Претражи Живе Речи Утехе

Šta podaci o tome ko su najprodavaniji pisci govore o nama? Da li je zgražavanje nad pevačima, starletama i ostalim popularnim autorima knjiga dobra ili loša praksa? Kako izabrati knjigu za sebe i izbeći književni konzumerizam? Ovo su neka od pitanja koja su potegnuta u razgovoru koji smiruje strasti prema brojnim temama i vraća nas izvornoj svrsi dobre knjige. „Epoha se najbolje može posmatrati prema onome šta je u knjigama, jer je u knjigama trag koji ostavljamo iza sebe, ono čime unapređujemo sredinu u kojoj živimo i što kao trag ostaje najplemenitije iza nas“, primetio je Hamović i osvrnuo se na Kamijevu opasku „Kada bi svet imao smisla, ne bi bilo potrebe da pišem“. Gospodin Hamović se osvrnuo i na fenomene takozvanih „estradnih književnika“, koji nekad ruše štandove na Sajmu knjiga. „Napraviću paralelu sa ekologijom. Živimo u vremenu u kom čistu vodu zatvaramo u cevi, a kanalizaciju puštamo da teče na sve strane. To je odlika ovog vremena. To nije simboličko određenje ovog vremena, nego materijalno, u kome je kanalizacija rasuta na sve strane. Svakim danom se sve više čudimo, ne uviđajući sopstvenu odgovornost za to“, primetio je Hamović i ukazao da društvo ima tabloidno postojanje onda kada postane mnogo bitnije ono što privatno, od onoga što je profesionalno. „Nije stvar da gledamo sve ove ljude kao na krivce koji su simbolički odredili jedan parakulturni prostor: Oni nisu bitni kao stvaraoci. Oni su proizvedeni i istaknuti u našoj društvenoj sredini kao privatna bića, kao neko ko pravi probleme i postaje interesantan kao negativni junak. Ali njegovo stvaralaštvo uopšte nije interesantno u kontekstu traga koji se ostavlja u vremenu“, rekao je i dodao da treba praviti razliku između književnosti i nečega što je samo tehnički knjiga. Zoran Hamović se osvrnuo i na najave o obustavljanju predstojećeg Sajma knjiga, ali i na „simbolično paljenje knjiga“ https://nova.rs/podcast/hamovic-o-estradnim-knjigama-kanalizacija-tece-svuda/

Amir Or je rođen 1956. u Tel Avivu. Studirao je filosofiju i komparativnu religiju na Hebrejskom Univerzitetu u Jerusalimu, gdje je kasnije predavao starogrčku religiju. Objavljivao je radove na temu klasičnih i religioznih studija, pjesme a potom i knjige, preciznije, Amir Or je autor jedanaest knjiga poezije. Štaviše Amir nije samo pjesnik – istraživač antičke mitologije već je novinar, urednik i prevodilac. Motivi njegove pisane riječi se uglavnom ogladaju u antici odnosno mitologiji. Umjetnik ovakvog spektra i misaone dubine ima otpor ka svemu što je površno i što nema neko dublje značenje. Amir se takođe pažljivo bavi istraživanjem hebrejskog jezika koji sam po sebi sadrži zanimljive specifičnosti, npr. svako slovo u hebrejskom alfabetu ima numeričku vrijednost. Dobitnik je nagrade izraelskog Ministarstva kulture za antičke prevode grčke poezije, a kako Borhes kaže: ” Za Grke nema imenice bez suštine”. Stiče se utisak da jezik u njegovim pjesmama dobija formu najuzvišenije stepenice umjetnosti, stihovi sežu za formom neobičnog bitisanja koje ima posebnu suštinu dok samo pitanje bivstva kod Ora je zapravo pitanje traganja. Jezik kaže Jezik kaže: i pre jezika bio je jezik. Jezik su tragovi koje su ostavili oni tamo preko. Jezik kaže: slušaj sada. Ti oslušneš: i čuješ eho. Uzmi tišinu i pokušaj da budeš tih. Uzmi reč i pokušaj da govoriš: Iznad jezika, jezik je rana iz koje svet teče i teče. Jezik kaže: jeste, nije, jeste, nije. Jezik kaže: hajde, daj da te govorimo, daj da te upotrebimo, hajde, izreci da si izrečeno. Or vrlo često istražuje odnose ljudske prirode i istorijske činjenice gdje takve teme dobiju poetsku masku i u prenesenom značenju izraze literani i misaoni izraz ovog pjesnika. Član je Svjetskog pokreta za poeziju, osnivač arapsko-hebrejske škole poezije Helikon, urednik međunarodnog festivala poezije Šar, njegove pjesme su prevedene na više od 40 jezika. Za doprinos modernoj svetskoj poeziji stekao je priznanje “Plejada”, dobitnik je Međunarodne književne nagrade “Stefan Mitrov Ljubiša”, ističe se kao i doitnik Premijerove nagrade, Fulbrajtove i Bernštajnove nagrade. Amir Or je jedan od onih umjetnika o kojima se malo priča dok njegove riječi srčano dožive oni koji sežu za mistikom umjetnosti, za riječima koje kriju velove značenja i filosofije. U jednom intervjuu Or je istakao: ” Poezija je lijek, a zadatak pjesnika je da stihovima liječi, pojedinca i čovječanstvo u cjelosti.” Ispravka Za greh što su me reči pokvarile i što sam pogrešno shvatio zov Ljubavi: Za odvajanje od sebe kao što se senka odvaja od tela a lice od srca; Za greh pitanja “Šta će oni reći?”; za samoporicanje; za ponos; Za greh praćenja magije pohvala pod svetlošću pozornice; Za moje uvo koje je prestalo da sluša, Za ono što sam izgovorio ustima, ali ne i mojom dušom; Za greh koji sam naneo mom telu štapom, bez milosti, udarajući se po grudima; Za trenutak kada sam Tvoje nazvao mojim; Za greh počinjen pred Tobom iz strepnje i straha; Za razbuktavanje vatre sumnje granom s drveta izobilja; Za moje sporo odrastanje; Za zatvaranje vrata i što nikada nisam ni čuo ni video, ni dozvolio sebi da budem srećan, kada bih ugledao Tvoje biće. Epitaf Skreni ovde s puta, lutalice, sedi među ove dudove i čokote loze, između vode i hlada, uz ovaj beli kamen, ovde ležim ja, dečak i imperator. Moje je lice hladan mramor, a ruke i noge obučene su mi u slonovaču i opalo lišće, ni ja nisam uspeo da stignem daleko, i ja sam jednom hodao zemljom. Skreni s puta ovde, lutalice, i zgnječi mi ove divlje plodove u lice. Skreni s puta, ti, u svom lutanju, posedi ovde s dudovim stablima i lozom. Između vode i hladovine i ovih kamenih svedoka ja ležim ovde, mlad momak i kralj. Moje je lice prohladni mermer. Na rukama i nogama nosim paprat i suvo lišće. Ni ja nisam daleko stigao, i ja sam jednom bio živ. Skreni s puta, ti, u svom lutanju, zgnječi mi ove dudove plodove u oči. O, hodaču, skreni s puta, bar za malo, sedi pod ovo dudovo drveće i čokote loze, voda i drveće i kamenje tako belo. Ovde ja, dečak i kralj, ležim zacelo. Moje lice hladni mermer, moje ruke, moje noge. Odeven sam u paprat i uvelo lišće. Ni ja nikad nisam dospeo daleko i ja sam nekad živeo i disao. O, hodaču, skreni s puta, lutalice, i zgnječi mi ove dudove u lice. Orfejeva molitva Smrt i još više smrti. Stajali smo na trgu, gladni opstanka i kao planinske senke prekrili grad slikama razbuđujućeg sna. Da li je ona bila tamo, ili nije bila? Stranac u svom telu, sposoban, a ipak nesposoban, ispitivao sam vazduh: “Koliko ćemo još godina hodati po ovom mrtvom pesku?” Planina blješti kao neka vizija, ili optička varka. Pesak se kreće ispod stopala kao sećanje koje nema početka, pa je svako mesto bilo koje mesto. Da li put ide nagore, ili nadole? Jesi li ti ovde iza mog prodornog pogleda? Je li moje netremično buljenje usmereno tamo, ispred mene? Odakle smo mi došli? Sami, nas dvoje, prešli smo nepregledne močvare po licima utopljenika, lagano rastvaranih u vodi. Godinama smo bili besmrtni. Na tavanu u Amsterdamu videli smo kroz prozor užasnu patnju. Koliko još treba da hodamo između smrti i smrti, peska i peska? Daj nam novu prošlost, novu smrt nam daj. Daj nam danas život za ovaj dan. Čaša piva Za savršeno ubistvo nisu potrebni neki razlozi, rekao je. Za savršeno ubistvo potreban je samo savršen objekat, kao što ih je bilo u Aušvicu. Ne oni u krematorijumu, naravno, mislim na ono kasnije, posle radnog vremena. I zaćutao je, posmatrajući penu na pivu, pa otpio gutljaj. Savršeno ubistvo je ljubav, rekao je. Savršeno ubistvo ne zahteva ništa savršeno, osim da daješ od sebe koliko god možeš. Čak je i sećanje na hvatanje za grkljan večno. Čak i krici od kojih mi se tresla ruka, čak i mokraća, osećanje blagosti na hladnom mesu, čak i peta čizme budi neku drugu večnost, čak i tišina, rekao je, gledajući u penu. Tačno je, pristojan arbeit macht frei, ali savršeno ubistvo je ono koje ne prospe ni kap kao usne deteta, objasnio je, kao pesak i pena, kao ti, dok slušaš, pijuckaš i slušaš. Za P.U.L.S.E Milošević Slavica izvor