Претражи Живе Речи Утехе

AUTOR: Andrej Mlakar Prvi predsednik na svetu koji se vinuo u nebo bio je Amerikanac Teodor Ruzvelt, ali tek godinu dana pošto je napustio predsedničku kancelariju. On je poleteo 1910. godine sa Rajtovim “ Flajer B”. Posle njega to su učinili velški princ, a kasniji kralj Ujedinjenog Kraljevstva i britanskih prekomorskih dominiona Edvard VIII, koji se kasnije odrekao prestola i postao vojvoda Vindzorski. Nejgov mlađi brat Džordž VI je takođe poleteo sa avionom pred kraj Prvog svetskog rata, marta 1918. Njihove primere sledile su i drugi predsednici, kraljevi i prestolonaslednici, a posle Drugog svetskog rata, retke su bile zemlje koje su imale svoju predsedničku flotu, a u njih se ubrajala i Jugoslavija. I dan danas kada su u pitanju avioni kojima se voze predsednici istupaju letelice kojima se na službene posete voze američki, ruski i kineski predsednik. Letelice koje koriste lideri dve supersile su više od običnih prepravljenih putničkih aviona. To su zapravo postala leteća komandna mesta gde se ponekada donose sudbonosne odluke u svetskoj politici. Air Force One Sve do Drugog svetskog rata predsednici SAD su retko putovali van zemlje, ali je razvoj vazdušnog saobraćaja to promenio. Tako je Frenklin Ruzvelt bio prvi američki predsednik koji je za službene posete koristio avion. Bio je to “Boing 314” poznat kao leteći brod sa kojim je otputovao na konferenciju u Kazablanku. Posle “Boinga 314”, ulogu predsedničkih aviona dobili su “C-87A Liberator Express” ( inače civilna varijanta bombardera “B 24 liberator”), “C-54 Skaymaster”, koji je bio prilagođen Ruzveltu, pošto je koristio invalidska kolica i sa njim je otputovao na Jaltu i “DC-6”. U periodu od 1958. do 1990. godine američki predsednici koristi su Boing 707, koji će ući u svetsku istoriju, jer je u njemu predsedničku zakletvu 1963. godine položio potpredsednik SAD Lindon Džonson vraćajući se iz Dalasa sa posmrtnim ostacima ubijenog predsednika Džona Ficdžeralda Kenedija. Kako je rasla uloga američkog predsednika u međunarodnim odnosima, tako je i predsednički avion poznat i kao “ Air Force One” od običnog prevoznog sredstva postao vojni mlaznjak, kako je rekao Džon King izveštač iz Bele kuće. Danas američkom predsedniku Donaldu Trampu, ali i njegovim prethodnicima na raspolaganju su dva aviona “Boing 747-200B” sa oznakom VC-25A i serijskim brojevima 28.000 i 29.000 koji isključivo služe za prevoz američkog predsednika. Kada se gleda Air Force One “Boing 747-200B” spolja izgleda kao sasvim obični putnički džambo-džet, međutim on je daleko od toga. Ono što ga izdvaja od drugih predsedničkih aviona jeste oprema. Pristup samoj letelici zbog toga nema svako, pa osim predsednika, užih saradnika i posade imaju samo odabrani članovi američkog ratnog vazduhoplovstva i tajnih službi, dok je političarima nižeg ranga i novinarima pristup u određene delove aviona zabranjen. Tehnički podaci Ovu letelicu pokreću četiri motora General Electric CF6-80C2B1, sa potiskom motora od 25.515daN. Maksimalni dolet aviona sa jednim punjenjem od 202.917 litara iznosi 12.480 km. Maksimalna masa letelice tokom leta na velikim daljinama je 374.850 kg, maksimalna visina leta je 13.530 metara, razmah krila 58,8 metara, a dužina aviona 65.9 metara i visina 19 metara. Ova letelica ima mogućnost punjenja goriva u vazduhu što mu višestruko produžava trajanje leta. Unutrašnjost letelice prilagođena je dugotrajnim letovima. Sama letelica sastoji se iz tri nivoa koji se kreće od najnižeg trećeg do najvišeg prvog. Treći najniži nivo služi za smeštaj prtljaga, hrane, vode i opreme. Srednji ili drugi nivo se koristi za smeštaj predsednika i putnika, a u prvom nivou nalazi se kabina i komunikacijska oprema, dok se za kretanje između trećeg i drugog nivoa koriste se stepenice. Zanimljivo je da u letelici postoji troje vrata od kojih su jedna na srednjem nivou i njih koristi predsednik prilikom zvaničnih poseta i dvoje vrata na donjem nivou, jedna napred za posadu i jedna na kraju trupa letelice koja koriste novinari i osoblje. Sobe za predsednika i njegovu porodicu, kancelarija, kupatilo se nalaze u prednjem- srednjem delu letelice. U letelici se nalaze i prostorije za posadu i osoblje. Ukupna površina aviona u unutrašnjosti meri 360 kvadratnih metara. U Air force one može komotno da se smesti 70 putnika plus 26 članova posade. Tokom jednog leta izda se 2.000 obroka, koji mogu da opsluže 100 ljudi. Za slučaj nužde u avionu postoji operaciona sala, sa bolničkom sobom i apotekom. Inače za razliku od običnog džambo-džeta predsednički avion ima uvlačeće stepenice za ulazak i izlazak iz automobila, tako da avion ne zavisi od aerodromskog opsluživanja. Ono što čini krunu ove letelice je najsofisticiranija elektornska oprema i sistemi za komunikaciju koji omogućuju besprekornu i stabilnu vezu sa vojskom i vladom na bilo kojoj tački zemljine kugle gde se američki predsednik trenutno nalazi.. Zanimljivo je da avion ima 85 bezbednih telefonskih linija, kompjutere, TV opremu i čak 19 televizora. Za povezivanje svih uređaja korišteno je 500 metara kabla što je duplo više nego na standardnom avionu. Interesantno je i da je sva elektronika zaštićena od elektromagnetnog udara koji se oslobađa prilikom nukelarne eksplozije. Najstroža tajna letelice su unapređena avionika i sistem za zaštitu letelice od PVO raketa ispaljenih sa ramena ili raketa vazduh-vazduh lansiranih sa lovaca. Avion poseduje i opremu za protivelektronsku borbu i sredstva za ometanje protivničkih radara i radarski vođenih raketa. Posebni senzori upozoravaju posadu o lansiranim projektilima na letelicu, dok za ometanje IC vođenih raketa izbacuje IC mamce. Svaka misija “ Air Force One” se tretira kao let vojnog vazduhoplovstva. Matična baza posade i aviona je baza Andrews u Merilendu. Pored dva aviona Boing 747 u floti predsedničkih aviona nalaze se i nekoliko drugih vazduhoplova među kojima su i transportni avioni C-5 Galaksi sa kojim se prevozi blindirana limuzina ili više drugih vozila iz predsedničke pratnje. Putinov predsednički avion Prvi u istoriji zvanični inostrani let šefa Kremlja odigrao se novembra 1943. godine. Kada su Staljina pitali kojim od dva pripremljena aviona želi da putuje na Teheransku konferenciju – onim kojim upravlja general-pukovnik avijacije Golovanov ili pukovnik Gračov – generalisimus se ipak opredelio za ovog drugog. „General-pukovnici retko upravljaju avionima, letećemo sa pukovnikom”, odlučio je Staljin, i sa Molotovom, Vorošilovom i Berijom ukrcao se u američki C-47. Za nešto više od 70 godina sovjetski lideri su isključivo koristili za prevoz letelice prvo sovjetskog, a kasnije i ruskog porekla. Prve letelice koje su se koristili lideri SSSR-a, ali i ostali predsednici u istočnom bloku bili su Iljušin Il-62, Tupovljev Tu -154 i Jakovljev Jak-40. Najveći je svako Iljušin Il 96 koji je od 1999. uz manje prekide koristio Vladimir Putin. Ovaj avion je poznat po svo velikom natpisu crvenim slovima „Rossia“ i predsedničkim grbom. Vladimir Putin danas na raspolaganju ima specijalnu verziju IL-96- 300PU (M1), specijalnu verziju serijskog Il-96 koji je manji od američkog rivala. Podaci o letelici Masa prazna letelice je 117.000 kg, a maksimalna 216.000 kg. Dužina aviona je 55 metra, raspon krila je malo veći od Boinga i iznosi 60,10 metara, a visine je 17,50 metara. Il-96- 300 namenjen je za letove na udaljenosti do 11.000 kilometara, a može da prevozi do 300 putnika i 40 tona tereta. Ukupna vrednost najskuplje ruske letelice – širokotrupnog aviona Il-96- 300 iznosi 300 miliona dolara. Oznaka PU u nazivu ovog aviona ne označava prva dva slova predsednikovog prezimena, već „komandni punkt“ — jer, ruski lider u ovom avionu može da obavlja i sve državničke poslove kao da se nalazi u Kremlju, uključujući i komandu nad oružanim i strateškim snagama Ruske Federacije. Oznaka M1 ukazuje da je reč o modernizovanoj i unapređenoj verziji, u odnosu na predsedničke avione izgrađene devedesetih godina prošlog veka, na kojima je leteo Boris Jeljcin. Ruski „avion broj jedan“ nije samo savremeno opremljena letelica sa tri bara, spavaćom sobom i kupatilom sa tuš-kabinom, već i pravi mobilni kabinet predsednika, odakle može da upravlja državom, ali i da komanduje oružanim snagama u uslovima nuklearnog rata. Konkretno, to znači da ruski predsednik može da ima punu kontrolu nad atomskim „štitom i mačem“, čak i ako su sva ostala komandna mesta uništena. Osim radnog kabineta, površine oko deset kvadratnih metara, avion ima i salu za sastanke i posebnu sobu za specijalnu vezu. U Putinovom avionu gotovo da nema „stranih uticaja“. Motori su Permski “Slovljev PS- 90A”, specijalnu vezu pravilo je rusko preduzeće „Rolero“ iz Omska, a enterijer je radila domaća kompanija „AFRUS“. Celokupan posao brige o državnoj floti poveren je preduzeću “Specijalni letački odred (SLO)” „Rusija“, pod neposrednom upravom kabineta predsednika RF. Inače, odred SLO „Rusija“ osnovan je 5. maja 1956. godine, po odluci sovjetskog lidera Nikite Hruščova. Avio-baza se nalazi se na moskovskom aerodromu „Vnukovo“. Državna vazduhoplovna flota se sastoji od 38 aviona i 19 helikoptera i na raspolaganju je najvišim ruskim funkcionerima, pre svega članovima vlade. Za predsednika lično na raspolaganju su dva Il-96- 300PU(M1). Ukupno, lična flota predsednika Rusije ima 24 vazduhoplova — 13 aviona i 11 helikoptera. U nju ulaze i predsednikovi helikopteri Mi-8, takođe unapređeni u odnosu na osnovnu verziju i modifikovani za potrebe šefa države. Kao i avion, Putinov helikopter je opremljen specijalnom vezom, a takođe i specijalnim uređajima optičko-elektronsko suzbijanje, u slučaju napada raketom „vazduh vazduh“. Predsednički „iljušin” izrađen je u ukupno četiri primerka u poslednje dve decenije i oni se međusobno gotovo ne razlikuju, kada je reč o tehničkim parametrima. Svi imaju ugrađene sisteme za povećani dolet, kao i opremu za komandovanje oružanim snagama u uslovima nuklearnog rata. Kineska ” bela flota” Lider treće globalne sile u ekspanziji Si Đi Ping nema klasični predsednički avion. Lider najmnogoljudnije zemlje sveta za putovanja u daleke zemlje isključivo koristi civlni Boing 747 -4J6 koji za ovakve duge letove kineski državni vrh iznajmljuje od kompanije “Air China”. U avion može da stane 366 putnika u rasporedu 3—4—3 u ekonomsko – putničkoj klasi i 2—3—2 u prvoj klasi na donjem spratu. Gornji sprat ima raspored sedišta 3—3 u ekonomskoj klasi ili 2 2 u prvoj klasi. Maksimalna masa poletanja varira od 333.400 kg do 439.985 kg (varijanta „8“). Dolet aviona se kreće od 9.800 km do 15.000 km .

Odvojku smo zavoleli zbog pristojnih, šarmantnih, zgodnih, neugodnih odbojkaša i odbojkašica. Pravih boraca. Autor: Ivan Minić Imao sam 10ak godina kada sam shvatio da neizlečivo volim odbojku. Baš kao prava iskrena klinačka ljubav i ova se rodila brzo i do koske. U to vreme RTS je, posle sankcija, imao običaj da prenosi sve mečeve svih reprezentacija, a odbojkaši su tada počeli da beleže dobre rezultate pa je povoda bilo i više. Istovremeno, odbojkaško odeljenje novosadske Vojvodine predstavljalo je reprezentaciju u malom, a rezultati nisu izostajali, pa smo tih godina mogli da vidimo i kako neprikosnoveni Italijani iz prepunog Spensa, a kasnije i Pionira, izlaze pognute glave. Sve te veličanstvene borbe komentarisao je, na vrlo specifičan način, Miodrag Jergić. U to neko vreme matorci su imali običaj da se skupe u hodnicima ispod zgrade, a mi klinci u školskom dvorištu koje je bilo odmah pored, i jedina stvar koja je bila zajednička za te razgovore je bio sport. U to vreme, čini mi se da su te sportske teme bile jedine pozitivne. Kada su matorci počeli da jedni druge uče pravila i ispravljaju, a mi klinci da pokušavamo da skinemo po neki potez prebacujući loptu preko konopca koji smo razapeli između dva stuba, znao sam da se dešava nešto magično. Sve počinje evropskom bronzom u Pireju ’95 godine. Po prvi put pored neprikosnovenih Italijana i mladih ali prejakih Holanđana, pojavljuju se neki novi, uglavnom klinci. Tek poneko od njih bio je poznat javnosti, ali igrali su neverovatno. Nije to, inače, bila prva medalja za odbojku – bronze su osvojene i ’75 i ’79 godine. Bronza se ponovila na Olimpijskim igrama u Atini ’96, i tada su već svi znali da nabroje makar prvu šestorku na terenu. Te godine Holandija je uzela prvo zlato, a naredne je bila domaćin evropskog prvenstva. Odjednom su svi znali ko je tehničar, ko bloker, ko korektor, a ko primač servisa. Kako se izvodi upijač, šta je prvi a šta drugi tempo, šta taktički a šta smeč servis, i da se ne igra na parketu nego tarafleksu. U leto ’97 godine, marketing Crvene Zvezde, osmislio je i realizovao možda i najlepšu navijačku pesmu na ovim prostorima – “Odbojka sad”, poznatija kao “Čuvaj se svete, plave čete”. Himna koju izvode Nele Karajlić, Voodoo Popeye, Monteniggers, Lee Man, Gru, Viktorija, Zana, Ksenija Pajčin, Modelsice i naravno Kiki Lesendrić, i danas je nezaobilazna na svim proslavama odbojkaša i odbojkašica, a ovih dvadesetak godina ih je bilo mnogo.