СВЕТА ЗЕМЉА-МАЛИ ПОДСЈЕТНИК ЗА ХРИШЋАНСКО ХОДОЧАШЋЕ

[stranik81]

Помаже Бог и поздрав свима на форуму. Ја у неку руку нисам уопште нови како каже статус. пошто пратим форум дуже времена и добрих и квалитетних дискусија има на којима је углавном све битно речено, али и оних које од честе канонаде маратонских препирки немају никакав смислен крај. Елем, нисам могао да запазим на форуму има ли икаква тема о ходочашћима у Свету Земљу, нарочито неки текстови типа подсјетника или савјета, па бих дао свој допринос томе једним текстом. Саставио га је мој добар пријатељ на наговор једне сестре која сада за Васкрс иде у Јерусалим. Па, свима онима који имају једног дана намјеру да посјете света мјеста, вјерујем да ће овај мали приручник добро доћи.

СВЕТА ЗЕМЉА – ПАРЧЕ НЕБА НА ЗЕМЉИ.

Мали подсјетник практичних правила и савјета за хришћанско ходочашће

Света Земља. Постоје ли игдје другдје у било којој култури, језику, области људског друштва, постојања и развијања овако кратке двије ријечи које крију један без имало персонификовања океан толико богатог, несагледивог и надасве мистериозног и никада до краја откривеног садржаја – историјског, религијског, културног, геополитичког, стратешког, и у свему томе обавијеног једним тајанственим, чудесно сведржећим смислом непоновљиве и потресне судбине једног у географским параметрима тако малог простора, који ће миленијумима бити практично олтар васцијелог људског човјечанства кроз све нама познате добро организоване цивилизације, олтар на коме ће се приносити  као својеврсна жртва људска достигнућа и неуспјеси, порази и побједе, крв и патња, туге и жалости, врлине и узлети људског духа. Заиста, не би нимало претенциозно било рећи да је Света Земља у ширем смислу са Блиским истоком, тачније источно-медитеранским басеном центар свих пресудних збивања у бурној историји људске цивилизације у сваком погледу.

У историјском погледу, она се може сматрати колијевком човјечанства. Мјесто гдје је почела историја, а гдје ће се по многим убјеђењима (додуше религијским монотеистичким) и завршити историја људског рода.

У религијском, она је за све религије (оне најдоминантније на планети – хришћанство, јудаизам и ислам) светиња над светињама и како рекох врховни олтар на коме су народи приносили најбоље плодове својих духовних, културних и цивилизацијских достигнућа; сваки своме божанству. За нас хришћане, посебно православне, Света Земља је била и остала улазна и излазна врата – улазна за Бога нашег у људски род, а излазна за обоженог човјека који напуштајући овај пролазни свијет као узбуркано море, заправо је улазио у нови и непролазни. То је простор гдје је Бог, у кога ми хришћани вјерујемо, благоизволио да успостави са човјеком много ближи контакт него било гдје другдје, гдје је на много врло очигледних начина пројавио своје присуство и своју бригу (како би ми рекли домострој спасења) за постојање и о(п)станак људског рода кроз миленијуме. Једно пажљиво и од зла чисто срце овдје може осјетити врло опипљиво у непрегледним траговима присуство Бога и свједочанство његовог премудрог активног учествовања у судбини народá. Свака стопа је овдје светиња, предање вијековима и миленијумима старо. Што рекао један наш владика „кад одете тамо ви тачно осјетите да сте у доба старозавјетних патријараха, у доба апостола“, толико је тамо та древна историја жива и реално присутна и данас.

У геополитичком и стратешком контексту, то је територија хронолошко-историјски посматрано са највећом концентрацијом конфликата и сукобљавања интереса разних врста. Територија око које се непрестано воде ратови, крвави војни, подмукло димпломатски, а у задњих пар деценија уз све то и медијско-информациони. У добу свемоћне диктатуре медијских диносаура који грандиозним таласима информација из сваког ћошка земаљске кугле прождиру сваку људску слободну мисао, свјест и духовно прегалаштво, релативно честе и оскудне информације које долазе из овог дијела свијета, о терористичким нападима Хамаса и Хезболаха на Израел, одмазда Израела, вјечито трајање преговора Израела и Палестинаца без икаквог договора, илегално и брутално ширење јеврејских насеља на палестинске територије, напади на туристе итд. још одавно су постале нешто у јавности општеприхваћено и монотоно уобичајено.

Та тензија, толика нетрпељивост између народа који тамо живе, три религије, је толико дубиозна да се примјећује на сваком кораку и осјети у ваздуху. Тамо је немогуће и замислити да Јевреј са својом кућом буде комшија Палестинцу; њихове територије су раздвојене по неколико километара дугим и неколико метара високим бетонским зидовима на којима се налазе безбједоносни видео надзор, а прелазак из једног у други дио је могућ једино иностраним туристима на контролним пунктовима уз огромне мјере безбједности. Хуманост и међусобна солидарност у кризним ситуацијама не само на релацији Јевреји и Палестинци већ и шире, је исто тако врло ријетка појава. Међусобни бракови су велика опасност за оног ко се упусти у такву авантуру с тим да та опасност (у неким случајевима може бити и са смртним исходом преступника) искључиво долази од најближих па чак и од властите породице. Једном ријечју, тамо никад нема, никад није ни било нити ће вјероватно икада и бити стабилног и на дуже стазе одрживог мира. Нпр., тамо је сасвим нормална, а за нашу европску свијест (чак и нашу балканску навикнуту на честе ратове) просто несхватљива, у мирним периодима појава сталног присуства добро опремљене и наоружане војне силе у свакодневном животу тамошњих људи. Код Јевреја је то очигледно чак и дотле да можете на многим улицама, по парковима, кафићима пограничних градова и насеља виђати мушкарце и жене у цивилу модерно обучене са аутоматским оружјем око рамена, поред припадника регуларне војске! Како смо се распитали, то су заиста цивили са дозволом за оружје.

Зашто је то тако? Зашто се вијековима баш око тог парчета наше планете толико интензивно вијековима воде борбе за превласт, не можемо да знамо. Зашто је та земља толико важна неколиким народима, све три религијама на то питање нико нема потпун и смислено свеобухватан одговор?  То је једна велика тајна једино Богу позната. Нама који се зовемо хришћани, немогуће је у свим тим догађајима и данас не видјети библијску позадину. Библија, као књига над књигама, посебно старозавјетни дио, пуна је недвосмислених и истини понајближих одговора на ова питања. Библија је тијесно везана за овај простор који је практично њена кућа и ово парче неба на земљи је апсолутно и данас библијско и то не само у смислу прохујалог историјског времена, већ и у контексту будућих драматичних догађаја у човјечанству описаних у Библији (у Откривењу Јовановом), а који тек треба да се десе чекајући вријеме свог несумњивог испуњења.

Овај текст није увод ниукакву стручну ни научну студију, већ својеврсна увертира у један кратки практични подсјетник најважнијих правила и савјета којих сваки искрени и у Бога вјерујући, а прије свега црквен ходочасник треба да се придржава ако потајно жели и очекује да доживи и осјети свештену и древну љепоту Свете Земље. Он је писан на основу искуства и доживљаја једног ходочасника на једном таквом ходочашћу старом неколико година (тачније о Васкрсу 2006 год.). Писан је и као посљедица жала (жаљења и туге) писца ових редова због тога што из незнања и објективних разлога није адекватно био припремљен ни духовно, а ни едукативно-информативно за један овакав јединствен догађај (за многе и једини) у животу хришћанина. Тек на основу и након свега проживљеног на једном путовању писац ових редова је схватио прилично шта је пропустио у припреми за путовање и из те освјешћености родила се свијест о потреби одговарајуће припреме за ходочашће, нарочито за оне којима ће овакво путовање бити можда и прво и последње у животу. То је био и главни мотив састављања овог кратког и надамо се мултикорисног подсјетника.

Дакле, да кренемо редом, ходочасниче.

1) Прије свега, треба да си крштен/а у Православној цркви;

2) Ову ставку ћу посветити избору агенције или групе с којом се путује. У зависности од финансијских могућности, мораш пажљиво да одабереш агенцију или групу с којом путујеш. То мора бити врло добро организована група са квалитетно урађеним програмом путовања и са благословом надлежног епископа или ако се ради о агенцији са одговарајућом лиценцом министарства, али опет би било пожељно да агенција има благослов. Благослов је битан искључиво из једног разлога: све групе би требале у програму путовања да имају уплањену обавезну посјету Његовом Блаженству Патријарху јерусалимском и узимање благослова од њега са обавезно поклоњеним васкршњим јајетом (то је велика радост за ходочасника коју писац овога није имао прилику да осјети из разлога који слиједе даље у тексту), али у данашње вријеме на „тржишту“ српских агенција и разних ходочасничких група и организатора,  веома је мало оних који испуњавају ове услове. Значи, нипошто не путовати са којекаквим анонимусима који немају ничији благослов били они чак и у мантији (извјесни јеромонах Душан из неког манастира у Србији типичан примјер тога; рецимо, начин на који дотични води путовање, његови одређени ставови које пласира приликом представљања светих мјеста су скандалозни, али то није тема овог писања). Они немају приступ Патријаршији и Патријарху и зато воде људе само по мјестима већином без дочека и контакта са клиром (монаштвом, владикама итд. што није обавезујуће за домаћина, али је некад пожељно) Јерусалимске патријаршије, зато што њена администрација сасвим оправдано не прима оне који немају чак и писмени благослов надлежног епископа.

Даље, једна озбиљна група мора имати у свом путовању најмање једног свештеника који ће по потреби бити вјерницима на услузи по питању најприје Св.Тајне исповијести, али и других разлога (благосиљање обједá, по потреби богослужења, причешћивања итд.). Затим, озбиљна група или агенција би требала имати, ако не у писаној, али оно барем у усменој форми, сваком ходочаснику саопштена правила једног кодекса доличног хришћанског понашања на цијелом путовању и одређене мјере санкционисања у случају кршења истих, но ово сад би неко могао протумачити као цијеђење комарца, али овај проблем итекако утиче на „успјешност мисије“ на личном плану. Таква ригорозност ако је имају агенције била би посљедица прилично недоличног понашања појединог броја ходочасника, који су, очигледно недовољно црквени нити свјесни значаја мјеста која походе, правили одређене испаде и тако другима реметили (пијанке по хотелима, гласно и навијачко пјевање недоличне музике у аутобусима итд.) духовну атмосферу и сврху путовања. Ту је затим итекако битно питање квалитета водича (његово познавање историје Свете Земље како опште тако и библијске, страног језика, сналажење на терену итд.). За све то треба се помно распитати код организатора. И на крају закључак ове ставке. Мени су познате само двије агенције које данас у нашој Цркви на иоле озбиљнијем нивоу могу организовати једно ходочашће – „Доброчинство“ Београдско-карловачке митрополије, „Двери“ (колико знам) с благословом Шумадијског епископа и „Светињама у походе“ Епархије бачке.

3) Припрема потребне документације по инструкцијама агенције.

4) Едукативно-информативна припрема за путовање је круцијално важна. Ту спада најкасније на 3-4 седмице прије поласка одвајање сваког сата слободног времена за активно читање релевантне литературе (Свето Писмо, разна новија и старија биографска и публицистичка издања на ту тему), кориштење тематских видео и аудио садржаја (серијал емисија о Светој Земљи аутора хаџи Драгана Поповића, затим фантастични серијал „Пут у Св.Земљу“ Мире Лолић на РТРС, редовна емисија на радију Светигора „Јерусалим од злата“) итд.

5) Духовна припрема. Ова ставка може многима бити повод за неразумијевање и саркастичну критику или релативизацију око тумачења исте, што зависи од духовног стања, расположења, мотива и очекивања од ходочашћа, али ја бих ипак изнио једно субјективно виђење овдје. Важно је да се духовно припремиш, а то би онако паушално значило да барем у последњих 3-4 седмице мало промијениш свакодневни начин живљења у правцу апстинирања од сувишних друштвених активности (нпр.мање беспотребних дружења и празнословљења да би се имало више времена за молитву, размишљање о прочитаном, мање викенд-излазака ако су млађи у питању), што веће или потпуно уздржавање од конзумирања медијског садржаја (тв програми, новине, интернет друштвене мреже итд.) и наравно редовно учешће у црквено-литургијском животу. Да напоменем, ове посљедње двије ставке треба узети у обзир са максималним расуђивањем и ускладити их са породичним, пословним или др.обавезама и у складу са могућностима. Било би пожељно ако је то могуће за тих пар седмица да се ослободиш свих обавеза (годишњи одмор, пауза од студија итсл.) и у чешћој самоћи посветиш се припреми.

6) Сада иду припреме техничке природе. Прва би била прибављање одговарајуће и прикладне одјеће. Да ли ће звучати ригидно и заостало или не на сваком појединцу је да просуди, али би било итекако пожељно да женске особе користе дуге сукње и макар мајице са кратким рукавима, док мушкарцима обавезно дуге хлаче и најмање такође мајице краћих рукава. Ако низбог чега другог оно барем због посјете руским манастирима гдје Руси, како монаси тако и њихови вјерници заиста строго пазе на овај вид личне културе. Неколико сестара из наше групе је видно осјећало нелагоду због неприкладног облачења управо на овим мјестима, али и другим. Препоручујем ти понијети и јесењску одјећу (дуге мајице, лагане јакне) због веома хладних вечери и ноћи. Из тог разлога добро се распитати пред сам полазак о метеоролошким прогнозама за тај регион.

7) Поред путне торбе за свим потребним личним стварима, обавезно набави један руксак већи од

школског, који ће служити искључиво за једнодневно чување и складиштење свих потребних ствари на свакодневним и цјелодневним путовањима. Ту спадају храна, пиће и сви сувенири купљени, поклоњени или прибављени на неки други начин (рецимо, слободно је узети као сувенир каменчиће или комадиће дрвета на неким значајним мјестима – Гора кушања, Тавор, Хеврон, Кана галилејска итд. и то на локацијама гдје то изричито није забрањено).

8) Обавезно спремити малу лични апотеку – аналгетици, таблете за мучнину у вожњи, фластери и завоји, креме или масти против жуљева итд.

9) Тамо комунална вода нигдје на јавним мјестима (хотелима, ресторанима) није за пиће осим на одређеном броју чудотворних извора, тако да се искључиво купује и треба је увијек имати у довољним дневним количинама због великог напора цјелодневних обилазака широм Свете Земље. Пластична амбалажа се такође може искористити у сврхе из следеће ставке.

10) Ову ставку бих посветио љубитељима сувенира или по хришћански светиња, који имају жељу да формирају једну личну мини-ризницу, а итекако у њој има шта да се нађе. На првом мјесту то је вода из чудотворних извора (као што је извор у Благовештенском манастиру у Назарету на мјесту гдје је Пресвета Дјева примила Благу вијест и слободом своје узвишене и продуховљене воље пустила „зелено свјетло“ за почетак велике Тајне Оваплоћења, и др. мјестима). За ову сврху припреми што више мањих или већих пластичних флашица. Исто тако, флашице су у великом броју потребни и за уље из кандила. На неким мјестима је могуће купити флаширано освећено уље, али у многим манастирима и црквама практикује се тражење уља из кандила над чудотворним моштима, испред чудотворних икона и ту су монаси, барем у моје вријеме, били веома сусретљиви. Ако си склон/а прецизном идентификовању одређене светиње обавезно купи неколико блочића самољепљивог папира и неколико квалитених оловака за обиљежавање светиње (из којег манастира, мјеста, датум итд.); Као што рекох, на многим светим мјестима могуће је узети камење, комадиће дрвета и остало из природе, а да би се сачували обавезно узети неколико паковања врећица за замрзавање уз (не)обавезну идентификацију. Неки су практиковали да одавде понесу по неколико нових пешкира или каквог другог за ту сврху припремљеног платна, тако да би након својеврсног ритуала мануелног освећења платна (слободан избор појединца) додиром са великим светињама (плоча Христовог Гроба, рупа на Голготи гдје је био пободен Часни Крст, мјесто гдје је засађено и израсло Дрво за Часни Крст итд.) могли дијелити комадиће платна другима као светињу. Ако ни због чега другог, ово није лоша идеја из једног разлога: горе побројана и друга велика света мјеста имају изузетно јак и невјероватан мирис који након неколико секунди трљања платна по њима остаје и осјети се веома дуго на платну. Ако ниси шкрт/а и желиш да подијелиш дио тих светиња, а с њима и дјелић своје радости и благодати, овдје бих још додао да је пожељно да купиш једну врећицу од 100-ак малих крстића које ћеш дијелити. Такође, ту долазе и остале „ситнице“ (иконице, тамјан, смирна, мирисна уља предивних арома која нису пуно скупа итд). Тамјан сам рецимо ја за себе, прије свега осталог, куповао по неколико килограма различитих мириса и веома је квалитетан (цијена у то вријеме је била око 20 до 25 америчких долара колико се сјећам. Иначе, постоји ту заиста разноврстан избор свакојаких сувенира у бројним продавницама што манастирских, што приватних. У Јерусалиму у грчком кварту Старог Града (степеницима) неких 100-ак метара више Храма Христовог Гроба, постоји један број таквих радњи у власништву Гркá (чувени Димитрије који и српски лијепо прича), али је роба ту прилично скупа. Међутим, оно што је вијековна одлика блискоисточне трговине (практично постулат) је да ништа нема своју коначну цијену. Тамо је све на цјенкање што је у малим радњама на базару, на тезги и то се мора имати у виду ако не желиш да те дословно опљачкају, а они су сви у томе мајстори.

11) Валуте које се примају су израелски шекел, амерички долар, а за еуро мислим такође да иде, јер је још тада био допуштен, али понегдје. Но за сваки случај припремити највише америчких долара и обавезно што више ситних новаца за остављање прилога, понегдје чак (у појединим мјестима под контролом Израела, Католичке цркве) и за плаћање улаза, иако ријетко додуше. За личне трошкове да би се човјек солидно снабдио потребним сувенирима, додатна исхрана, пиће неопходно је најмање још око 350-400 амер.долара поред цијене аранжмана.

12) Првих дана када се дође тамо одмах се распитати, чак и инсистирати код водича да се купи у Јерусалиму или неком манастиру тзв. стихар, једно посебно одјевно платно предвиђено за купање у ријеци Јордан у јеврејском за ту сврху изграђеном комплексу Јарденит (гдје се плаћа улаз). Ово причам из разлога што је у нашој групи по том питању и на тај дан настала права збрка тако да су многи оставши кратких рукава за стихар морали да се купају у својој одјећи; наравно да неки и нису то учинили.

13) На већини мјестá дозвољена је употреба фота-апарата, видео-камера, диктафона итд., али тамо гдје је то изричито забрањено то се мора поштовати, јер су Јевреји и њихови закони веома ригорозни по том питању. У стању су да наплате астрономске казне за прекршај. Иначе, видјећеш само колико је то вриједан народ са тако организованом државом да просто застаје дах. Рапидно се изграђују и шире, држава води посебну бригу о апсолутно свим виталним областима развоја друштва (популациона политика, привреда, војна индустрија, наука итд.), инфраструктура је фантастична, а сваки педаљ веома сурове природе је максимално рационално искориштен уз примјену неких патентираних технологија (нарочито у пољопривреди) које су постале хит у свијету („кап по кап“ наводњавање плантажа, нпр.). Не смијем ни замислити шта би се десило са Србијом када би се тај вриједни и домишљати народ доселио ту.

14) Ко има потребу да оставља имена да се спомињу у светињама обавезно да купи неколико блочића обичног папира и да уписује имена за здравље својин најближих и за покој душа упокојених (код ових спискова обавезно изнад ставити мали крстић). Обавезно да се имена пиши латиницом и штампаним словима. Не треба претјеривати у броју имена, него углавном чланове својих породица и оне којима је то најпотребније.

15) Ако имаш навику и обичај да узимаш благослов од свештеног лица, обавезно да научиш неколико ријечи: „Евлогите, патер“ или ако буде архијереј „Евлогите, деспота“(на грчком и то је најчешће кориштено уз руски), „Блес ми, фадер“ или томе слично (на енглеском, врло ријетко); на руском као код нас. Ово важи само за (прилично ријетке) ситуације ако ти се деси да случајно сам/а наиђеш на свештеника, владику или чак Патријарха. Не би ово спомињао да нисам имао такав случај. Иначе, обично кад се узима благослов то ради цијела група.

16) Ако си чуо/ла за велико и јединствено у свијету божанско чудо силаска Благодатног огња, које се дешава сваке Велике суботе око подне, а желиш свим срцем да га ближе видиш и доживиш онда послушај још један савјет. Обично се на тај величанствени догађај креће у раним јутарњим сатима (око 5 сати или чак још раније) да би се могло доћи на вријеме у првим редовима и ући на неку од капија у порту велике комплекс Цркве Христовог Гроба (саграђене од св. цара Константина и мајке му Јелене у 4.в.). Тај дан и тај догађај спадају у категорије јавних окупљања највишег безбједоносног ризика, па стога јеврејске власти сваке године са великим бројем полицијских снага обезбјеђују овај догађај. Негдје око 7 сати или раније се отварају капије да би се маса људи пуштала у порту и сами Храм у који може стати око 10000 хиљада људи. Десетине хиљада људи од раних јутарњих часова хрли ка Храму да уђе у њега и заузме што боље позиције за посматрање ового чуда. То пропуштање вјерника из цијелог свијета и свих хришчанских конфесија траје негдје до 9 или 9.30 ујутро (тако је биле те 2006 г.), а затим јаки кордон добро опремљених израелских полицијских специјалаца затвара пролаз на улазним вратима Храма. То значи да је Храм дупке пун и све што вјерници, који остану напољу, буду доживјели ће бити само слушање у почетку громогласних радосних узвика и крика одушевљених ходочасника изнутра и након тога послије 15-ак минута од руке до руке примање Огња и на своје свијеће. Дакле, поента ове ставке је порука: ако желиш да видиш св. Огањ код саме Кувуклије (мјеста гдје је Свети Гроб, у коме силази Огањ Патријарху),  онда немој ићи на св.литургију (која почиње у 9 ујутро на Велику суботу) у арапски храм св.апостола Јакова, који се са лијеве бочне стране (од запада према истоку гледано) наслања на порту великог комплекс-Храма и то код једног од тих улаза у порту. Света Тајна Причешћа се може примити на следећој поноћној Васкршњој литургији у великом комплекс-Храму и то у такође великој цркви Христовог Васкрсења која се налази под његовим сводовима.  У том контексту треба споменути и наредну ставку.

17) Обичајна пракса је да се за паљење свијећа Св.Огњем припреми два свежња од по 33 воштаних свијећа симболишући тиме по неким тумачењима Христове године и двије Његове природе – Божанску и човјечанску. Ако практикујеш иначе паљење свијећа, мораш обавезно да понесеш неколико кила свијећа којих у Св.Земљи нема купити нигдје, барем не од воска, да би их могао/ла палити на разним мјестима.              

Ето, то би било то, драги/а  ходочасниче/це. Желим ти срећан и Богом благословен пут и надам се да ће ово мало писаније бити од користи ка постизању циља твог ходочашћа.

Марта 2011 г.Г.                                                                                         Један ходочасник

http://www.easy-share.com/1914431242/uputstva za hodocasce u Sv.Zemlju.pdf