Претражи Живе Речи Утехе

Odbrana je pravo svakog slobodnog čoveka, jel' tako, Zvone.. .... Šta mislite o novom ruskom tenku? http://en.wikipedia.org/wiki/T-95 Mogući izgled..

Ahtung ! Ahtung ! Već mi se nekoliko dana mota po glavi da otvorim temu gde bi članovi razmenjivali iskustva i priče sa služenja vojnog roka. Ne znam da li će biti zainteresovanih ali nema veze. Nekoliko pitanja za uvod: Da li ste bili u vojsci ? Kad ? Gde ? Zašto ? Ima i anketa. Red je da se autor teme prvi oglasi. Ja sam počeo u Subotici decembra 2000. Tu sam bio na obuci tri meseca pa još 9 meseci( k'o trudnoća :D) kao graničar na karauli Bezdan. Srpsko-hrvatsko-mađarska tromeđa. Odlično iskustvo. Često se sećam i smejem.

JEDAN DAVNI DOGAĐAJ IZ JUNA 1995, KOJI JE ČAK UŽIVO PRENOSILA I TELEVIZIJA BEOGRAD, TREBALO JE DA POSLUŽI ZA DIZANJE MORALA I BORBENOSTI KRAJIŠNIKA U HRVATSKOJ. MESEC DANA POSLE TOGA, KOLONE PREMA SRBIJI POSTAJALE SU SVE DUŽE Nakon nedavnog teksta o pozadini parade Vojske Srbije u Nišu i marketinškim trikovima koji su upotrebljeni, mnogi poznanici javili su se autoru, pitajući kad ću pomenuti još jednu takvu paradu kojoj sam prisustvovao. Navršava se gotovo četvrt veka od nje. Vidovdanska smotra Srpske vojske Krajine (SVK) održana je 28. juna 1995. na poligonu "Slunjska brda", u predvečerje akcije "Oluja", i trebalo je da pokaže navodnu moć SVK i podigne poljuljani moral i vojske i stanovništva. Ta parada je bila, u stvari, zamišljena kao predstavljanje novoformiranog Korpusa specijalnih jedinica (KSJ), formacije koja je postojala samo na papiru, a bila sastavljena od prisilno mobilisanih ljudi u Srbiji, koji su imali peh da im u ličnoj karti ili izbegličkoj legitimaciji kao mesto rođenja stoji neki grad u Hrvatskoj. Suočena sa slomom u Zapadnoj Slavoniji početkom maja 1995, kao i brzim napredovanjem Hrvatske vojske (HV) na Dinari i kroz Livanjsko polje ("brat Radovan" Karadžić je imao preče interese od savezništva sa RSK i njenim predsednikom Milanom Martićem), kao i sa činjenicom da nema nikakve rezervne snage, RSK je zatražila pomoć od Srbije, a ona je stigla u vidu prisilno mobilisanih ljudi, od kojih većina sa Krajinom nije imala nikakve veze. ...predsednik Milan Martić i general Milan Mrkšić Muškarci rođeni u Zagrebu, Splitu, Varaždinu, Rijeci, Puli, Našicama i drugim mestima koji su bili prisiljeni da napuste te gradove 1991. spasavajući glave, sklonili su se u Srbiju. Bili su hvatani po kućama, izbegličkim smeštajima, na ulicama, radnim mestima, u gradskom prevozu, neretko vezivani lisicama... Odvoženi su prvo do policijskih stanica, potom u sabirni centar u Sremskoj Mitrovici i onda – pravac Plitvice i poligon na Slunju, gde su ih zadužili uniformama i opremom i saopštili da su pripadnici KSJ. Druga strana medalje je da oni izbegli iz RSK u Srbiju koji su imali novca ili neke veze, nikad nisu mobilisani, posebno ratni profiteri. "Sveta dojče marka" rešavala je sve probleme. Na ideju o formiranju KSJ došao je novopostavljeni komandant SVK general-potpukovnik Mile Mrkšić, koji je na tu funkciju došao polovinom maja 1995, nakon što je njegov prethodnik Milan Čeleketić smenjen zbog pada Zapadne Slavonije. Mrkšić, koji je bio komandant Gardijske brigade JNA, samo je sledio formacijske promene u Vojsci Jugoslavije, koja je takođe formirala KSJ. Sa sobom je doveo i grupu oficira koja će sačinjavati njegov štab, delovati potpuno nezavisno od Glavnog štaba SVK, a ratovali su malo u krajiškoj vojsci, a malo za Fikreta Abdića i Autonomnu pokrajinu Zapadna Bosna. Svi su bili u operativnoj grupi "Pauk", osmišljenoj za akciju razbijanja Petog korpusa Armije BiH i osvajanje Bihaća i Cazinske krajine. Bilo je tu raznih formacija, Vojske Jugoslavije, MUP-a i Državne bezbednosti Srbije, MUP-a RSK i RS, "arkanovci" i razne druge paraformacije, poput "Škorpiona"... Sve se, naravno, svodilo na lepu zaradu. JEDINICA ZA DIZANJE MORALA Autor ovog teksta je, na primer, obilazeći Abdićevu "državu" u njegovom štabu, susreo osobu koja mu se predstavila kao "pukovnik Džemaludin". Par meseci kasnije, kad je Mrkšić preuzeo krajišku vojsku, isti oficir bio je uz njega, kao kapetan prve klase. Prepoznajemo se, pitam ga otkud "Džemaludin", odgovara da je uzeo to ime jer sadrži u sebi ono "ludin" – lud. Čovek je bio oficir VJ, dogurao je do čina pukovnika, penzionisao se i tragično preminuo, bio je čak i javna ličnost. S obzirom na to da je mrtav, ime je potpuno nebitno, ali to je ilustracija povezanosti i isprepletenosti raznih vojski u raznim sferama. Iako nije imao nikakve veze sa RSK, Beograđanin je, Martić ga je javno na Vidovdanskoj smotri unapredio u čin majora. Nekadašnji komandant SVK general Mile Novaković, koji je rukovodio "Paukom", u svojoj nedovršenoj knjizi (smrt ga je prekinula u radu na njoj), napisao je: "Formiranje KSJ kao rešenje operativnog problema nedostatka snaga na spoju Ličkog i Kordunaškog korpusa bilo je potpuno opravdano, ali izvedeno samo demonstrativno, a ne stvarno. Niti je to bio korpus, niti su jedinice bile specijalne, nije Gardijska brigada mogla biti takva, ako je formirana od nemotivisanih, dovedenih vojnih obveznika, zbog čega je komandovanje imalo velikih problema. Oklopni bataljon je to što jeste, bez obzira što se proglasio za brigadu. Komanda Korpusa je od samog početka agresije (Oluja) radila dosta nervozno, čak uz neke interne incidentne slučajeve. Nije jasno kako, kada i gdje je ispoljila svoj uticaj." Tadašnji pomoćnik komandanta SVK za moral i informisanje, pukovnik dr Kosta Novaković, u razgovoru za "Vreme" ističe da je, s jedne strane, SVK bila potrebna jedna takva jedinica, velike snage i manevarski pokretna, dok je istovremeno narodu i vojsci trebalo povratiti poljuljani moral. On je ukazao da se nešto slično pokušalo napraviti u proleće 1993, formiranjem Jurišne brigade "Vojvoda Vuk", koja je trebalo da ima 5800 ljudi raspoređenih u devet jedinica ranga bataljona (od kojih tri jurišna i dva oklopna) i da bude sastavljena od najboljih boraca svih šest korpusa SVK, a delovala bi tamo gde RSK bude napadnuta. Pojavilo se, međutim, nezadovoljstvo komandanata jedinica, jer su im uzimani najbolji borci, a posebno zbog toga što su im odvožena i oklopna sredstva. Za tri meseca formiranja brigade sakupljeno je svega 1800 ljudi i onda se od njenog formiranja odustalo, objasnio je Novaković. On navodi i da je dolaskom Mrkšića ponovo oživela ideja o tome, pa se krenulo u formiranje KSJ, sastavljenog od četiri brigade (po uzoru na VJ zvale su se 2. gardijska, 2. oklopna, 71. specijalna i Brigada MUP-a), diviziona PVO i četiri pozadinske jedinice veličine čete. RATNICI BEZ MOTIVACIJE KSJ je trebalo da ima više od 5000 ljudi, ali nije sakupljeno ni 2000. Sve brigade su razvijene do nivoa bataljona, što je otprilike četvrtina predviđenog sastava, priznaje Novaković, koji potvrđuje da u tim jedinicama skoro da nisu bili pripadnici SVK, osim starešinskog kadra, kao ni dobrovoljci, nego mobilisani iz Srbije. Realno gledajući, oni nisu mogli biti oslonac na duži period, nisu bili pripremljeni niti motivisani, ocenio je Novaković. Iz VJ su slane u RSK starešine sa višim činovima, koji nisu za trupu, nego za kancelarije, jer je i Beograd kuburio sa tim kadrom – komandirima vodova i četa ili onima na određenim specijalističkim dužnostima. MONETA ZA POTKUSURIVANJE: Izbegli krajišnici Problem, naizgled sitan, na koji se tad nije obraćala pažnja, bio je i "zamor materijala" kod tih ljudi. Više od dva meseca bili su pod stalnom obukom i presijom, bez odmora, prisilno dovedeni, odvojeni od porodica. Problem je bio i obično logističko obezbeđenje, od pranja veša i kupanja pa nadalje. Pustiti nekog od tih ljudi na odsustvo, da odu u Srbiju, značilo je "pozdraviti se sa njima", jer se verovatno nijedan ne bi vratio. Govoreći o paradi, Novaković ističe da ni mnogi oficiri iz SVK nisu shvatili neophodnost njenog održavanja u cilju podizanja morala. Mnoge starešine su, naime, ukazivale na potrebu da se zatvori "rupa" na Dinari, koju su Hrvati prešli sa bosanske strane i onda se od proleća 1995. lagano spuštali prema Kninu, imajući ga ne samo na puškometu, nego i u optičkoj vidljivosti. Dinaru je do proleća te godine branila samo laka pešadijska brigada SVK, da bi joj tek kad je praktično već bilo kasno, došli u pomoć razni drugi kombinovani sastavi Sjevernodalmatinskog korpusa i Milicije RSK, iz Knina, Benkovca i Obrovca. Prekasno, jer je HV zauzela, pored ostalog, i strateški značajan vrh Antića glavu. Komandu nad odbranom tog pravca preuzeo je načelnik štaba korpusa potpukovnik Milorad Radić, ali se zbog nedostatka ljudstva i tehnike, kao i nepovoljnog položaja u odnosu na HV, nije moglo uraditi ništa. Oficiri su zamerali i što se, pored hronične nestašice goriva, ono troši na besmislenu paradu, a Novaković i sad tvrdi da je, pored promovisanja KSJ, došlo i do jačanja borbene gotovosti SVK i poraslo pozitivno raspoloženje kod boraca i starešina, kao i kod naroda, jer je po prvi put išao prenos uživo. Prenos je realizovan zahvaljujući Televiziji Beograd, koja je poslala svoja reportažna kola, linkove i drugu tehniku, kao i ljude. Stanovnici RSK, u kojoj su bile stalne restrikcije struje, upamtiće taj dan i po tome što im je, da bi gledali paradu, struja uključena. MOTRENJE NA SMOTRU Održavanje parade bilo je i bezbednosni rizik, jer je RSK bila najuža baš na području Slunjskih brda. Da su htele, hrvatske snage su mogle da gađaju paradu i njene učesnike, pogotovo jer se tamo okupio čitav krajiški vrh. Do toga međutim nije došlo, jednim delom zato što su bili prisutni predstavnici Evropske zajednice i UNPROFOR-a, a delom verovatno i zbog nekog dogovora. Hrvati su, međutim, iz vazduha nadgledali pripreme za paradu i njeno održavanje, a putem bespilotnih letelica sa ugrađenim kamerama imali su prenos u realnom vremenu. Godinama kasnije, neki od oficira HV su se u medijima hvalili da su pomoću posebno osmišljenog mehanizma iz bespilotnih letelica zasuli publiku na paradi i one na svečanoj bini lecima sa napisanim datumom "28. lipanj 1995." i odštampanim hrvatskim grbom. Niko od učesnika parade, kao i novinara kojih je u velikom broju bilo tamo, nije primetio tako nešto, a da se desilo ne bi se moglo sakriti, jer bi narod o tome pričao. Leci možda i jesu odštampani i bačeni, ali su pali ko zna gde. Samu paradu su bojkotovali zvaničnici "bratskih" Srbije i RSK. Iz Srbije, kao i iz Generalštaba VJ, iako su pozvani, nije došao niko, a iz RS, pored izostanka političara, nije bilo ni delegacije Vojske – došao je, usamljen, načelnik Glavnog štaba Manojlo Milovanović sa suprugom. Na vrhu bine, sa karticom zvaničnog službenog lica u organizaciji parade, tik ispod grba RSK, stajao je i mladić u američkoj maskirnoj uniformi zavrnutih rukava, sa crvenom beretkom na glavi i maramom oko vrata. Bio je to tada javnosti još nepoznat Milorad Ulemek Legija sa grupom svojih "momaka", koji su se borili u Cazinskoj krajini. Parada je održana kako je održana, i nije mogla bolje, s obzirom na to da su pripreme sa neobučenim ljudstvom trajale manje od 10 dana. Ko je malo bolje obratio pažnju, na licu mesta je tada, kao i u TV prenosu, mogao videti odsustvo emocija kod vojnika koji su navodni specijalci, ali i potištenost i bezvoljnost. Kako i ne bi kad su silom mobilisani i dovedeni u vukojebinu da rizikuju život. Za potrebe parade iz VJ su dovedeni padobranci, kao i nekoliko gardista, u svečanim uniformama, koji su držali počasnu stražu ispred bine, a VRS je "posudila" svoje avione (sama avijacijska brigada SVK na Udbini je praktično bila detašman VRS i pod njenom komandom). KRAJ PARADE Prodefilovalo je razno naoružanje iz arsenala JNA koje je SVK nasledila, ali tadašnjim "spin majstorima" pala je na pamet i ideja da prikažu i navodno novo sredstvo, kako je objašnjeno, u potpunosti proizvod (nepostojeće) krajiške vojne industrije – raketa "Krajina", za koju je rečeno da ima domet od (neverovatnih) 150 kilometara, a u sebi sadrži 500 kilograma eksploziva. I naravno, to je izazvalo buran aplauz gostiju, kao i podsmeh (u sebi) onih koji su se malo razumeli u naoružanje. "Krajina" je, u stvari, raketa "more-more" (u prevodu, brodska raketa za uništenje drugog broda), koja je nađena u skladištu ubojnih sredstava Vojnopomorske oblasti u Trbounju kod Drniša, pa je nekom palo na pamet da napravi lanser od šina na kamionu i tako je predstavi kao moćno oružje. Sličnih pokušaja bilo je i ranije, na bihaćkom ratištu, kada su slične bombe i rakete stavljane na improvizovane lansere napravljene od železničkih šina zavarenih na kamion, pa se onda lansiraju, a gde će pasti, to niko nije mogao da zna. Da su izazivale psihološki efekat – jesu, ali su isto tako bile i opasnost za svoje snage na prvoj liniji. Parada je završena, borbeni moral Krajišnika je prividno povraćen, po svim mestima je nastavljena mobilizacija svih muškaraca, uključujući i "trećepozivce" ili one koji su imali radnu obavezu, po Kninu su svi muškarci kupljeni i slani na Dinaru, ali bilo je prekasno. Nisu pomagali ni snimci parade koje je beskonačno reprizirala krajiška televizija, a nakon pada Bosanskog Grahova, mesec dana posle njenog održavanja, kolone prema Srbiji postajale su sve duže. A sam KSJ raspao se praktično posle prvog dodira sa neprijateljem. Istorija i posledice Teatralni govor na paradi je, nakon dodele ratnih zastava brigadama, imao Martić, a onaj ko mu je taj govor pisao nije štedeo na frazama. Dodeljujući zastavu komandantu 71. specijalne brigade potpukovniku Nikolu Gruboroviću, Martić, koga je Haški tribunal osudio i danas izdržava kaznu u zatvoru u Estoniji, govori: "Gospodine potpukovniče, i za vas vredi – ova zastava mora ponosno da se vijori do konačne pobjede, da ovim putem kojim smo krenuli završimo, i da nikad ne padne u ruke neprijatelju. Nadam se da ćete izvršiti zadatak." A u govoru, neko "inspirisan" ko ga je sastavio, pominju se: genocid, egzodus, "odbrana vjekovnih srpskih ognjišta", odbrana gole egzistencije, ustaška noga, tragična sjećanja na vreme Drugog svetskog rata, stradanje naših civila, pustošenje zemlje, pokušaji da se na ovim prostorima srpstvo zatre, neviđena međunarodna hajka protiv Srba, nehumane sankcije, zastrašujuća medijska kampanja… Mrkšić poručuje da će KSJ biti "jedan od najjačih na području bivše SFRJ" i da je ono što je prikazano "samo deo sredstava i snaga koje smo pokazali". Izgovarajući jednu rečenicu, Mrkšić je i nehotice bio u pravu i predvideo tok događaja. "Više neće moći biti od strane naših neprijatelja uzimanje parče po parče teritorija. Moraće da se suoče sa spremnom pokretnom jedinicom, koja će moći da spreči uzimanje prostora, ako treba da povrati sve izgubljene prostore." Hrvatska zaista više nije uzimala "parče po parče" teritorije RSK, uzela je sve odjednom. A navodno pokretna jedinica to ne da nije mogla, nego nije ni pokušala da spreči. Zašto? Možda zbog nekog dogovora postignutog u Karađorđevu ili negde drugde, da li preko posrednika ili lično, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman su sasvim fino sarađivali. Šta je sa ostalim glavnim akterima parade? Pored Martića, u Hagu je osuđen i Mrkšić, koji je tamo i umro u avgustu 2015. Mesec dana kasnije umire i Novaković, od srčanog udara. Umrli su, kao penzionisani oficiri Vojske Srbije, i Gruborović i načelnik štaba KSJ pukovnik Velimir Bajat, a nedavno i komandant 2. gardijske brigade pukovnik Miloš Cvjetičanin. Komandant 2. oklopne brigade Stanko Letić penzionisani je pukovnik, kao i Kosta Novaković. Komandant KSJ Milorad Stupar, koga je Martić na paradi unapredio u čin generala, postao je kasnije komandant KSJ VJ i priznat mu je generalski čin. Za razliku od drugih oficira SVK, koji su po dolasku u Srbiju šikanirani i prebacivano im da su kukavice, Stupar je (sigurno ne slučajno) unapređen u načelnika Uprave pešadije. Zanimljiv je slučaj tada mladog potporučnika u oklopnoj brigadi Predraga Čučkovića, vanserijskog oficira koji je pokušao da organizuje kakvu-takvu odbranu na početku "Oluje", pa se susreo sa raznim oblicima izdaje. Stradao je kao kapetan VJ u maju 2001. godine na jugu Srbije, kada je jedna grupa odmetnutih pripadnika Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, koja nije priznala sporazum o razoružanju, pucala na vojno vozilo, njega ubila, a još petoricu ranila. Zemunac pred sudom Mnogo godina kasnije, autor ovog teksta upoznao je čoveka čija sudbina najbolje ilustruje sve ono kroz šta su prošli prisilno mobilisani. Rođen je u Zagrebu kao dete vojnog lica, ali je u Novom Sadu završio i srednju školu i fakultet. I onda, početkom juna 1995, u policijskoj raciji je zbog mesta rođenjaodveden u policijsku stanicu, gde je zatekao još dosta takvih kao on. Potom su strpani u autobus i pravac Krajina – "specijalac", iako ograničeno sposoban za vojsku, zbog vida. Prošli su kako su prošli, uspeo je da se, polovinom avgusta, dokopa Novog Sada i kad je mislio da su sve njegove muke završene, policija ga ponovo pokupi na ulici, misli da je bilo njegovom greškom ("kad sam video da legitimišu, okrenuo sam se da pobegnem u bočnu ulicu, a tamo me sačekaju dvojica, koji su tu i postavljeni da zadrže one koji beže"), ista procedura, ovaj put još nešto gore – slanje u Arkanov kamp u Erdut. Na pitanje zašto se nije lagano okrenuo kad je video policiju na 100 metara i nonšalantno išao, a ne potrčao, odgovara: "Ajd’ sad, nemoj me i ti zajebavati. Znaš onaj vic o Zemuncu pred sudijom, koji, kad ga je već osudio zbog provale, pita: Ajd’ sad, bogati, reci mi kako to da ti je promaklo da u ormaru stoji 50.000 maraka, njih si prevideo, a uzeo si neke sitne pare i televizor. A Zemunac kaže: E moj gospodine sudija, sad i ti, dosta mi je što mi se čitav Zemun smeje i sprda se na moj račun zbog toga."

Dan pobede u Drugom svetskom ratu Srbija je obeležila velikom vojnom i policijskom paradom koja je juče održana u Nišu. Prema broju učesnika i tehnike, Prikaz sposobnosti Vojske Srbije i Ministarstva unutrašnjih poslova „Odbrana slobode“ se može porediti a u nekim elementima i prevazilazi vojnu paradu koja je izvedena oktobra 2014. godine. Najveću pažnju privuklo je prisustvo ruskih letećih topovnjača Mi-24VM (Mi-35M). Ovaj tip helikoptera naći će se početkom 2020. godine i u našem RV i PVO / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Kao i tada ponovo su strani gosti bili pripadnici Oružanih snaga Rusije, samo su umesto akro-grupe Vazdušno-kosmičkih snaga ‘’Striži’’, ovoga puta poslati helikopteri kao i tenk a njihovo pojavljivanje je sasvim sigurno privuklo najveću pažnju javnosti. Jedan od padobranaca koji je nosio državnu zastavu / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Padobranci Specijalne brigade zaduženi za otvaranje programa / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Ukupno je u pešadijskim i motorizovanim ešalonima nastupilo preko 4000 vojnika i policajaca, na niškom Bulevaru Nikole Tesle moglo se videti oko 300 različitih vozila i sistema a iznad grada je u vazduhoplovnom ešalonu preletelo 47 vazduhoplova. Program prikaza započeo je padobranskim desantom, 10 padobranaca od kojih je jedan nosio državnu zastavu, iskočilo je iz helikoptera Mi-8T koji je leteo na visini od 2000 metara. Kadeti Vojne akademije sa ratnim zastavama / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Stroj / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Vojni veterani ratova 90-tih godina / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Pripadnici 72. izviđačko-diverzantskog bataljona opremljeni prema proframu “1500+“ / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Konjička četa Policijske brigade / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Prvi put su na ovakvom dešavanju promarširali i podešaloni vojnih i policijskih veterana ratova 90-tih godina, izveden je uvek zanimljiv i zadivljujuć egzercir Garde a prisutni su mogli da vide i vojnike koji su imali naoružanje i opremu prema projektima opremanja ‘’1500’’ i‘’1500+’’. Ratne zastave nosili su kadeti 1. i 2. godine Vojne Akademije a zanimljivo da je svoj nastup imala i konjička četa Policijske brigade. Najbrojnija vozila bili su tenkovi, u prvom planu srpski M-84, odmah iza njega ruski T-72B3/ Foto: Branislav Milošević, Tango Six Do sada najbrojniji ešalon tenkova M-84 Vojske Srbije / Foto: Dimitrije Ostojić Vozila za dotur i postavljanje raketa raketnog PVO sistema S-125M Neva / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Haubica M84 Nora / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Oklopna vozila BOV M11 u naoružanju Žandarmerije / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Motorizovane kolone činili su tenkovi M-84, borbena vozila pešadije M-80A, protivoklopna lansirna oruđa POLO M-83, vojno-policijska borbena vozila BOV-VP M-86, terenska vozila HMMWV, samohodni višecevni lanseri raketa M-77 Oganj, vozila za dotur i postavljanje raketa raketnog PVO sistema S-125M Neva, vozila za prenos i pretovar raketa raketnog PVO sistema PVO 2K12 Kub-M, sistemi veze, haubice M84 Nora, topovi M-46, borbena oklopna vozila M11 i M-15, oklopno vozilo M16 Miloš, razna vojna i policijska terenska vozila, kvadovi, motorcikli. Samohodna haubica Nora B52 M15 koja je skoro uvedena u naoružanje / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Ešalon transportera Žandarmerije / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Oklopna vozila Lazar-3 predvodilo je BOV komandira prešadijskog bataljona / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Prodefilovala su i dva oružana sistema koja su skoro uvedena u naoružanje Vojske Srbije, oklopna vozila Lazar-3 (viđeni su i MUP-ovi primerci) kao i baterija samohodnih haubica Nora B52 M15. Gosti iz Rusije, tenkovska posada ruske armije prikazala je tenk T-72 u verziji T-72B3 koji je zajedno sa dva helikoptera transportnim avionom An-124-100 ‘’Ruslan’’ Vazdušno-kosmičkih snaga Rusije dopremljen na vojni aerodrom Batajnica u utorak uveče. / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Gost iz Rusije iz drugog ugla / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Podsetimo, prema sporazumu potpisanom 2015. godine Rusija je Srbiji, pored 6 lovaca MiG-29, donirala i po 30 tenkova T-72 i oklopnih vozila BRDM-2 (modernizovani BRDM-2M). Prvobitno su srpski zvaničnici izjavljivali da je reč o tenkovima verzije T-72S ali do danas nije sasvim jasno koja varijanta je u pitanju. Ono što se zna je da će tenkovi biti remontovani i modernizovani a postoje spekulacije da će Srbija dobiti T-72B1MS ‘’Beli orao’’ kakve su npr. nabavili Laos i Nikaragva. Danas je međutim na paradi zvanično rečeno da će to biti T-72MS ali ovakva oznaka niti varijanta do sada nije poznata. Lanser raketa sistema zemlja-zemlja Šumadija koje navodno ima domet od 285 km/ Foto: Branislav Milošević, Tango Six Lanser raketa RALAS postavljen na oklopno vozilo Lazar-3 / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Bespilotna letelica Pegaz čiji razvoj još uvek nije završen, to bi se moglo desiti u narednom periodu uz pomoć Kineza / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Od tehnike koja je u razvoju a koja se već nekoliko godina redovno prikazuje kad god je za to prilika, mogli su se videti lanser raketa zemlja-zemlja Šumadija, sistem RALAS (oklopno vozilo Lazar sa novom verzijom raketnog sistema ALAS), lanser raketnog sistema ALAS, sistem PVO PASARS, samohodni višecevni lanseri raketa Oganj digitalni i Oganj modularni, terensko vozilo Zastava NTV, izviđačko-borbena bespilotna letelica Pegaz. Iznad Niša je proletelo 9 MiG-ova 29 od toga 8 u formacijama po dva i jedan solo avion čiji je pilot napravio oštar zaokret iznad grada / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Par MiG-ova 29 / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Školski avioni Lasta V-54 252. školsko-trenažne eskadrile “Kurjaci sa Ušća“ / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Srednji transportni Mi-17V-5 u društvu dve Gazele / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Od 6 policijskih helikoptera tri su bile Gazele / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Policijski Belovi / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Iznad Niša je proletelo 41 vojni i 6 policijskih vazduhoplova, među njima 4 školska aviona Lasta V-54, 4 školsko-borbena G-4 Super Galeb, 8jurišnika Orao, 9 lovaca MiG-29, dva srednja transportna helikoptera Mi-8T, dva Mi-17V-5, 5 lakih višenamenska helikoptera Gazela, 5 lakih borbenih GAMA, potom MUP-ovi helikopteri, jedan S-76B, dva AB-212 i tri Gazele. Osim MiG-ova 29 koji su doleteli sa aerodroma Batajnica, svi ostali vazduhoplovi su bili stacionirani na aerodromu Niš. Desantno-jurišni helikopter Mi-24VM ruske Arsmijke avijacije / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Iz Rusije su za paradu stigla dva desantno-jurišna helikoptera Mi-24VM(Izdelije 758, komercijalne oznake Mi-35M) iz sastava ruske 15. brigade Armijske avijacije, 6. armije VVS i PVO, Zapadna vojna oblast. Sivo ofarbani helikopteri evidencijskih brojeva 17 žuti (RF-13010) i 18 žuti (RF-13012) stigli su iz armijske vazduhoplovne baze Ostrov (Веретье) a pod krilima su nosili po 4 rezervoara za gorivo. Još jedan zanimljivost vezana za ove helikoptere je da su oni bili opremljeni sistemom za ometanje СОЭП (Станция оптико-электронного подавления) L370 ‘’Vitebsk’’. Krajem aprila u Rusiji je objavljeno da su svi ruski armijski Mi-24VM dobili ovaj sistem. Elementi sistema za ometanje Vitebsk vidljivi ispod žutog evidencijkog broja i na zadnjem delu trupa blizu repne grede / Foto: Branislav Milošević, Tango Six 15. brigada Armijske avijacije u svom sastavu ima 4 eskadrile sa oko 65-70 helikoptera i to 20-25 srednjih transportnih Mi-8MT, MTV-2, MTV-5, MTPR, 10 desantno-juršnih Mi-24P, 6 Mi-24VM, 5 teških transportnih Mi-26, 12 borbenih Mi-28N i 12 Ka-52. U njenoj 1. eskadrili nalaze se Mi-24 i 28, u 2. eskadrili Mi-8, 3. eskadrili Ka-52 i 4. eskadrili Mi-26. Prve Mi-24VM ova jedinica primila je u naoružanje 2013. godine. Najnaprednija verzija čuvenog Mi-24 je za sada doživela solidan izvozni uspeh, 10 država među kojima je i Srbija, je kupilo ili naručilo 120 Mi-35M. Ruska Armijska avijacija je dobila preko 70 helikoptera, isporuke se nastavljaju a ruska Federalna Služba Bezbednosti trenutnio ima pet Mi-24VM. Četiri primerka trebalo bi da početkom sledeće godine uđe u sastav RV i PVO Vojske Srbije odnosno 714. protivoklopne helikopterske eskadrile ‘’Senke’’, 98. vazduhoplovne brigade na aerodromu Lađevci. Živojin BANKOVIĆ

Da će Vojska Srbije pored H145M uskoro dobiti još jedan tip helikoptera, zvanično je prvi put potvrđeno početkom aprila ove godine kada je visoka delegacija Ministarstva odbrane Srbije započela pregovore sa Moskvom o nabavci ruskih borbenih helikoptera Mi-35. Tada je ministar odbrane Aleksandar Vulin nakon sastanka sa ministrom odbrane Ruske Federacije Sergejom Šojguom izjavio da je između ostalog razgovarano o mogućoj kupovini 4 Mi-35 kao i dodatna 4 transportna helikoptera Mi-17. Jedan od novijih korisnika Mi-35M postala je Nigerija koja je svoje helikoptere već upotrebila protiv terorističke organizacije Boko Haram. Oko mesec i po dana pre ovog sastanka, krajem februara pojedini mediji objavili su da će Srbija pregovarati sa Rusijom ali i Belorusijom oko nabavke šest helikoptera Mi-35. Večernje ‘’Novosti’’ prenele su tada da je moguće da bi se od Belorusije kupila modernizovana verzija helikoptera Mi-24 koja nosi oznaku Mi-35 a da je na spisku želja našeg RV i verzija Mi-35M koja se nalazi u naoružanju ruske armije. Zajednički let ruskih Mi-24VM (u prvom planu) i Mi-24P iznad Sirije. Na Mi-24VM vidi se sistem za samozaštitu L370 “Vitebsk“. Novosti su zatim nakon velike vojne parade u Moskvi 9. maja kojoj je prisustvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, citirajući neimenovane izvore, preneli da bi do kraja godine helikoptere Mi-35 mogli videti u Srbiji tj. da bi oni mogli biti viđeni na vojnoj paradi koja je bila planirana da se održi povodom proslave pobede u Prvom svetskom ratu. Predsednik Vučić je nešto kasnije izjavio da će se, kako je rekao, založiti kod predsednika Rusije Vladimira Putina da za paradu pošalje makar dva Mi-35. O tome da će se za našu vojnu avijaciju nabaviti ovi helikopteri pisali su u proteklih nekoliko godina i drugi dnevni listovi koji su u svojim tekstovima obično spominjali 4 Mi-24 a često su, usled nepoznavanja materije, unošene i zabune oko oznake helikoptera. Najpre se mora razjasniti da Mi-35 i Mi-35M nisu iste verzije dobro poznatog desantno-jurišnog Mi-24. Helikopter Mi-35 predstavlja izvoznu verziju Mi-24V (NATO oznaka ‘’Hind-E’’) dok je Mi-35M izvozna varijanta najnovijeg Mi-24VM koji se još uvek proizvodi. Kako Tango Six saznaje ove godine Srbija je potpisala ugovor za kupovinu novih Mi-35M a u tom paketu se nalaze i dodatni helikopteri Mi-17V-5 kao i artiljerijsko-raketni sistemi PVO Pancir. Takođe smo došli do informacija da bi prvi Mi-35M trebalo da stignu sredinom 2019. godine. Mi-35M je za sada doživeo solidan izvozni supeh. Na fotografiji helikopteri vazduhoplovnih snaga Brazila koji je nabavio 12 primeraka. Razvoj nove generacije Mi-24 započet je u prvoj polovini 90-tih godina 20. veka kada je odlučeno da se ovaj tip helikoptera mora drastično modernizovati kako bi mogao da odgovori zahtevima savremenog ratovanja. Trebalo je značajno unaprediti avioniku kao i naoružanje, iskorišćena su mnoga rešenja sa novog ruskog borbenog helikoptera Mi-28 čiji je razvoj takođe bio u toku. Nova verzija Mi-24 morala je biti sposobna za dejstvo u svim vremenskim uslovima, danju i noći i morala je dobiti bolja ubojna sredstva. Tokom 90-tih u Rusiji ali i u inostranstvu pojavili su se mnogobrojni programi produžetka životnog veka, raznih dorada i osavremenjavanja. Jedan od njih je bio i ruski Mi-35M jer je, usled ekonomskem krize, nemogućnosti nabavke i serijske proizvodnje novih borbenih helikoptera Mi-28, Ka-50 i Ka-52, shvaćeno da se postojeći helikopteri Mi-24, kako u ruskoj armiji tako i u inostranstvu moraju modernizovati. Po svaku cenu želelo se da se Mi-24 koji je već bio zastareo, zbog svoje jedinstvene konstrukcije koja mu omoguće istovremeno borbeno dejstvo i prevoz vojnika, po svaku cenu zadrži u naoružanju. Presek helikoptera Mi-35M. Prvobitno je bilo predviđena modernizacija helikoptera i to u 5 etapa od kojih je Faza 1 podrazumevala samo produženje životnog veka sa 20 na 30 godina ili 4000 sati naleta. Druga etapa je podrazumevala ugradnju nosećeg rotora sa helikoptera Mi-28 zajedno sa kompozitnim (fiberglas) lopaticama kao i sasvim novog repnog četvorokrakog tzv “X“ rotora što je rezultiralo smanjenjem mase od 300 kg, povećanju brzine penjanja, povećanju vrhunca lebdenja za 600 m i pojednostavljenjem održavanja. Uz nove materijale na lopaticama je primenjen i elektrotermalni sistem protiv zaleđivanja. U Fazi tri helikopter je dobio fiksni stajni trap, poboljšano naoružanje i sistem za komuniikaciju. Uvođenjem fiksnog stajnog trapa takođe je smanjena masa za do 90kg ali je to povećalo otpor prilikom letenja što ipak nije drastično uticalo na performanse helikoptera u borbi. Ovakvo rešenje omogućava lakše i bezbednije sletanje usled vanrednog događaja a uz to je i pojednostavljena konstrukcija i proizvodnja. U ovoj fazi helikopter je dobio i nove nosače za po 8 protivoklopnih raketa 9M114 Kokon (kasnije i Ataka). Mogućnost ovakvog kompaktnog nošenja naoružanja dozvolilo je smanjenje razmaha krila tj. uklanjanja dve krajnje podvesne tačke što je isto tako smanjilo masu kao i otpor vazduha a umesto 6 tu su 4 podvesne tačke spoljašnjeg tereta. Zadnja kabina venecuelanskog Mi-35M (M2). Faza 4 je obuhvatala novi sistem upravljanja vatrom, ispitivač sistema svoj-tuđ, novo naoružanje i to protivoklopne rakete 9M120 Ataka, zatim rakete vazduh-vazduh 9M39 Igla-V, nosnu turelu sa dvocevnim topom 23 mm koje predstavlja rešenje sa verzije Mi-24VP. U poslednjoj petoj fazi kabina je prilagođena za letenje u noćnim uslovima uz primenu specijalnih naočara (NVG – Night Vision Googles), tu je zatim dnevno-noćni optoelektronski sistem sa televizijskom kamerom za rad u uslovima niskog nivoa osvetljenja (LLTV), termovizijskom kamerom i laserskim daljinomerom a kabine posade dovile su višenamenske kolor prikazivače. Na taj način je primenom svih 5 faza ukupna borbena moć Mi-24VM uveličana za 1,4-1,6 puta u odnosu na ranije varijante Mi-24. Prototip Mi-24VM sa evidenicjksim brojem 51 nastao doradom helikoptera Mi-24VP. Interesantno helikopter je imao oznake akro-grupe “Berkuti“. Demonstrator Mi-35M prikazan je 1995. godine a iste godine juna meseca imao je i prvo međunarodno učešće na Le Buržeu u Francuskoj. Prvi let verzije namenjene ruskoj vojsci sa oznakom Mi-24VM izvršen 4. marta 1999. a bio je to dorađeni helikopter varijante Mi-24VP. I pored predloženih izmena u 5 faza skoro niko u svetu osim same Rusije nije izvršio osavremenjavanje Mi-24 koje je predložio ruski Opitno-konstrukcioni biro ‘’Milj’’ a i to je u Rusiji urađeno samo delimično. Fiksni stajni trap, krilo manjeg razmaha dobili su modernizovani ruski Mi-24PN(osavremenjeni Mi-24P) pored toga smo još Mi-35P (negde označeni i kao Mi-35PM) koji su bili namenjeni Kipru. Osim toga Mi-24PN je dobio i novi optoelektronski sistem koji je bio jedno od prelaznih rešenja u odnosu na današnju opremu. Opitni primerak Mi-24VM za rusku vojsku, primerak sa evidencijskim brojem 50 takođe nastao doradom starijeg helikoptera Mi-24VP. Umesto osavremenjavanja, Rusija je 2005. godine tržištu ponudila nove helikoptere Mi-24VM i Mi-35M čija je proizvodnja započela u fabrici ’’Rosvertol’’ u Rostovu na Donu. U ponudi su različite podvarijante Mi-35M sa oznakama M1, M2 i M3 (spominje se i M4) a međusobno se razlikuju po motorima, elektronskoj opremi, naoružanju. Prvi ugovor za rusku vojsku potpisan je 2010. a prvi helikopteri isporučeni su 2011. Armijska avijacija je do sada primila preko 60 Mi-24VM (odgovara nivou Mi-35M3) dok se za Federalnu službu bezbednosti (FSB) zna da je dobila 5 helikoptera. Borbeno dejstvo iračkog Mi-35M na položaje tzv. Islamske države. Svoju borbenu premijeru ova najnovija varijanta Mi-24 je imala u Siriji dok je pre toga izvozni Mi-35M iračke armijske avijacije upotrebljen protiv takozvane Islamske države. Prvi strani korisnik bila je Venecuela koji je svoje helikoptere naručila 2005. i 2006. a isporuke su trajale od 2006. do 2008. Trenutno u svetu Mi-24 koristi čak 58 zemalja i to je borbeni helikopter koji je najrasprostranjeniji u istoriji avijacije, koji je izrađen u najvećem broju primeraka i učestvovao u najviše ratnih sukoba. Izvozne Mi-35M su do sada nabavili Azerbejdžan (24 helikoptera za svoju Graničnu gardu), Brazil (12 Mi-35M3, brazilska vojna oznaka AH-2 Sabre), Irak (28 isporučenih), Kazahstan (4 isporučena od 12 naručenih), Mali (naručena 4, isporučena dva), Nigerija(nabavila 12, isporučeno 4), Pakistan (dobio za sada 4 primerka, navodno planira 20), Venecuela (10 isporučenih Mi-35M2 nazvani ’’Caribe’’), Uzbekistan (10 naručenih). Za Mi-35M ima još zainteresovanih država a to su pre svega one koje već koriste starije verzije ‘’dvadesetčetvorke’’. Mali je za svoje vazduhoplovne snage nabavio 4 (po nekim podacima tri) Mi-35M. Potpuno nova elektronska oprema koja obuhvata i osmatračko-nišanski sistem OPS-24N koga čini žirostabilisani optoelektronski sistem GOES-324 koji ima termovizijski i televizijski kanal, laserski daljinomer i pelengator. Kabine posade su opremljene modernim višenamenskim kolor prikazivačima (prednja jedan, zadnja dva) i prilagođene upotrebi naočara za letenje u noćnim uslovima (NVG) ONV-2. Kokpit pilota dobio je i gornji elektrooptički prikazivač (HUD). Od navigacije treba istaći sistem satelitske navigacije A-737. Nudi se i ugradnja opreme zapadne proizvodnje a to se pre svega odnosi na sisteme za komunikaciju, identifikaciju i navigaciju. Od opreme za samozaštitu Mi-35M može posedovati signalizator radarskog ozračenja L006LM (SPO Berjoza) ili najnoviji L150 “Pastelj“, stanicu za optoelektronska protivdejstva MAK-UFM, sistem za protivelektronska dejstva L370 ‘’Vitebsk’’ ili stariji L166V-11E “Lipa“, dispenzeri mamaca UV-26M ili starije ASO-2V. Da bi se sprečio pad helikoptera u slučaju pogibije ili ranjavanja pilota, komande su udvojene. Tu su zatim novi jači motori Klimov VK-2500-II maksimalne snage po 2700 KS a umesto njih mogu se dobiti TV3-117VMA. U pokretnoj nosnoj tureli NPPU-23 nalazi se dvocevni top GŠ-23L kalibra 23 mm. Levo od njega na fotografiji je optoelektronski sistem GOES-324 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Standardno fiksno naoružanje Mi-35M je dvocevni top GŠ-23L ili V kalibra 23 mm s borbenim kompletom od 450 granata koji je smešten u pokretnoj nosnoj tureli NPPU-23 preuzet je sa ranije varijante Mi-24VP koja može da se pokreće pod uglom od +10 i -40 stepeni po elevaciji i +/-60 stepeni po azimutu. Sva ubojna sredstva koje su nosile starije verzije Mi-24 ostala su manje više ista, može nositi do 4 20-cevna saćasta lansera B-8V-20 nevođenih raketnih zrna S-8(obično S-8KO ili KOM) kalibra 80 mm, do 4 petocevna lansera B-13L nevođenih raketa S-13 kalibra 122 mm, do dva kontejnera UPK-23-250 s dvocevnim topom GŠ-23L 23 mm sa borbenim kompletom od 250 granata, kontejneri GUV-1 sa četvorocevnim rotirsajućim mitraljezom JaKb-12,7 kalibra 12,7 mm sa 750 metaka i dva četvorocevna rotirajuća mitraljeza GŠG-7,62 7,62 mm sa po 1800 metaka, kontejneri GUV-8700 sa automatskim bacačem granata AG-17A ‘’Plamja-A’’ kalibra 30 mm sa 300 granata. Ono što je novo to su infracrveno samonavođene rakete 9M39 Igla-V za dejstvo po sporoletećim i niskoletećim vazduhoplovima dometa od 800 do 5200 m po daljini na visinama od 20 do 3500 m. Na dva nosača APU-8-4U može nositi do 16 (po 8 na svakom krilu) poluaktivno radio-komandno vođenih protivoklopnih rakete 9M114 Kokon sistema 9K113 Šturm-V dometa 5 km, probojnosti 650 mm homogenog čeličnog oklopa, ili do 16 protivoklopnih raketa 9M120 Ataka (dalji razvoj 9M114) dometa 6 km verovatnoće pogotka tenka 0,65 do 0,9 na daljini 4 km, probojnosti 800 mm homogenog čeličnog oklopa. Postoji mogućnost dobijanja i najmodernijih protivoklopnih raketa 9K121M Vihr-M dometa do 10 km probojnosti 1000-1200 mm homogenog čeličnog oklopa. Takođe tu su i različite vrste bombi, 8 od po 100 kg, 4 od po 250 kg ili 4 od po 500 kilograma. Nosivost u unutrašnjoj kabini je 1500 kg, 8 vojnika ili 4 vojnika na nosilima. Nosivost spoljašnjeg tereta je 2400 kg a nosi do 4 spoljašnja rezervoara za gorivo kapaciteta po 500 litara. Emisija ruske televizije Zvezda o helikopteru Mi-35M: Živojin BANKOVIĆ

Donacijom 6 MiG-ova 29 iz Rusije i remontom postojećih aviona kojima su ove godine istekli resursi, Srbija je za sada delimično obnovila mogućnosti lovačke avijacije koje su izgubljene nakon 1999. godine. RV i PVO Vojske Srbije poseduje 1029-ki od kojih je trenutno operativno 9 dok bi poslednji primerak trebao da poleti narednih meseci. Takođe, kako je nakon vežbe ‘’Vek pobednika 1918-2018’’ izjavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, iz Belorusije će u naredna 3-4 meseca stići još 4 MiG-a 29 pa bi tako Srbija imala eskadrilu od 14 aviona. I dok je lovačka avijacija dobila pomenute avione, sistem Vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja (VOJiN) dva osmatračka radara AN/TPS-70 koji su kao polovni kupljeni od Slovenije, artiljerijsko-raketne jedinice za protivvazduhoplovna dejstva (ARJ za PVD) još čekaju novu tehniku. Osim što je najavio MiG-ove iz Belorusije, helikoptere Mi-17 i Mi-35 iz Rusije, borbene bespilotne letelice iz NR Kine, razgovore o raketnom sistemu PVO Mistral, predsednik Srbije je posle vežbe na Pasuljanskim livadama i Pešteru rekao i da će u narednom periodu stići ‘’još nešto o čemu ne mogu da pričam, a što smo već platili’’ kao i ‘’kada bih rekao, uveli bi nam sankcije’’. Položaj artiljerijsko-raketnog sistema u vazduhoplovnoj bazi Hmejmim gde su stacionirane snage vazdušno-kosmičkih snaga Rusije. Vrlo brzo smo od Sputnjika ali i vojno-političkog komentatora Miroslava Lazanskog saznali o čemu se radi, on je na televiziji Prva rekao da se radi ‘’o jednom od najmodernijih PVO sistema za koji je vlada već odvojila novac, ali dok predsednik ne kaže, neću ni ja da kažem’’. Podsetimo Lazanski je maja meseca ove godine prilikom gostovanja na RTS-u povodom vojne parade u Moskvi izjavio da smo „odlučili“ da kupimo savremeni ruski PVO sistem, pri tom rekavši da misli da je to sistem Pancir i da su za to „već obezbeđene pare“. Narednih meseci pojedini mediji, pozivajući se na neimenovane izvore najavljivali su da će novi PVO sistem tj. Pancir biti prikazan na vojnoj paradi koja je trebala da se održi početkom ovog meseca a umesto koje je izvedena vojna vežba. Artiljerijsko-raketnim jedinicama za protivvazduhoplovna dejstva, kako onim za trupnu tako i za teritorijalnu PVO hitno je potrebna savremenija tehnika, bila ona kupljena korišćena ili novoproizvedena. Potrebno je zameniti gotovo sve raketne sisteme, počevši od lakih prenosivih raketnih sistema, preko lakih mobilnih sistema malog dometa pa sve do sistema srednjeg dometa. Ruski Pancir je, kako Tango Six saznaje, jedan od mogućih sistema koji bi se uskoro mogao naći u Vojsci Srbije a za čiju nabavku jeste pregovarano i to u paketu sa helikopterima. Gabariti vozila sistema Pancir na kamionu KAMAZ 6350. Razvoj kompleksa 96K6 ‘’Pancir-S’’ za potrebe Vojske PVO bivšeg SSSR-a započet je je još 1990. godine u preduzeću ‘’КБ Приборостроения’’ i to na bazi artiljerijsko-raketnog sistema 2K22 (2S6) ‘’Tunguska’’ koji se već nalazio u naoružanju PVO Kopnene vojske. Pancir je osmišljen kao sistem za zaštitu mobilnih jedinica, strateški važnih vojnih i industrijskih objekata kao što su vojne baze, centri veze, aerodromi i objekti važni za ekonomiju a kod Mornarice za odbranu površinskih ratnih brodova. Takođe sistem je trebalo da obezbedi i zaštitu raketnih sistema velkog dometa S-300 familije S-300P koju je koristila Vojska PVO i to od vazdušnih napada na malim daljinama a pored toga i da uništava lako oklopne ciljeve na zemlji kao i neprijateljsku živu silu. Vojska PVO je tražila da Pancir bude točkaš kako bi lakše pratio sisteme S-300P koji su takođe točkaši. Gusenično vozilo nije dolatzilo u obzir jer ima manju brzinu na putevima, manje je pouzdano, skuplje je za održavanje a takođe i manjih je dimenzija što bi ograničavalo količinu borbenog kompleta naoružanja. Uz sve navedeno nije bilo ni potrebe za oklopom kao kod Tunguske koja se koristi na samom bojištu a traženo je više vatrene moći, veća brzina premeštanja kako bi se mogla pratiti vozila kompleksa S-300P, potom niska nabavna cena i niži troškovi korišćenja. Tako je u odnosu na Tungusku dobijeno vozilo većih dimenzija sa novom kupolom na kojoj je bilo više lansirnih cevi raketa kao i novija i veća radarska oprema. Prva verzija Pancir-S1-О na kamionu Ural 5323.4 čije je ispitivanje započeto 1994. Šasija prve opitne verzije pancira bio je terensko vozilo povišene prohodnosti konfiguracije 8×8 Ural 5323.4 sa motorom KAMAZ-7406 snage 260 KS. Opitni prototip koji je prošao ispitivanja je proizveden 1994. a prvi put je javno prikazan na aviosalomu MAKS u avgustu 1995. Ovaj prvobitnii model imao je 12 raketa 9M335 koje su po spoljašnjosti i konstrukciji bile slične raketama 9M331 sa artiljerijsko-raketnog sistema ‘’Tunguska’’ ali je domet po daljini povećan na 12km a po visini 8 km. U raketi je primenjen jači motor, masa bojeve glave koja se sastoji iz šipkastih ubojnih elemenata je povećana na 20 kg, raketa je dvokalibarna odn. prečnik marševskog dela je povećan na 90 mm dok je prečnik prednje sekcije ostao 76 mm. Kod rakete je prmenjen vazdušno-dinamički upravljački sistem, sistem navođenja rakete je radiokomandni a sistem je mogao istovremeno navoditi do tri rakete. Artiljerijsko naoružanje ove verzije Pancira sastojalo se iz dva tečnošću hlađena automatska jednocevna topa 2A72 kalibra 30 mm efikasnog dometa do tri km po visini i 4 km po daljini, brzine gađanja do 450 granata u minuti, brzine granate na ustima cevi topa 970 m/s, sa dve vrste granata – visoko eksplozivnom zapaljivom i za probijanje oklopa. Borbeni modul koji je postavljen na krovu tela borbenog vozila, sadrži dva bloka sa po 6 protivavionskih raketa, dva topa koji su postavljeni sa unutrašnje strane lansirnih kontejnera raketa, radarsku stanicu za otkrivanje ciljeva, sistem za praćenje ciljeva i raketa. Takođe na vozilo je montiran i optički sistem za praćenje ciljeva i upravljanej vatrom. Radna mesta operatera navođenja i komandira borbenog modula nalaze se u zadnjem delu borbenog vozila. Radarska stanica za praćenje ciljeva i raketa 1L36-01 ‘’Roman’’ (NATO oznaka Hot Shot) razvijena tokom 1994-1995. u firmi OAO ‘’Fazotron NIIR’’. Ovaj radar bio je višenamenski, u osmatračkom režimu radio je u S opsegu, prilikom nišanjenja u dva opsega – u centimetarskom i milimetarskom a namenjen je za praćenje ciljeva i navođenje raketa. Zahtevi koji su stavljeni pred ovaj sistem je bio da može otkriti cilj radarskog odraza od 0,1 m2 na daljini od 15 km, kasnije je omogućeno da se pomoću radara napadnu dva cilja a elektrooptičkim sistemom još dva. Nišanski radar sistema Pancir. Za nišanjenje se koristio pulsni Doplerov radar 1RS2 ‘’Šlem’’ koji je mogao da otkriva cilj radarske površine od 2 m2 na daljini od 30 km, za praćenje ciljeva koristio je X opseg a za nišanjenje i navođenje raketa Ku opseg. Zbog daljeg razvoja zapadnih odn. američkih preciznih ubojnih sredstava (familija JDAM i SDB) 2004. godine došlo je do promena taktičko-tehničkih zahteva i zbog toga ni ovaj radar nije zadovoljio. U toku ispitivanja je zaključeno da kompleks ne može dejstvovati u pokretu, a prema mišljenju stručnjaka specijalne državne komisije i više istraživačkih institucija Ministarstva odbrane, Pancir nije mogao da izvrši svoje postavljene zadatke i da se bori sa visokopreciznim na daljinama većim od 12 km. Osim navedenog, gubitku interesa ruske Vojske PVO i PVO KoV-a za ovaj sistem doprinelo je i drastično smanjenje nabavke vojne tehnike tokom 90-tih godina 20. veka. I pored toga nastavljeni su testovi i eksperimenti ali o trošku firme koja ga je razvijala. Odbacujući komponente koje su korišćene na sistemu 2K22 Tunguska pristupilo se potpunoj promeni konstrukcije Pancira, najviše promena pretrpeo je radarski sistem kao i borbeni modul odnosno turela. U drugoj polovini devedesetih interes za Pancir su pokazali Ujedinjeni Arapski Emirati pa su nastavljeni radovi na njegovom daljem razvoju. Konstruisan je sasvim novi borbeni modul sa novim topovima, novim raketama, osmatračkim radarom i sistemom za upravljanje vatrom. Maja 2000. godine sa UAE je potpisan ugovor vredan 734 miliona dolara za 50kompleksa ‘’Pancir-S1E’’ od kojih 24 na vozilima točkašima i 26 na guseničarima. Od navedene sume 50 procenata je otplatilo rusko Ministarstvo finansija kako bi se otplatio dug Rusije prema UAE. Prema uslovima ugovora nosilac razvoja bio je dužan da do kraja 2002. godine izvede opitno-konstruktorske radove nove varijante Pancira i da u u periodu od 2003-2005. u tri partije Emiratima isporuči svih 50 sistema. Za ispitivanja i testiranja sistema UAE su uplatili avans od oko 100 miliona dolara. Pancir-S1E sa radarom 1RS2-1E. Konstruisanje varijante za Emirate išlo je uspešno, iako veoma usporeno zbog mnogobrojnih tehničkih i organizacionih problema. Zbog toga je došlo do nepoštovanja uslova ugovora a najviše problema zadavao je novi radarski sistem, pristupilo se razradi PESA radara 1RS2-1 (1RS2-1E) pa je 2005. UAE predložena usavršena verzija za koje je trebalo više vremena. Zbog toga su se Emirati složili sa izmenom rokova prema kojima bi prvi primerci bili predati 2006. godine a poslednji 2009. Radar 1RS2-1 radi u K-opsegu, u režimu track while scan može isovremeno pratiti 9 cljeva, može pratiti letelice koje se kreću brzinom od 10 do 1100 m/s, da prati 4 lansirane rakete, domet za cilj radarskog odraza (RCS) 2 m2 24 km, RCS 1 m2 21km, RCS 0,5 m2 16 km, RCS 0,1 m2 10 km i RCS 0,03 m2 7 km. Sredinom 2006. izvedena su uspešna ispitivanja Pancira-S1 (model 2006) sa lansiranjem raketa na poligonu Kapustin Jar. Na kraju iste godine Emiratima je isporučen pokazni primerak za obavljanje prve faze ispitivanja na njihovojn teritoriji. Druga etapa ispitivanja izvedena je tokom leta 2007. Za vreme razvoja Pancira ispitivano je nekoliko tipova vozila koji nose kontejner mase od oko 10 tona koji se sastoji od borbenog modula, kabine za posadu od tri člana, odsekom za smeštaj agregata i modula za klimatizaciju. Pancir na guseničaru GM352M1E. Pancir-S1E vojske UAE na vozilu MAN-SX45. Među testiranim vozilima bili su kamioni 8×8 i to ruski Ural 5323.4, beloruski MZKT-7930, ruski KamAZ-6350 i 6560 i BAZ-6909-019, nemački MAN-SX45kao i beloruski guseničar GM352M1E. UAE su izabrali MAN-SX45 dok su kasnije za oružane snage Rusije Panciri-S1 isporučivani na Kamazima 6350 i 6560. Osim mobilnog nudi se i stacionarni Pancir koji može služiti za odbranu važnih objekata. Serijski Pancir-S1 ima dva dvocevna topa 2A38M kalibra 30 mm koji se hlade vodom ili antifrizom, imaju električni pogon, brzinu gađanja do 2500 granata u minuti, brzine granate na ustima cevi topa 960 m/s, sa borbenim kompletom od 1400 granata i efikasnim dometom od 0 do 3 km po visini i 200 m do 4 km po daljini. Topovi se na borbenom modulu mogu pokretati -9 i +85 stepeni po elevaciji. Tu je zatim 12 novih radiokomandno vođenih raketa 57Э6-E mase 71 kg visoke otpornosti na elektronsko ometanje, sa impresivnim ubrzanjem do maksimalne brzine 1300 m/s za dve sekunde. Domet je od 5 m do 15 km po visini i 200 m do 20 km po daljini, masa bojeve glave je 20 kg sa eksplozivnim punjenjem od 5 kg a moguće je gađati cilj brzine do 1000 m/s. Omogućeno je istovremeno gađanje 4 cilja sa 8 raketa (dve rakete po cilju). Domet radarskog blizinskog upaljača je 9 m a verovatnoća pogotka jednim raketom 0,7. Pancir-S1 u verziji sa radarom 2RL80. Firma VNIIRT razvila je novi PESA (Passive Electronically Scanned Array) radar 2RL80 (ili 2RL80E) koji radi u S opsegu dometa do 50 km, pokrivenost po elevaciji 0 do 60 stepeni, i brzinu skeniranja dve do 4 sekunde. Daljina otkrivanja cilja radarskog odraza od 1 m2 je na 47 km, a od 0,1 m2 na 26 km. Radar može pretraživati ciljeve po azimutu od 360 stepeni uz brzinu od 15 do 30 obrtaja antene u minuti. Lovca radarskog odraza od 2 m2 može otkriti na 36 km, borbeni helikopter klase američkog Apača na 32 km, krstareću raketu koja manevriše i ima radarski odraz od 0,1 m2 na 20 km, jedreću bombu sa radarskim odrazom 0,2 m2 na 16 km i protivradarsku raketu AGM-88 sa radarskim odrazom 0,1 m2 na 12 km. Optoelektronski temovizijski sistem 10ES1. Takođe tu je i novi optoelektronski temovizijski sistem za osmatranje i praćenjekoji se može pomerati od -5 do 85 stepena po elevaciji i +/- 90 stepeni po azimutu, koji radi u srednjetalasnom i kratkotalasnom infracrvenim opsegu i koji može otkriti avion npr. F-16 na daljini do 26 km, protivradarsku raketu AGM-88 na do 15 km, krstareću raketu na do 14 km i jedreću bombu na do 10 km. Rakete se mogu pratiti bilo radarom bilo optoelektronskim sistemom a osim glavne antene radara tu je i antena komandnog linka koji je deo sistema APKNR koji služi za predaju komande i usmeravanje raketa. Osim toga ugrađen je i digitalni datalink koji omogućuje umrežavanje više vozila u bateriji. Proizvođač danas reklamira Pancir kao sistem koji je izuzetno otporan i imun na elektronska ometanja, koji ima veliku verovatnoću preživljavanja u slučaju masovnog napada protivradarskim raketama, mogućnost uništenja visokopreciznog vazduhoplovnog naoružanja poput raketa vazduh-zemlja, vođenih bombi i krstarećih raketa, potom uništavanja aviona, helikoptera, bespilotnih letelica, efikasno upotrebljiv danju i noću i u dobrim i u složenim meteo uslovima, visoko mobilan (između ostalog brzina na dobrom putu do 90 km/h), posebno u zaštiti motorizovanih i oklopnih jedinica i koji je visoko operativnan i pouzdan. Uobičajna baterija sistema Pancir-S1 sastoji se od 4-6 borbenih vozila, dva do trivozila za transport i pretovar raketa 2F77M, komandnog vozila 9S737MK Ranžir, stanice za ispitivanje i remont 9V921, stanice za pripremu raketa 2F55-1, stanice za popravke 2V110-1, stanice za ispitivanje i remont 1R10-1M i mobilne radionice ITO-APG-M1. Osmatrački radar 1L123. Sistem 96K6 može biti upotrebljen na nekoliko načina, prvi od njih je da je svako vozilo posebna borbena jedinica koja dejstvuje bez primene bilo kakvih drugih sredstava. Može raditi i u automatskom režimu u odvojenoj borbenoj jedinici ali i u bateriji od 6 vozila. Tu je zatim baterija u kojoj posada jednog izabranog vozila, osim za borbenu primenu može komandovati posadama u još tri do 5 vozilaobezbeđujući im informacije o ciljevima na koje će dejstvovati. Moguća je borbena primena komandnog centra koji prenosi sve potrebne podatke radi izvršenja zadataka kao i borba u sastavu baterije koja osim komandnog centra ima podršku i osmatračkih radara za rano upozorenje, poput Vostoka-E, Kaste-2E2 i najnovijeg i najsavremenijeg 1RL123. Pancir sa novim radarom izložen na avio-salonu MAKS-2017 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Jula 2011. godine kompanija ENIKS prikazala je novu verziju sistema, označenu kao Pancir-S2 sa radarom koji ima dvostranu antenu (tzv. Janus izgled antene) a ispostavilo se da je, osim za rusku vojsku, rađena za izvoz i to za Alžir. U odnosu na 2RL80 ima veću brzinu praćenja čime je poboljšana mogućnost praćenja preciznih ubojnih sredstava posebno protivradarskih raketa AGM-88. Takođe tu je i nova raketa 95Я6SM dometa 25 km po daljini sa prečnikom marševskog dela od 210 mm i prečnikom drugog stepena 76 mm kojom se mogu gađati ciljevi brzine do 1850 m/s, ima veću kinetičku energiju, veću dozvoljeno G-opterećenje, kraće vreme dejstva. Arktički Pancir-SA izgubio je topove ali umesto 12 ima 18 raketa / Foto: Natalja Seliverstova/RIA Novosti Za uslove Arktika razvijen je Pancir-SA koji, zanimljivo, nema topove 2A38M ali je zato borbeni komplet raketa 57Э6E povećan sa 12 na 18. Sistem je dobio najnoviji osmatrački radar koji radi u S-opsegu a tu je i najnovija stanica za praćenje ciljeva. U ovom slučaju je kao vozilo primenjen zglobni transporter guseničar DT-30PM koga proizvodi zavod IMZ ’’Vitjaz’’ iz grada Išimbaj. Ovo vozilo obezbeđuje visoku prohodnost u bilo kojim terenskim uslovima a poseduje i amfibijska svojstva tj. može savlađivati i vodene prepreke. Nosivost transportera DT-30PM je 30 tona što u potpunosti zadovoljava zahteve instalacije sistema Pancir kao i njegovo borbeno dejstvo iz zastoja, u pokretu pa čak i plivanju u vodi. Mali specifični pritisak na tlo od samo 0,27 kg/cm² omogućuje ne samo velike mogućnost kretanja po teškom terenu već i obavljanje zadataka koji mogu zahtevati vožnju po miniranim površinama. Autonomija kretanja transportera je 700 km, maksimalna brzina na putu je 45 km/h a u vožnji pod vodom do 6 km/h. Borbeni moduli sa radarima, stanicama za praćenje i raketama su postavljeni na vučeni deo transportera dok su energetski sistemi i sistemi za održavanje života smešteni u glavni, prednji segment DT-30PM gde se nalazi i posada sistema. U prvom planu modul mornaričkog Pancir-ME. Pancir-ME na raketnom čamcu Škval projekta 22800. Za opremanje brodova razvijena je verzija sa oznakom Pancir-ME, prvu put je ugrađen na raketni čamac projekta 22800 “Karakurt“. Umesto dvocevnih topova 2A38M primenjena su dva šestocevna rotirajuća AO-18D kalibra 30 mm. Prema izgledu, najverovatnije je primenjen nišanski radar sa najnovije verzije Pancir-SM. Takođe iznad nišanskog radara dodata je i sasvim nova optoelektronska oprema. Isečak video materijala televizije Rusija 1 snimljenog na poligonu Ašuluk krajem marta ove godine. Na fotografiji se vidi Pancir-SM na ispitivanjima. Prve fotografije najnovije varijante Pancir-SM koji je između ostalog nastao i na osnovu iskustava iz Sirije, pojavile su se tokom 2017. godine. Sistem je postavljen na šasiju vozila Tornado K-53958 a njegovo ispitivanje na poligonu Ašuluk primećeno je krajem marta ove godine. Pancir-SM biće radikalno unapređen u odnosu na ranije verzuije, imaće rakete dometa 25 km po visini i čak 40 km po daljini čija bi početna ispitivanja trebala da počnu krajem ove godine. Njih će moći da koriste i starije varijante Pancira ali će maksimalni domet biti ograničen zbog manjeg dometa nišanskog radara. Za Pancir se razvija nova raketa namenjena pre svega uništavanju bespilotnih letelica i visokopreciznih ubojnih sredstava. Izgled novog četvorocevnog lansera za malogabaritne rakete. Borbena upotreba Pancira u Siriji koje je Rusija rasporedila pre svega za odbranu vazduhoplovne baze Hmejmim, luke Tartus kao i položaja raketnih PVO sistema S-300 i S-400, nije samo doprinela razvoju duboko osavremenjene verzije Pancir-SM sa raketama znatno veće dometa već su započeli radovi na kontruisanju novih raketa manjeg kalibra koje će služiti pre svega za uništavanje malogabaritnih ciljeva, na primer bespilotnih letelica veoma malih dimenzija. Ovim raketama takođe će moći biti naoružani i starije verzije Pancira. Rusija je za tri godine koliko koristi ovaj sistem u Siriji, prijavila da je njime oboreno na desetine ako ne i stotine ciljeva koji su bili pretnja po njihove vojne snage. Osim artiljerijskih raketa i naoružanih bespilotnih letelica koje su upotrebili islamisti, obarani su izviđački aerostati i baloni kao i izviđačke bespilotne letelice poput izraelske Heron, turske Bajraktar, američke RQ-21‘’Blackjack’’. Deo posade Pancira PVO Sirije. Bogato ratno iskustvo na Panciru stekli su i Sirijci i to ne samo prilikom dejstva na vođena ubojna sredstva tokom vazdušnih udara izraelskih vazduhoplovnih snaga nego i u napadima zapadnih saveznika. Najbolji primer za to je masovni raketni napad sa 103-105 krstarećih raketa koji se dogodio 14. aprila ove godine. U ruskom izveštaju o dejstvu sirijske PVO navedeno je da su posade sirijskih Pancira lansirale 25 raketa i pogodile 23 cilja. Ipak, postoje i nezvanični izveštaji da se ruski Panciri-S1 u Siriji nisu baš najbolje pokazali kada je reč o dejstvu na spore i malogabaritne ciljeve i da su zbog toga za odbranu baze Hmejmim u aprilu ove godine raspoređeni raketni sistemi Tor-M2U. Naveden je primer za period od 1. do 7. jula kada je sistemima Tor oboreno 7bespilotnih letelice sa 9 raketa dok su Panciri oborili svega tri BPL ali sa čak 13raketa. Dalje se navodi da je u drugoj polovini jula Torovima oboreno takođe 7 BPL uz utrošak 9 raketa dok Panciri nisu oborili nijedan. U avgustu su posade Torova oborili 8 BPL sa 9 raketa a ukupno je za period od aprila do oktobra 2018. pogođeno čak oko 80 BPL uz uspešnost od 80 procenata dok je za isti period Pancir imao svega 19 procenata pogođenih ciljeva. Ovakve tvrdnje izneo je, pozivajući se na neimenovane oficire iz baze Hmejmim, izvesni ruski vojni ekspert Viktor Murahovskij koji je glavni urednik žurnala “Arsenal Otečestva“. Međutim mnogi smatraju da nije nemoguće da je na ovakva pisanja imao uticaj deo ruskog vojno-industrijskog kompleksa odnosno konkretno koncern “Almaz-Antej“ koji i proizvodi sistem Tor. U kritici Pancira Murahovskij je izneo neverovatnu informaciju da sistem ima problema da otkije i prati spore i niskoleteće malogabaritne ciljeve ali da je redovno fiksirao velike ptice koje su letele oko baze. Irak je prema različitim podacima kupio 24 do 48 Pancira sa 600 odnosno 1200 raketa. Pancir je za sada doživeo solidan izvozni uspeh, prvi korisnik UAE je između 2009. i 2013. godine dobio 50 vozila sa 1000 raketa, potom je Siriji 2011. stiglo 36sistema sa 700 raketa a to je plaćeno oko 730 miliona dolara. Sledeći kupac bio je Alžir, nabavio je 38 vozila sa 750 raketa za 500 miliona dolara a isporuke su trajale od 2012. do 2016. Iraku je prema različitim podacima u periodu od 2014. do 2016. isporučeno 24 do 48 vozila sa 600 odnosno 1200 raketa. Septembra ove godine objavljeno je da je započeta isporuka dva sistema Ekvatorijalnoj Gvineji za čiju nabavku je potpisan ugovor krajem avgusta 2017. a pojedini izvori navode da je njihova cena bila 20 miliona dolara. Dokumentarni film televizije Russia Today o sistemu Pancir: Živojin BANKOVIĆ

Najnoviji, decembarski broj britanskog vazduhoplovnog časopisa Air Forces Monthly donosi nam zanimljiv tekst o Vazduhoplovstvu Vojske Crne Gore (VVCG) autora Igora Božinovskog koji je između ostalog i saradnik Tango Sixa. Iako je VVCG jedno od najmanjih i najskromnije opremljenih vojnih vazduhoplovstava u Evropi, Božinovski se potrudio da, uz pomoć ljudi iz Ministarstva odbrane Crne Gore i VVCG, napiše detaljan i opširan članak čije najzanimljivije delove prvi prenosimo. Najmodernija letelica VVCG, helikopteri Bell 412EPI / Foto: Ministarstvo odbrane Crne Gore Vojska Crne Gore danas ima 1900 profesionalnih pripadnika sa vidovima Kopnena vojska, Mornarica i Vazduhoplovstvo. Broj vojnika trebalo bi se uskoro uvećati na 2368 shodno najnovijim i prvim Strateškim Odbrambenim Pregledom (SOP) države Crne Gore nakon njenog pristupanju u NATO, a koji je usvojen 20 Septembra ove godine. VVCG je direktno potčinjeno Generalštabu, trenutno ima 225 pripadnika, komandant ovog vida oružanih snaga je potpukovnik Nenad Pavlović a strukturu čine Komanda, helikopterska eskadrila, četa za opsluživanje avijacije, centar vazdušnog osmatranja i javljanja, vod veze, 1. i 2. vod za protivvazduhoplovnu odbranu i odeljenje za održavanje. Vazduhoplovstvo trenutno poseduje 16helikoptera i samo jedan avion a svi se oni nalaze u vazduhoplovnoj bazi Golubovci koja je integralni deo aerodroma Podgorica. Crna Gora je nasledila 15 Gazela, danas ih ima 13 od kojih je 6 aktivno. Kako Tango Six saznaje, Ministarstvo odbrane donelo je 30. oktobra ove godine odluku da baza Golubovci ponese ime “Knjaz Danilo“. Pre tri dana ministar odbrane Predrag Bošković je, gostujući na radiju Crne Gore izjavio da Ministarstvo odbrane i Vojska razmatraju mogućnost da vojni aerodrom u Golubovcima u potpunosti ostave civilnim strukturama a da Nikšić ili Beranepostanu centri vojnog vazduhoplovstva. Za odbranu važnih objekata i infrastrukture jedinice protivvazduhoplovne odbrane poseduju vučne jednocevne topove Bofors L/70 kalibra 40 mm koji su povezani sa radarima M85 Žirafa. Takođe tu su i laki prenosivi raketni sistemi Strela 2M. Interesantno je da je u okviru inicijative demilitarizacije Crna Gora uništila na stotine protivavionskih topova 20 i 40 mm kao i 1500 Strela-2M. Nakon izlaska iz zajednice za Srbijom 2006. godine Crna Gora je nasledila 41vazduhoplov koji se našao na Golubovcima. Tamo je ostao 21 avion od toga 4školske Utve-75 i 17 školsko-borbenih aviona G-4 ‘’Supergaleb’’ od kojih je pet bilo razoružano. Pored aviona bilo je i 20 helikoptera, 15 lakih višenamenskih Gazela i pet srednjih transoportnih Mi-8T. Flotu helikoptera Gazela činilo je 6 višenamenskih HO-42 (jedna je ranije bila sanitetska Hs-42) jedna izviđačka Hi-42 HERA, dve HO-45 i 6 lakih borbenih HN-45M GAMA. Avioni G-4 koji su nekompletni prodati jednoj hrvatskoj privatnoj firmi / Foto: Svetozar Jokanović I pored toga što je nasleđen sasvim solidan broja aviona i helikoptera, većina vazduhoplova nije bila operativna. Tako su 4 Mi-8T bila prizemljena još od 2004. godine a duže vreme nije letela i oko polovina G-4 kao i Gazela. Odlučeno je da se akcenat stavi na korišćenju helikoptera Gazela dok su piloti aviona održavali trenažu na Utvama-75 i dosta ređe na G-4. Između 2006. i 2009. godine većina G-4 je prizemljena, ostala su samo tri operativna primerka (23647, 23690 i 23729) a poslednji let izvršen je avionom 23729 3. septembra 2010. 2010. godine dogovoreno je da se Srbiji ustupi 6 G-4 (23625, 23626, 23627, 23641, 23644 i 23745) kao i dva simulatora a ovaj proces završen je oktobra iste godine. Sedam aviona prodato je privatnoj hrvatskoj firmi pa su u Crnoj Gori ostala samo 4 G-4 čija prodaja je pokušana dva puta i oni se i danas nalaze na aerodromu Golubovci. Crna Gora je prodala i 4 helikoptera Mi-8T (12302, 12303, 12354 i 12361) i to Kirgistanu. Bar dva su remontovana u Ukrajini, 12302 je dobio registraciju EX-507 a 12303 EX-508. Oni su jedno vreme leteli u kirgistanskoj civilnoj kompaniji AeroStan. Preostali peti Mi-8T 12310 je jedno vreme ostao u Crnoj Gori kao rezerva pre nego što je postao “gate guard“ na Golubovcima. Vazduhoplovstvo je u međuvremenu ostalo i bez Utvi-75, 3. septembra 2008. avion 53253 je izgubljen u udesu kada je nakon udara u dalekovod avion upao i potonuo u Skadarsko jezero. Ubrzo zatim, preostala tri aviona, 53195, 53257 i 53260 su povučeni iz upotrebe i konačno prodati 2017. godine. Jedini avion u sastavu VVCG, Cesna 412B Golden Eagle / Foto: VVCG U sastav VVCG je 29. juna 2010. godine uvršten i jedan zanimljiv avion. U pitanju je laki putnički Cessna 412B Golden Eagle sa 8 sedišta, proizveden 1972. godine, fabričkog broja 412B-0266 koji je nosio registraciju YU-BRO, danas 4O-BRO. Ovaj avion korišćen je za aero-foto snimanje iz vazduha a koristila ga je Uprava za nekretnine Crne Gore. Nakon što je dugo godina bio prizemljen, ranije tokom ove godine Ministarstvo odbrane investiralo je novac u inspekciju i modernizaciju ovog aviona kako bi se vratio u operativno stanje. Pošto se vratio sa radova koji su izvršeni u Srbiji, Golden Eagle se pridužio VVCG krajem septembra a koristiće se za obuku, trenažu, transport i vezu, medicinski transport, osmatranje, vežbe kontrole vazdušnog prostora i prevoz veoma važnih ličnosti. Najbrojniji vazduhoplov u VVCG je laki višenamenski helikopter Gazela, od SCG je nasleđeno 15 helikoptera a u međuvremenu su dva izgubljena u udesima, prvi 2. septembra 2011. kada se usled tehničkog kvara u rejonu Luštice kod Herceg Novog srušio HO-42 12752 uz pogibiju potpukovnika Šahbaz Belhadina, majora Ivana Obradovića i letača mehaničara vodnika I klase Vidoja Tomića. Drugi udes dogodio se 10. juna 2016., laki borbeni HN-45M 12941 srušio se u rejonu Komanskog mosta uz teške povrede pukovnika Namika Arifovića i potpukovnika Miroljuba Atanasijevića. G-4 u zajedničkom letu sa Gazelama. Poslednji let ovim tipom aviona obavljen je 3. septembra 2010 / Foto: Svetozar Jokanović U helikoptere Gazela VCG je do sada više puta ulagala i to kroz C-2 preglede i modernizaciju koja je rađena u Avio Servisu Ikar iz Banja Luke. Prvo su tokom 2008-2009. na radove poslata 4 helikoptera, dva HO-42 12657 i 12671, HO-42 12752 kao i razoružani HN-45M 12943. C-2 pregled se radi kada vazduhoplov nakupi 4000 sati naleta ili na svakih 12 kalendarskih godina, pa šta prvo istekne. Helikopteri su od nove opreme dobili GPS, navigacijski i komunikacijski sistemGarmin GNS-530 i nove transpondere koji su u skladu sa ICAO propisima. Na C-2 pregled i osavremenjavanje su u periodu od 2010-2012. poslate još 4Gazele, HO-42 12631 i 12634 i HN-45M 12938 i 12941. Nakon toga ovi helikopteri dobili su dozvolu da mogu da lete do 2021. i 2024. godine. Trenutno se na radovima nalaze još dva helikoptera, Hi-42 12703 i HN-45M 12939 a sledeći u planu je HN-45M 12935. Crna Gora planira smanjenje flote aktivnih Gazela na petprimeraka koji će biti u upotrebi bar do 2030. godine dok će ostali biti povučeni iz upotrebe nakon isteka životnog veka. Crnogorske Gazele imaju problem sa nedostatkom pouzdane logistike, helikopteri se održavaju u Avio Servisu u Ikaru koji u odnosu na npr. srpski Vazduhoplovni zavod ‘’Moma Stanojlović’’, ima ograničene mogućnosti kada su u pitanju remonti, održavanje i popravke a banaljučka firma se oslanja i na tehničku stručnost zavoda iz Srbije. U proteklih nekoliko godina problem je bio i finansiranje operativnosti Gazela ali je još veći problem bio sa kompanijom Airbus Helicopters koji je danas originalni proizvođač opreme za ovaj tip helikoptera. Kompanija Airbus Helicopters je odbijala da preuzme odgovornost za helikoptere koji su proizvedeni u bivšoj Jugoslaviji, u fabrici SOKO iz Mostara, i nije želela da obezbedi potpunu logistiku. Delimično rešenje nađeno je septembra 2014. godine kada je Ministarstvo odbrane Crne Gore sklopilo ugovor sa Erbasom kako bi bili isporučeni originalni delovi, alat, oprema i tehnička dokumentacija u vrednosti do 400000 evra. Međutim ugovor nije obuhvatio održavanje delova koji su napravljeni u bivšoj Jugoslaviji a to je podrazumevalo i motore. Preobuka na Gazelu u Crnoj Gori traje 33 nedelje a u 285 letova naleti se 95 časova / Foto: VVCG Zbog nedovoljnih sopstvenih kapaciteta, Crna Gora još od 2007. godine obrazuje svoje vojne kadete u inostranstvu. Do sada su se u tome oslanjali na Hrvatsku, Nemačku, Grčku, Italiju, Makedoniju, Srbiju i SAD. Novi piloti išli su na školovanje u Grčku a takođe su koristili usluge Centra za obuku pilota makedonskog ministarstva odbrane na aerodromu Petrovac koji vodi izraelska kompanija Elbit System. Kada se vrate sa školovanja iz drugih zemalja, budući piloti VVCG idu na preobuku za helikopter Gazela koja se odvija u Centru za obuku pilota helikoptera koji je osnovan 2009. godine. Ova jedinstvena jedinica se aktivira periodično sa osobljem iz helikopterske eskadrile i u njoj se obavlja teoretska i praktična obuka pilota helikoptera. Preobuka na Gazelu traje 33 nedelje a u 285 letova naleti se 95 časova. Zanimljivo da će se uskoro sa školovanja na grčkoj Vojnoj vazduhoplovnoj akademiji vratiti kadet Kristina Bačić čime će Crna Gora dobiti prvu ženu vojnog pilota u istoriji VVCG. Postoje ambicije da Crna Gora svoj Centar za obuku pilota helikoptera pretvori u centar za obuku pilota helikoptera iz zemalja NATO i Partnerstva za mir. Ovo bi moglo biti veoma korisno obzirom da u Crnoj Gori postoje različite konfiguracije terena a idealni uslovi za letenje vladaju 250 dana godišnje. Do sada su usluge Centra za obuku pilota helikoptera koristili piloti iz Nemačke, Hrvatske, Grčke, Slovenije i SAD. Tokom 2010, 2012 i 2013. godine nemačka Luftwafe je imala noćnu obuku sletanja i poletanja na velikim nadmorskim visinama. Redovni korisnik centra je Ratno vazduhoplovstvo Makedonije koje je do sada tamo poslalo na preobuku za Gazele, akumiliranje sati naleta i sticanje nekih specifičnih sposobnosti 14 svojih pilota. Zbog toga što helikopteri Gazela imaju vrlo ograničene mogućnosti ili su nepodesne za zahtevnije zadatke prevoza ljudstva i tereta, traganje i spasavanje, medicinsku evakuaciju i protivpožarnu borbu, Crna Gora je još pre nekoliko godina odlučila da nabavi dva dvomotorna srednja višenamenska helikoptera koji su vremenom postali prioritet VVCG. Odluka je godinama odlagana iz različitih razloga a tek je prošlogodišnje suočavanje sa katastrofalnim požarima kada je zatražena i međunarodna pomoć, konačno podstaklo vladu Crne Gore da ubrza nabavku novih helikoptera a da pritom investira i u nabavku još dva nova protivpožarna aviona Air Tractor AT-802 za MUP Crne Gore. Polovni Bell 412EP isporučen 13. aprila 2018. Primetna je nova rondela VVCG kao i evidencijski brojevi koji predstavljaju fabričke brojeve vazduhoplova. To je za sada primenjeno samo kod Belova 412 / Foto: Igor Božinovski Nakon izdvajanja finansijskih sredstava, istraživanja tržišta i dobijanja različitih ponuda, ministarstvu odbrane je savetovano da kupi tri helikoptera, izabran je američki Bell 412 i kupljen je jedan polovni Bell 412EP kao i dva nova Bell 412EPI. Ugovor vredan 30 miliona dolara potpisan je sa kanadskom korporacijom Canadian Commercial Corporation koja je ovlašćena da olakša međunarodnu trgovinu u ime kanadskih izvoznika naročito sa vladama stranih zemalja. U to je naravno uključena i kompanija Bell Helicopter Textron Canada. Ugovor je potpisan 30. januara ove godine a helikopteri su stigli veoma brzo, prvi polovni primerak Bell 412EP već 13. aprila. Reč je o helikopteru proizvedenom 2002. godine fabričkog broja 36307 koga je koristila policija Nju Jork Sitija a nosio je registracije N23FH i N356TD. Bell 412EP je stigao opremljen za transport, medicisku evakuaciju, traganje i spasavanje i protivpožarnu borbu a sertifikovan je za IFR letove. Crnogorski helikopteri će se takođe koristiti za podršku kopnenim i mornaričkim snagama Vojske Crne Gore kao i za patroliranje iznad teritorijalnih voda. Sletanje helikoptera Bel 412EPI i EP na Golubovce 10. septembra / Foto: Ministarstvo odbrane Crne Gore Dva nova helikoptera Bell 412EPI koji su proizvedeni u Kanadi a sklopljeni u SAD, stigla su na Golubovce 10. septembra iz Praga gde su nakon isporuke Belovom serisnom centru sklopljeni i testirani. U pripremi za prijem novih helikoptera, određeni broj pripadnika VVCG poslat je na obuku u SAD i Evropu, 4 pilota završila su teorijsku, obuku u simulatoru i letačku obuku i Belovoj Akademiji za obuku u Fort Vortu, Teksas, SAD. Bili su to potpukovnik Nenad Pavlović i potpukovnik Jovan Radeta koji su dobili sertifikat za Bell 412EPI dok su major Radovan Perović i kapetan Darko Pavlović dobili sertifikate i za verziju EP. VVCG planira da za letenje na Bell 412 obuči 18 pilota odnosno 9 posada a istovremeno će povećati broj aktivnih pilota helikoptera sa 23 na najmanje 30. Postoje ambicije da nalet svakog pilota bude najmanje 120 sati godišnje. Pored pilota obuku su prošli i pripadnici vazduhoplovnotehničke službe, jedan inženjer i dva mehaničara završili su obuku za zmaj, pogonsku grupu, mehanički i elektro sistemi u Nemačkoj i Češkoj. Druga grupa sličnog sastava imala je obuku u Fort Vortu, SAD. Planirana je obuka 18 pilota koji će leteti na Bel 412 / Foto: Ministarstvo odbrane Crne Gore Planovi za budućnost zavisiće naravno pre svega od dostupnih finansija, vojni budžet trenutno iznosi 53 miliona evra a on će se postepeno povećavati dok 2024. godine ne dostigne 2% bruto društvenog proizvoda. Cilj ministarstva odbrane je da intenzivira modernizaciju vojske jer je 20 procenata vojnog budžeta predviđeno za nabavku novog naoružanja i opreme. Što se tiče VVCG u buduće će biti investirano u infrastrukturu vazduhoplovne baze Golubovci kao i uspostavljanje modernog sistema vazdušnog osmatranja. Za sada je planirano da se na severu države postavi novi radar koji će znatno unaprediti crnogorske kapacitete kada je u pitanju vazdušno osmatranje. Kako Tango Six saznaje, na aerodromu Golubovci već su počeli radovi na renoviranju hangara koji će dobiti novi pod kao i velika električna vrata. Iz vojnog budžeta će takođe biti izdvajana sredstva za održavanje, remont i modernizaciju helikoptera Gazela i Bell 412 a postoji i dugoročni plan za nabavku novog lakog prenosivog raketnog sistema za protivvazduhoplovnu borbu. Na nabavku novog naoružanja i opreme za oružane snage, do 2025. godine bi trebalo biti potrošeno oko 100 miliona evra. Živojin BANKOVIĆ

Koliko se puta čulo za ovih 27 godina samo da je JNA reagovala u pravom trenutku Jugoslavija bi bila spasena, odnosno ne baš, možda bi se i raspala, ali ne u krvi i bratoubilačkom ratu kako se zaista dogodilo da su akteri krize bili pohapšeni. Osnovi preduslov za to bio je puč, koji je trebao da se dogodi i koji su visoki oficiri armije trebali da izvedu. Da li je postojala neodlučnost vojnog vrha i da li je oklevanje koštalo JNA gubitka države o kojoj je trebalo da brinu i čija su kičma bili? To su pitanja koja i dan danas nemaju odgovor. Jedino istina je da armija koja je bila uljuljkana u karijerizam i privilegije, kao i osećaj nadmoćnosti i prestiža, postala lak plen modernih političkih predatora od 1990-tih pa do dana današnjeg. Šta bi bilo da je vojska uzela stvar u svoje ruke? Verovatno ništa. Istorija je imala svoj put i čak i da su u tome uspeli, da su uzeli stvar u svoje ruke, veliko je pitanje da li bi išta i ostalo. A da su imali nameru, to jesu, mada o tome preživeli akteri vrlo retko govore čak i posle distance od 27 godina. Jedna od retkih izjava su navodi sada već pokojnog generala Živote Panića, koji je bio načelnik Generalštaba tokom 1992. i 1993. godine. On je, komentarišući mogućnosti izvođenja puča, izjavio da je „u vrhu JNA postojao plan da se izvede vojni udar, ali da pripreme nisu bile nikakve, tako da do njegove realizacije nije moglo ni doći“. Svoju verziju događaja ima i tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu (SSNO) Veljko Kadijević. Kadijević u svojoj knjizi „Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije“ navodi kako su bivši predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić i nekadašnji predsednik Savezne vlade Ante Marković nameravali da uz pomoć armije svrgnu Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića. „Mesić je hteo da preko tadašnjeg predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića uvuče mene i armiju u svrgavanje Tuđmana, koji je, po njegovom mišljenju, bio apsolutista, i da na čelo Hrvatske postavi sebe. Mislim da ne treba posebno objašnjavati, znajući aktivnosti JNA i moju poziciju, zašto je taj pokušaj Markovića ostao bez rezultata“, piše bivši savezni sekretar za narodnu odbranu tvrdeći da je Marković u maju 1991. u Karađorđevu pokušao da ga ubedi da će, „ako svrgnemo Miloševića i Tuđmana, svi problemi u Jugoslaviji biti rešeni“. Čitava stvar zapravo počinje znatno ranije, tačnije već sredinom 1990. godine kada kontraobaveštajci JNA nailaze na informaciju o nelegalnom naoružavanju Hrvatske. Posle nekoliko meseci napornog rada uspevaju da snime više desetina sati video materijala i audio zapisa na kojima su zabeleženi istupi Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, i Josipa Boljkovca, ministra unutrašnjih poslova. Akcija se zvala „Štit“. Film je pušten u javnost 25. januara 1991. godine. Namera je bila da se šokira političko rukovodstvo Hrvatske, da se uvede u strah i paranoju i da se na taj način utiče na njih da promene politiku. Tuđman je bio na sastanku u Palati federacije sa najužim rukovodstvom SFRJ kada je film pušten na TV. Gledali su ga zajedno, dok je u holu njegovo obezbeđenje razmenjivalo mrke poglede sa pripadnicima vojne policije koji su se tu nalazili u broju većem od uobičajenog. Na spratu za trenutak se činilo da je film dao rezultat, Tuđman popušta, govori da te ljude treba procesuirati, zalaže se za redefinisanje federalnog modela i opstanak države… Tenzije padaju. Veljko Kadijević i Blagoje Adžić zadovoljni izlaze sa sastanka, Tuđman odlazi u Zagreb i odmah sutradan menja svoj pogled na događaje od prethodne noći. Stvari se, naravno, nisu odvijale onako kako je vojni vrh želeo, pa se tako 12. marta 1991. godine organizuje sastanak Predsedništva SFRJ u Beogradu. Namera im je bila da Predsedništvo donese odluku o uvođenju vanrednog stanja i da vojska preuzme kontrolu nad zemljom. Svi članovi Predsedništva, njih osam, smešteno je u vojni autobus i odvezeno na komandno mesto pod izgovorom da na takvom mestu imaju sve uslove za rad, mape i sve ostalo što će biti korisno da bi se donela odluka. Držani su u sali u kojoj nije bilo grejanja pa su članovima Predsedništva podeljeni vojni šinjeli. Bio je to još jedan od načina da moćna JNA demonstrira silu. Međutim, iz dva puta nisu uspeli da dobiju potreban broj glasova da donesu odluku o proglašenju vanrednog stanja, a takođe nisu smeli da pohapse članove Predsedništva iako su pojedini to očekivali. Ali takođe, pojedini su očekivali i da dođe do vojnog udara. Npr. Borisav Jović, koji o tome piše u svojim memoarima navodeći da je Kadijević njemu i Slobodanu Miloševiću saopštio da vojska odustaje od koncepta vojnog udara. Razočaranje je bilo obostrano. Da li je postojao plan po kome bi se u jednom trenutku pohapsili svi lideri republika, niko nije mogao da potvrdi sa apsolutnom sigurnošću, mada i oni koji su bili akteri pomenutih događaja veruju da je to zaista tako bilo. Objašnjenja zašto se plan nije realizovao su različita. Mada kao jedina zajednička tačka se ističe neodlučnost vojnog vrha. S proleća 1991. sukobi u Hrvatskoj između Srba i hrvatske policije su eskalirali, najpre “ krvavi Uskrs“ na Plitvicama, a onda i Pakrac gde se JNA našla kao “ tampon zona“ između sukobljenih strana. Maja meseca koji je bio ključni došlo je do okršaja u Borovom Selu kada je ubijeno 12 hrvatskih policajaca posle pokušaja iznenadnog upada u ovo slavonsko selo. Ubrzo kriza je eskalirala do tačke usijanja. Prekretnica, kada su kola otišla nizbrdo zapravo bila je Slovenija, koja 26. juna 1991. proglašava samostalnost, a jednice JNA kreću u akciju koja je planirana u generalštabu JNA. Prema nekim izvorima operaciju su planirali Blagoje Adžić i Milan Ružinovski, Makedonac, general, koji je bio načelnik operativnog sektora. Oni su formirali jedinu od 1.900 -2020 ljudi sastavljenu od jedinica iz pet korpusa koji su pripadali 5. Vojnoj oblasti koja je pokrivala celu Sloveniju, polovinu Hrvatske i deo BiH. Planeri su smatrali da će to biti jedna udobna šetnja, demonstracija sile slična onoj tokom 1980 tih na Kosovu i Metohiji kada su albanski separatisti prekinuli demonstracije, kad su se tenkovi, borbena vozila pešadije i oklopni transporteri pojavili na ulicama. Verovalo se da će tako biti i u Sloveniji, da će vojnici bez ikakvih problema izaći na severnu granicu SFRJ i tamo zaposesti karaule koje nisu bile pod kontrolom vojske, i granične prelaze koji su trebali da budu pod kontrolom savezne uprave carina. Međutim, slovenačka Teritorijalna odbrana TO otpočela je iznenadni otpor. Teritorijalci su prvo oborili helikopter u Ljubljani. Pilot koji je poginuo bio je Slovenac Toni Mrlak. Kolone jedinica koje su se kretale prema zacrtanim granicama nailazili su se na prepreke i otpor. Jedinice vojske koje su krenule u disciplonovanje Slovenije su bile bez logističke podrške, opkoljene na svim karaulama. JNA se suočila sa prvim mrtvima, ranjenima. Čitave jedinice koje su bile male, neobučene, vojnici bez završene osnovne obuke poslati su kao glineni golubovi… Mrtvi, ranjeni i zarobljeni vojnici su se pojavljivali svakodnevno na TV ekranima, uništena tehnika, podignuta bela zastava veoma je deprimirajuće delovala na pripadnike JNA u ostalom delu države. Veliki broj oficira koji su polagali vojnu geografiju znali su da tenkovi na kanalisanim putevima nemaju šta da traže bez podrške pešadije ispred i zaštite iz vazduha. U planinskom ambijentu kakva je Slovenija oklopno-mehanizovane jedinice tada su predstavljale lak plen za laka sredstva za protivoklopnu borbu, kojima je bila naoružana slovenačka TO. Za neuspeh JNA iza pogrešno angažovanje OMJ vojnici su krivili Kadijevića i Broveta. Videvši snimke pogođenih tenkova, ranjenu vojsku i neodlučnost vojnog vrha da Sloveniju bojno sravni sa zemljom, specijalci iz sastava čete Vojne policije za protivteroristička dejstva gardijske motorizovane brigade početkom jula 1991. godine, pripadnici Gardijske brigade traže smenu saveznog sekretara Veljka Kadijevića i planiraju da na to mesto dovedu načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića. U samoj Gardijskoj brigadi deo oficira i podoficira sa ovom idejom upoznali su komandanta pukovnika Mileta Mrkšića, tadašnjeg komandanta Gardijske brigade. Oficir su od njega tražili da im se priključi u iznošenju zahteva za smenu Kadijevića i Broveta što je on prihvatio i specijalna jedinica je jednog popodneva ušla u krug SSNO-a. Oficir su otišli u kabinet generala Adžića, i tražili su da ih primi da mu prenesu zahteve. Zahtev je bio: smena Kadijevića i Broveta, dolazak Adžića na čelo vojske, upućivanje gardijske brigade u Sloveniju da se oslobode zarobljeni vojnici, udar ratnog vazduhoplovstva po vitalnim vojnim ciljevima u znak odmazde za poginulim vojnicima, izvlačenje JNA sa celokupnom tehnikom na granice buduće Jugoslavije. Inače kasnije se ispostavilo prema rečima samih aktera da je u zahtev sa granicama buduće Jugoslavije u spisak ubacio tada general Vuk Obradović. Prema rečima jednog od aktera koji je prisustvovao sastanku razgovor sa načelnikom GŠ general pukovnikom Blagojem Adžićem nije tekao u tonu koji je planiran jer je u kabinetu bio i Stane Brovet, inače Kadijevićev zamenik. Pre samog razgovora sa generalom Adžićem sa oficirma je razgovarao i Vuk Obradović, kome su oficiri usmeno u razgovoru preneli svoje stavove. General Vuk Obradović je kod generala Adžića prema rečima samog učesnika isto ušao u Adžićev kabinet i preneo zahteve oficira, ali ne u izvornoj verziji, već je to preformulisao u podršku vojnom vrhu da se okonča drama u Sloveniji. Ispalo je da je garda došla da podrži vojni vrh… Adžić je slušao i prihvatio objašnjenje generala Vuka Obradovića o razlogu dolaska oficira garde, ali je odbio da smeni Saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića i zauzme njegovo mesto. Istog dana general Adžić je posetio Gardijsku brigadu i pred prepunom salom oficira izjavio da će JNA adekvatno reagovati po vojnim ciljevima u Sloveniji, što su okupljeni oficiri pozdravili gromoglasnim aplauzom. Međutim od masovnog udara vazduhoplovstva nije bilo ništa, a JNA se pod ponižavajućim uslovima ipak povukla iz Slovenije. Adžić, kojem se verovalo zbog činjenice da je u Drugom svetskom ratu od strane ustaša pobijeno 49 članova porodice, nije ispunio obećanje dato najelitnijoj jedinici tadašnje JNA. Kratkotrajni rat u Sloveniji je bio završen. JNA je potpisivanjem Brionske deklaracije bila primorana da se povuče kako zna i ume iz Slovenije. U to vreme već počinju i prve blokade kasarni u Hrvatskoj, pre svega u Dalmaciji i istočnoj Slavoniji, a jedna od najtežih je bila blokada vukovarske kasarne u kojoj se nalazila mala jedinca 14. pontonirski bataljon koji sa svim pomoćnim jedinicama nije imao više od 400-500 vojnika i oficira JNA. U istočnoj Slavoniji već se nalazio veliki broj jednica JNA iz 12. Novosaskog korpusa. Garadijska brigada je već polovinom septembra završila mobilizaciju i znala je da ide u Vukovar na zadatak da deblokira kasarnu. Negde u to vreme desilo se raketiranje kolone artiljerijskog diviziona sa haubicama “ NORA“ kod Tovarnika od strane našeg ratnog vazduhoplovstva. Prema podacima kojima su raspolagali oficiri Gardijske brigade, pilot je u dva, tri navrata nadletao kolonu i tražio pozitivnu identifkaciju cilja od strane Operativnog centra 1. Armije, pri čemu je obavestio OC da kolona ide iz pravca Šida ka Vukovaru. Iz Operativnog centra 1. Armije su to deklarisali kao da se radi o hrvatskim snagama koje su se obukle u uniforme JNA i načelnik štaba Prve armije general Silić izdao je naređenje da se raketira kolona. Prilikom raketiranja kolone divizion je gotovo uništen, a komandant diviziona po činu major je smrtno stradao. U javnosti su kolale i priče da general Anton Tus inače bivši komandant RV i PVO koji je već stupio u Zbor narodne garde i kako su tvrdili odneo operatine planove i organizacijsku strukturu RV i PVO i pri tome svečano ispraćen u Zagreb. Inače svi ti događaji, raketiranje, preletanje, stavljalo se na teret njegovom zameniku generalu Zvonku Jurjeviću kao aktivnom komandantu vazduhoplovstva. Takođe su dobijali informacije da avioni RV i PVO kojim su pilotirali Hrvati bacaju bombe u Dunav, i da se dešavalo da tuku po jedinicama JNA koje su uveliko dejstovale u okolini Vukovara. Sve ovo uticalo je ponovo na oficire Gardijske brigade da se pokrenu i da pokušaju da izvrše puč i spasu što se spasiti može. Početak drugog puča Tog 27. septembra 1991. komandant brigade pukovnik Mile Mrkšić saopštava manjem broju oficira da je donesena odluka da se smeni Kadijević, Brovet, Spirkovski, Silić i Jurjević, i da će oni to uraditi. Za akciju su angažovane dve čete Vojne policije sa oklopnim vozilima BOV M86. Jedna grupa specijalaca upućena je u zgrade SSNO po Kadijevića i Broveta, a jedna četa Vojne policije sa oklopnim transporterima za Spirkovskog i Silića, i generala Jurjevića. Kapetan I klase Šušić i kapetana Božić, koji su bili sa dve čete vojne policije oklopnih transportera u kasarni na Dedinju dobili su naređenje da se spreme za taj zadatak. I to tako da Šušić sa jednom četom bude u pripravnosti i zauzme komandu Prve armije, a da Božić sa drugom četom zauzme komandu ratnog vazduhoplovstva i dovede generala Jurjevića. Kapetan Bećirović koji je bio pomoćnik za službe Vojne policije komandovao je rezervom u kojoj je u tom trenutku bila i jedna četa vojne policije i saobraćajna četa i oni su bili smešteni u kasarni na Dedinju. Tog 27. septembra oko 22 časa uveče četa specijalaca munjevito je zauzela sve izlaze iz SSNO. Kadijević je u to vreme bio u kabinetu. Pukovnik Mrkšić se uputio kod njega. Mrkšić je odbio pratnju specijalaca i sam je otišao u kabinet. E sad, tu počinju spekulacije i misterija celog događaja. U istom danu pukla je vest da se i na VMA bune protiv Kadijevića, Broveta. Šuškalo se, ali pripadnici Gardijske brigade nisu ima imali ta saznanja. Takođe pričalo se da ima određenih pobuna i u samoj komandi RV i PVO. Postojala je predpostavka i da je komanda Garde koordinirala sa nekim iz komande RV i PVO, jer bi bilo apsurdno da se upute transporteri, a da ih tamo sačeka vojna policija RV i da dođe do međusobnog okršaja. Bilo je priča da su digli delove 63. padobranske brigade da brane komandu ratnog vazduhoplovstva. Sa dva vojnička voda čete VP za protivteroristička dejstva, preuzete su sve prijavnice i stražarska mesta oko zgrade Generalštaba i SSNO. To obezbeđenje je vršio bataljon za obezebeđenje iz sastava Garde kojim je komandovao kapetan I klase Andrijevski Vlado. Predaja obezbeđenja je urađena veoma brzo i bez ikakvih sukoba. Saveznog sekretara je obezbeđivalo jedno odeljenje podoficira iz sastava Prvog voda čete voda Vojne policije za protivteroristička dejstva. Veći deo njih nije bio u zgradi SSNO već kod kuće. Mrkšić odlazi u kabinet Kadijevića, kratko se zadržava i vraća i pita: Je l’ ne odustajemo? Odgovorili su: Ne odustajemo. Dva, tri puta je išao gore u kabinet i vraćao se… U jednom momentu Mrkiš dolazi iz kabineta i kaže: uspećemo, i VMA se pobunila i na našoj je strani. Nastalo je oduševljenje. U jednom trenutku Mrkšić se vraća iz kabineta Kadijevića i kaže: Pogrešili smo. Oni su patriote. Oni su Jugosloveni, izdala nas je Srbija i Milošević. Daje se signal „sunce“ i jedinica se vraća u kasarnu. Za pojedince je usledio šok. Među specijalce su pre povratka došli general major Aca Vasiljević, i pukovnik Vuleta Vuletić i počeli su da ubeđuju vodnike da odustanu od puča. To je bila jedna opšta zbrka. U međuvremenu dolaze podoficir koji su čuvali Kadijevića i staju na stranu pučista. Neki od učesnika u puču su tokom razgovora sa generalom Vasiljevićem su videli da nešto tu nije u redu i čudili se zašto je načelnik bezbednosti protiv toga što specijalci žele da spase Jugoslaviju. To je bila dilema koju nisu uspeli da razreše. Tada je jedan stariji vodnik rekao: Daj da ih pobijemo i završimo posao. Jedan od oficira pitao ga je : “ Ko će na čelo vojske. Nije ovo Afrika u kojoj narednici vrše državni vojni puč. Napašće nas sutra tenkovi, znaš šta je bilo u Rusiji, kazaće da je grupa antijugoslovenskih ili prohrvatski usmerenih oficira pokušala puč, a tenkovi su to sprečili, Ili ćemo celog života biti izdajnici ili ćemo izgubiti glavu“. Akteri neuspelog puča posle ovog razgovora preko motorole izdaju naređenje podčinjeima da postupe po signalu “ sunce“. Pučisti zajedno sa vojnicima odlaze iz centra Beograda, blokada SSNO je prekinuta, a četa Vojne policije za protivteroristička dejstva se vraća u kasarnu na Dedinje. Pukovnik Mrkšić je po povratku u kasarnu naredio da se okupe starešine iz čete za protivteroristička dejstva i ponovio: „Mi smo tu pogrešili, oni su patriote i Jugosloveni“, nije bilo ništa tu da se pita. Mi idemo u Vukovar da deblokiramo kasarnu i vraćamo se najkasnije za sedam dana. To je bilo 28. ujutro, a 30. septembra jedinica je krenula put Vukovara. Tog 28. septembra Kadijević je posle odlaska pučista zatražio hitan sastanak, sa delom predsedništva SFRJ. Sastanku su osim Kadijevića prisustvovali: Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Borisav Jović, Branko Kostić i general Blagoje Adžić. Na tom sastanku Kadijević je izneo ocenu situacije na ratištu. Kadijević se osvrnuo i na stanje u samoj vojsci i na propali puč: Kako je u svojoj knjizi “ Poslednji dani SFRJ“ član predsedništva SFRJ Borisav Jović naveo Kadijević je rekao: “ Da postoji organizovani rad na razbijanju vojske i da je sada najaktivniji udar od strane srpskih opozicionih snaga. Kadijević je naveo da je upad u SSNO bio treći pokušaj puča za tri dana. Prvi je bio prema njegovim navodima u komandi JRV; drugi na VMA i treći u Gardijskoj brigadi. Na sastanku je takođe razmatran loš odziv na mobilizaciju rezervista, a odlučeno je i da svi oni koji su učestvovali u puču budu momentalno poslati u Vukovar. General armije Veljko Kadijević je tek januara 1992. podneo ostavku na mesto sekretara za narodnu odbranu, a na njegovo mesto došao je general pukovnik Blagoje Adžić koji je smenjen u čistki 42 generala JNA maja 1992. Zaključak Uvučena u prljavi obaveštajno-politički rat, JNA se nije snašla. Nakon operacija u Vukovaru i Hrvatskoj koje su bile potpuno, sa vojnog stanovišta, nerazumne, uz privremena povlačenja u BiH, na kraju se svela na teritoriju Srbije i Crne Gore i ubrzo je 1992. godine prestala da postoji kao takva. Neki od aktera puča s ove ili s one strane su unapređeni, neki su ubrzo isterani iz službe i marginalizovani. Istina se nikada nije saznala, a mitovi su se na takvo tle lako primali. Puč u kojem je JNA trebala da pohapsi političare i spase državu postao je urbana legenda iako su činjenice govorile drugačije a reči pravih aktera ostajale su van domašaja javnosti. Prava istina je da taj puč osim entuzijazma nekolicine i ambicije još nekolicine nije imao drugih aspiracija. Neki su bili spremni da poginu za ideale, a drugi opet da trguju za unapređenja, činove i sve što s tim ide. Ali ipak poražavajuće u celoj ovoj stvari je to što je CIA još 1988. godine u svom izveštaju o mogućnostima vojnog udara imala informacije da je to nemoguće izvesti upravo zbog ambicije vojnog rukovodstva da paktira sa političkim elitama. Jednostavno, nisu imali šanse. Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/10/24/jna-i-svi-njeni-pucevi-koji-su-trebali-da-se-dese-a-nisu-kako-je-vojni-udar-protiv-vrha-vojske-postao-udar-podrske/

Penzionisani general Sreto Malinović gost je novog izdanja emisije "Da se ne lažemo" autora Ratka Femića na portalu Kurira. F: Dobro veče. Ja sam Ratko Femić, Vi gledate „Da se ne lažemo“. Srbija je dobila novu premijerku, Dobila je vladu sa tri nova resora i dobila je novog ministra odbrane, u stvari, to je šesti ministar odbrane od 2012. ako računamo i VD ministra odbrane Dušana Vujovića. Međutim, najveće zamerke novopostavljenom ministru Aleksandru Vulinu su to što nije služio vojsku, iako ministar odbrane i nije u obavezi da ima završenu vojnu obavezu. Mogli su se čuti i zahevi da se objave podaci iz vojnog kartona Aleksandra Vulina da bi javnost saznala, zašto ministar, vojni, nije služio vojsku, međutim u skupštinskoj raspravi, poslanik Srpske napredne stranke, Aleksandar Martinović čitao je razloga zbog čega je Zoran Živković, predsednik nova stranke, oslobođen od vojske i to je naišlo na kritike. Dakle, sa jedne strane jedne kritikujemo, a sa druge strane zahtevamo uvid u nečiju dokumentaciju. Moj večerašnji gost, sa kojim ću da razgovaram o ovoj temi i još nekim aktuelnim temama je penzionisani generaln Sreto Malinović. Gospodine Malinoviću dobrodošli u „Da se ne lažemo“. SM: Dobro veče i bolje Vas našao. RF:Dobro, zar nije objavljivanje tih razloga zbog čega je neko u ovom slučaju novopostavljeni ministar odbrane oslobođen vojske, zar to nije kršenje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti? SM:Možda bi na to pitanje bolji odgovor dali pravnici, na neki način mislim da jeste, ali imali ste upravo kako rekoste u najavi priliku da čujete kako poslanik nabraja, čak mislim da je tu više reč o nekim nekorektnim stvarima, jer ja sticajem okolnonosti znam zbog čega gospodin Živković nije služio vojni rok, a to je zaista jedna teška saobraćajna nesreća koju je maltene jedva preživeo i to mu se vuklo, vuklo, ’ajde da kažemo godinama i tako je i došlo verovatno da nije mogao da služi vojni rok. Ako je već to tako urađeno, to je dokaz da su nekome podaci dostupni, a nekome nisu. RF: Dakle dvostruki aršini. SM: Tako je, dvostruki aršini, ljudi koji obavljaju, koji su nosioci državnih funkcija i koji mogu i imaju pravo na osnovu recimo sudskog naloga da daju određene informacije. Ovde to nije bio slučaj. E pa kad je to već tako, kad su oni samo reagovali na pitanja poslanička o tome zbog čega nije, a ne tražeći, oni su tražili samo da se kaže, a ne to oni su reagovali uvidom u nečiji karton, sad bi bilo jako korektno da se za gospodina Vulina takođe objavi šta je to zbog čega je on oglašen nesposobnim za služenje vojske. Ono što meni je u svemu tome najmanje bitno, najmanje bitno je što on nije služio vojsku da bi bio ministar, posebno sada kada je služenje vojnog roka adakta. Ali je jako bitno da neko koji je imao takav patriotski naboj i vokabular u svim onim godinama-devedesetih godina, izbegao služenje vojnog roka kad se trebao pokazati patriotizam, patriota. Dok su za to vreme, njegova generacija, moja generacija i svi mi koji smo stariji. RF: Da, dobro, dakle Vi to spočitavate, odnosno pominjete to što on nije služio vojsku više iz nekih da kažemo moralnih razloga, zato što je on to govorio, zagovarao taj neki ratoborni pristup, a nije služio vojsku,ali vidimo sa druge strane da neki ljudi zameraju to kako ministar vojske može da bude neko ko nije služio vojsku, pa kako bi bila recimo bila žena koja ne služi vojsku ili recimo u nekim zapadnim demokratijama gde je vojska profesionalna, a dodje neko za ministra odbrane civil, što je najnormalnije danas, je li standard, kakve veze to ima što on nije služio vojsku, ako je sposoban i ako će to da radi savesno. FOTO: PRINTSCREEN SM:Pa naravno, to uopšte se ne postavlja pitanje više, to je deplasirana stvar, pošto da li je neko služio vojni rok ili nije, da li može biti, to mu nije uslov da li može biti ministar, posebno ako je neko razuman, čovek koji razume ovo, a da bismo znali da li su ministri koji upravljaju ministarstvima sile, razumni, mora se ući u njihove kartone, znate, ako niste sposobni za vojnog roka, kako ste sposobni da vodite sistem koji pod oružjem drži ne znam 30-40 hiljada ljudi i kad se dodaju, ne znam, aktivne rezerve, pasivne rezerve 100 i nešto hiljada ljudi. RF: Ali dobro generale, nekada su ljudi oslobođani i zbog ravnih tabana, e sad ako neko ima ravne tabane, to ne mora da znači da ne može da vodi jedan sistem tako. SM: A naravno, ne treba tu, znate, ovo je verujte mi i u razgovoru sa ljudima koji su još uvek aktivni i posebno ljudima koji su prošli svu onu golgotu devedesetih, najveći deo njih je ovo doživeo ovo kao poniženje, upravo iz tih moralnih razloga, znate, vi ste bili ratnik iz kafane, sada ponovo raspaljujete sličnu vrstu diskusija, neko je ostao bez doma, neko bez glave, neko bez deteta, bez brata, bez sina, bez kolege, znate, i onda šta se dešava, ta navala nakrdnog patriotizma počinje da vraća te iste ljude u doba kada su isti ti gurali tu priču na osnovu koje smo mi prošli kako smo prošli. E to je ono što nije moral i o tome se zaista moralo voditi računa, ja ne znam šta je predsednik Vučić kada je Ana odlučila da on bude ministar odbrane mislio na tu temu, ali u svakom slučaju pored nekih naziva i nekih tretmana ljudi koji su organizovani kroz vojne sindikate izašli na proteste zato što je u pitanju njihova egzistencija, ovo je još jedan način da im se naruga. RF: Da, a sada kada ste rekli „Nakon što je Ana odlučila“, i čini mi se da ste onako akcentovali to „Ana odlučila“ , šta ste hteli da kažete tim gestom. SM: Znate, gospodine Ratko, Ana je odlučila isto onoliko koliko smo Vi i ja o tome imali. RF: Mislite da je neko drugi odlučivao ovaj sastav Vlade. SM: Pa znate šta, ja ipak više verujem svojim očima nego onome što mi se servira na određenim televizijama i što neko uporno pokušava, čak i ljudi starije generacije da se ponašaju na takav način da je to zaista ispod svakog kriterijuma ljudskog dostojanstva. Mi živimo u zemlji u kojoj znamo da je na sceni one man show u svim oblastima. RF: A ko upravlja tim šouom? SM: Pa premestio se sa pozicije premijera na poziciju predsednika. Ja sam negde istakao da je to način upravljanja zemljom, tipa predsednik komiteta, ono kako smo nekada to govorili, sve ja rešavam, sve odlučujem, presuđujem, dodajem, oduzimam i tako dalje, a ostali statiraju u kukuruzu. RF: Da, a da li ste spremni i da li ćete da budete spremni da priznate gospodinu Vulinu da je sposoban ministar u koliko pokaže neke rezultate, jer su kritike na njega krenule čak i pre nego što je preuzeo mandat. SM: Slušajte, nikada ne bih za nekoga ko zaista ima vidan, kvalitetan rezultat rekao ovo je on samo zato što mi se ne sviđa njegova boja kože, ne znam, frizura ili njegova diskusija. Ovde ima mnogo razloga za sumnje, a one počinju od celog njegovog radnog opusa, pođite recimo od toga kako je on radio u Kancelariji za Kosovo, ne znam kako Vi zante o tim stvarima, ono što sam čuo, ne mora značiti da je tačno, preko koga je završavao poslove na severu Kosova i ko je taj „drug Crni“ koji je ubeđivao nestišljive u tom delu naše teritorije ako je tako možemo nazvati i tako dalje. Zatim, da li je ikada provereno recimo finansijsko poslovanje te kancelarije, nije, i što je meni recimo bilo karakteristično a zbog čega sada imam jako veliki otklon prema poverenju u čoveka, ako se sećate pozicije ministra koju je do sada obavljao, ako se sećate onih centara za pomoć starima, gernotološki, ili kako već to beše kad su dodeljivana sredstva po 200 hiljada dinara tim organizacijama i ljudima koji se bave pomoću tim starim licima, pa su dodeljivana „vidi čuda“ bračnom paru, koji su otvorili prekjuče po 10 tih organizacija, i svih tih praktično 20 organizacija su dobile tu pomoć, a onda, to je nešto što zaista je, zaista vređa pamet do bola, a onda je ministar Vulin odlučio, nakon što su novinari pronašli to, odlučio da stornira tu odluku i da sredstva opredeli nekom detetu pod izgovorom „da damo nekom švrćanu novu šansu“. Dakle, švrćan bi morao da umre da ne bi otrkrivena ta vrsta malverzacije. FOTO: PRINTSCREEN RF: Da novinari nisu to iščačkali. SM: Da novinari nisu iščačkali tu vrstu malverzacije. E zato, znate, to su stvari koje duboko ljudski poverđuju, a i na stranu to što vređaju inteligenciju normalnom čoveku. E to je nešto što ja mislim da, da će se nastaviti u Ministarstvu odbarane, posebno posle najava o privatizaciji namenske, o tome kako će namensku gurati, ovo, ono. RF: Zašto sumnjate kada se pominje namenska, šta sve tu može da bude od zloupotreba? SM: Ma može mnogo toga, znate, od toga da dolaze Arapi i Rusi, sa vidi čuda nekim čudnim parama. Do toga, na koji način će to biti privatizovano. To je da se razumemo, to je potrebno, zašto, pa mi imamo ograničene potrebe i kapacitete u našim oružanim snagama da kažemo, vojsci, policiji i tako dalje. Dakle, imamo ograničene kapacitete, ograničene su i potrebe, i naša namenska industrija koja ima dosta kvalitetnih proizvoda, nema tu sumnje, mora naći načina da svoje proizvode mimo potreba države plasira i negde na strana tržišta, a to je moguće upravo ako se izvede kvalitetno ta privatizacija. Imajući u vidu kako je svo do sada kod nas rađeno, ja uvek imam zaista neku sumnju prema tome posebno kad, znate, krene ono ugradi, dogradi, jes, nije i tako dalje. A obično se prsti stave na ono što je prilično profitabilno. RF: Evo ovih dana, odnosno danas se završava mislim, ovaj sajam „Partner 2017“, i tamo ima, tamo je izloženo, izložena su ta sredstva koje razvija naša odbrambena industrija i ima jedno oružje, novo oružje koje je razvijeno i zove se „Aleksandar“. Po čemu se daju ta imena i po čemu je dobilo ime da li znate? SM: Pa to je morao dati neki poltron. Ja ne vidim zaista nijednog razloga, ja ne mogu da shvatim da je predsednik to dozvolio. Bez obzira, evo reći ću ovo da nije evo po njemu no Aleksandar Veliki, Aleksandar Obrenović, Aleksandar Karađorđević, možemo izmišljati po ceo dan, ali ta vrsta asocijacije ti direktno vodi ka predsedniku Republike i glavnokomandajućem Oružanim snagama. Ja ne mogu da shvatim koliki bi to bio stepen samoljublja da na tom mestu ja prihvatm da se zove recimo avion „J23 Sreto“ ili Malinović ne bitno. Znate šta bi uradio onome ko bi se usudio samo da to pokuša da progura. Mi smo imali situaciju da dodje čovek na skarabudženo sredstvo, pripremljeno za ovaj sajam, vidi čuda Aleksandar i to su mediji, nisu baš ako vidite, mediji nisu to forsirali mnogo, zašto, pa blam ih. Verujem da je blam i predsednika, ali godi mu sujeti. RF: Ajde kad smo još ko odbrambene industrije, u Nikincima je za Dan pobede organizovana jedna parada i dosta medija je to okarakterisalo kao eto da je vojska Srbije pokazala čeličnu moć. Znam da ste nešto komentarisali tada i kako Vi ustvari vidite tu paradu? Kako ste je Vi videli? Da li je vojska Srbije pokazala čeličnu moć i da li vojska Srbije ima čeličnu moć? SM: Pa nije to pokazivala vojska Srbije ako smo malo bolje videli i svi oni koji su bili tamo, kao ja koji sam kući na ekranu to jako pažljivo gledao, imali su priliku da vide da se stvari ne dešavaju u realnom vremenu. Mnoge stvari se ne dešavaju u realnom vremenu. Dakle ima nasnimljenih, dosnimljenih, naknadno, ranije urađenih pa prikazanih u momentu kada se to dešavalo. To je ustvari bila demonstracija dostignuća koje radi naša odbrambena industrija, odnosno ovo je bilo nešto što je prezentovalo da kažemo dostignuća SDPR-a. FOTO: PRINTSCREEN RF: Firme „Jugoinport-SDPR“. SM: Tako je. Ja to obično nazivam nedovršenim projektima kojim na svaki način žele opravdati, odnosno žele opravdati ulaganja u to. I sad, oni imaju jedan interes i to je u redu, ali vojska ima svoje zahteve tehničke, i onda nemojmo da se čudimo zašto nijedno od tih sredstava nije ni u primisli bilo kojeg profesionalca koje se razume u oružje, ali ja im želim sreću da sve to razvijaju da plasiraju. RF: Dakle, mi to što smo videli tamo u Nikincima i što smo nazvali, u medijima, „Čeličnom moći vojske Srbije“ , to uopšte nisu sredstva koja su u upotrebi, odnosno, većina tih sredstava nije upotrebi u vojsci Srbije. SM: Pa naravno, samo ja kažem, odajem priznanje ljudima koji su zaista muški, kvalitetno, vojnički, pa i onim majstorima koji su obučeni u razne vrste uniformi, na raznim sredstvima odradili posao. Ipak to je složena operacija, posebno nešto što je nedorečeno i nedovršeno. RF: Dakle, trebalo je ipak samo gledati pre ljude nego sredstva koja smo videli? SM: Ja kažem uvek, i to je moje iskustvo sa takvim stvarima, uvek odajem priznanje ljudima koji zaista zdušno se trude da bar sve to prođe najbezbednije što je moguće i najkvalitetnije što je mouće kad su u pitanju oni. Tu imate recimo jednu situaciju, ta moć vojske, koja je moć vojske ako načelnik Generalštaba sedi na toj glavnoj, centralnoj bini, dok bivši načelnici Genralštaba koji su mnogo toga otpratili u onome što je prikazivano, sedeli su u nekom šatoru i gledali taj prenos iza. Dok su iza aktuelnog načelnika Generalštaba sedele starlete, kumovi, kume i tako dalje. RF: Čiji kumovi i kume? SM: Pa bilo čiji, ne bitno je, znate, aktuelnih, kumovi aktuelnih. RF: A je li to uvek tako u vojsci, je li Vi ste bili zamenik komandanta vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane je li, je li bilo kada ste vi bili aktivni na vrhuncu karijere? SM: Da Vam kažem, bilo je prikaza ovog i onog tipa, za narod, za publiku, tehnika, vežbe i tako dalje, ali nikada, ama baš nikada verujte mi nije mogao na svečanoj bini da se sresti neko kome nije tu mesto, dakle tetke, strine i ne znam, ovaj iz ove pratije, onaj iz one partije, zna se tačno koga sleduje da bude na bini i niste mogli videti da načelnik Generalštaba nije uvek uz ministra i niste mogli videti da ne sede generali tu negde iza i niste mogli videti da su penzionisani načelnici generalštabova da su negde na klupi za rezervne, sklonjeni potpuno. RF: Vi ste de penzionisanli 2011. godine, je li? SM: Dobro si rekao, ja sam se penzionisao, otišao sam po ličnom zahtevu. RF: 2011. godine, dakle, ali ipak još imate Vaših klasića u vojsci, prijatelja u vojsci, imate neke insajderske informacije, pa možete li Vi da nam otkrijete i da nam razbistrite malo tu misteriju kada će ti migovi da dođu? Kada će da dođu, odnosno koliko će da ih dođe i da li ćemo mi da ih, koliko ćemo mi da ih platimo odnosno? Jer je bilo raznih spekulacija prvo da ćemo iz Rusije da dobijemo šest, pa da ćemo iz Belorusije da dođe još nekoliko, pa da je to poklon, pa da poklon košta oko 200 hiljada evra, 200 miliona evra odnosno. SM: Znate, ta nakaradna medijska kampanja za potrebe izbora od početka vođena, dovela je u situaciju da je sve više u ovom društvu i državi postalo irelevantno. Ničemu se više ne može verovati, niti ima nešto da nas može obradovati, koliko god bila lepa vest, a da u startu verujemo da je dobra. E upravo se tako desilo i sa ovim migovima, pa ne daju prelet, pa ovo, pa ono, što nije tačno. Ima međunarodni vazdušni prostor, najavi se let kao takav, naoružan, nenaoružan, ovakav, onakav, postoje procedure, izvolite preletite vazduhom. RF: Šta je problem stvarno kako da transportujemo avione, pa ako su u letnom stanju, ako mogu da lete. SM: Pa to je ono što ja sve vreme pokušavam da razjasnim neke stvari, ljudi, kakve smo mi to avione uzeli, dobili smo poklon, prateći paket tog poklona za koji ne znamo još uvek šta je, košta 185 miliona, kako, a ne znamo šta je. Mora se obratiti pažnja, 185 miliona, Ratko, evra. Nije to, ne znam ti šta, to su ozbiljni novci posebno za našu državu, za naš sistem odbrane. Ali o čemu se tu radi, zato narod misli da je avijacija skupa igračka, zato što se ogromne pare daju na polovnjake, nije na polovnjaka, nego na aranžmane koji se sad u prva faza, druga faza, treća faza, četvrta faza i ja se uvek naježim kad vidim kako generali podigravaju nečemu, objašnjavajući uporno faze, a zjapi ogromna cifra koja se ničim ne može opravdati, ne znam da si atomsku bombu uzeo. RF: A šta bi to moglo da bude? A šta bi mogao da bude taj prateći paket? SM: Pa vidite, to su rezervni delovi, remont svih aviona i tih šest koje dobijamo na poklon, kako rekoše ili kao donaciju i ovih naših četri u nekom daljem periodu i onda modernizacija. To su oni koji su već stari preko 30 godina. Dakle, računa se da će se na njima izvršiti remont tako da će se oni po stanju produžavati, pa možete Vi babu da produžavate po stanju koliko god ali to je, po meni, jedna strateška greška kojoj se prilazi. Ti avioni su trebali što pre biti dopremljeni, dovedeni na nivo SD na kom su naši avioni, da se što pre ubace u obuku, da se obučavaju piloti jer mi tu imamo problem, da bi se oni uvrstili. O modernizaciji se može govoriti tek nakon isteka rokova na remonte. Zašto?! Znate, mi smo imali zacrtan cilj da krenemo ka nabavci novog višeborbenog aviona i ovo sam video kao odlično prelazno rešenje, da ne izgubimo na obuci, da nam ostanu sposobni piloti. RF: Dakle ipak je to dobro rešenje, da se ne gubi taj kontinuitet? SM: Da se mi razumemo, Ratko, ne treba ovde voditi polemiku, trebaju li ili ne trebaju, avioni su potrebni, a hajde sada da vidimo na koji način da se priđe toj potrebi. Ako ih već dobijamo na poklon, hajde onda da uradimo, da nas taj poklon ispadne najjeftinije moguće, a da iz toga izvučemo najveće efekte. Mi ćemo dobiti te avione koje će u narednu godinu da budu po nekim magacinima, neki delovi će im biti raznošeni nazad u Rusiju na remonte, nešto ovde, Moma Stanojlović i tako dalje, za to vreme teče starosni resurs ljudi koji to treba da iznesu, a to je i vazduhoplovni tehnički sastav. RF: Mi treba da obučimo nove kadrove, je li? SM: Tako je, a nama starosni prosek pilota je sve već i veći i prispevaju za penziju. U moje vreme je bilo pilota po tadašnjem zakonu, koji su mogli da odu u penziju sa 41, 42 godine, a nama je sada toliki prosek. E sad, uzmite dvadeset devetku koja je vrlo ozbiljan vazduhoplov, za koga treba pre svega jedna dobra obuka na ranijem tipu vazduhoplova sa koga se prelazi, recimo, bilo je na MiG-27. Sada se prave neke kombinacije i ja apelujem na moje kolege iz vazduhoplovstva da otvore četvore oči i da se ne ide glavom kroz zid i da se bira ono što može da iznese obuku na tom vazduhoplovu, sa znanjem i mogućnostima i sa zdravstvenim biltenom koji imaju. FOTO: PRINTSCREEN RF: Kakvo je stanje što se tiče helikoptera? Dakle, kupili smo dva Mi-17 koliko se sećam, je li, treba još neka dva da kupimo ili ne znam kakav je dogovor. Bilo je priče oko nekih nemačkih helikoptera. SM: Ja više stvarno ne znam, ali koliko znam već je predugovor ili ugovor za Erbasove helikoptere H145, tih 6 plus 3 ili devet helikoptera, od kojih 3 dobija MUP, a 6 vojska. To je nešto zaista novo, apsolutno novo, što se uvodi u naoružanje našeg vazduhoplovsta. E sad, ako uđete kako se krenulo u tu nabavku, opet dolazimo u jedan problem, bez obzira što ja podržavam nabavku tog helikoptera, ali ne podržavam način na koji se to radi? RF: Šta je sporno u tom načinu nabavke? SM: Odlučuje premijer da nama treba helikopter, baš H145, mimo taktičkog nosioca, to je Komanda vazduhoplovstva. RF: Ima onaj TTZ, još dok sam pratio vojsku, taktičko-tehnički zahtevi, pa po tome ide dalje, je li? SM: Tako je. Sve to ide odozdo prema gore. RF: A ne odozgo, sa samog vrha. SM: Ja sam kupio, a sad ti opravdaj sad ovo što sam ja kupio. Pa znači tu je otvoren prostor malverzacijama, gde su tenderi, gde je međunarodni tender, gde je zahtev za informacijama, gde je masa toga?! Ukoliko to nije sporazum država-država. Nije. To je država-firma. A onda, ako je država već u tome, šta se onda javljaju toliki posrednici?! E sad kad uzmete jednu stvar, to je helikopter koji ima oružja kojeg ima i što je najveća stvar, da smo navodno pojeftinili njegovu cenu, mi nećemo uzeti to njihovo naoružanje koje ide uz njega, mi ćemo da integrišemo naše. E to je ono što mene najviše plaši. Ma nemoj da integrišeš, uzmi to što uzimaš, kad uzmeš jednom kako valja, posle definiši taktičke zahteve i ono šta možeš kačiti, šta možeš dograđivati i tako dalje. Naravno, sa znanjem i odobrenjem fabrike koja je proizvela to, znate. Nije sve za karabudženje, a hvala Bogu, naša čestita firma SDPR, je spremna da skarabudži sve živo, samo da bismo stavili ruku na vojni budžet i nadoknadili na promašajima. RF: Ako SDPR radi tako dobro, dakle, razvija neka sredstva, onda kažete, spremni su sve da skarabudže. Ne znam, ako prodaju to, gde su te pare? Gde završava taj novac? SM: Možda sam ja malo i grub kada kažem te stvari, ali znate, kao vojnik koji želi da dobije sredstvo odmah u upotrebu, a ne da mi ga dovezeš, pa još dve godine čekam može li ova raketa, može li ona, može li ovo, može li top, ne može li, buši šaraf ovde, buši šaraf onde, zašto?! Da bi smo kao uštedeli 100 evra, ajde sad da karikiram stvar, a onda sve to što radim košta me 1000 evra. Pa ko je ovde, o čemu se tu radi. E sada, ako ta firma tako dobro posluje, ja sam čuo evo, Vi možete da proverite novinari ste, da je SDPR uzimao kredite da bi isplatio lične dohotke svojim radnicima, zaposlenima. Ako je to tačno, o čemu mi onda govorimo? RF: Stevan Nikčević kad je odlazio tu kaže da je na računu ostavio ne znam koliko miliona. SM: Priča se oko 100 miliona evra. RF: Da. SM: Priča se da je ostavio oko 100 miliona evra. Nešto se je taj SDPR u vremenu, okolnosti se da se razumemo promenile. RF: Nisu to neke pare da se potroše, šta ja 100 miliona, šta znaju deca šta je 100 miliona. SM: Jeste, jeste. Šta znamo mi šta je 185 miliona, ali imaćemo u regionu, imaćemo ovde, imaćemo ovde . Nećemo imati. Možda ćemo imati, ali ko će to da opslužuje. RF: Još jedna vruća tema ovih dana, a odnosi se na odnos nekih velikih sila pa i čak odnose vojne moći, Ruski humanitarni centar u Nišu, dakle ponovo je postao tema, dolazio je ovaj Brajant Hojt Ji i indirektno je rekao da to smeta politici Sjedinjenih Američkih Država, dakle šta Vi mislite, da li zaposlenima u tom centru Srbija treba da da neku vrstu diplomatskog imuniteta, diplomatskog statusa? SM: Da Vam kažem, znate zašto su Amerikanci tu pali? Normalno da ne trpe jedna kuća, a dva gospodara, znate, ispotpisivali ste sve sporazume sa NATO-om, počev od Sofe, Status snaga, Logistika i tako dalje, levo, desno. To je jedna stvar. Drugo, ako je to humanitarni centar, u čemu je onda stvar? Postoje i druge humanitarne organizacije u državi da li to znači da bi im trebalo da im damo taj status? Hajde ako državno rukovodstvo ima hrabrosti da se opredeli i jasno definiše šta hoće da tu boravi u tom centru u Nišu onda neka ga tako i definiše, ja nisam apsolutno protiv toga da se da što kaže „eksteritorijalni status“ tom humanitarnom centru, ali onda moraćete da promenite i naziv toga i najveći deo namene. Šta sve to obuhvata, pa po toj logici mogli smo dati organizaciji gospođe Nataše Kandić diplomatski imunitet. RF: A recimo, čule su se primedbe upravo ja mislim iz DS-a da bi ukoliko se da imunitet, odnosno ukoliko bi taj centar dobio neku vrstu eksteritorijalnosti, da se Amerikanci plaše da Rusi onda tu mogu da dovezu šta god, neki raketni štit, mogu čak i atomsku raketu kao da instaliraju tu, da niko neće moći da iskontroliše. Da li je to baš to tako? SM: Što bi rekli Sremci: „A možda su u šumi?“. Znate kad krene to lančano, posebno kad gledate medijski šta ko, gde, ovo, ono, levo, tamo, desno, ovaj, nema tu nikog normalnog ko bi došao tu, a da me pomisli da smo mi sluđeni. Postoje pravila igre za neke stvari, mi smo isuviše mali da bi se tu baš sudarile Amerika i Rusija ili NATO i Rusija i tako dalje. RF: Mislite da neće od toga izaći neka veća tema? SM: Naravno, naravno, ne vidim ni zašto bi. RF: Šta mislite, da li će opstati taj centar u Nišu. SM: Pa ja ne znam, vidite, ja ne znam šta se sunštinski tu iza brda valja i neumesno je i da komentarišem, ali ako je kao takav imenovan kao humanitarni centar koji će služiti za pomoć, nepogode i ne znam za šta sve, gde su se oni zaista uvek pokazali i korekno i izdašno u granicama mogućnosti i onome što im je odobreno. Odlično, i to treba gajiti i održati, naravno, oni, koji su razlozi da to bude toliko aktuelno, samo zato što Amerikanci imaju status, oni imaju status u prolazu, njihov status je u Bondstilu, da li ova država ima suverenitet nad time? Nema, ne može da odluči ovako ili onako, znači tu su dve stvari potpuno različite, a zašto se insistira na tome, to će morati u jednom trenutku gospodin Dačić jasno da kaže, ukoliko on razume to o čemu govorim. Sudeći po tome što je komentarisao SOFA sporazum i tako dalje. RF: Pa da, Dačić je govorio kao da baš nije razumeo šta znači SOFA sporazum. Dakle, Dačić je govorio o tome, o toj potrebi da bi smo možda mogli Rusima da damo neku vrstu imuniteta, ukoliko sam ja dobro razumeo. SM: Može biti, a i ne mora. Dačić nije u vlasti samo 2 godine od 90-tih godina na ovamo, šta se on ponaša kao da je pao s neba, neko je to drugi, ja ne znam, ja sam samo tu sedeo i onda je naišao neko?! RF: Taj sporazum, SOFA sporazum je potpisan u vreme kada je on bio u Vladi, bio je član Vlade. Pratim Vas inače, Vaše aktivnosti na društvenim mrežama i vi se često vraćate na ovu aferu hilikopter, gde je poginulo nekoliko građana ove zemlje i nekoliko Vaših kolega, je li. Šta je to šta Vas najviše žulja u toj aferi? FOTO: PRINTSCREEN SM: Prvo najviše me žulja što su poginule moje kolege i putnici, koje su oni otišli da preuzmu sa bebom koja je bila u kritičnom stanju i pokušaju je spasti u uslovima u kojima hilikopteri nikada u istoriji vazduhoplovstva nisu leteli. RF: To su bili ipak nemogući uslovi. SM: Nepovoljni, neka bude i da su složeni meteorološki uslovi, ali su bili nepovoljni za letenje. To je jedna stvar. Druga stvar. RF: Tada je MUP trebao, MUP je prvo bio pozvan, ali su oni kako da kažem rekli da oni taj zadatak ne mogu da izvrše. SM: MUP je tako je, MUP je odbio. Nije kaže odbio, nije znate , pa ne može uopšte da se kaže, ne postoje uslovi za izvršenje zadatka i to je profesionalni start onoga ko odlučuje o upotrebi hilikoptera, a to je komandir Teslić, te MUP-ovske eskadrile. I odajem mu priznanje. Vrlo profesionalan odgovor, i verovatno je imao probleme, ali on ima kompletnu eskadrilu i obraz i ljudski i profesionalni, znate, to je jedna stvar. S’ druge strane, krenuo je pritisak na onamo, vojsku koja je mlada za potkusuriranje svima. Mislim pritisak, to su sada pitanja komunikacije, ono što ja znam jeste da su cepani neki transkripti kojekakvih razgovora i tako dalje, levo, desno. RF: Znači ne postoji celokupna građa šta se desilo tamo? SM: Naravno da ne postoji, vidite, cinizam je, ima li goreg cinizma kada već odmah izađe i tada aktuelni premijer i kaže „Šta hoćete da kažete, da su Lončar i Gašić krivi zato što su želeli spasiti bebu?“. Molim Vas koja je to akrobacija, ne nisu krivi zato što su želeli to, krivi su zato što je beba sa sve posadom i putnicima poginula. E sada, ajde da rasčlanimo odgovornost, ko je inspirator takvih dešavanja? Ko može biti? Evo uzmite Feketić, dodam ti dete, pade dete, evo ti ga ponovo, donesi, prenesi, hilikopter. On je imidž mejker koji prave takve stvari ljudima, dovode ih u takve situacije da izgledaju smešno, onda jurenje, otmica deteta, hvata ovaj, hvata onaj ministar, ja unosim helikopter, stvara se ona situacija kod naroda kako oni brinu o narodu, radite samo svoj posao, najbolje ćete brinuti tako, ako ga dobro radite. A unošenje i iznošenje, to će raditi neko drugi, znate. Evo recimo zanimljiva stvar, ima li igde u ovome ministra Ljajića. Meni recimo taj doktor Ljajić Dževad koji je poginuo unutra, nešto mi tu. Ali neka on to objašnjava njihovoj porodici, neka se oni međusobno objašnjavaju po tom pitanju. Ovo što je činjenica, činjenica je da je ministar zdravlja inicirao taj zadatak i na kraju on nigde nije bio u tim stvarima, čoveče imaš li bar malo morala, imaš li ljudskosti. Onda nesretni ministar odbrane koji je doveden u situaciju da naređuje nenadležno nenadležnom i da posle ga dovedu u takvu situaciju da ne zna nesretnik šta da kaže, da li je bio u Kruševcu ili je bio tamo. Bio je u Kruševcu i došao je kada se hiikopter sleteo, došao je iz Kruševca i tamo tražio, i mogu i zamisliti kako se i osećao, bez obzira što ne mogu da mu oprostim to, jer on mora da ima odgovornost, on je ministar odbrane , on mora da zna kakvu odgovornost ima za ono što čini i onda preskačemo načelnika Generalštaba. RF: A sada je postao direktor BIA. SM: Pa ja mislim koliko god neko govorio ja mislim da je on kažnjen, mislim da je to kad uzmete rang ministar, kada uzmete šefove službi i tako dalje pogledajte ko je, koliko god to zvučno izgledalo. RF: Generale, jeste li svesni da kada ljudi čuju ovakav Vaš istup, pa dobro ovo i nije možda prvi put da ovako govorite, da će da kažu aha, a gde je taj general politički, zašto ste Vi ušli politiku? SM: Znate šta, svako onaj ko želi na ovoj diskusiji da me poveže sa politikom , dobiće takav jedan odgovor da mu se neće svideti. Ovde su u pitanju životi mojih kolega sa kojima sam ja godinama radio mnogo složene zadatke i nikada nismo došli u ovu situaciju kad su u pitanju životi, da se tako olako gurnu negde, bez ikakve zaštite, Vi morate zaštiti posadu i od njih i od sebe, a i od onih odozgo. RF: Ali dobro, bez obzira na to, na komentare na ovu situaciju, ali inače žustri ste u kritikama ove vlasti. Zašto ste, šta je bio vaš motiv da uđete u politiku. Zašto baš demokratska stranka, pogotovo što za Dragana Šutanovca važi eto kao, Šule uništio vojsku, topio tenkove, šta sve nije radio? SM: Da, da to je ta percepcija, Šule ovo, Šule ono, levo, desno. RF: A vidimo da su se kasnije ti tenkovi pojavili, da nije istopljen nijedan tenk. SM: Ratko da Vam kažem, najlakše je to proveriti Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, obratite se Ministarstvu šta je bilo sa tenkovima i dobićete odgovor. Ali znate stavljena je percepcija Šutanovac je topio tenkove, sve ono , politika koju vodi Ministarstvo odbarne, politika koju vodi državno rukovodstvo, ono što se donose krupne odluke koje imaju strateški odjek je pitanje komplentnog državnoga aparata, ne samo samo jednog ministra. Ministarsvo je samo operativni deo sprovođenja određenih stvari. FOTO: PRINTSCREEN RF:Niste mi odgovorili za motiv, zašto ste ušli u politiku? SM: Vidite, na kraju to je ispali i slučajno. Kada sam prošle godine, negde čini mi se da li je avgust mesec me je gospodin Šutanovac pozvao da se vidimo, popijemo kaficu i porazgovaramo i tad mi je rekao da ima nameru da se kandiduje za predsednika Demokratske stranke, ja sam se onako nasmejao i rekao: „Šta su do sad čekali“, obzirom da znam koliko su njegove menadžerske sposobnosti, da upravlja, organizuje, da vodi sistem i tako dalje, a stranka je takođe nešto što treba, na čijem čelu treba da budu dobri organizatori, koji rezumeju i politiku i dešavanja i pre svega organizaciju, a on je taj čovek koji je to i pokazao Ministarstvu i na kraju krajeva, njega su stranci proglasili najboljim ministrom ove Vlade, ne ja, ja nemam od toga ništa. Znači on me je pozvao i porazgovarao, i rekao šta, gde i bili bio voljan da mu pomognem u resoru u kome smo oba bili, on za mandat, a ja za celu karijeru. Kažem nije nikakav problem, pomoćiću sve što je moje, ako možemo pomoći da sistem odbrane, ono iz čega smo došli postane bolji, jači, da služi i na čast i na ugled i da imamo što kaže i bezbednu sadašnjost pa i budućnost, ja sam spreman u to svoje resurse da uložim. Nisam političar, nisam.. RF: A da li Vas generale, da li Vas pogađa to kad ljudi, građani ove zemlje koji možda imaju drugačiju političku orjentaciju, kada Vas politički protivnici zovu „Žuti general“, a Vi ste na primer jedan od ljudi, eto znam to jer sam inače dugo pratio dešavanja u vojsci koji je među prvima 99-te odleteo među NATO avione da se bori protiv njih, da zaštiti je li ovu zemlju, kakvu ste i zakletvu i dali, da li Vas pogađa posle svega toga to? SM: Pa znate, neumesno je da Vas premijer javno na televiziji označi kao NATO generala demokratske stranke, ne znam ovaj zutog, ovaj onog, ovaj onog i što me sadašnji, evo ako već nije izabran ili budući ministar Vulin, stavio u kontekst maltene atentata u Jajincima, tako je pričao , gde je prosečan građanin mogao da pomisli da je general neki tamo se pojavi, a onda imamo atentat i tako dalje. Mene je to i zabaljalo na neki način, povredilo je mnoge moje prijatelje, kolege, ljude koji su eto delili sa mnom neku sudbinu. Ja kao čovek, sve onošto sam radio kao vojnik, smatram da je to bila moja obaveza, nikakvo to nije to herojstvo, ni ovo, ni ono, ne gledam na sebe na takav način, ali moja jedinica i moji ljudi su učinili najbolje i najviše što su u datim okolnostima mogli i na šta sam ja ponosan, da ne spominjemo periode prethodne, naravno da ne može čoveku biti eto da kažem jednostavno da čuje te svoje ime u tom kontekstu, znate, jer kad Vas imenuju NATO generalom i još demokratska stranka, to je već rečenica koja apostrofira izdajnik i nema kud. RF: To se ovde olako etiketira. A šta kažu Vaše insajderske informacije, ko će da bude novi načelnik Generalštaba, jer general Diković je izjavio u poslednjem broju Newsweek-a da se on ne plaši smene, da si se nešto kuva, da li se kuva neka smena? SM:Da Vam kažem, ja se u principu ne bavim kadrovskim rešenjima, nego ponašanjem i radom tih kadrovskih rešenja na pozicijama na kojima jesu. Mi smo imali situaciju da dovedete načelnika Generalštaba da prvi čovek vojske bude čovek koji nikada ničim nije komandovao. Kažu on je pametan, a šta, mi smo idioti što smo bili u komandnoj liniji. Pustite Vi to, na čelo vojske mora doći vojnik koji je imao kompletan komandni lanac napredovanja. Da l’ se on zove Pera, Mika, Laza, Đokica ili ovaj ili onaj to je manje bitno i ja ću na njega posmatrati ne lično, nego nekoga ko obavlja najvišu vojničku dužnost, nekoga ko je prvi vojnik i nekoga koji daje ton kako će biti tretirana vojska. Mi sada imamo jednu situaciju, u kojoj vojska nije, ja ne znam, pa evo u istoriji koju ja pamtim kao profesionalni oficir, nikada nije bila ovako tretirana kao sada. A za to je pre svega odgovoran prvi čovek u ovoj sveri, to je načelnik Generalštaba. Političari, sportisti, znaju, ne znaju, ali ako ti saginješ glavu tamo gde ne bi smeo iz pre svega profesionalnih razloga normalno je da će oni pomisliti da to tako treba, kao što se desilo i sa helikopterom, on umesto da je odmah podneo krivičnu prijavu protiv ministra odbrane, udaljo generala Bandića sa dužnosti dok se ne reše ove stvari. Tako bi reagovao pravi, a ne kao nisam ja odavde pa, tako se bre ne ponaša pravi general, to da l’ se on plaši, pa ne mora da se plaši, čak mislim da ga neće ni smeniti evo kako god, pa oni na godinu puni pune zakonske uslove da po sili zakona ide u penziju, puni 58 godina, on je znači šezdeseto godište. Zašto bi neko pravio neke potrese u tako kratkom periodu, a nema neke posebne potrebe, naravno tu i tamo se puštaju baloni, te biće Pera, te biće Đokica, te ovaj kandidat, te onaj, pa te neki pukovnik čeka i tako dalje. Kakvo god rešenja da bude, neka bude rešenje koje će raditi na dobrobit i vojske i sistema odbrane i države. RF: Gospodine Malinoviću, hvala Vam na ovom gostovanju. SM: Hvala Vama. RF: Ovo je bilo sve za večeras, budite sa nama i sledećeg petka od 21 sat sa novim gostima i novim temama. Ratko FEMIĆ