Свети Дух и Есхатон- Владика др Игнатије Мидић (у три дела)

[Guest - . . .-]

(...) Пре него што почнемо са систематским истраживањем учења о есхатону(=будући век тј будуће Царство Божије),потребно је нагласити да већина истраживача на Западу није била у стању да есхатон повеже са делатношћу Светог Духа и његовом евхаристијском пројавом.Најчешће се есхатон поистовећује са неком врстом Аристотелове ентелехије.Ово је створило на западу активистички дух који је у односу на делатност Духа протумачен као људска делатност која доноси есхатон у историју,тј рај на земљи.Тако есхатологија(=учење о есхатону- будућем веку тј будућем Царству Божијем) се схвата као дело човека,а Дух Свети се посматра углавном као сила која надахњује и помаже човеку на путу ка остварењу Царства Божијег у историји.

Ни занимање православних за пневматологију(=учење о Духу Светом) у овом периоду није је повезало са есхатологијом.Есхатологија је остала заточеница оригенистичке мисли.О њој се говори најчешће као о загробном животу душе  и као последњем догађају када ће све душе доћи на последњи и страшни суд.Већина православних богослова,осим часних изузетака,пневматологију је посматрала изолованом од есхатологије и од еклисиологије(=учење о Цркви).Римокатоличко схватање пневматологије(=учење о Духу Светом) и њеног места у еклисиологији,које је формирано једним делом и захваљујући погрешном учењу Западне Цркве о исхођењу Светог Духа и од Сина(Filioque),увело је еклисиологију у христомонизам.То би значило да икономија спасења искључиво зависи од Христа.Христос је схваћен као индивидуа.Он је својим земаљским животом завршио дело спасења и вазнео се на небо.Црква као заједница је пре свега,историјска и универзална заједница која последује Христу.Римски папа је схваћен као намесник Христов на земљи кога Црква као народ у расејању тј. као скуп индивидуалних хришћана, треба да слуша и прати на путу ка Царству Божијем.Дух Свети је схваћен као онај који помаже вернима у овом делу.Црква као Тело Христово на Западу је схваћен као индивидуални Христос продужен у векове.

Као реакција на овако схватање Цркве,међу неким православним богословима нашег времена појавило се мишљење да спасење зависи и од Духа,а не само од Христа.Неки су ,међутим,у превеликој жељи да нагласе улогу Св.Духа у Цркви отишли у другу крајност.По њиховом мишљењу ,делатност Духа Светога је потпуно независна од личности Христове.На тој основи је један од познатих богословских мислилаца нашег времена конципирао и једни такву тезу по којој постоји посебна икономија спасења Сина ,а посебна Духа Светога(Ово мишљење заступа В.Лоски под утицајем ранијих богослова који су се бавили овом темом А.Хомјакова,Н.Афанасијева а слично мишљење су заступали Б.Бобрински и Н.Нисиотис)

Истовремено ,а у жељи да се нагласи важна улога Духа Светог у Цркви,дошло је до неке врсте одвајања делатности Духа Светог од Христа.Тако је код некох од богослова,као што су Хомјаков и Лоски,духовност била погрешно схваћена и претпостављена као независна од Литургије и Цркве као јерархијске институције.Делатност Духа Светог не само да се не ограничава на Литургију и јерархијско устројство Цркве(=поредак у Цркви),већ их често укида,представљајући тако фактор потстицања индивидуализма у Цркви,на штету њеног заједништва и јединства које се остварује у епископу као Христу,кроз Литургију.Духовност се сада огледа у либерализму и у независности чланова Цркве,не само у односу на институционализам,већ и на Литургију и црквено јерархијско устројство.

Овакво гледиште и схватање духовности чини се није изазвано и утемељено само на тежњи да се Дух Свети покаже као конститутивни чинилац у Цркви ,а у супротности са римокатоличком пренаглашеношћу  христологије над пневматологијом,Оно се јавља и као као последица негативног утицаја схоластичког богословља Римокатоличке Цркве на православно богословље  као и утицаја протестантизма,Наиме од када је у школском богословљу Православне Цркве дошло до оне исте вештачке поделе јединствене икономије спасења,која се већ догодила на Западу,на засебне области,међу собом независне,као што су:христологија,пневматологија,еклисиологија,есхатологија итд., ово је имало последица и у животу Цркве.Христологија је поистовећена са институционалношћу Цркве,док је пневматологија схваћена као живот слободе,који се мање- више поистоветио са монашким подвигом и одвија се изван јерархијског система Цркве.

Овакво схватање пневматологије је код многих хришћана имало за последицу стварање убеђења да се Дух Свети пројављује кроз поједине људе,харизматике,мимо црквених институција,посебно мимо Литургије и епископа,и да је Црква харизматично друштво,а не Евхаристија,тј есхатолошка заједница и јерархијска институција.Отуда у наше време све више расте број духовника и духовних стараца,који независно од епископа постају духовни вођи осталим хришћанима на њиховом путу спасења.Делатност Духа Светога протумачена је тако да Дух Свети ствара слободне хришћане,независне од структуре Цркве,штавише,на штету и разбијање те структуре ,а самим тим и њеног јединства.Ово доводи скоро дотле да се у Православној Цркви показује отворен сукоб између јерархијског устројства и делатности Духа Светога сличан оном у протестантизму,познатим под именом Amt und Geist.Тако је нехотице Дух Свети постао неконститутивни елемент Цркве.Дух Свети (по том римокатоличком и протестантском гледишту наметнутом појединим данашњим православцима) није тај који уствари гради Цркву око епископа и у епископу,показујући је тако Телом Христовим и есхатолошком заједницом многих у епископу као христу него гради добре хришћане као индивидуе.Црква је схваћена као скуп индивидуа,које теже да је свака независна од друге.Тако се десило да центар јединства у Цркви не буду више епископ и Литургија,него духовни старац.Ово је имало за последицу да се данас духовност одвија мимо и изван епископа,а што не би био случај да се извором духовности и духовног живота сматра есхатон(=будуће Царство Божије),односно Света Литургија као икона ехатона тј будућег Царства Божијег,чији је иедини началник епископ.Дарови које дели Дух Свети у Цркви не само да су постали независни један од другога,већ су престали да се вежу за епископа,тј за Христа,за кога је Дух Свети нераскидиво везан,и који једини даје Духа Светога,и престали су да конституишу Литургију и де се пројављују у Литургији.

Наведена гледишта ушла су данас у темељ схватања духовности у Православној Цркви.Због тога је све више харизматичних друштава или братстава у њој,која иако имају формални благослов епископа да постоје,више делају као самосталне групе под вођством такозваних духовника,него што зависе од епископа и других служби у Цркви, и које се пројављују као парацрква и зато могу више штетити неголи користити Цркви.На тај начин се у Цркви ствара један духовни елитизам,који прети да у њој укине јерархијско устројство и претвори Цркву у харизматично друштво или још горе у религиозни колектив.

Све ово заједно  довело је до тога да је данас Црква све мање јединствена и све мање Тело Христово,односно литургијска заједница,а све више скуп индивидуа,проста зједница вере,а хришћанство ,од Цркве као конкретне литургијске заједнице са посебним јерархијским уређењем,постаје све више религијски колектив протестантског типа.Хришћанство, уместо Цркве као заједнице,постаје идеологија.Но да ли је заиста делатност Духа независна од Евхаристије и јерархијског устројства Цркве,која се пројављује у евхаристијском сабрању? У каквој вези стоје делатност Духа и Царство Божије,тј есхатон и Евхаристија? (Прочитајте у другом делу)

[shalom777]

Ima li drugog dijela?

facenew22222222 facenew22222222 facenew22222222 1000000001010 facenew22222222

.hvala.

[Guest - . . .-]

други део

Дух Свети својом  делатношћу у контексту Божанске икономије спасења доноси есхатон у историју.Иако је и више него очигледно,на основу библијских текстова,да је делатност Св. Духа најтешње повезан са пројавом есхатона(=будућег Царства Божијег) у историји (Дап 2,17),овај аспект духовности скоро да је заборављен у наше дане.Повезивање делатности Духа Светог са пројавом Царства Божијег на земљи у појединим богословским студијама плод је рада новијих православних Богослова.Пре него што детаљно амализирамо делатност Духа Светог у икономији нашег спасења везану за остварење Царства Божијег, даћемо неколико уопштених поставки које чине добар оквир за боље разумевање овог проблема.

Божанска икономија, која подразумева стварање света,промишљање о њему и спасење као његов вечни живот кроз личну заједницу са Богом,заједничко је дело свих личности Св.Тројице. У Богу постоји једна јединствена воља о стварању и спасењу света,али ту вољу Личности Св.Тројице остварују на различите начине.Од Бога Оца потиче свака иницијатива и благослов и Он ,по речима светих отаца,у делу стварања и спасења учествује тако што благосиља и благоволи то спасење. Од Бога Оца потиче свака иницијатива у божанској икономији о свету. Бог Син, слажући се потпуно са Оцем и његовом вољом,узима на себе да то спасење буде у сједињењу света и Њега кроз Оваплоћење. Дух Свети, такође, слажући се и испуњавајући вољу Очеву, садејствује. Дакле,иако све три Божанске Личности изражавају исту вољу да створе свет и доведу га у вечно постојање, спровођење у дело те воље различито је у односу на оно што чини свака од Божанских Личности.

Од Бога Оца потиче свака иницијатива,од стварања света,промишљања о њему,па све до спасења света у Христу кроз  његово оваплоћење и васкрсење (уп.Кол.1,12-20), али Он се не оваплоћује као Син нити садејствује као Дух Свети,него благосиља да се све то догоди.И Други и славни Христов долазак и коначно установљење Царства Божијег зависи од Бога Оца и његовог благослова.На крају, читава икономија спасења има као последњи циљ Бога Оца.Њему ће Син ,садејством Духа Светога принети читаву творевину и Њему ће је ,,покорити“ (уп.1.Кор 15,24-28; такође Молитву Господњу . Ово показује да је Евхаристија упућена Оцу) Бог Отац ствара сва бића кроз Сина и садејством Духа Светога. Син се оваплоћује као човек,сједињује творевину у себи,страда ради спасења творевине и васкрсава из мртвих спашавајући творевину од смрти. Син Божији се поистовећује са историјом узимајући је у своју личност и кроз васкрсење чини да творевина постоји на начин на који постоји Он као личност.На тај начин Син извршује вољу Оца у делу спасења света.Дух Свети садејствује у стварању света,уводи Христа у историју,сједињује га са творевином и ослобађа га њених последица,тј. ослобађа Христа од смрти,али се не оваплоћује и то његово садејство,такође,изражава ту исту вољу Божију о творевини која је у Богу једна и јединствена.Међутим ово различито делање Св.Тројице у делу спасења НЕ ТРЕБА схватити у смислу индивидуалног изражавања Божанских Личности, на тај начин да је благовољење Оца,као и садејство Духа Светог,независно од оваплоћења Сина и обрнуто. Оваплоћени Син је центар икономије спасења света и то зато што је Божанска воља била да све што је створено у Христу,Сину Божијем,буде возглављено и да кроз њега,кроз његову Личност, учествује у вечном Божанском животу.Зато све што Отац благосиља ,а тиче се спасења света,чини у Сину, али кроз Духа Светога.У Христи се пројављују и Отац  и Дух тј. пројављују се својом делатношћу.Све што чини Син Божији у вези са икономијом спасења везано је за Бога Оца,али  и за Духа Светог,односно у томе садејствује  и Дух Свети. На који начин садејствује Дух Свети у спасењу творевине у Христу? (видети у трећем делу)

[Guest - . . .-]

трећи део

Старозаветни Израиљ је веровао да ће, када дођу последњи дани историје,,Господ излити Духа Светога на свако тело“(уп.Јоил 2,28-32) и да ће тада доћи Месија,Христос и Сав Израиљ ће се сабрати око њега на једном месту,у Јерусалиму.Тада ће Христос основати своје Царство коме неће бити краја.На основу ове вере главни елементи есхатона(=будућег Царства Божијег) су Христос и сабрање народа око Њега.

Свети Дух својим силаском у историју доноси есхатон,тј. његовом делатношћу наступили су последњи дани у историји (в.Дап 2,17).На основу сведочанстава забележених у Светом Писму деланост Светога Духа се приказује двојако: с једне стране Он уводи Сина Божијег у историју и сједињује га са човеком и творевином,тј Христос се оваплоћује Духом Светим (Лк 1,35; Мк 1,9 -11) и Дух Свети васкрсава Христа из мртвих (Рим 8,11),док са друге стране Христос шаље Духа својим ученицима и следбеницима после вазнесења(Дап 1,8) и Дух Свети сабира ученике Христове око васкрслог Христа.На основу ових сведочанстава о делатности Духа могли бисмо да закључимо следеће: новозаветно схватање есхатона се темељи на вери старозаветног Израиља и изражава се као долазак Месије,Исуса Христа и сабрање око Исуса Христа.Јер,Дух Свети је увео Христа у историју кроз оваплоћење и показао га Месијом кроз васкрсење,а Апостоли и следбеници Христови су у Исусу Христу из Назарета препознали Месију јер је на њему Дух Божији(уп.Мк1) и сабрали се око Њега.

Преузето из:,,БИЋЕ КАО ЕСХАТОЛОШКА ЗАЈЕДНИЦА“

Епископ пожаревачко-браничевски др. Игнатије(Мидић)