Петар Велики

[Guest Оливера]

Петар Велики

Лични подаци

Датум рођења 9. јун, 1672.

Место рођења Москва, Руско царство

Датум смрти 8. фебруар, 1725.

Место смрти Санкт Петерсбург, Руско царство

Династија        Романов

Датум и место крунисања 25. јун 1682. (као цар)

Предходник Фjoдор III

Наследник Катарина I

Породица

Мајка Наталија Кириловна Наришкина

Отац Алексеј I

Супруге Јевдокија Лопухина

Катарина Алексејевна

Деца

Са Јевдокијом:

Алексеј Петрович

Александар Петрович

Павле Петрович

Са Катарином:

Ана Петровна

Јелисавета Петровна

Наталија Петровна

Маргарета Петровна

Петар Петрович

Павле Петрович

Наталија Петровна

Петар I Романов или Петар Велики (рус. Пётр I Алексеевич; Пётр Великий; Москва, 9. јун 1672. — Санкт Петербург, 8. фебруар 1725 по грегоријанском, или 30. мај 1672. — 28. јануар, 1725. по јулијанском календару) био је руски цар који је владао Русијом од 7. маја (27. априла по јулијанском календару) 1682. па све до своје смрти 1725.

На престо је дошао након многих дворских интрига и завера. У почетку је владао заједно са својим слабим и болесним полубратом, Иваном V, који је умро 1696. Након Иванове смрти, кад је постао цар Русије и немилосрдно је угушио било какав тип отпора, па чак и у сопственој породици.

Петар је владао сам до 1724. године, а потом је владао заједно са својом женом, Катарином I Алексејевном. Модернизовао је у то време прилично заосталу феудалну Русију на друштвеном, политичком, војном и економском плану, а у исто време водио је експанзионистичку политику, углавном ка земљама које су излазиле на море. У току своје владавине, претворио је Русију у једну од водећих европских сила тог времена. Одбацио је титулу цара 1721. године и заменио је титулом „императора“.

Детињство

Петар је био син руског цара Алексеја I и његове друге жене, Наталије Кириловне Наришкине. Алексеј I је из претходног брака са Маријом Милославском имао пет синова и осам ћерки, од којих су само два сина — Фјодор и Иван — били живи кад је Петар рођен. Алексеј I је имао још две ћерке са Наталијом Наришкином пре него што је умро 1674. године када га је наследио најстарији преживели син, Фјодор III.

Фјодор је владао шест година а онда умро од скорбута. Пошто није имао деце, избио је спор око права на престо између породица његове мајке, Наришкина и породице Алексејеве прве жене, Милославских. Правно гледано, Иван је био следећи владар по наследној линији, али је био физички и ментално неспособан да преузме дужност цара, а и бољари нису волели властољубиве Милославске те је бољарска дума (веће руских племића) у договору са патријархом, именовала десетогодишњег Петра за цара заједно са мајком као регентом, против чега се побунила Иванова породица на челу са његовом сестром, Софијом Алексејевном. Под Софијиним утицајем, избила је побуна „стрелаца“ (елитне руске војне јединице тог времена). Елитне руске војне јединице су упале у двор, опљачкале га и на Петрове очи побили многе бољаре међу којима и два старија брата царице Наталије, његове мајке. Петар и његова мајка су били присиљени да се повуку док је Софија преузела место регента над заједничком владавином Ивана и Петра.

Младост

Док је Софија била регент, Петар је са мајком и људима који су му били блиски живео у дворцима у околини Москве, а највише у селу Пребраженском, где је дане проводио увежбавајући и обучавајући се у ратним вештинама са својим друговима. Временом, Петар је формирао сопствену јединицу само њему верних војника коју је назвао „Преображенски“ и „Семјоновски“, према дворцима у којима је живео са мајком. Његови људи су га волели и били му верни јер их је третирао на једноставан начин и као пријатеље. Велико интересовање и љубав је показао ка изградњи бродова и пловидби, чему га је научио један Холанђанин кога је упознао у „немачком кварту“ смештеном ван града где су живели странци и где је радо одлазио.

Мајка му је организовала и женидбу са Јевдоксијом Лопухином 1689. године. Брак је био потпун промашај и Петар је након десет година брака натерао супругу да се одрекне брака и да се замонаши.

Кад је Петар напунио 17 година, Софија је схватила да јој прети опасност од њега те је почела да спрема преврат на двору у спрези са стрелцима. Кад је сазнао за Софијине намере, Петар се склонио у манастир св. Тројице Сергејевски, а затим позвао своја два пука којима су се затим придружили и неки одреди редовне војске и стрелаца. Софија је збачена с престола, и затворена у женски манастир.

Ипак, стварна власт је била у рукама Петрове мајке, Наталије Наришкине, тако да Петар још увек није могао да оствари апсолутну власт. Тек након мајчине смрти 1694. Петар је постао истински независан владар. Формално, Иван је делио власт са Петром, али без значајнијег утицаја. Након Иванове смрти 1696. године, Петар је постао и легално самостални владар.

У међувремену, наставио је да посећује немачки кварт, где се веома добро упознао са западњачким менталитетом и обичајима. Ту је стекао и два најбоља друга: Шкота Патрика Гордона, авантуристу који се борио под заставама различитих земаља као најамник, и Швајцарца Франца Лефорта, војника који је служио у руској војсци. И даље је организовао војне маневре, а за време свог боравка на Перејеславском језеру, изградио је војни брод уз помоћ мањег броја помоћника. Затим је отишао у Архангелск где је први пут у животу видео велике бродове и пловидбу на мору.

Русија је тада имала око 13 милиона становника и била је веома заостала. Већину становништва су чинили сељаци (кметови углавном), а број племића и грађана је сразмерно био веома мали. Буржоазија једва да је и постојала. Трговина која је била у рукама странаца, састојала се у размени западних фабричких производа за руске сировине, а градови готово да нису ни постојали, већ су били велика села.

Почетак владавине

Година 1695. је била веома значајна у Петровом животу. Те године Петар је полео да влада самостално. Било му је и те како јасно да Русија не може стати у ред великих сила ако не савлада своју заосталост, а да је савлада било је потребно, у првом реду, остварити излаз на море и раскинути културну и економску изолованост, нарочито од земаља западне Европе.

У то време Русија је контролисала једино излаз на Бело море. Шведска је контролисала Балтичко море, а контролу над Каспијским морем Петар је могао добити једино потискивањем Татара из зона око мора. Зато је Петар био присиљен да зарати са Татарима на Криму који су у то доба били турски вазали. Петров главни циљ је био заузимање Азова, тадашњег турског упоришта у Русији на реци Дону. У лето 1695. Петар је напао Азов, али је напад био одбијен. У новембру исте године, Петар, поучен неуспехом, изградио је у Вороњежу малу флоту чију је команду поверио Лефорту који је у јулу 1696. заузео Азов чиме је Русија добила излаз на Азовско и Црно море.

Пут у Европу и побуне „стрелаца“

Да би задржао Азов, Петар је схватио да мора да формира велику флоту, за чију изградњу он није располагао ни инжењерима ни тесарима, као ни морнарима ни поморским официрима. Одмах је послао стотине бојара у Енглеску, Холандију и Италију на обуку у поморским вештинама, навигацији и бродоградњи. Кад се рашчуло да и сам цар жели да путује у иностранство, неке вође козака као и неки „стрелци“ сковали су план да га убију, међутим, Петар је открио на време заверу и страховито се обрачунао са завереницима. Стотине завереника је било одвучено на Кремљински трг где су погубљени вешањем или одсецањем главе.

Подстакнут дивљењем и радозналошћу према западњачком начину живота и технологијама, Петар је 1697. кренуо на пут по Европи, у пратњи бројне делегације саветника (тзв. „Велика амбасада“). Желео је да што боље упозна обичаје и занате Запада како би их после применио у сопственој земљи. Путовао је инкогнито као Петар Михајлович, иако је на дворовима које је посећивао његов прави идентитет био познат и добијао је третман достојан свог положаја. Радио је неко време као дрводеља у бродоградилиштима у Амстердаму, а касније и у Енглеској, недалеко од Лондона. Посетио је главне градове Немачке и Аустрије, разговарао је са британским краљем Вилијамом III и упознао се са енглеским високим друштвом које је цара Русије сматрало надасве несвакидашњом појавом јер никад није раније видело једног монарха како пуши и пије по крчмама са морнарима. Петар је ово путовање искористио да унајми стотине техничара и официра странаца који је требало да своја знања ставе у службу Руске империје. Такође је стекао велика знања из области бродоградње и картографије.

С друге стране, Петар је такође желео да покуша да добије помоћ и подршку европских владара у борби против моћног Османског царства. Међутим, Петрове наде су се изјаловиле; Француска је била традиционални савезник турског султана, а Аустрија је настојала да одржи мир на Истоку да би водила своје ратове на Западу. Осим тога, Петар је изабрао прилично лош тренутак за своју дипломатску офанзиву: Европа је у то време више размишљала о томе ко ће наследити шпанског краља без наследника Карлоса II него о борби против турске империје.

Његова посета је изненада прекинута 1698. године, када је због побуне „стрелаца“ присиљен да прекине своје путовање по Европи и да крене назад у Русију, међутим, побуна је била лако угушена чак и пре него што се Петар вратио кући, те је Петар онда остао неко време у Пољској где се упознао са пољским краљем Августом II с ким је склопио савез у предстојећем рату против Шведске чији је циљ био да се Русији обезбеди излазак на море.

Прве реформе

Кад се вратио у Москву, прво се обрачунао са побуњеницима. „Стрелци“, као војна формација, су распуштени, а многи од њих су били мучени, закопавани живи или протерани у Сибир. Сам Петар је учествовао у мучењу своје полусестре Софије коју је на крају доживотно затворио у манастир. Такође је окончао свој неуспели 17-годишњи брак. Натерао је Јевдокију да се одрекне брака и да оде у манастир. Царица је Петру родила три сина, а само један, Алексеј, је преживео, који је са осам година био одвојен од своје мајке. Односи између оца и сина су сваким даном били све гори — Алексеј је одбијао сваку послушност цару, а Петар је скоро свакодневно тукао свог сина.

Петрова посета Западу уверила га је да су многи европски обичаји били напреднији од традиционалних руских. Петар је зато заповедио свим својим чиновницима и званичницима да обрију браде и да носе одећу скројену по европској моди. Од тога су били изузети само свештеници, земљорадници и кочијаши. Бољарима је наредио да скрате своје дуге рукаве и сукње кафтана, традиционалне московске одеће татарског порекла. На једном пријему који је приредио по повратку из иностранства, исекао је маказама браде великодостојницима, без обзира што је у Русији ношење браде имало и верски значај и што је црква бранила бријање браде.

Ово нису биле једине промене које је унео у руско друштво. Вероватно поучен сопственим искуством, сматрао је уговорене бракове варварским обичајем, те је забранио склапање бракова против воље будућих супружника и прогласио је обавезним да будући супружници буду верени најмање шест недеља током којих би могли да се слободно виђају и боље упознају. Такође је наредио својим дворанима да приређују забаве по европским обичајима, а жене из виших сталежа су морале да одлазе на друштвене скупове, чиме је прекинута традиционална изолованост у којој су до тада жене биле држане, а што је представљало заостатак примитивних татарских обичаја.

Извршио је такође и корените промене у војсци, према западним стандардима. Племству је наметнуо обавезну службу држави било у администрацији било у војсци, а војну хијерархију је уредио тако да су се унапређења добијала на основу заслуга а не порекла, тако да је свако ко је својим делима заслужио, могао да достигне високе војне чинове. Такође је увео обавезну војну службу што му је створило војску од 300.000 сталних војника и морнара заједно са резервистима.

Да би могао да издржава толику војску, морао је да такође изврши корените промене у привреди и да индустријализује земљу. Подигао је много фабрика, бродоградилишта и радионица које су имале привилегије и државне субвенције. Створио је такав економски систем у коме је све било подређено владару. Цар је имао монопол над примарним производима, као што су катран и потаса, као и коже и свила из Сибира. Радна снага се обезбеђивала тако што је трговцима и власницима фабрика и рудника било дозвољено да купују цела села са све њиховим становницима који су морали да раде на имањима својих господара.

Црква је такође претрпела промене. Патријарх руске цркве је био замењен синодом који је био под директном царевом контролом.

Петар је 1699. напустио традиционални руски календар у ком је година почињала 1. септембра и прихватио је јулијански календар где година почиње 1. јануара.

-крај првог дела-

[Guest Оливера]

Петар Велики

-наставак-

Стварање велике империје

Од доласка на власт па све до његове смрти, Петар је непрестано водио ратове што је и условило његову целокупну спољну политику. Ратовао је против Османског царства 1695. и 1696. као и 1711. Петар је 1696. освојио луку Азов, сигуран излаз на Црно море, да би је касније 1711. изгубио у мировним преговорима са Турском. Такође је ратовао против Персије, којом је приликом освојио и територије на западној и јужној обали Каспијског мора. Русија је после те територије изгубила убрзо након његове смрти. Међутим, највећи и најважнији рат од свих које је водио Петар Велики, био је рат против Шведске који је трајао пуних 21 годину — од 1700. до 1721.

Велики северни рат

Решен да отвори Русији излаз на Балтик, а самим тим и слободан излаз у западну Европу, Петар је склопио мир са Османским царством и објавио рат Шведској којом је тада владао шеснаестогодишњи краљ Карло XII. Русија је основала коалицију заједно са Данском, Пољском, Бранденбургом и Хановером. Добро припремљена шведска војска је лако спречила први руски покушај заузимања балтичке обале и то победом у бици код Нарве 1700. године. У опсади Нарве испољили су се многи недостаци руске војске у погледу организације, ратне технике и снабдевања. Карло XII је у року од пола сата са својих 12.000 војника потукао руску војску од 40.000, заробивши много плена и сву руску артиљерију.

Годинама после тог пораза Русија се није усуђивала да поново нападне Шведску, тако да је Шведска могла да се усредсреди на освајање Пољске и Пруске. Петар се дао на реорганизовање своје војске и изградњу флоте. Да би надокнадио изгубљену артиљерију, наредио је да се са сваке треће цркве у Русији скину звона и прелију у топове. Војску је преуредио према западноевропском узору и успоставио војну обавезу. Племићи више нису могли у тој војсци постати официри док не прођу стаж као обични војници. Стране официре у војсци замјењивао је Русима.

Ојачана руска војска је у међувремену освојила данашњу Естонију, али је Карло XII, упркос томе, наставио ратове са Пољском и Пруском. Између 1701. и 1704. Петар је заузео већи број утврђења и градове на Балтику: Дерпт, Нарв и Ивангород, а на Ладошком језеру изградио је бродоградилиште и почео изградњу флоте, потребне за вођење поморског рата против Шведске.

На освојеним територијама, у шведској покрајини Ингрији, 1703. године Петар је основао град који је назвао Санкт Петербург (по апостолу Светом Петру) и који ће постати престоница Руске империје. Забранио је градњу камених грађевина изван граница града па су тако сви мајстори зидари могли учествовати у подизању новог града који ће убрзо постати и престоница Русије. У то време љубавница му је постала Марта Скавронска која се ускоро преобратила у православље и узела име Катарина те се, наводно, тајно удала за Петра 1707.

Претрпевши неколико тешких војних пораза, пољски краљ Август II је 1706. абдицирао, а Карло XII је напао Русију 1708. године. У јулу исте године, у бици код Головкина Руси су доживели пораз. Ипак, у бици код Лесноја Карло је доживео свој први пораз и то након што је Петар пресрео и уништио појачање које је Швеђанима кренуло из Риге. Обесхрабрен овим поразом, Карло је био присиљен да одложи планирани поход на Москву, међутим, није се повукао у Пољску или Шведску већ је кренуо у поход на Украјину. Вештим Петровим маневром, руска војска на југу је уништила све залихе хране којима би се Швеђани могли користити при походу на Украјину. Наравно, у недостатку хране и одеће, шведска војска је десеткована у врло хладној зими 1708/9. године.

У јесен 1709. Швеђани су одустали од освајања Украјине и упали у Русију. Битка коју су обојица с нестрпљењем очекивали одиграла се 27. јуна код Полтаве. Петар је тад убрао плодове вишегодишњих напора у снажењу и модернизацији своје војске тако да, упркос губитку од око 10.000 војника, успео је да потпуно разбије шведску војску и однесе победу. Август II се вратио на престо Пољске, а Карло је био присиљен да бежи у до тада неутралну Турску где покушао и успео да придобије султана Ахмеда III да објави рат Русији.

Петар је 1711. напао турске поседе у Молдавији и Бесарабији, а за време његове одсутности Дума јача што се не допада Петру који је распушта и формира Сенат од десет чланова. Петров поход на Турску империју се показао као потпун промашај тако да је при потписивању мировног уговора у био присиљен да врати све луке на Црном мору које је заузео 1697. године[1]. За узврат, султан је протерао Карла из Турске.

Петрова војска на северу је заузела шведску покрајину Ливонију (северни део данашње Летоније) и потиснула Швеђане у Финску. Руси су окупирали готово целу Финску 1714. захваљујући чињеници да је руска царска морнарица била много јача од шведске. Петрови савезници у тим походима биле су и државе Хановер и Пруска. И поред тога, Карло је одбио да се преда тако да је мир постигнут тек након његове погибије 1718. године. Швеђани су се доследно придржавали одредби из мировног споразума, али су Руси то почели чинити тек од 1720. Године 1721. потписан је Споразум из Нистада којим се коначно завршио Велики северни рат. Русија је добила Ингрију, Естонију, Летонију[5] и значајан део Карелије, чиме је остварен циљ због кога се рати водио — отварање излаза Русији на Балтик. За узврат, Русија је платила Шведској два милиона риксдалера и одрекла се највећег дела Финске. Цару је, наравно, дозвољено да задржи финске територије у близини Санкт Петербурга који је 1712. године постао престоница Русије.

После Ништатског мира, Сенат је из захвалности Петру доделио титулу „император и самодржац свјеросијски“. Назван је и „Оцем отаџбине“ и „Великим“, а Русија се почела званично називати „Руска империја“, а сам Петар је заменио титулу цара титулом „император читаве Русије“

Оснивање Санкт Петербурга

Санкт Петербург је основан 27. маја 1703. године, након што је Русија освојила Ингерманланд од Шведске и тако у том делу избила на море. Стварање Санкт Петесбурга је с једне стране значило отварање Русије у економском, политичком и интелектуалном смислу ка Европи, а с друге стране, признање Русије у свету као војне и поморске силе. Петар Велики је новом граду дао име по свом свецу заштитнику, светом Петру. Оригинално име, Санкт Петербург, било је замишљено да звучи као холандска реч, захваљујући царевој опседнутости холандском културом.

У супротности са старом престоницом, Москвом, која је била изграђена сва од дрвета и која је била оличење старих руских традиција, Санкт Петербург, подигнут у камену и на мочварном тлу, био је оличење модерног града у европском стилу и представљао је победу технике над прородом.

Петар Велики је финансирао изградњу нове престонице драконским опорезивањем племства, а хиљаде сељака из унутрашњости Русије било је на силу пресељено као радна снага. Такође су затвореници били присиљени да раде на изградњи града. Како би сви каменоресци и зидари могли да раде на изградњи града, забрањено је грађење камених кућа ван Санкт Петербурга.

Почетни план је предвиђао мрежу авенија које су се међусобно укрштале под правим углом и испресецане многобројним каналима које су формирали рукавци реке Неве. Због тога је Санкт Петербург добио надимак „Северна Венеција“, иако је цар можда пре имао на уму Амстердам, град који је упознао у својој младости. Влажна клима и мочварно земљиште су изградњу града претоврили у мучилиште за многобројне раднике који су живели у веома лошим условима и били веома слабо храњени, те су умирали у великом броју од исцрпљености и неухрањеости.

Први објекат за становање је била Колиба Петра Великог, изграђена 1703. године у којој је цар живео између 1703. до 1708. Била је изграђена од дрвета јер у то време још није било услова за камене грађевине, те је Петар наредио да се спољни зидови осликају као да су од цигле. Стил ове грађевине је комбинација традиционалне руске куће (избе) и холандске куће са великим и фино израђеним прозорима и високим кровом, покривеним дрвеним цреповима.

Град је препун величанствених цркава и палата свих стилова. Петар је, додуше видео изградњу само неких од њих, као на пример, катедрала св. Петра и св. Павла и Петерхоф, летњиковац изграђен специјално за њега. Такође је наредио градњу природњачког музеја Кунсткамера, првог руског музеја уопште.

На 30 км од тог „новог Париза“ Петар је такође изградио и „руски Версај“, раскошни дворац — летњиковац Петерхоф, који су пројектовали француски архитекте у европском стилу са терасама и вештачким водопадима, фантастично уређеним парковима, и уопште у веома раскошном стилу који је по схватању Запада био неопходан за једог апсолутисту тога времена. Занимљиво је да за фонтане које се налазе у Петерхову не користе пумпе, већ је искоришћен природан пад земљишта.

Последње године

Реформе

Последње године Петровог живота биле су обележене наставком реформи у Русији. Циљ Петрових реформи је био образовање снажне војске и државе, као и корените економске и друштвене промене. Било је већ уобичајено да се цар, наследник византијских императора, сматра „самодршцем“, те је Петар инсистирао на овој концепцији и тако створио просвећени апсолутизам.

Године 1721, убрзо након склапања мира са Шведском, Петар је проглашен за цара целе Русије. Одбио је предлоге да узме титулу "Цара Истока". Титулу цара признали су му Август II из Пољске, Фредерик Вилхелм I из Пруске те Фредерик I из Шведске, али не и остали европски монарси. Наиме, многима од њих реч "император" имала је призвук надмоћи и превелике важности у односу на остале владаре. Осим тога, неки владари су се бојали да би Петар покушао да своја владарска права стави изнад њихових, баш као што se својевремено Свето римско царство прогласило сизереном (врховним владаром) свих хришћанских народа.

Војска

Петар Велики је изврђио корените промене у војски Русије и тиме је створио једну од најмоћнијих војски на свету. Промене су се састојале у подели на пешадију, коњицу и артиљерију, а такође је увео и мере одржавања регуларног поретка копнене војске и морнарице које су се састојале из обавезне регрутације кметова и слободних људи без сталног места боравка или сталног запослења. Такође је променио статус племства тиме што их је приморао на обавезну војну службу, обавезну наставну припрему за војну или цивилну службу, као и доношењем одлуке о недељивости непокретне племићке имовине указом о једнонаслетсву из 1714. године.

Државни апарат

Петар је распустио Думу и створио Сенат од 9 чланова који је имао апсолутну власт у случају царевог одсуства и чије се одлуке нису могле спроводити у колико нису биле једногласно донете. Основао је такође министарске колегијуме који су били подређени Сенату, увео је централизам и државу административно поделио на 8 губернија. Губерније су биле даље подељене на провинције, округе и срезове. Такође је створио полицију којом је управљала Тајна царска канцеларија.

Племство и црква

Главна обавеза племства у Русији 17. века била је војна служба. Међутим, Петар је ову обавезу наметнуо са одлучношћу која раније није постојала укључујући притом и обавезну службу у управи. Са друге стране, на иницијативу свог савјетника Салтикова, Петар је дао племићку титулу свим чиновницима неплемићима. Указом од 1722. Петар је објавио нови закон о повластицама познат као табела рангова — стварају се чинови или ранг листа – степен достојанства у племству је сразмеран месту у хијерархији функције. До тада, повластице су се наслеђивале. Желећи да одузме бојарима њихове високе позиције, Петар је наредио да број повластица буде под директним утицајем заслуга у служењу Цару. Табела рангова је постојала све до пропасти Руског царства, 1917. године. Тек почев од изесног степена, племићке титуле постају наследне. Последице ове реформе су више него значајне — број припадника племства се знатно повећава. Сви чланови старог племства били обавезни да стекну минимум потребних знања да би могли постати официри или функционери — морали су да похађају стручне школе — школе математичких наука, поморске академије, школе за инжињере или артиљеријске школе. Чинови уведени 1722 потпуно су уклонили разлике између племства по роду и по служби. С друге стране, Петар је такође учинио и велике уступке племићима на друштвеном плану и предао им читаву локалну управу. Они ће не само прикупљати порез и регрутовати војнике већ ће практично представљати полицију и бити извршиоци правде.

Петар је такође реформисао владајући апарат православне цркве. Власт у Цркви је, до тада, традиционално била у рукама московског патријарха. Године 1700, након смрти патријарха Адријана, патријархово место остаје упражњено а Петар одбија именовати замену дозвољавајући патријарховом заменику да преузме све дужности. Године 1721. Петар је сасвим укинуо патријаршију а црквена управа је пренета на Свети синод, савет састављен од 10 свештеника начијем челу се налазило световно лице и који преузима дужности патријарха и његовог заменика, а био је у директној надлежности цара. Овом реформом црква је више него икада била потчињена световној власти.

Економија и финансије

Петар Велики је спроводио економску политику у духу европског меркантилизма чији је главни циљ био постизање позитивног извозног салда. Државним мерама помагао је извоз, а високим царинама за иностране фабричке производе заштитио је домаћу производњу. Увео је државни монопол на со и дуван, повећао је извоз сировина. Доводи техничаре из Европе који су учествовали у изградњи фабрика и индустријских погона. У својој економској политици Петар је увек имао на уму да Русија не треба да заостаје за другим земљама јер је имала неизмерна природна богатсва и да кључ економског напретка лежи у експлоатацији руских сировина.

Од свих грана прерађивачке индустрије Петар је нарочиту пажњу посветио рударству, које му је било неопходно за наоружавање војске и морнарице. У његово доба радило је око 200 мануфактура које су углавном настале у току Великог северног рата. Међу најзначајнијим биле су фабрике оружја и ливнице, посебно индустрија гвожђа на Уралу и фабрике текстила које су производиле тканине за војне униформе цареве војске.

Комесари округа, које је бирало локално племство и комесари срезова, које бирају сељаци, имали су један основни задатак – расподелу и убирање пореза. Главни потез је увођење главарине, установљене према француском моделу. Укинуо је земљарину и кућарину и заменио их главарином. Земљарину и кућарину су плаћали само власници имања или они који су издржавали породицу; главарину су плаћали кметови и сиромаси.

Износ добијен прикупљањем пореза од сељаштва, властела је предавала царској благајни. За регрутовање војске племство је имало обавезу да сваке године обезбеди одређен број сељака. Да би спречио бежање пореских и војних обвезника, Петар је једним декретом забранио сељацима напуштање земље без дозволе локалног племства.Најтежа последица Петрове владавине јесте у проширењу кметства и погоршању његовог положаја. Велики поседи су се све више ширили, а мали сељачки поседи су готово нестали.

Потреба за новцем такође је присилила Петра да затвори поједине манастире и да припоји њихове земље царским посједима, а друге манастире да принуди на плаћање пореза.

Смрт и наследници

Закон из 1722. омогућавао је Петру да сам изабере свог наследника, али га је у остварењу те намере спречила смрт 1725. године која је уследила након компликација од упале плућа коју је добио кад је скакао у залеђено језеро у Финској док је учествовао у спашавању неких бродоломника. Мањак прецизних закона о наслеђивању довео је до низа сукоба у надолазећем периоду који су се једним именом називали „ером дворских револуција“. Петра је наследила његова супруга Катарина која је имала и подршку царске гарде. Царицу Катарину је, после њене смрти 1727, наследио Алексејев син, Петар II, чиме је прекинута директна мушка линија владара из породице Романов. Наслеђивање трона је после тога било, благо речено, хаотично. Следећа два монарха била су потомци Ивана, полубрата Петра I, а Петрови потомци поново су дошли на престо уз помоћ државног удара извршеног 1741. године. Ниједан потомак није наследио родитеља на престолу Русије све док 1796, седамдесет година после Петрове смрти, Катарину Велику није наследио њен син Павле.

Личност и карактер Петра Великог

Немилосрдна борба између Петрове мајке и Софије, као и стална тескоба и неизвесност којој је био подрвргнут од малена, учинили су да Петар постане прилично неуравнотежена особа веома осветољубивог карактера, немилосрдан и веома ауторитативан. Имао је нападе беса који, у спрези са честим опијањима која је практиковао са својим друговима од њега су правили веома опасног по било кога ко му се нашао у близини, било да је био племић о слуга.

Катарина Алексејевна, коју је Петар 1724. године крунисао и прогласио царицом Русије, била је једина особа која је могла да се носи са царевим ужасним нападима беса. С друге стране, односи са сином из првог брака, Алексејем, били су одувек изузетно затегнути. Промене које је извршио Петар у руској држави изазвале су велики отпор међу племићима, присталицама старог поретка којима се придружио и један део свештенства. Они су своје наде полагали у младог царевића Алексеја, кога су васпитавали свештеници и који је потпао под утицај противника свог оца. И сам Алексеј је прижељкивао очеву смрт и накрају је постао чак и издајник — побегао је у Аустрију и покушао да придобије Карла VI Хабсбуршког да му помогне да свргне оца са престола. Петар га је вратио у Русију, бацио у тамницу и дуго мучио пре него што га је осудио на смрт, 1718. године. Алексејеве присталице су такође биле мучене најстрашнијим мукама од којих се нису спасле ни калуђерице манастира где је била затворена Евдоксија, Алексејева мајка, а и њој је суђено под лажним оптужбана за неверство.

Петар се потпуно разликовао од својих претходника — био је једноставан у држању и одевању и није волео парадне церемоније. Ранији руски владари су се појављивали у јавности само за вријеме свечаности, у златотканим одорама и у црквама, међутим, Петар се често шетао улицама престонице као обичан грађанин у скромном одијелу. Био је веома крупан (висок скоро два метра), и веома снажан, поседовао је невероватну радну енергију и полет, међутим, такође је био и бруталан, свиреп, развратан. Био је далековидни политичар, способан дипломата и одличан војсковођа. Крајње радозналог духа, своју политику спроводио је енергично и немилосрдно, имајући стално пред очима снажну и модерну Русију.

Библиографија

   * Martínez Laínez F. Pedro I el Grande. Historia y Vida; 38(461):64-73.

   * Nicholas V. Riasanovsky, Mark Steinberg. A History of Russia: Combined Volume. Oxford University Press, 2004 (ISBN-0195153944)

   * Robert K. Massie. Peter the Great: His Life and World, Knopf, 1980 ISBN 0-394-50032-6

http://istorijska-biblioteka.wikidot.com/art:petar-veliki

[Guest Оливера]

Петар Велики

Музеј воштаних фигура, Санкт- Петерсбург

[бошкојуговић]

Петар велики је највећи злочинац у историји руског народа, и главни кривац за бољшевичку револуцију, јер јој је Петар Велики директно ударио темеље својом црквеном реформом.

[Guest Оливера]

Истина о Петру Великом

Преп. Серафим Саровски је говорио, да је Петар Први, Цар, био “Цар над царевима“.

Православни светитељи, међу којима никада није било не-монархиста, они су за нас образци односа према законитој власти. Јован Кронштадтски је говорио:”Ми смо обавезни да верујемо у то, да Цар, не идући против своје облагодаћене савести, не греши“. Преп. Серафим Саровски је говорио, да је Петар Први, Цар, био “Цар над царевима“. Ето колико је он поштовао Цара Петра Првог.

Веома је корисно за духовно здравље знати и не заборављати на то, да су сви подвижници благочешћа напомињали име Петра Првог, да јаве пример и образац подражавања како царевима, тако и поданицима.

Каква хула је била подигнута на Петра Првог ?

Најпознатија је та, да је он тобоже, укинуо Патријаршију. А шта се заправо десило. Напоменимо још једном, Цар – јесте глава земне Цркве. Не патријарх, већ Цар. И патријарси су обавезни на послушање Цару. И ако Цар прави нека преображавања државна, Цар јесте светска власт, а патријарх - власт духовна, и они су дужни да, као два крила једног орла, по Византијском учењу о симфонији власти, раде исто дело, мисле на благоустројство државе, светском и духовном. У државним питањима патријарх јесте обични човек, обичан поданик Господара. А у црквеним питањима он је првојерарх. Сви су равни пред Царем.

Патријаршијски престол остао је упражњен, и касније је Господар, - до избрања на Сабору следећег, достојнијег кандидата на патријаршијском престолу –одредио за вршиоца патријаршијског престола митрополита Стефана (Јаворског), митрополита Рјазанског, који је до смрти, неколико година и обављао патријаршко служење, будући Сабором не утврђено.

Још постоји широко распрострањено мишљење да је Цар Петар Први тобоже не само патријаршију укинуо, већ и такође основао неки “Синод”. То наравно није било тако.

До избрања на Сабору следећег, достојнијег кандидата за патријарха, Цар Петар Први је предложио четворици Источних патријараха, писмено, да се привремено утврди у Русији архијерејско самоуправљање. А реч “синод” са грчког се преводи као “архијерејски сабор”. И такво саборно самоуправљање Цркве - јесте апсолутно канонично. И било је потребно некако управљати Црквом, док се тражи достојнија кандидатура.

Источни патријарси послали су повељу, где су јасно написали, да управо они у Руској Цркви - утврђују архијерејски Синод, са титулом “Свјатјејшег”. Пошто се “Свјатјејши” односи на патријархе, и они су дали руском Синоду исту титулу. Титула “Свјатјејшии Синод” употребљавала се у односу на Синод до саме револуције.

Сада се он назива већ “Свештени Синод”, јер је Патријарх добио опет титулу “Свјатјејши”, - а Синод је постао “Свештени”. Зато то такође јесте савршено клеветничка информација, да је управо Цар Петар самовољно утврдио неки Синод, јер по канонима такав орган не утврђује Цар.

У време Петра Првог постојала су два Сабора - “Свешалећи” и “Свепијанствујушћи”, када је Цар Петар Први облачио своје луде у патријаршке одежде, свештеничке одежде. И ударао их по затиљку, и ногом у задњицу. И многи се тога држе и говоре, да је он тобоже понижавао самим тим патријарха, и свештенство. У какве патријаршијске одежде је Петар Први облачио своје дворске луде ?

Не у православне одежде, и не у одежде православних свештеника, већ у одежде католичких свештеника. И он је самим тим исмевао католицизам, као лажну веру. У то време у Русији је таква конкретна театралност била савршено не традиционална, људи су се врло опрезно односили ка свему таквом - театрализованом. Та два случаја - они наравно, захтевају објашњења у следећем контексту. Ради се о томе, да су савезници Петра Великог земни савезници, управо у супротстављању главном непријатељу Православља - папизму, могли бити само традиционални непријатељи католицизма. А то су европске протестантске државе.

И не треба заборављати да је тај не духовни, већ политички, војно-научно-технички савез, принудни савез, био привремен. И тако, Цар је био обавезан да смири гордост многих, која је сметала да прима од иностранаца, од европљана, спољња, практичка знања на корист Русије. За позване у Русију специјалисте Цар је нарочито, циљано саздавао окружење и услове живота, одговарајуће, разуме се, њиховој националној култури. Тојест, постојале су Александровска слобода, где су живели холанђани, Немачка слобода била је за немце итд. И чак је и сам некад узимао учешће у неким театралним пародијама на претензије папског престола,”Свешалећем” и “Свепијаном” сабору. Заправо у њиховом центру, са главном улогом у представама, како је било написано код историчара, имао је “папа са колегијумом кардинала”. Што и доказује не антиправославни већ антикатолички карактер тих традиционалних протестантских догађања. Једино што се може рећи - то је била пародија на папизам - али протестантска пародија.

И тако још једна клевета на Цара Петра Великог је разобличена.

Говоре да је Цар Петар, клањајући се Европљанима, самим тим, браде одсецао секиром. Но, био је један случај – када је секиром одрубио браду. Али ту заправо ничег антиправославног нема, то је била изнуђена борба са неким сујеверјима, са којима се требало борити, по учењу Православне Цркве – обавезно ! Он се тим и занимао испуњавајући своје канонске обавезе.

Пошто је ношење браде било признаком благородства, пре свега духовног благородства, и за то, ако је човек носио браду, он је био дужан да оправда њено ношење - чврстом Православном вером, православним животом, подвижништвом итд. чистотом православног живота. А ако ти носиш браду, а не живиш тако – плати порез. И то је било правилно. Цар Петар Први, као човек образован, и духовно образован знао је о широкој распрострањености у народу разних сујеверја. И најчешће, за такозвани “купечески догмат” - у кога је, рецимо, дужа брада - тај је ближе Богу.

Но њему, - говори старац Сампсон, - веома тешко падала је та заосталост народна, јер је царствовало купечество у народној средини. И сличне предрасуде, које су рађале само секташко хуљење и бахатост, били су достојни искорењивања без икакве приче, и у том смислу и указима Цара, који су и уследили.

Ако је на питање “ко су Тројица“, Православни наш Господар добијао одговор “Христос, Богородица и Микола Чудотворац“, тада је његов праведни гнев падао, слава Богу, на браду, а не на главу одговарача. По незнању многи су веровали да је безбради – лишен образа Божијег.

И то сујеверје нужно је било искорењивати. Заправо, Цару Петру у томе су помагали чак и светитељи, такви као Димитрије Ростовски и други. И за пуно разобличење тог јеретичког антропоморфизма тобожњих старообредника, светитељ Димитрије Ростовски написао је и разаслао 1705 године дело “О образу Божијем и подобију у човеку”, у којем све те горде заштитнике браде и уопште лажног благочешћа јесте потпуно разобличио.

А за смирена чеда Цара и Бога ношење браде је било, наравно, допуштено - у функцији, као прво, сталежне привилегије, или, например, заслужене награде. Свима је познато, да су међу првима, који су добили на то право од Господара, били Демидови - као награду за њихове усрдне напоре на корист Отачаства. Например, Уралско козаштво, а за њим и Црноморско, били су награђени правом ношења браде. Да и обични грађани добровољним својим прилозима, за потребе државе, кроз специјални порез на браду - добијали су право да носе браду, само ако су заслужили. Тојест не плаћајући таксу, порез на браду.

Тај ко је платио порез на браду, он је помагао Господару у његовим реформама - јер требало је правити флоту, низ других расхода, тојест, они који су учествовали новцима и трудом, имали су право да носе браду. А они, који нису хтели да служе Господару и помажу му - ишли су без браде, и на њих су прстом показивали, да ето они, неће Цару да помажу да гради Русију. Заправо, духовног сталежа, духовенства, тај указ Цара о бради уопште се није дотицао. Тојест они како су носили браду, њима је остало и до данас да је носе. Зато ту клевету такође треба разобличавати – да је Цар Петар наводно био против браде.

Једном су к Цару дошли и рекли, да је неки богоборац (фино да кажемо) на икони Пресвете Богородице ископао очи. Он је наредио да позову тог безумника, тог богоборца. Када су њега привели – он је рекао: “да си запалио ту икону, ја бих наредио да и тебе запале, али пошто си ти само ископао очи на икони, ја наређујем својим вернима да ископају теби очи”. И ископаху му очи. То је говорило о ватреној вери Православној Цара Петра Првог и о поштовању икона.

Тако је још једна јерес је разобличена – да се он исмевао над Православном вером.

Њему су приписивали, например, блуд, романсу са Аном Монс, итд. – познати писац, Алексеј Толстој (роман “Петар Први”).

Он је био верни породични човек, и није се занимао тим, што су њему приписивали, имао је много важније послове. Но дотакли смо се као прво теме заштите иконопоштовања Царем, и овде треба рећи, да постоји још маса других примера. Например, бербер Тома Иванов, заразивши се идејама калвиниста, у Чудовом манастиру са хулом је исекао образ светитеља Алексеја. А потом је био ухваћен, и услед потпуне не покајаности, био је анатемисан од стране Цркве, а по државним законима такође је кажњен - тада су закони били строги. Таквих примера је много, при чему сам Господар не само да се бавио тиме шта је икона са богословска тачке посматрања, као светиња, већ је и сам у младости направио прекрасну икону, изрезану из слонове кости, велики икону “Воздвижење Крста Господњег”.

Каква клевета још је подигнута на Петра Првог ?

Њему приписују у грех рушење неких манастира.

Рушења никаквог није било, али неколико манастира, по његовој наредби били су затворени. А зашто би он рушио манастире ? То нема никакве везе. Ни један манастир није Петар Први срушио, већ је затварао. Које ? Из којих разлога ?

Разлози су озбиљни, и сада ћемо се окренути документима. Например, по сведочанству преп. Пајсија Величковског, а и других светих, у манастирима је у то време постојала ужасна духовна оскудица. Умних делатеља Иисусове молитве, обавезне за монаштво, практично није било, а истински малобројни подвижници иночког живота, трпели су, по правилу, понижавања и прогон од своје лажне браће, мржљавих зависника.

И тако указ Петра Првог, главе хришћанске државе и Цркве, “О ограђивању монаштва од манихејског злочешћа” гласи, да “лењиви монаси, који желе да се хране од туђих напора, а сами у испразности пребивају, штитише своју лењост извртањем слова Христовог”. Но “благочешће” њихово разобличено је било ускоро од стране истинских монаха”. И у указу Петра Првог говори се о псеудо-монаштву као разлогу пада другог Рима, Византијског Царства.

“Када грчки императори, заборавивши на своје обавезе, почеше да лицемере, тада се неке варалице к њима приближише и манастире, не у пустињама више, већ у самим градовима, и около почеше градити. И новчане помоћи требоваху за те тобожње светиње, и напорима других на поклон окористити се пожелеше. На једном само каналу из Црног мора до Цариграда, који се не пружаше на више од тридесет врста, до тристо манастира направише. И зато, како од осталог безвлашћа, тако и од тога, у такву беду упадоше, да при опсади Цариграда шест хиљада људи за одбрану у рату тек се нашло. Та гангрена се и код нас веома почела ширити. Савремен живот монаха јесте једна очигледност, и осуђен је сваким законом јер се већина јавља паразитима. Они су скоро сви у нас са села. А чега су се они ослободили - јасно је на делу.

Не само да се нису одрекли, већу су се навикли на удобан и безбрижан живот. Зато што су код куће били троедалници, тј. држали су и свој дом, и државу, и своје место, а монах – је на свему готовом. Одговара ли то смислу Божанственог Писма и учења ? Савршено не. А што говоре да се они, кажу моле, па и сви хришћани се моле”.

И тај указ Петра Првог нам разјашњава да се постриг користи од стране порочних људи право са циљем уклањања од војне и државне службе, тј. у резултату на штету хришћанског друштва.

И даље у указу Цар Петра пише: “Каква је од тога корист народу ? Заиста само стара пословица: ни Богу ни људима. Јер већина избегава старање по лењости да би на поклон јели хлеб. Постоји и други образ живота за такве нераднике, не испразни већ Богоугодни, и непостидни, а то је помоћ истинским ништима, остарелима и дечици“.

И на тај начин, Царским указом, сагласно са правилима Цркве, преписано је свим монасима, осим усамљених пустињака и ученик инока, који очекују архијерејство, преписано је активно милосрђе и добротворење.

Треба додати, претходно реченоме, ради “заштитника благочешћа” какви постоје у црквеној средини, и који могу да посумњају - је ли пуномоћан био Господар да се тако са неким манастирима позабави. Упућујемо их на решења Поместног Сабора Константинопољског Двукратног од 1 до 7 правила, нека прочитају и упознају се - шта се Господару ставља у обавезу у односу на такве монахе и такве манастире.

Тојест Цар Петар, налазећи се на послушању саборним решењима Цркве, обавезан је био то да уради. Не да је хтео - него је био обавезан, он је натерао себе то да уради, што је може бити, њему као човеку било непријатно, али он се налазио у Бога на служби.

Петру Првом Великом још приписују у грех да је он тобоже “на костима” саградио свој вољени град, Санкт-Петербург, Питер, како га сада називамо, град, посвећен Светом Петру. Њему приговарају да је он на костима био направљен, да се он, тобоже, безбожно односио према градитељима Санкт-Петербурга, терајући их да раде по 24 сата дневно.

Санкт-Петербург био је осмишљен од Господара као нова престоница. Постројен је био на блату, како знамо. Требало је много радити на томе, да се на блату постави . Да, место је било блатно, и практички рукама су градили та острва, камење су вукли, технике тада никакве није било, људи је требало веома много, услови су били ужасни, но то утврђење, Руско, на том месту, морало се налазити.

И, како сада знамо, те две “резервне престонице”, Москва и Питер, оне су и примиле основни удар од непријатеља Христа, и самим тим одвукли од тајне престонице, од будуће последње престонице, града Владимира – удари су прошли мимо, јер наша престоница Владимир, била је пре Москве престоница и промислитељно Господ је предвидео две такве резервне варијанте, Москву и Питер, који су се нашли у резултату под ударима духовним, издржали су те ударе, сачували народ, сачували Православље, при свим проблемима.

А то, што се тиче техничке стране изградње града, – не само да су многи људи тамо погинули, и сам Господар је такође учествовао у изградњи, јер он сам је и лично овладао многим професијама.

Сам Господар Петар, како знамо, прехладио се помажући градиоцу, који је у хладној води тонуо, он га је спасао, прехладио се и од тога је умро. Погледајте каквом смрћу – херојском ! Положио живот свој. Положио душу, при том за свог поданика. Не поданик – за Господара, како ми обично знамо. То је такође акценат на духовно– морални портрет тог Господара, којег због нечега сматрају “нехришћански настројеним”, “прозападно мислећим”, и тако даље. Никакве доказе за потврду тих тврдњи празноречивих нико не наводи.

Сада схватамо разлог клевета на Цареве – због тога, да ми не би поштовали Царску власт, а хула на Царску власт, јесте хула на Пославшег њих, Цареве, Помазанике Божије.

Хајде да се сетимо историје о звонима, повезане са именом Петра Првог. Оптужба да их је он скидао - звона, – не треба напомињати, да су се при Цару Петру водили ратови, веома важни ратови, например, Северни рат са Шведима. И испало је – Русија се показала као врло укусан, лак комад за цео свет, који се развијао у начно-техничком и војном смислу, крупним корацима, претекао нас. Русија је била потенцијална жртва и млади Цар, када је дошао на власт, он је схватио, да је нужно одмах решавати управо тај проблем. Отопити звона за пушке.

Русија је са три стране имала три најјаче, непобедиве армије света – шведе, немце и турке. Нико их није могао победити. И нико није веровао да ће Цар Петар, млади, сабрати неку војску. Он је имао одред, забавни, такозвани, у младости је са њима јурио, освајао снежне градове. На Серебрјанки-реци.

Нико није веровао да ће се десити чудо, да ће Господар брзо саздати армију, наоружати је, и дати отпор по свим правцима. А Русија је морала бити, како говоре историчари - и нико у то није сумњао, подељена на три дела, између немаца, шведа и турака. И једино захваљујући напорима Петра Великог Русија је сачувала своје самостално национално биће. Да није било тог подвига који је савршио Најблагочестивији Господар Петра Први, руси би одавно били робови, и могуће, Русије као државе не би више ни било.

Да, звона је он скидао управо због тога да би изливао топове. Није било времена, да се добија руда, отапа, итд. – потребан је био метал врло брзо. И узети га са другог места - није било одакле.

А разне изјаве о томе, да звона припадају храмовима, манастирима, црквама – овде треба напоменути да Црква, жива истинска, Тело Христово, то смо ми народ Божији. А храмови камени – то је пре свега образ Цркве живе. То је образ њеног духовног устројења. Неки мисле, да је Тело Христово, Црква – то здање црквено, или храмови, сабори, куда ми одлазимо. То су храмови, само камена, рецимо, ограничена пространства рукотворна. Али Тело Христово – то смо ми, верујући у Христа, ми смо Тело Христово. Ето то и јесте истинска Црква. Црква верних. Он, Христос, Глава, а ми – члени. О том је написано у Новом Завету јасно. И ето за потребе истинске, живе Христове историјске Цркве он, Цар Петар, се и старао.

И, самим тим, Црква је обавезна била – Црква као институција, има се у виду – сама је дужна била, као и многи чак архијереји што су се саглашавали и благословили то – да жртвује привремено метал за заштиту Цркве – не храмови, већ је у питање дошао живот народа Божијег. И Русије. Треба ли неком доказивати, да су ти Шведи долазили у Русију, не звона да скидају - већ главе да скидају ? Требало је решавати озбиљнији задатак. И Цар Петар Први се са тим изузетно успешно понео. Он је заштитио нас и од немаца и од шведа и од турака, и то је подвиг, који не потпада ни под какву сличну оцену, критику, и тим пре клевету.

Лав Тихомиров, руски историчар, овако је описао живот и дело Петра Великог:.

“Ја дубоко поштујем његов гениј и налазим да он, не у неким појединостима, већ у суштини, јесте радио у своје време баш то што је било потребно. Сувишно је понављати, да је у основном свом задатку Петар Велики био безусловно у праву, и да је био велики Руски човек. Он је схватио, да као монарх, како носилац царског дуга, јесте имао обавезу да безпоговорно узме на своја плећа тежак задатак: довести Русију што је брже могуће пуном овладавању свим средствима европске културе. То је било за Русију питање “бити или не бити. Страшно је чак и помислити, шта би било да се нисмо сравнили са Европом до краја 18 века. Ми би просто изгубили национално постојање, да смо доживели у својој варварској немоћи до те епохе економског освајања целог света од стране Европе. И заиста, ја напомињем, да је Европа освојила цео свет, све континенте, осим Русије - једина држава, која није била освојена од стране Европе, захваљујући Петру - то је Русија.

Петар, железном руком принудивши Русију да учи и ради, био је наравно спаситељ свег националног будућег. Петар је био безусловно у праву и заслужио је вечну захвалност отачаства за то, што је употребио сав свој царски ауторитет и власт за то, да сазда најсуровију диктатуру, и силом покрене земљу напред, и због слабости њених средстава поробити сву нацију на службу циљевима државе“.

Објављено у Православни императори

(радио емисије Истина о Петру Великом – Вадим Петрерович Кузнецов – Радио Глас Русије), децембар 2008.

[бошкојуговић]

У овој бриљантној књизи је описан злочин Петра Великог против РПЦ

[Guest Оливера]

Треба имати у виду да је историјска правда спор процес за нас смртнике. У постсовјетско време, зар је било за очекивати другачије размишљање и замена теза. Исто се десило и код нас, где је заслуга за победу у II  Светском рету припала само једној страни. У Русији су у току итекаква преиспитивања прошлости (сетити се са којом муком се дошло до трага о Романовима), да би био канонизован.

Код нас и није кренуто са мртве тачке. Има један диван чланак оца Серафима Роуза, у Руској духовној речи, где критикује слепо прихватање чињеница еволуције.

[Guest Оливера]

Нова година према царском указу

Пре 310 година био је издан указ руског владара Петра Великог „О прослави Нове године“. Сходно овом документу, требало је да новогодишњи празници трају од 1. до 7. јануара.

Овај указ је збунио поданике руског цара. Петар је уводио у Русији не само нови празник, већ и нове обичаје. Било је наложено да се време рачуна не од стварања света, као што је било раније, већ од Христовог рођења. Тј. становници Русије отишли су на спавање 7208., док су се пробудили 1700. године. Првог дана новог века у саборној цркви Успење Богородице у Кремљу одслужена је литургија којој је присуствовао цар Петар. После литургије на Црвеном тргу су приређени почасна топовска паљба и празнични ватромет. Било је наложено да се московска дворишта украсе зеленим гранама са различитим амблемима и симболима и да ови украси остану до 7. јануара. Тако су у живот старе Москве ушле новогодишње јелке.

Нови обичаји се нису ограничили на новогодишње празнике. То је био само почетак. Првих дана јануара на капијама, пијачним стубовима и градским оградама појавили су се прогласи да од Богојављења сви Руси, осим свештеника и сељака, морају да носе мађарске капуте или бунде, а лети немачка одела и ципеле. Женама је предстојало да носе мидере, а мушкарцима да обријају браде. Велики владар се латио европеизације Русије и рачунање Нопве године од јануара, уместо септембра, било је део његових реформи – говори историчар Алексеј Александров.

- Прво, био је такав општи политички тренд: бријање брада, камизоли и европска Нова година. Осим тога, цар Петар је много волео весеље, па је Нова година прослављана са великим полетом – уз паљбу из топова и пушака, украшавање кућа гранама, намештање јелки у двориштима, па је Петар са пратњом ишао од куће до куће бољара, где су пијанчили тако да се то просто не може замислити. Све то је праћено ватрометом. Петар је много волео ватромете и сам их смишљао. Затим би артиљеријска чета Преображенског пука реализовала његове замисли.

Као и све ново, обичај прославе Нове године у јануару, а не у септембру, није одмах прихваћен. Петар Први је морао лично да убеђује бољаре који су му тврдили да Бог није могао створити свет усред зиме. Заузврат цар им је показивао глобус и објашњавао да је свет велик и када је у Русији зима, на екватору је, на пример, врело лето.

Али зато сада ништа неће натерати становнике Русије да се одрекну овог празника. Штавише, у савременој Русији и неким другим православним земљама Нова година се слави 2 пута – према Грегоријанском и Јулијанском календару.

23.12.2009

Глас Русије

[Guest Оливера]

Петар Велики: реформатор руске кухиње

Реформе Петра Првог су обухватиле све сфере живота Русије коју је он натерао да се пропиње. Није остала по страни ни руска кухиња. Из Европе је цар донео  много гастрономских новитета који су променили  националну кухињу. Ту спадају и нова јела, и начине припреме, и кухињски предмети.

С именом Петра обично повезују узгајање у Русији кромпира, који су људи дочекали с неповерењем, али се он временом претворио у други хлеб. Постоји верзија  да је цар Петар пробао кромпир у Холандији, те је послао грофу Шереметеву врећу кромпира с наредбом да се кромпир  узгаја у Русији. Тешко је рећи да ли је то тако, али се кромпир одомаћио у руској кухињи.

Историчар Василиј Кључевски је писао: То је био чудновати цар! Он је радио као морнар, облачио се и пушио као Немац, пио вотку као војник, псовао и тукао се као гардијски официр.

Уствари  Петар  није био пробирач у јелу, он је волео једноставну храну. Например, јео је црни хлеб, кашу од јечма, шчи од киселог купуса. Умереност Петра Првог би увек запрепастила савременике. Међутим, Петар је поред тога много јео. Често би му пребацили што у време поста једе месо јер није много волео рибу. Уствари му је 1716. године Цариградски патријарх  због здравственог стања послао дозволу да једе месо у време  свих постова осим  недеље дана уочи причешћа. Међутим, Петар се бринуо не само за себе:  он је добио дозволу тог истог патријарха за своју војску да једе мрсну храну када се налази у иностранству у време похода.

Обично би Петар доручковао на брзину, али добро. Затим би радио у току неколико сати. Приликом посете адмиралитету он би обично попио чашу вотке, онда би појео ђеврек и поново радио све до ручка.  Приликом ручка цар није подносио присуство бројних слугу - историчари  кажу да је то чисто холански обичај.

Што се тиче обичног јеловника Петра Првог, то је мешавина руске традиционалне кухиње и европеске. Младе ротквице, лимбуршки сир, тањир чорбе, аспик, шунка, каша и пржена патка у киселом сосу с луком и киселим лимунима - то су омиљена његова јела, неопходан услов његових ручака. Мозељска, мађарска вина и вино ермитаж је он волео више од других.  Волео је он такође квас и  вотку од аниса. Није избегавао ни пиво.

Од младих ногу је Петар заволео кафу - он ју је дословно силом увео у обичај у Русији.  То горко пиће је он упознао у Москви у Немачкој четврти. Цар би често  натерао своје поданике да пију  кафу приликом  гозби где су поред кафе служили егзотичне чоколаду и лимунаду.

Историчари пишу да су као есцајг за цара ставили  дрвену кашику, украшену слоновачом, нож, виљушку од кости. Међутим, многи савременици сведоче да је цар Петар више волео да једе рукама, игноришући виљушку.  Међутим, тај исти Петар се трудио да уведе европску етикецију.  1717. године је био издат први у  Русији приручник за правила лепог понашања Младости поштено огледало. Тамо је писало: Недолично је рукама или ногама тумарати, већ треба јести мирно. Виљушком или ножем се не сме цртати, ни куцати по тањирнима, столњаку, већ треба  седети право, а не сагињати се.

Извор: Глас Русије