Преподобномученица Монахиња Марија ( Скобцова)

[Marjanovic]

Монахиња Марија (Преподобномученица)
(Скобцова Елизавета Јурјевна, рођ. Пиленко,
по првом мужу - Кузмина-Каравајева)
(1891-1945)

Кратка биографија Мати Марије

Рођена је 8. (21.) децембра 1891. г. у Риги. Прва жена која је завршила Санкт-Петербуршку Духовну Академију (ванредно). До револиције, била је члан партије СР¹. 1917. - градски старешина града Анапа.

Емигрирала 1921. г. и настанила се у Паризу. Примила монаштво 1932. Мати Марија је била изабрана за месног секретара Руског студентског хришћанског покрета (РСХД) у Француској за рад у француској провинцији, а затим (од 1933. г.) за секретара Централног секретеријата РСХД за мисионарски и социјални рад.

1932. г. основала је у Паризу пансион за самохране жене (9, villa de Saxe). После две године, пансион је пресељен у улицу Лурмел, бр. 77. При пансиону је устројена црква посвећена Покрову Пресвете Богородице и курсеви за псаломшчике², а од зиме 1936.-37. - курсеви за мисионаре. Касније је основала добротворну и културно-просветитељскку организацију за помоћ руским емигрантима „Православное дело“. 1935. заједно са Ф. Т. Пјановим и свештеником Михаилом Чертковим, основала је „Дом одмора“ за оздрављајуће од туберколозних болести у месту Нуази-ле-Гран, а 1936. отворила је, такође уз помоћ Ф. Т. Пјанова, јефтин пансион у вили № 43 на ул. Франсоа Жерар (16 округ Париза), који је постао филијала централног пансиона на ул. Лурмел. Посећивала је у болницама душевно оболеле.

По избијању Другог светског рата, активно учествовала у раду француског Покрета отпора (између осталог, помагала је у скривању Јевреја). 9. фебруара 1943. ухапшена од стране фашиста и држана до Пасхе (Ускрса) у концентрационом логору утврђења Романвил, затим у Компјенском логору, а одатле је депортована у Немачку у Равенсбрук. Пострадала 31. марта 1945. у концентрационом логору Равенсбрук у гасној комори. Канонизована Константинопољским Патријархатом 2004. г. и уврштена у лик Светих.

---

¹ Партија социјалиста револуционара - радикална политичка партија у Русикој Империји, касније Руској Републици, и РСФСР. Улазила у састав Друге интернационале
² псаломшчик - чин прислужника/чтеца у Руској Цркви, у чија задужења спада читање текстова Светог Писма и Часослова за време заједничког богослужења, појање, а некад и управљање хором

Извор: http://zarubezhje.narod.ru



Спомен мати Марије

Мати Марија беше једна од најупечатљивијих и најнадаренијих руских жена. Карактеристична је за своју епоху, и одражавала је њене најкарактеристичније токове. Она је била нова душа. Била је песник, револуционар и религиози делатељ.

Припадала је револуционарној епохи, била је социјалиста-револуционар, али није припадала старом типу револуционе интелигенције. Али није прихватила револуцију у бољшевичком облику. Прошла је кроз руску културну ренесансу почетка (XX, прим. прев.) века, кроз руску поезију епохе символиста, била је блиска са А. Блоком, било јој је својствено беспокојство те епохе.

Али у души мати Марије одразила су се такође религозна тражења и токови епохе. Била је слободан слушалац Петербуршке Духовне Академије. У емиграцији, била је једна од малобројних саосећајућих са руском религиозном философијом. Активно је учествовала у Руском Хришћанском Студентском Покрету, и отишла је из њега, кад су се у њему појавили веома десни токови.

Мати Марија је била природа веома активна, увек занесена неким делом, али никада потпуно задовољена. Потреба за религиозним делањем привела ју је к монаштву. Социјални мотиви су увек били силни у њеној религиозности. Стремила је саздању новог типа монаштва. Емигрантска средина је за то била веома неповољна. Она је стално стремила ка новим облицима делатности.

Изазивала је утисак оптимисткиње. У њој је било живота на претек. Али кад је изашла збирка њених стихова, у њима се показао пре песимистичан и горак осећај живота. Њени су стихови веома изузетни за карактеристику њене душе, такође и драматичне поеме. Њена религиозност није била спокојна, у њој је било нечег трагичног, била је борба с Богом, порођена људским страдањем, састрадање и жал. Њој се није чинило лаким разрешење проблема теодиције.

Постојала је још једна црта код мати Марије, која је играла огромну улогу, и са којом је везана њена погибија. Гајила је страсну љубав према Русији и руском народу. Последњи период њеног живота, период рата, сав је био обојен бојом страсног патриотизма, који је попримао крајносне облике. Изузетна љубав к Русији, ка руској земљи  и руском народу чинили су је често неправедном према Западу и западним токовима. Њено поимање света може се назвати револуционарним славјанофилством.

Мати Марија је у време окупације била права отпорашица. Помоћ Јеврејима. Имао сам утисак да је стермила жртви и страдању, хтела је умрети за руски народ. Њен је крај био херојски. У немачком концентрационом логору, нашла је за себе религиозну делатност, која ју је вероватно више задовољавала, него делатност у свету слободном.
Н. А. Берђајев


Сусрет с Мати Маријом у логору Равенсбрук
По речима С. В. Носович записано Н. Алексејевом (Н. А. Кривошејном)

У новембру 1944. године, случајно сам сазнала да се мати Марија налази у логору Равенсбрук, где сам и сама бића већ неколико месеци. Једном приликом ми је једна фрнаускиња-комунисткиња, коју сам познавала од давно пре рата, рекла: „Иди види Мати Марију – та је жена изванредна!“ Исто ми је рекла једна руско-совјетска заробљеница, по струци ветеринар: „Пођите, упознајте се са мати Маријом, има се чему код ње поучити.“

И тако некако један пут, искористивши слободан дан, пошла сам у 15-ту бараку, где се налазила мати Марија.

Била сам у другом блоку, и чести сусрети, наравно, су били незамисливи. Наше су беседе текле у дворишту логора. Матушка, у лаком летњем капуту, сва се јежила од хладноће, и физички је, као и сви, била измучена ужасним условима живота у Равенсбруку. На то се она, уосталом, мало жалила, а више ју је угњетавала тешка морална атмосфера, која је царевала у логору, испуњена мржње и зверске злобе. Код саме матушке злобе није било – био је гнев душе: она је пошла на борбу против Немаца, као хришћанка и за саму суштину хришћанског учења, и не једанпут је понављала: „Баш то код њих и јесте тај грех, који се, по речима Христа, никада не прашта – одрицање Духа Светог.“

Она се зближила са многим совјетским девојкама и женама које су биле у логору, и увек је говорила о томе да је њена заветна машта: поћи у Русију, да би тамо радила не речима, а делима, и да би се на родној земљи слила са родном Црквом.

Постараћу се да у одломцима, и, наравно, веома непотпуно, предам неке мисли, које ми је матушка изрекла у нашим беседама. Дошла сам к њој у тежак час, осећала сам да губим срце, да ми недостаје душевних сила у том непрогледном мраку мраку логора, тражила сам код ње подршку – и рећи ћу да сам нашла оно што сам тражила. Једном приликом сам јој рекла да не да престајем да било шта осећам, него и се и сама мисао укочила и зауставила. „Не, не, - ускликнула је матушка, - само непрестано мислите; у борби са сумњама мислите шире, дубље; не снижавајте мисао, него мислите изнад земних оквира и условности“... „У другим религијама, то је честица истине, у свакој од њих она постоји. Само је у хришћанству она сва у целости“. Други пут смо говориле о новој „блоковој“ (старешини бараке), веома жестокој, Пољакињи, из добре породице: „Ништа тако не удаљава од Христа, као буржоазност – њих ни овдашњи ад није пробио. Бојте се те жене – то је аристократски талог.“

Њу није плашило званично неверје, само душевна ускост, отврдлост. Често је матушка радосно говорила о руској младежи, тражећој знање, љубећој труд, пуној пожртвовања за благо будућих поколења. Једном приликом је током прозивке почела да говори са једном совјетском девојком, и није приметила пришавшу јој жену SS. Та јој је грубо подвикнула и ошинула је из све снаге ременом по лицу. Матушка, као да то није ни приметила, спокојно је завршила започету на руском реченицу. Побеснела SS-овка је насрнула на њу и сипала јој ударце ременом по лицу, а ова је није ни погледом удостојила. Потом ми је рекла да, чак ни у том тренутку, никакву злобу према тој жени није осећала: „Као да је ни нема преда мном.“

У фебруару су мене, болесну, евакуисали у Матхаузен, а мати Марија, такође болесна, остала је у логору Равенсбрук, где је потом трагично погинула; до краја је остала слободна духом, и није се подала ропској мржњи. Сви они који су је знали, или дошли с њом у додир у затвору или логору, надуго ће сачувати њен јарки, незаборавни, и тако редак лик интелигентне руске жене, која је постала права делатељна хришћанка, и растакала у најгорчим тренуцима духовну помоћ свима који су јој у потрази за њом долазили.

Превод М.К.

[Ратко :(]

Много лепа књигица.

[Иван Недић]

»Због тога се у наше време остварују речи монахиње Марије (Скобцове), изговорене 1936. године у Паризу:

  „Постоји једна страшна ствар, од које се није лако ослободити: диктатура не власти нити моћи, него владајуће генералне идеје, вера у лаку остварљивост непогрешивости у животу. То је, у суштини, најстрашније у савременој психологији совјетског човека. Ако у Цркву, према којој совјетска власт једнога дана пројави трпељивост и призна је, дођу нови људи васпитани од стране исте те власти, ти људи ће доћи са управо таквом психологијом. Шта то значи? То значи да ће најпре, као веома жедни и жудни слушаоци, проучавати разне тачке гледишта, увиђати проблеме, ићи на богослужења... А затим, осетивши у одређеном тренутку да су коначно постали истински црквени људи, али будући сасвим неприпремљени за антиномичан начин мишљења, рећи ће: ,Ево, по овом питању постоји неколико мишљења. Које од њих је истинито?ʻ А ако је једно мишљење истинито, онда сва остала треба искоренити као лажна. Најпре ће запиткивати цркву, са лакоћом качећи на њу предзнак непогрешивости на који су навикли. Међутим, ускоро ће почети да говоре у име Цркве, оваплоћавајући у себи самима исти тај предзнак непогрешивости“«.

Из: Андреј Десницки, HOMO SOVIETICUS CHRISTIANUS

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,9358.msg271622.html#msg271622

[Владан]