Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'zlocin'.
Found 6 results
-
Slavlje jučerašnjeg praznika 55. i 30. godina upotrebe sovjetskih lovaca iz porodice MiG (za koji smo dobili i zvanične oznake) upotpunjeno je jednom izuzetno interesantnom internet emsijom i njenim gostom koji je do sada retko pričao pred kamerama. Pukovnik u penziji, pilot Mirčeta Jokanović gostovao je u emisiji „Naš Aeroput“ autora i voditelja Velibora Vukašinovića. Emisija vazduhoplovne tematike koja se već duže vreme emituje na opskurnom radiju „Snaga naroda“ ovoga puta bavila se najaktuelnijom temom trenutno – MiG-ovima 29 u jugoslovenskoj i srpskoj službi kroz svedočenje izuzetno interesantnog i prilično ekskluzivnog gosta. Mirčeta Jokanović bio je jedan od prvih letača u prvoj grupi pripadnika RV i PVO JNA koji je otišao u Sovjetski Savez na preobuku za tadašnje čudo vazduhoplovne borbene tehnike – lovac MiG-29. Tokom karijere komandovao je najbitnijim lovačkim jedinicama domaćeg ratnog vazduhoplovstva da bi ga bombardovanje 1999. godine zateklo na komandnoj dužnosti, van aviona. NATO agresija, preciznije srpski ugao priče, do sada je ispričana kroz nekoliko pisanih i video svedočanstava ali neke utiske i detalje Jokanovićevih sećanja do sada sigurno nismo imali priliku da čujemo. Petar VOJINOVIĆ
-
Трагична смрт Тамаре Пап Тамара Пап, стара само 33 године, трагично је, након 6 дана агоније, преминула пре скоро четири године, након несавесног и понижавајућег опхођења лекара према њој, а њена мајка безуспешно покушава да спречи да се тако нешто догоди и туђој деци. Очајна, мајка преминуле девојке покреће блог у сећање на своју мезимицу у коме открива све детаље њене трагичне смрти. Трагично преминула девојка - Тамара Пап „Моја ћерка Тамара Пап је на послу, након наглог окрета главе на леву страну, осетила јак бол на десној страни врата и у пределу потиљка и вртоглавицу. Попила је Диклофенак и мало јој је било боље, али се други дан увече бол поново појавио у потиљку, врату и чеоном делу“, почиње своју тешку причу мајка. Она је болесну ћерку водила код лекара опште праксе али они, према њеним речима, иако је Тамара повраћала и имала јаке главобоље нису упутили девојку на даље лечење. Умрла са само 33 године - Тамара Пап Следећег јутра, Тамарино стање постаје драматично. Дезоријентисана је, трпи јаку главобољу и једва хода, након чега колима Хитне помоћи бива превежена у Клинички центар Војводине. Она је по приспећу толико лоше да је на носилима! Др. Мирослав Илин, чији је Тамара пацијент је, како прича мајка, врло нељубазан и оптужује њену ћерку да се претвара и да само жели да скрене пажњу на себе! „Пред њом говори да уколико не устане из колица и не престане да се тако понаша, да ће је послати на психијатрију“, открива мајка чији је муж са 47 година настрадао од шлога. Када је доктору испричала ову информацију његово једино питање је било – да ли Тамара има момка. Мајка почела блог у сећање на њу - Тамара Пап „Након доласка кући Тамара почиње јако да плаче, говори како је др Илин један манијак, да ју је малтретирао и да јој је свашта рекао. Смирујем је да ће ми касније испричати, али на жалост, никад није успела да ми исприча шта се десило у ординацији“, пише очајна мајка. Мучила се 6 дана, па преминула - Тамара Пап Након преписане терапије стање се само привремено побољшало, а три дана касније, опет постаје алармантно. Мајка је поново одводи у Клинички центар Војводине где је девојка, којој је све лошије и лошије, остављена да чека док је полако губила осећај у рукама и ногама. Докторка радила рад на ту тему, па погрешила дијагнозу - Др. Тамара Жикић је, као стручњак са групом лекара, радила 2003. године рад под називом „Фактори ризика исхемичног можданог удара код младих људи“, али када је пред собом имала таквог пацијента она то није препознала и то је за њу ,,мала грешка - пише Марија Пап. На преглед код докторке Тамаре Жикић – Раби стиже са скоро потпуно одузетом моћи говора. Мајка поново покушава да објасни кроз шта су прошле али јој докторка каже да ће је избацити. „Тамара и даље покушава да нам нешто каже и закључујемо да мора да пишки. Обраћамо се сестри за тоалет која бесно говори да не може у тоалет на Одељењу и да се снађемо. Изводимо је испред зграде, момак, ћерка, још један наш пријатељ и ја држимо Тамару да би пишкила у траву испред клинике, крајње понижавајуће“, даље каже Марија. Тамару пребацују у Сремску Каменицу и тек четири дана касније откривају да је девојка имала шлог. Сада је њен доктор Слободан Гвозденовић који мајци саопштава праву озбиљност Тамарине ситуације: „Он говори да је Тамарино стање веома озбиљно, да може да се деси да она остане одузета и без моћи говора и да морамо да је поново водимо на магнету резонанцу“, каже Марија и додаје да је нагласила да јој је дете већ било подвргнуто стресној резонанци и да не зна треба ли поново да пролази кроз то. Њена мајка је тужила докторе - Тамара Пап „У међувремену долази докторица Тамара Жикић-Раби и каже нам: ’Ето дошло је до мале грешке“, прича Марија која каже да је након поновне магнетне резонанце коју је Тамара врло тешко поднела прво питање доктора Гвозденовића било – да ли су регулисали рачун. „На паркингу испред ординације питам доктора, који држи налаз у рукама да ли је Тамарин живот угрожен, на шта ми он одговара ’Ма није, сада имамо све налазе, добиће терапију и биће све у реду, ма договорићемо се’. Тада нисам схватила шта то треба да се договарамо“, наставља Марија своју трагичну исповест. Када је следећег јутра мајка дошла да посети ћерку није је затекла у соби. Била је на Интензивној нези. Када је поново угледала своје дете, било је на апаратима, тела прекривеног црвеним флекама. Нико није одговарао за њену смрт - Тамара Пап У паници, Марија пита доктора Гвозденовића због чега је већ не пребацују на Неурохирургију, „а он лежерно са шољицом кафе у рукама одговара: ’Па морамо да откуцамо отпусну листу.“ Када је Тамара коначно пребачена на одељење Неурохирургије, Марији је саопштен страховит податак – Тамара је доведена јако касно, стање јој је врло критично, а шансе да преживи минималне. „Оперисана је тај дан, није долазила свести и након 6 дана, 29. јануара преминула“, завршава Марија изношење околности које су довеле до смрти њеног детета. Недељу дана касније Када су, недељу дана од трагичног догађаја, Марија и њена друга ћерка дошле да од Слободана Гвозденовића траже образложење аљкавог поступања лекара према Тамари, Гвозденовић се прво правио да их не познаје, да би на крају рекао како не треба ни да покушавају да суоче лекаре јер ће се они држати заједно, те породица нема никакве шансе. „Због не пружања скоро никакве медицинске помоћи мом детету је одузето право на живот“, каже Марија која је против свих доктора из овог текста поднела тужбу, која је одбијена јер „не постоји основана сумња да су осумњичени учинили наведено кривично дело.“ "Ало!" је покушао да контактира докторе Слободана Гвозденовића, Тамару Жикић и Мирослава Илина, али нам је прво речено да друго двоје, по знању особља више не раде на тим радним местима, да би нам касније из две здравствене установе "Клиничког центра Војводине" и "Института за кардиоваскуларне болести Војводине" рекли како они тренутно нису доступни за коментар. Аутор: Нина Гавриловић Извор: АЛО This post has been promoted to an article
- 65 нових одговора
-
Трагична смрт Тамаре Пап Очајна, мајка преминуле девојке покреће блог у сећање на своју мезимицу у коме открива све детаље њене трагичне смрти. Трагично преминула девојка - Тамара Пап „Моја ћерка Тамара Пап је на послу, након наглог окрета главе на леву страну, осетила јак бол на десној страни врата и у пределу потиљка и вртоглавицу. Попила је Диклофенак и мало јој је било боље, али се други дан увече бол поново појавио у потиљку, врату и чеоном делу“, почиње своју тешку причу мајка. Она је болесну ћерку водила код лекара опште праксе али они, према њеним речима, иако је Тамара повраћала и имала јаке главобоље нису упутили девојку на даље лечење. Умрла са само 33 године - Тамара Пап Следећег јутра, Тамарино стање постаје драматично. Дезоријентисана је, трпи јаку главобољу и једва хода, након чега колима Хитне помоћи бива превежена у Клинички центар Војводине. Она је по приспећу толико лоше да је на носилима! Др. Мирослав Илин, чији је Тамара пацијент је, како прича мајка, врло нељубазан и оптужује њену ћерку да се претвара и да само жели да скрене пажњу на себе! „Пред њом говори да уколико не устане из колица и не престане да се тако понаша, да ће је послати на психијатрију“, открива мајка чији је муж са 47 година настрадао од шлога. Када је доктору испричала ову информацију његово једино питање је било – да ли Тамара има момка. Мајка почела блог у сећање на њу - Тамара Пап „Након доласка кући Тамара почиње јако да плаче, говори како је др Илин један манијак, да ју је малтретирао и да јој је свашта рекао. Смирујем је да ће ми касније испричати, али на жалост, никад није успела да ми исприча шта се десило у ординацији“, пише очајна мајка. Мучила се 6 дана, па преминула - Тамара Пап Након преписане терапије стање се само привремено побољшало, а три дана касније, опет постаје алармантно. Мајка је поново одводи у Клинички центар Војводине где је девојка, којој је све лошије и лошије, остављена да чека док је полако губила осећај у рукама и ногама. Докторка радила рад на ту тему, па погрешила дијагнозу - Др. Тамара Жикић је, као стручњак са групом лекара, радила 2003. године рад под називом „Фактори ризика исхемичног можданог удара код младих људи“, али када је пред собом имала таквог пацијента она то није препознала и то је за њу ,,мала грешка - пише Марија Пап. На преглед код докторке Тамаре Жикић – Раби стиже са скоро потпуно одузетом моћи говора. Мајка поново покушава да објасни кроз шта су прошле али јој докторка каже да ће је избацити. „Тамара и даље покушава да нам нешто каже и закључујемо да мора да пишки. Обраћамо се сестри за тоалет која бесно говори да не може у тоалет на Одељењу и да се снађемо. Изводимо је испред зграде, момак, ћерка, још један наш пријатељ и ја држимо Тамару да би пишкила у траву испред клинике, крајње понижавајуће“, даље каже Марија. Тамару пребацују у Сремску Каменицу и тек четири дана касније откривају да је девојка имала шлог. Сада је њен доктор Слободан Гвозденовић који мајци саопштава праву озбиљност Тамарине ситуације: „Он говори да је Тамарино стање веома озбиљно, да може да се деси да она остане одузета и без моћи говора и да морамо да је поново водимо на магнету резонанцу“, каже Марија и додаје да је нагласила да јој је дете већ било подвргнуто стресној резонанци и да не зна треба ли поново да пролази кроз то. Њена мајка је тужила докторе - Тамара Пап „У међувремену долази докторица Тамара Жикић-Раби и каже нам: ’Ето дошло је до мале грешке“, прича Марија која каже да је након поновне магнетне резонанце коју је Тамара врло тешко поднела прво питање доктора Гвозденовића било – да ли су регулисали рачун. „На паркингу испред ординације питам доктора, који држи налаз у рукама да ли је Тамарин живот угрожен, на шта ми он одговара ’Ма није, сада имамо све налазе, добиће терапију и биће све у реду, ма договорићемо се’. Тада нисам схватила шта то треба да се договарамо“, наставља Марија своју трагичну исповест. Када је следећег јутра мајка дошла да посети ћерку није је затекла у соби. Била је на Интензивној нези. Када је поново угледала своје дете, било је на апаратима, тела прекривеног црвеним флекама. Нико није одговарао за њену смрт - Тамара Пап У паници, Марија пита доктора Гвозденовића због чега је већ не пребацују на Неурохирургију, „а он лежерно са шољицом кафе у рукама одговара: ’Па морамо да откуцамо отпусну листу.“ Када је Тамара коначно пребачена на одељење Неурохирургије, Марији је саопштен страховит податак – Тамара је доведена јако касно, стање јој је врло критично, а шансе да преживи минималне. „Оперисана је тај дан, није долазила свести и након 6 дана, 29. јануара преминула“, завршава Марија изношење околности које су довеле до смрти њеног детета. Недељу дана касније Када су, недељу дана од трагичног догађаја, Марија и њена друга ћерка дошле да од Слободана Гвозденовића траже образложење аљкавог поступања лекара према Тамари, Гвозденовић се прво правио да их не познаје, да би на крају рекао како не треба ни да покушавају да суоче лекаре јер ће се они држати заједно, те породица нема никакве шансе. „Због не пружања скоро никакве медицинске помоћи мом детету је одузето право на живот“, каже Марија која је против свих доктора из овог текста поднела тужбу, која је одбијена јер „не постоји основана сумња да су осумњичени учинили наведено кривично дело.“ "Ало!" је покушао да контактира докторе Слободана Гвозденовића, Тамару Жикић и Мирослава Илина, али нам је прво речено да друго двоје, по знању особља више не раде на тим радним местима, да би нам касније из две здравствене установе "Клиничког центра Војводине" и "Института за кардиоваскуларне болести Војводине" рекли како они тренутно нису доступни за коментар. Аутор: Нина Гавриловић "Ето дошло је до мале грешке" Извор: АЛО Опширније на форуму
- 1 коментар
-
Дечак из Жуте куће је најшокантнији роман икада објављен у свету, аутобиографска исповест после које човечанство никада више неће бити исто. У ауторском посредништву Саше Миливојева Дечак сведок прича о ужасима које је као дванаестогодишњак преживео у својој земљи: О Жутој кући и логорима, о киднапованим цивилима, о испијању њихове крви и кријумчарењу њихових органа, о ратним злочинима и најбруталнијим убиствима, о силовању, патњама, етничким чишћењима, геноциду, тајним гробницама... Роман Дечак из Жуте куће, грађен на неколико наративних нивоа, истовремено открива подвале у блиској и актуелној историји, разрешава политичке недоумице. О интеграцијама, очувању територијалног интегритета и идентитета једне суверене земље. О криминалу и корупцији, о страдањима политичких неистомишљеника под велом демократије, о терористичким стратегијама и експанзији глобалног џихада. Спој епског, лирског, приповедачког, драмског и новинарског. О бомбардовању и разарању генетског кода. О пријатељским издајама, лажима, криминалцима, секташима, лажним идентитетима, психијатријским случајевима, о наркоманији, проституцији, педофилији, некрофилији, о најнижим деловима људског бића и најузвишенијој уметности. О мржњи и љубави, превазилажењу гнева, о миру, помирењу, глобалној љубави и толеранцији, прича јунак анђеоске лепоте и изузетног талента, широког образовања и очаравајућег наступа... ЧАША КРВИ Приче из логора „У ГЛ-у су наредили да се хапсе цивили, да их малтретирају и убијају, пљачкају и протерују, а да раскомадана тела њихових лешева пакују у џакове и бацају у језеро. Да. Јесте. Убили су велики број људи. Киднаповали су двојицу мушкараца и старију жену, а затим их оборили на земљу. И нећете веровати: жени су везали ноге за два аутомобила, која су затим полако кренула у супротном правцу. Смејући се, договорили су се следеће: 'Крени полако, немој брзо да јој узмеш душу', те су возила кренула и растргла ову старију жену која је вриштала, па како је ова жртва још увек била жива завезали су јој и руке на исти начин, пошто су се возила вратила уназад: 'Хајмо сада руке, не дајте пуно гас, не журите', те су у супрутном смеру поново растргли ову жену и на тај начин је лишили живота. Тако је убијен и један од мушкараца. Један монструм је узео секиру из гепека и пред свима раскомадао ова два тела. Трећег мушкарца су одвели у школски интернат, у ком је та група сакатила цивиле до смрти, ломећи им прсте цевима. Чупали су им нокте и вадили зубе моторцанглама! Убадали језик ножем! Ударали по глави металном четвртастом шипком! Вадили очи! Убадали ножем по телу. Пуцали из пиштоља у тело. Задавали ударце рукама и ногама по целом телу. Давили их кесом и 'жицом давилицом'! Силовали. Шрафцигером бушили лобање! Одсецали полне органе мачетом и секли гркљане! Понижавајућим и деградирајућим поступцима силовали су и жене и мушкарце, према њима нечовечно поступали, наносећи им повреде телесног интегритета. У више наврата, појединачно и групно, су употребом силе према њима вршили обљубу, стављајући им своје полне органе у вагину, ректум или у уста, терајући их да при томе прогутају њихову сперму. Тукли су их пендрецима по рукама, ногама и целом телу, гурали им пендреке у вагину, уринирали по њима, пљували их, услед чега су заробљени задобијали повреде вагине, ректума, руку, ногу и целог тела, и трпели велике патње. Одвратно је све то што трпи наш народ.“ „Људи, мене је највише потресла прича да је један припадник те групе сакупљао крв рањених заробљеника, а затим је пио. Звали су га Дракула. Жртве су биле везане о цеви на плафону подрума, тада би он дошао и рекао: ‘Хајде да испијемо њихову крв’, убадајући жртве ножем и гурајићи им прст у ране, да би крв јаче текла, пунио је чашу, а потом је попио.“ „Један је двоје људи лишио живота тако што их је гурнуо и бацио кроз прозор, са зграде у ГЛ-у.“ „Један је пуцао, а други ножем убо рањену жену више пута у пределу груди, а затим јој пререзао гркљан!“ „Једну баку су задавили у кади. Другу старију жену су ухватили око врата и главе, а један је рекао: ‘Хајде да видимо како бело дупе има ова стара жена’, па су је сви силовали, након чега је из куће изашао младић, молећи их да га пусте, да ће им његови родитељи платити да га не дирају. Тако је и било: испоручен је оном лику који је тражио рекет од његове породице, а после неколико дана су га силовали и убили по њиховом наређењу.“ „Једног њиховог издајицу су решетали из ‘Калашњикова’, а тело са разнетом главом оставили су на улици као пример другима!“ „Присиљавали су једну жртву да узме у руке полни орган друге жртве и повуче, да би могли да га одсеку мачетом! Затим би ту жртву полили кофом воде и рекли: ‘Шта ту лежиш, пичка ти материна, у тој води, устај, ниси дошао на свадбу'.“ „Тела су масакрирали и спаљивали и у двориштима и у кућама.“ „Једног су ухватили код парка, узели му личну карту, тукли до смрти, а затим бацили у оближњи шахт.“ „Из реда испред продавнице, у близини аутобуске станице, ухватили су две сведокиње које су касније биле силоване и тучене од стране великог броја лица.“ „Над жртвама је један испробавао пробојну моћ пиштоља.“ Они крше правила међународног права за време оружаних сукоба. Ми не ширимо говор мржње. Оптужујемо само оне који наређују и врше према људима противзаконита затварања, нечовечна поступања, мучења, силовања, убиства, телесна повређивања, наношења великих патњи и пљачкање имовине становништва. „Раскомадана тела, која су паковали у џакове, бацали су и у велике контејнере за смеће у близини интерната или на друга места.“ „Гонили су наш народ колико год су могли, пљачкајући, силујући и говорећи нам, између осталог: 'Јесте ли видели шта треба да вам радимо', и 'треба да вас убијамо колико год можемо'!“ „Један је издао наређење: 'Убијајте их највише што можете, не допустите да прођу лако, доведите их у подрум!’“ „Везивали су људе за плафон и ударали их металним цевима. Један им је рекао да је срамота како 'Не знају да бију', па је узео четвртасту цев и њоме ударцем у пределу темена главе оштећеном разбио лобању, а потом му кроз начињени отвор у лобању укуцао упаљач!“ „Један је ручном тестером комадао тела убијених, други је сакатио секиром!“ „Поред више појединачних случајева свирепих убистава и ужасних силовања припадници те групе су присилили једног заробљеника на сексуални однос са кћерком.“ „Они су први почели још прошле године. Отели су аутобус пун наших радника. Силовали су трогодишњу девојчицу, а затим је масакрирали.“ „Ужас! Живе људе су замотавали у бодљикаву жицу и бацали низ брда!“ „Кад би жртву уболи испод левог пазуха, узвикнули би: 'Бежи кући!' - упирући оружје. Жртве би тако трчећи губиле крв и падале мртве. Срце тада јаче пумпа...“ „Људи, да ли схватате да су се они за ово припремали и седам-осам година раније. Дужином магистралног пута ПР-ПЕ имају ровове, дубоке метар и по, а на дну послагане палете, да не би газили по води. Имају и земунице доле, прекривене са по четири унакрсних редова балвана које ни тенк не може да пробије. Дакле, на овоме се радило годинама уназад.“ „Полицајца В.В., који је са колегом носио храну и воду колегама са пунктова, зауставили су на путу, обучени у наше униформе, не би ли их преварили и киднаповали. Одвели су их у шуму... Пронађени су након петнаестак дана како висе на дрветима, обешени наопачке, потпуно одрани! Нису имали ниједан делић коже на телу, па чак ни на прстима ни на пенису!“ ОПЕРАЦИОНА САЛА ЖУТЕ КУЋЕ Auf jedem Wege, in jeder Form suche ich immer und ewig dasselbe: die Wahrheit. Изашли смо из затвора. Свеже вече. Чудан ваздух. Чуо се болан пев ноћних птица. Ушли смо у комби који је био паркиран поред густог шипраћа. Возио ме је, Ћелави, непознатим путем... Мрак. Ништа се није видело осим по које куће и месеца што се скрио међу облаке. Село је спавало. Било ми је лоше. Мука. Малаксалост. Презнојавање. Ћелави је брижљиво возио и ћутао све време. Зауставио је аутомобил, угасио мотор, отворио прозор... Гледао је у Жуту кућу, све док из ње нису изашли неки људи. „Хајде, излази напоље“, сачекао ме је поред врата и ухватио за руку. Пришли смо људима. Шаптали су нешто, тапкајући се по раменима, док смо улазили у кућу о којој сам већ чуо у затвору толико језивих прича. Ишли смо према вратима кроз чије ивице су пробијали оштри зраци светлости. Осећао се мирис хлора, чудан мирис, мирис болнице, мирис лекова... Отворише се врата и заслепи нас јако светло из операционе сале. Видео сам лекаре и човека на столу ком су великим и дебелим шприцевима извлачили нешто из тела. Био сам мали и уплашен, нисам знао о чему се ради. Вероватно су извлачили коштану срж, јер се и она трансплантира. Лице жртве нисам видео. Било ми је мука. Видео сам само да је жртва била положена као да лежи у положају мачке, са скупљеним коленима и повијеном кичмом. Зато сумњам на коштану срж. То су радили стручњаци. „Морамо сачекати да заврше“, рекао је Ћелави. Болело га је дупе што сам се ја плакао. Могао је да ме пусти да је хтео. „Јако се бојим! Бојим се. Да ли ће ме убити? Немојте ме убити! Немојте!“ - молио сам у сузама. „Зачепи!“ - ућутао сам кад ми је прислонио пиштољ у слепоочницу и тресао се од страха и хладноће. Ноге су ми подрхтавале. Зуби су звецкали о зубе колико је било хладно. Седели смо у једном ћошку и чекали да заврше. Лекари нису били у оним класичним болничким мантилима. Имали су само гумене рукавице и повезане гумене кецеље око струка, све у болничкој светло зеленој боји. Сећам се патоса на ком још увек молим у сузама, окружен разбацаним шприцевима и празним пластичним боцама, као и газама, натопљеним крвљу. Сто за операцију је био огроман. На дрвеном чивилуку висила је празна боца инфузије. Сећам се неког ормарића у ком су стајале тепсије, скалпери, бочице ињекција, пакети шприцева, инфузије и шта ли већ... Зидови су били прилично стари, али окречени. Било је старо, али чисто. Рекао бих да је прибор био стерилан. Памтим сјај оштрица! То није била луксузно опремљена операциона сала, у њој су се налазиле само најнеопходније ствари, инструменти и апарати. Жртву којој су највероватније вадили коштану срж су искасапили, пребацили на колица и изнели је из просторије. Довели су полумртвог човека ког сам видео у затворској ћелији пролазећи ходником. Био је сав жут, у ранама, као леш, само је бунцао. Дали су му анезтезију. Журили су јако, ставили маске на лице, припремили посуде. Жртви су закачили неки апарат, вероватно апарат за усисавање крви (сукција). Почео сам да се губим и да их видим у магли. Улазе још двојица. Тројица... Видео сам скалпере, журбу и јуришање! Ћелави је извадио кокаин и шмркао. Пребацили су преко нас неки најлон, чуо сам звецкање леда док сам повраћао у ћошку. Дуго сам чекао у дрхтавици. Видео сам Носатог како пакује орган. Малаксао сам, пробијао ме је неки хладан зној... Јетра и бубрег - пар сати, дан најдуже, могу да издрже, ако се планирају за могућу трансплантацију. То је неки период како би органи одржали све функције. Паковали су орган у кесу са ледом, сећам се, тако може дуже да издржи. Да... Обичан транспорт. Он се обавља у пластичним кофама у којима се налази лед. Орган не сме да је у директном контакту са ледом, већ мора да се стави фолија између, тј. материјал са којим орган није у директном контакту са ледом а опет апсорбује температуру леда, тј. хлади се. Пошто је зароњен у лед (али не и буквално, због оне фолије о којој сам причао) орган је такође отпоран и на потресе. То је веома битан услов, да се избегну потреси, а самим тим и пропадање органа. Е сад, не знам како на то утичу турбуленције у авиону, разређен ваздушни притисак и остали временски параметри на висинама. Ту вам стварно не могу помоћи, али од служби безбедности сам добио информацију да су органи летели авионима, а касније сам те информације потврђивао слушајући друге сведоке. Чак сам добио и неке налоге који доказују међународни транспорт. Мислим да је оптимална температура на којој се органи чувају 4 степена целзијуса. Немам везе са медицином, осим са дерматовенерологијом. О хирургији немам благе везе, само причам чега се сећам. Прате ме ужасне слике. Имам тешке трауме. Гледао сам како тестером секу леш. Кад су жртву умотали у чаршав, и тако са чаршавом у дебели најлон, Бркати је отворио врата и жвижнуо. Долазе неколико младића и износе раскомадан леш. Уплашио сам се да сам ја следећи који ће бити положен на сто, али сам ћутао плашећи се Ћелавог, држао је уперен пиштољ према мени. Дошле су неке жене и почеле да чисте сто, да прскају са неким хемикалијама. Један доктор је био средње висине, средњих година и дебео. Имао је избачен стомак, румен у образима, густих црних обрва и бркова, и страшног погледа. Други је био виши, мршавији, бледуњав у лицу, са огромним бабурастим носем. Причали су са Ћелавим. Ту су била медицинска браћа и сестре. Имам утисак да их је у тој проклетој кући било чак и педесеторо, који су радили на крађи људских органа. Сећам се једног црнца и једног брадоње, муџахедина. Ко зна из којих су све далеких земаља стигли ти добровољци. Трчали су, улазили, излазили, смењивали једни друге…... Анализирали су резултате крви…... Иако тада нисам знао шта је то, сигуран сам да су помињали састојке крви као што су билирубин, хемоглобин, трансаминазе и сл. Нешто су се договарали. Бркати ми је пришао и прстом повукао испод ока. Гледао ми је беоњаче: „Verdhëz.“ „Имаш жутицу, пичка ти материна! Живог ћу те спалити ако си ме заразио!“ - урлао је Ћелави, упирући пиштољ у мене. „Немојте! Немојте молим вас. Немојте да ме убијете.“ Ударио ме је песницом у главу, разбио ми нос, чупао ме за уши! Носати га је ухватио за руку и почео да ме брани: „Водите га у болницу. Нека га излече, па га вратите“, трудио сам се да разумем оно што су причали. Живели смо заједно и учили језике једни од других. Пошто су ми функције органа биле ослабљене због акутног хепатитиса и жутице, хтели су прво да ме залече, а тек онда да ми ваде органе.Тада сам напустио ту проклету кућу, са газом на носу, носећи са собом страх од смрти. Страха сам се мало ослободио тек након девет година и онда почео да причам о томе. Али и даље боли, јако. Кажу: „Време лечи све.“ - Време ништа не лечи. Време разара. Оно је крвник. У мени је сада рушевина, прашњава и затрпана. ВУЧЈИ ТРАГ – ГЊИЛА ЉУДСКА ЦРЕВА Ибрахим лоцирао гробницу „О истинитости тих стравичних догађаја сведоче и видљиве гробнице побијених. Виделе су се не само прву годину после закопавања, него и пуно година иза њега. На гробницама трава је била бујнија него на околном земљишту, а у њивама које су се обрађивале жито је на гробницама било зеленије и бујније. Бујност растиња и тамнозелена боја означавала је тачан положај гробишта још дуги низ година после злочина. Мртве су плитко покапали, па су вукови разносили њихове лешеве. У касну јесен пао је први снег. Био сам тамо код брата. Изашао сам да се мало прошетам.“ – ПРИЧА СТАРАЦ ИБРАХИМ, БОЖИЈИ ПОСЛАНИК – „Наишао сам на Вучји траг. Пратећи га дошао сам до скупне гробнице у ривини из које је вирио леш. Уз гробиште остало је мало трулих црева. Леш је одвукао кроз кланац горе у гај, прождирући га. Од леша остало је само мало гњилих црева и костију. И остали мештани наилазили су на исти призор. Крај откопаних гробова налазили би гњила црева жртава. Вукови и лисице били се намечили. Откопавали су плитко закопана тела мученика и јели их! Мучан је то био доживљај и тешко се било са тим нецивилизацијским поступком према жртвама свих ових година носити. Те гробнице налазе се на пољани удаљеној 1,6 километара од Жуте куће. Они су у борби за вашу територију убијали не само вас, него и нас, све од реда за које су претпостављали да им се неће предати и наклонити, или напросто ради примитивне пљачке, јер су убиствима долазили у посед материјалних добара жртава. Мислим да су мање убијали на крају рата. То је очити доказ да су на крају убиства била помно планирана и верно извршавана, што злочинима даје додатну тежину.“ „Идеју кријумчарења органа су спровели крајем рата. Убиства су свакако помно планирали и тако се богатили. Јесу ли мртви пали узалуд? Ако би свет требало да остане какав јесте, онда јесу!“ Одломак из књиге " Дечак из Жуте Куће" Видовдан.орг
-
"Не бисмо изнели у јавност да нисмо 100 одсто сигурни да је то тачно", рекао је Векарић у Дневнику 3 Хрватске телевизије. "Сведок је прошао све врсте провера - медицинске, полиграфске, просторне, временске, био је на тим местима и сигурни смо да је то тачно", истакао је он. "Три заменика тужица су у причи 16 месеци, интензивно се о томе ради, проверавамо налоге, али не може се на једном сведоку базирати случај. Имамо важног корисног употребливог материјала који ће сваком добранамерном тужиоцу бити драгоцен", рекао је Векарић. На питање зашто се видео запис појавио баш сада, Векарић јер рекао да је одговор такав да не може да буде политичар. "Ми смо тужиоци и третирамо жртве на једнак начин, а ако то пребацујете у сферу политрике, онда је сваки тренутак незгодан", напоменуо је он. У одговору на питање о реакцијама косовске стране да је то лаж и тврдње шефице Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић да не верује причи, Векарић је рекао да би желео да та тема буде у највишем политичком делу разговора Београда и Приштине. "Отворена питања морају се решавати на највишем политичком нивоу", указао је он и додао да ту нема политике. "Има злочина или нема злочина. Али треба питати породице жртава где су њихови најмилији који су нестали крајем 90-их", нагласио је Векарић. Он је подсетио да је Карла дел Понте отворила причу као тужитељка Хашког суда, да је истрагу радио УНМИК 2005. године и да се у извештају помиње могућност да се трговало органима који су ишли за Турску и да су нађени осумњичени за та дела. "За 2007. годину постоји извештај 'жуте куће', а Дик Марти као известилац Савета Европе направио је свој извештај. Да ли је то српска пропаганда", рекао је Векарић. На питање какав расплет очекује, Векарић каже да постоје два правна питања. "Очекујемо да тим (шефа Еулексовог тима Клинта) Вилијамса који једини може да то учини, то проведе до краја. Моћи ће да саслуша сведоке, даћемо му све материјеле, желимо да будемо кооператвини", рекао је. Поставља се питање пред којим ће се судским већем водити поступак јер нема евентуалних осумњичених и инстанцу која може да суди за тако нешто. Који би суд могао да суди, то је питање које се намеће", рекао је. За исти дневник ХТВ, говорио је и косовски амбасадор Валдет Садику, који није желео да коментарише снимак, али је рекао да је "индикативно да је у моментима важним за развој Косова појављују овакве оптужбе". "Ових дана завршили смо процес контролисане независносоти које је највеће признање институцијама, народу и држави Косово за постигнућа у задњих четири и по године од проглашења независноти. Ово видимо као још један у низу покушаја да се створи сенка сумње над процесом и над успесима Косова", рекао је Садику. Он је признао да је чин који се описује страшан, али је рекао да да су се од 1999. навикли на такве сценарије у данима кад се очекивало да ће се нешто десити. "Али ни једном се ништа од тога није реализовало", рекао је Садику. Он је истакао да су влада и премијер Хашим Тачи од прошле године кад је Дик Марти објавио свој извештај, јавно позвали све релевантне институције које се баве истраживањима сличних злочина како би дошли и омогућили како би се за једном сва времена нашла истина. "Косово је заинтересовано да се процес приведе крају, да се сви докази који постоје да се дају на увид релевантним међународнм институцијама како би завршили причу о трговини органима", рекао је он. Садику није директно одговорио на питање какве би последице могло имати за Косово ако се открије да је то истина. "Ми смо опредељени и доследни на нашем путу према оснаживању државе и евроатлантским интеграцијама", рекао је он и говорио о томе да су косовске власти инвестирале у ауто путеве и школе како би омогућили отварање друштва и сарадњу грађана с грађанима у региону и образовање младих. "Желимо да се истовремено сазна и истина за око 1.800 грађана, углавном Албанаца, који се воде као нестала лица у Србији", рекао је Садику. Извор: Танјуг/б92
-
- kosovo
- vadjenje oregana
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Пронађен сведок који је посматрао вађење срца Србину са Косова
a Странице је објавио/ла Guest у Вести са Косова и Метохије
Бивши припадник ОВК је спреман да као заштићени сведок сведочи о трговини људским органима на Косову и на северу Албаније,каже за АФП тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић. Заменик тужиоца за ратне злочине Бруно Векарић потврдио је за Б92 да је пронађен сведок који је говорио о илегалној трговини људским органима. Векарић каже да је тужилаштво радило 16 месеци на предмету. Сведок је добро заштичен и безбедан, наводи Векарић, и додаје да ће све заинтересоване колеге добити прилику да га испитају, уколико то буду тражили. Владимир Вукчевић изјавио је за АФП да Тужилаштво има заштићеног сведока о илегалној трговини органима ратних заробљеника на Косову, крајем деведесетих година, која је спроведена на северу Албаније. „Имамо особу која сведочи о медицинској процедури рађеној на северу Албаније, односно о вађењу органа отетим Србима током конфликта 1998-99. на Косову“ између ОВК и српских снага, рекао је Вукчевић. У изјави за агенцију АФП, Вукчевић је рекао да сведок испричао детаље о медицинској процедури вађења органа Срба, који су отети током сукоба на Косову 1998. и 1999. године. „Он је описао вађење срца једном српском затворенику, у месту код Кукеша (на северу Албаније) крајем 90-их година“, додао је Вукчевић. „Срце је касније продато на црно тржиште. Описао је детаљно процедуру“, рекао је српски тужилац и додао да је сведок испричао како су извађени органи пребацивани до аеродрома у Тирани. Сведок је бивши припадник ОВК и налази се под строгим мерама обезбеђена. У Тужилаштву за ратне злочине нису могли да говоре о детаљима. Међутим, чињеница да је непосредни сведок дао изјаву тужилаштву могла би да помогне расветљавање судбине више стотина несталих на Косову, сматра предесник државне комисије за нестале Вељко Одаловић. „Да се одговорни за злочине суоче са тиме да ће их неко процесуирати и да ће одговарати за оно што су урадили, да ће се сазнти истина о томе и да се онима који најмилије трађе врати вера и нада да ће, ако не могу да их нађу живе, бар да посмртне остатке њихове пронађу“, каже Одаловић. Информације о илегалној трговини људским органима на северу Албаније и тајну такозване “жуте куће” прва је обелоданила Б92 – 2008. године. Наша екипа била је прва која је посетила место злочина, кућу у селу Риба, на 20-так килметара од градића Бурела на северу Албаније. Информације о трговини органима објавила је Карла Дел понте, у књизи „Лов, ја и ратни злочинци“ , а те наводе потврђују и снимци са увиђаја које су у Жутој кући 2004. године обавили истражитељи УНМИК-а и Хашког трибунала, а који је Б92 својевремено ексклузивно објавила. Б92 је тада објавила и део извештаја УНМИК-а из 2003 године. У делу овог извештаја, од 26. марта 2003. године, наводи се на основу изјава сведока да су се током јула и августа ’99. године на више локација на подручју Суве Реке догађале отмице, убиства и трговина органима. Из извештаја УНМИК-а, 26. март 2003: „Наводи сведока се односе на то да су између јула и августа ’99. године српски цивили, а у неким случајевима и припадници војске Југославије и МУП-а, били киднаповани и пребачени преко границе у Албанију. Сабирни центри били су кампови на северу Албаније, Тропој, и у централној Албанији подручје Кукеша. У камповима у којима су били заточени они су били и добро храњени. Након тога, заробљеници су били пребацивани у импровизоване клинике у близини Тиране, где су им били вађени органи, који су потом били транспортовани ради продаје у Турској. Такође се наводи да су посмртни остатци Срба били пребацивани у Албанију.“ Овај извештај УНМИК-а, који није довео до покретања судског процеса, само је један од разлога да се испита и улога међународне заједнице, каже Вељко Одаловић и подсећа да је у другој половини 1999. и током 2000 године, на које с еодноси сведочење, на Косову боравила велика мисија Уједињених нација, истражитељи хашког трибунала и око 50.000 војника КФОР-а „Докази су били у рукама међународних представника. Зато сада та истрага мора да иде и у том правцу, да се истрага води не само ка онима који су злочвине починили него и онима који су злочине прикрили“, каже Одаловић. Према званичним подацима, на списку несталих током сукоба на Косову, налази се укупно 1.776 осиоба, од тог броја је 521 особа српске или друге неалбанске националности. Карла дел Понте је у својој књизи наговестила да је на илегалним клиникама завршило око 300 људи, углавном Срба. Извор: Б92
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.