бих можда још нешто написао на ову изврсну тему  bliss jeeee :

ЉУДИ МЕСЕЧЕВЕ СВЕТЛОСТИ

"Почетком XX века, руски писци, песници и философи формирали су покрет који је садржавао идеју симболизма. Та идеја издвајала их је од осталих покрета. Учесници покрета више су волели да кажу како је то посебан начин живота, а не неки уметнички метод или философски систем. Један од главних проблема симболиста био је проблем пола. Први ко је са својим јединственим стилом поставио пол као интелектуални проблем који треба разматрати у виду читања и писања био је Василиј Розанов. Његова особеност била је та што је излагао своје еротске фантазије, не да узбуди, него да запањи читаоца. Поседовао је невероватан књижевни дар који му је омогућио да у своје књиге унесе спознања до којих се тешко долази. Розанов је обоготворио пол, зашао је у проблем пола и све то записао у једној књизи која оставља неизбрисив и прогањајући утисак на читаоца и која има необичан назив: ''ЉУДИ МЕСЕЧЕВЕ СВЕТЛОСТИ(Метафизика Хришћанства).'' То је књига после чијег читања свако постаје упознат са проблемом пола, не остајући индиферентан према себи и другима јер после ове књиге свет и људи се гледају другим очима.

Мора се узети у обзир и то да је Розанов ову књигу писао са малим примесама острашћености, јер он сам је имао проблем са самим собом. Код њега пол не вуче ка разврату, нити ка инцесту, већ га једноставно вуче ка породици, која је њему била највећи проблем. Главни адут његове острашћености непотпуног решења породице, било је повезано са његовим личним животом. Први брак који је завршен разводом имао је са бившом љубавницом Достојевског, која га је много намучила, тако да касније није могао да склопи црквени брак са другом женом са којом је живео у срећи и љубави. Ово су подаци који се могу сазнати од њега јер све што је писао прожето је запањујућом искреношћу. Његова мисао је откровење најинтимнијег кутка свога бића, не покушавајући да се сакрије иза речи. Розанов претура по ''доњем вешу'' интересујући се за ''домаће ствари'', како би проникао у дубину људске душе.

Стари Завет га привлачи више од Новог Завета. То је антиномија пред којом стоји Розанов, где се он одлучује за благослов сваке људске радости прожето страшћу и за библијско преобиље стада и добара овога света. Розанов је психолошки био јудофил, али је политички иступао као ''антисемит''.

Читајући ову књигу открићемо живог човека јер овде нам се аутор показује без маске. Може се слободно рећи да ова књига представља неку врсту опита како се човек бори сам са собом. Розанов је у књизи изложио неке своје мисли са којима се не можемо у потпуности сложити, али он их је избацио из себе, показавши тако своје право лице. Таквим невероватним личним односом са читаоцем буди нам жељу да га разумемо и за оно што није у праву.

У многим стварима Розанов је сличан Фројду, што за оне који су читали Фројда може представљати велико изненађење када се буду срели са ''Људима Месечеве Светлости.'' Посебно из разлога што Розанов проблем пола сагледава кроз хришћанску призму, много година пре него што је Фројд сагледао кроз атеистичку. Оно што у књизи оставља прогањајући утисак и неизбрисив траг на читаоца јесте Розановљева теорија о скалама. Наиме, он је поделио људе, мушкарце и жене у скале од +7 до -7, што значи да мушкарац +7 представља мушкарца у правом смислу речи, док жена -7 представља жену у правом смислу речи. Како се скала спушта мушкарац је све мање мушкарац док на -7 не постане жена, а жена је све мање жена док на +7 не постане мушкарац. Можда овај пример најбоље осликава однос између мушкарца и жене и можда нам он може помоћи у трагању за другом половином. Василиј Розанов приступа кључном проблему узајамног односа секса и културе. То извлачи из примера културних јунака свих времена који су припадали људима са ''својеврсним, често слабим полним животом''. Розанов је њих назвао ''људима месечеве светлости'', ''мушкарци-дева'', ''урнинзи'', који се на поменутој скали одликују цифром 0 + -. Ово је део књиге који је најпроблематичнији јер овде Розанов напада православну аскезу, због чега су га многи назвали јеретиком. Проблем је у томе што не можемо назвати тек тако јеретиком, некога ко у целом свом животном раду, до своје смрти није јавно иступио против Цркве и који није био острашћени богоборац иако је имао моменте искушења да напада хришћанство. Чак га је и његов велики пријатељ отац Павле Флоренски упозоравао да ће раскинути пријатељство са њим уколико настави да напада Хришћанство. Насупрот томе, његово се срце пред смрт испунило јеванђелским миомиром васкрсења и као велики покајник се причестио и упокојио у току обреда. За њега се зато не може казати да је био јеретик јер који још јеретик умире са вером у Христа као Сина Бога Живога."

ђакон Ненад Идризовић

Часопис ЈУСТИН 01/2003

[Viktor Ljvovic]

Da li se pravoslavna Hristologija ikada doticala ove Origenove teze?

[andrej]

Da li se pravoslavna Hristologija ikada doticala ove Origenove teze?

Врло тешко питање које би захтевало да најпре дефинишемо шта сматрамо под православном христологијом. У неком смислу, њој могу да припадају и размишљања Оригена и Розанова - у другом, то су само Васеленски Сабори Цркве. Између ова два, налазе се мишљења светих отаца и православних теолога. Зато Ваше питање није ни најмање једноставно, али вреди размислити и формулисати и неки потпунији одговор.