Претражи Живе Речи Утехе

VESNA RAKIĆ VODINELIĆ18/11/2020 Foto: Slavica Miletić Scenografiju su uspešno postavili najviši organi vlasti. Predsednika Republike je – ko drugi nego BIA – obavestila da će epidemija potrajati, te on pragmatično preseče da se radno vreme kafića i sl. ima skratiti za čitava dva sata. Predsednica Vlade se bavila teorijskim pitanjem negacije podele društva, tezom da postoji mirna ogromna većina, uz buntovnu, ali takođe ogromnu manjinu. Skupština – Santa Maria della Salute (ovde: zbogom, pameti)i ostali ekspozei preko ivice razuma. Iza živopisnih kulisa čiju skorojevićku pompeznost opravdano ismevaju nezavisni komičari i ozbiljni novinari, odvija se istinska radnja. Jednoumno i tupoumno kršenje Ustava donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. A to kršenje nije ni malo bezazleno. Pojedinim od odredbi izmena Zakona krši se Ustavom zajemčeno temeljno ljudsko pravo – sloboda. Pod marginalnim naslovom „Pravo na slobodu i bezbednost“, u čl. 27. Ustav jemči slobodu ovako: „Svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom. Lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah se, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru. Svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito. Kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud.“ Da bi lišenje slobode bilo legitimno moraju se, po Ustavu, ispuniti elementarno sledeći uslovi: – čoveka može lišiti slobode samo državni organ; – čovek može biti lišen slobode samo iz onih razloga i po pravilima postupka, koje predviđa zakon; – čoveku lišenom slobode odmah se mora i to na jeziku koji razume saopštiti razlog lišenja slobode i mora mu se omogućiti da o tome da je lišen slobode obavesti lice koje sam izabere; – čovek koji je lišen slobode ima pravo da se zbog toga žali sudu, a sud je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode. Očigledno ne polazeći od ovog ustavnog jemstva, jednomisleća skupština je usvojila predlog Vlade da se Zakon o zaštiti stanovništva dopuni novim članom 29a, koji glasi: „Kućna izolacija je mera kojom se nalaže lečenje u kućnim uslovima i ograničava sloboda kretanja obolelim od zarazne bolesti, a kod kojih nije utvrđeno prisustvo nijednog simptoma ili znaka zarazne bolesti i licima obolelim od zarazne bolesti kod kojih težina bolesti ne zahteva lečenje u bolničkim uslovima, tokom perioda zaraznosti. Mera kućne izolacije se primenjuje u toku epidemija zaraznih bolesti od većeg epidemiološkog značaja, u skladu sa zakonom i drugim propisima. Meru kućne izolacije nalaže doktor medicine specijalista za infektivne bolesti ili drugi doktor medicine u skladu sa naredbom ministra, o čemu obaveštava epidemiologa teritorijalno nadležnog instituta, odnosno zavoda za javno zdravlje ili druge nadležne zdravstvene ustanove. Bliže uslove i način određivanja mere, organe, odnosno službe zadužene za kontrolu i način vršenja kontrole poštovanja mere kućne izolacije propisuje Vlada.“ Šta iz ove formulacije proističe? Najpre, kućnu izolaciju zakonodavac eufemistički naziva ograničenjem slobode kretanja, iako je izvesno da je mera kućne izolacije mera lišenja slobode, ne zatvorska, ali svakako ista kao ona sa nanogicom. To jasno proističe iz opisa ove mere: nalaže se lečenje u kućnim uslovima, tj. boravak kod kuće i nigde drugde, a čak i nanogičarima se daje izvesna sloboda da se povremeno kreću van kuće. Primetiće neki možda, da se iz kućne izolacije može pobeći. Može i iz zatvora, samo su prepreke bekstvu različite. Oba bekstva su kažnjiva. Ovu meru, jasno je iz citirane odredbe (stav 3) ne izriče državni organ, što je prva povreda Ustava, koji tvrdoglavo insistira na tome da lišenje slobode može izvršiti samo državni organ. Ko izriče ovu meru? Izriče je doktor medicine specijalista za infektivne bolesti ili drugi doktor medicine (zamislite samo da vam zapadne Kon, Nestorović i drugi dekorisani), doduše, u skladu sa naredbom ministra (misli se na ministra zdravlja) i o tome mora obavestiti nadležne epidemiološke institucije ili zavode javnog zdravlja. Međutim, ni doktor medicine, ni ministar, ni epidemiološka institucija, kao ni zavod nisu državni organi. Jedini državni organ koji bi po prirodi stvari mogao da izrekne ovakvu meru jeste Ministarstvo zdravlja. Polazim od toga da se – iako je to ovde teško – razume da ministar i ministarstvo nisu isti pojmovi. Sledeći uslov za legitimno lišenje slobode jeste da razlozi i postupak lišenja budu uređeni zakonom. Koji su razlozi za meru kućne izolacije? Postoje dve grupe razloga, obe sadržane u stavu 1. ovog člana. Prva grupa jeste prividni razlog: mera se može odrediti licu kod koga nije utvrđeno prisustvo nijednog simptoma ili znaka zarazne bolesti. Dakle, onako, ni zbog čega. Drugu grupu čini stvarni razlog, jer se mera određuje licima koja boluju od zarazne bolesti kod kojih težina bolesti ne zahteva lečenje u bolničkim uslovima. Da je odredba redigovana po pravilima pravne profesije prvo bi bio naveden stvarni razlog, a ako bolesno lice ne živi samo, onda bi zdrava lica bila obuhvaćena merom onda kada žive u istom porodičnom domaćinstvu sa bolesnim. Verovatno je ideja bila da se zdravim licima izrekne mera kućnog lečenja, iako nemaju od čega da se leče, kao mera samoizolacije zbog kontakta sa licem koje je već obolelo od zarazne bolesti. Ovakvom nakaradnom formulacijom, iako je razlog naveden u zakonu, što Ustav traži, način njegovog redigovanja dovodi do istog rezultata, kao da nije ni predviđen. Što se tiče postupka lišenja slobode, za koji Ustav nalaže da bude određen zakonom, nema ničeg izuzev obaveštavanja nadležnih institucija. Ali, ipak ima pravne Kvake 22: „Bliže uslove i način određivanja mere, organe, odnosno službe zadužene za kontrolu i način vršenja kontrole poštovanja mere kućne izolacije propisuje Vlada“ (stav 4). Da li Vlada donosi zakone? Ne, najviši akt koji iz Vlade može proizići, čak i danas kad imamo najbolju predsednicu Vlade, jeste uredba, opšti akt niži od zakona, a Ustav, sad već bandoglavo, zahteva da postupak bude uređen zakonom. Ustav nalaže da se čoveku lišenom slobode odmah na jeziku koji razume saopšti razlog lišenja slobode, kao i da o tome može obavestiti lice po svom izboru. Ništa od toga nema u ovoj odredbi dopune Zakona. Najzad, svako ko je lišen slobode ima pravo da se žali sudu, a sud ima dužnost da hitno odluči o zakonitosti tog lišenja. Pravo na žalbu je ustavno pravo, pa bi se moglo smatrati da licu lišenom slobode usled određivanja mere kućnog lečenja, ovo pravo pripada po sili samog Ustava. Tako jeste. Ali, opet zakonom se mora odrediti koji je sud nadležan, koliki je rok za žalbu, koje elemente žalba treba da sadrži. Ničega od toga u dopuni Zakona nema. Zbog toga, čak i kad bi se pravo na žalbu podrazumevalo, ta žalba ne bi bila efektivni pravni lek, a to je istovremeno i kršenje čl. 13. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je ratifikovana i, kao takva, deo je pravnog poretka Srbije. Ne treba pogrešno misliti da je ustavna odredba o lišenju slobode primenjiva samo na krivični i prekršajni postupak, zato što je njena redakcija kaznenopravno obojena. Ona je primenjiva i primenjuje se i u građanskim sudskim postupcima: sud odlučuje o smeštaju lica u neuropsihijatrijsku ustanovu, jer i to je lišenje slobode kretanja. Potpuno iste neustavnosti sadržane su u čl. 31a, koji je dodat u Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, a nosi naslov Karantin u kućnim uslovima. Nešto modifikovane, sadržane su i u dodatom čl. 31b, koji nosi naslov Preventivna mera ograničavanja slobode kretanja licima u kolektivnom smeštaju s ciljem sprečavanja unošenja infekcije u kolektiv. Razlika je u tome što meru određuje ministar, a ne lekar. Ponavljam, ministar nije državni organ. Sa širenjem zaraze, povećava se zaražena, kao i sumnjiva populacija, zatočena protivno nadležnosti predviđenoj Ustavom (državni organ, pa sud), bez prava na žalbu, iz razloga koji su neizvesni, u postupku koji određuje Vlada, a ne parlament zakonom. Kontrola sumnjivih lica se proširuje uvođenjem u igru poslovično nežne komunalne policije. Vlada i Skupština odista kao da čine sve da opravdaju svrstavanje Srbije među autokratije. Da li je narodni poslanik (koji prerasta u tribuna) Bakarec tu ne da se komično razmeće deklamovanjem, već da nam poruči da nam ostaje samo da se pomolimo Svetoj Mariji našeg spasa? A mi ćemo ga, ona ogromna pokorna većina, poslušati. Umesto da se pobunimo – svako kako ume i zna. Za početak, makar inicijativom za ispitivanje ustavnosti izmenjenih i dopunjenih odredaba Zakona o zaštiti stanovništva, nad kojom će Ustavni sud sanjariti do vakcinacije? Nesuvislostima o vaspitavanju za vladavinu prava, koju zagovara ministarka za ljudska prava? Istinom o tome da najviše izvršno i zakonodavno telo mrzi da se bakće sa Ustavom i da se nije potrudilo da nove odredbe makar izgledaju kao da poštuju Ustav? Istina – ona može biti lekovita samo ako dođe do dovoljnog broja ušiju već zagluvljenih bukom i besom postavljanja tragikomične scenografije. Peščanik.net, 18.11.2020. Ustav – stoj! - Vesna Rakić Vodinelić - Peščanik PESCANIK.NET Novi Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti uvodi kućnu izolaciju koja se naziva ograničenjem slobode kretanja, iako je izvesno da je to mera lišenja...

KAKO "VREME" SAZNAJE, RAZVOJ RAKETE "ALAS" ZA UJEDINJENE ARAPSKE EMIRATE ZAPOČET 2013. NIJE ZAVRŠEN, NITI SE ZNA KADA ĆE BITI. EMIRATI SU DALI AVANS OD 30 MILIONA DOLARA I OBEZBEDILI SE BANKARSKOM GARANCIJOM, A NA OVOM PROJEKTU ZAJEDNO RADE SDPR I PRIVATNA FIRMA EDEPRO. PREMA NAŠEM IZVORU, NARUČIOCI HOĆE DA RASKINU UGOVOR – U TOM SLUČAJU MOGUĆE JE AKTIVIRANJE BANKARSKE GARANCIJE, ALI I OPCIJA DA FIRMA EARTH IZ UAE PREUZME EDEPRO. A "ALAS" JE NAJAVLJEN KAO PROJEKAT KOJI ĆE OŽIVETI ZEMUNSKI TELEOPTIK ŽIROSKOPI I U KOJI JE SRBIJA INVESTIRALA 6,9 MILIONA EVRA Trgovina oružjem oduvek je bila tajnovit posao, ali sama činjenica da je broj firmi koje su u Srbiji registrovane za trgovinu naoružanjem i vojnom opremom sa 185 u 2016. porastao na 213 u 2017. godini ukazuje da se radi o veoma profitabilnom poslu. I to nije sve – u zemlji postoji još 55 kompanija koje se bave proizvodnjom naoružanja i vojne opreme, od kojih su 42 privatne. Srbija spada među države koje najviše poštuju međunarodne propise kada je reč o trgovini oružjem. Međutim, ova vrsta posla nikad ne može da bude sasvim čista jer se ne može znati ko će biti krajnji korisnik i da li će oružje i druga vojna oprema biti preprodati nekom trećem, državi pod embargom ili terorističkom pokretu. A takvih slučajeva je bilo. "ALAS" I LOV U MUTNOM: "Naš ‘end user’ sertifikat (o krajnjem korisniku) jedan je od najtransparentnijih u svetu", kaže za "Vreme" kapetan bojnog broda u penziji Nikola Lunić, bivši vojni obaveštajac. "Poštuju se svi propisi, sertifikati i dozvole. Međutim, ne pratimo doslovno sporazum UN o trgovini oružjem, a odnosi se na to da, ako i imamo saznanja da oružje završava u trećim zemljama, ne reagujemo. Naše službe ne interesuje šta se dešava posle." Lunić smatra da se to dešava zbog toga što je profit postao važniji od državnih i nacionalnih interesa zemlje, te da sa na tome, izgleda, bazira i spoljna politika: "A to je zato što sektorom za materijalne resurse Ministarstva odbrane rukovodi Nenad Miloradović, koji je, u suštini, trgovac oružjem: on se tako i ponaša, a ne kao državni službenik", konstatovao je Lunić. Sagovornik "Vremena" je podsetio na do sada nerazjašnjen slučaj otmice, a kasnije i pogibije dvoje srpskih diplomata u Libiji, odnosno na reči tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića da je "jedan od mogućih motiva otmice poslovi sa oružjem". Lunić kaže i da je 2013. godine tadašnji zamenik ministra odbrane vlade u Tripoliju Kalid Mohamed Al-Šarif za list "Politika" izjavio da ima nekih ugovora koji nisu realizovani i da postoji "dug nekih u Srbiji prema Libiji". Za Al-Šarifa se posle saznalo da je povezan sa Al Kaidom. "To je čisti primer kako se naša spoljna politika bazira na profitu, a ne na definisanim nacionalnim interesima", zaključuje Lunić. ...A. Vulin u MIG-u;... On je nedavno izneo podatak da se privatno preduzeće DLS Specijalni sistemi, osnovano 31. marta 2015. godine, pozicioniralo među deset najuspešnijih preduzeća po realizovanim ugovorima iz 2015. i po ugovorenoj vrednosti u 2016. godini, a sve to sa osnovnim kapitalom društva u iznosu od svega 1.000 dinara. Ova firma je veoma brzo postala i jedan od najvažnijih podugovarača preduzeća Borbeni složeni sistemi iz Velike Plane – posebno u proizvodnji samohodne haubice NORA-B52. A nedavno je sa Kiprom sklopljen ugovor o prodaji 24 haubice ovog tipa i osam borbenih vozila "Miloš". "I bez čaršijskih priča o tome ko je stvarni vlasnik tog preduzeća, postoji osnovana sumnja za trgovinu uticajem što predstavlja ozbiljno krivično delo. Ili – u najmanju ruku – zloupotrebu službenog položaja vršioca dužnosti", kaže Lunić. A u krugovima koji se bave problematikom vezanom za namensku industriju mogu se čuti priče da iza preduzeća DLS Specijalni sistemi stoji Miloradović i da zato dobija profitabilne poslove kooperacije sa Jugoimportom SDPR na proizvodnji naoružanja. Inače, višecevni bacač raketa – proizvod DLS Specijalnih sistema – postavljen na šasiju kamiona FAP-1830 mogao se videti i prilikom prošlonedeljne posete ministra odbrane Aleksandra Vulina firmi Prva petoletka – namenska; ova firma takođe radi i kao podizvođač za Jugoimportove Složene borbene sisteme. Jedan od poznavalaca odnosa u ovom sektoru ukazuje i na podatak da je u Vojnotehničkom institutu (VTI) kopirana i izneta silna dokumentacija, uglavnom vezana za projekte topova, a da niko ne istražuje gde je to završilo. Birokratskim odnosom i nemarom države VTI postepeno ostaje bez kadrova – oni prelaze u privatne kompanije gde su im ponuđeni bolji uslovi, a sa sobom nose i ono što su radili na pojedinim projektima. To nije čudno, jer ako mladi inženjeri u VTI imaju platu od 50.000 dinara, a neko im ponudi 3-4 puta veću – naravno da će otići. Takođe, ne čudi onda ni to što je sve više privatnih firmi koje počinju da se bave proizvodnjom naoružanja i vojne opreme.... Takvu poražavajuću situaciju po vojsku priznaju i ljudi iz vrha Ministarstva odbrane dok nemoćno sležu ramenima, pošto im propisi onemogućavaju da stručnjacima podižu plate i tako ih zadrže. ...Demonstracija oružja u Nikincima Kao primer lošeg državnog projekta, izvor "Vremena" navodi i slučaj famozne rakete "Alas", koja se pravi za Ujedinjene arapske emirate (UAE) od 2013. godine, a da još njen razvoj nije završen, niti se zna kada će biti. A ta država je dala avans od 30 miliona dolara i obezbedila se bankarskom garancijom. Na tom projektu zajedno rade SDPR i privatna firma EdePro. Prema tom izvoru, Emirati hoće da raskinu ugovor, što onda otvara razne mogućnosti, u prvom redu aktiviranje bankarske garancije, ali i opciju da firma Earth iz UAE, koja je u ime države potpisala ugovor preuzme EdePro, pa preko njih da obavljaju razne finansijske operacije i transakcije. A "Alas" je najavljen kao projekat koji će oživeti zemunski Teleoptik žiroskopi, u koji je država potom investirala 6,9 miliona evra.... Kada su u pitanju privatne firme koje se bave izvozom naoružanja, u vrhu onih sa najvećim prometom je tradicionalno Partizan tech Slobodana Tešića, jednog od najvećih trgovaca oružjem u regionu, ali u vrh naglo izbijaju Krupnik (prvi po izvozu u Saudijsku Arabiju) i posebno GIM čiji vlasnik je, prema navodima iz više izvora, u bliskim poslovnim odnosima sa ocem jednog visokog državnog funkcionera (ne preziva se Vučić). U vrhu izvoznika oružja su i firme Tehnoremont, Uni Global, Eling i već pomenuti DLS Specijalni sistemi. KIPARSKI POSAO: Inače, procedura dobijanja dozvola za izvoz oružja veoma je komplikovana. Potrebno je dobiti saglasnost tri ministarstva – odbrane, unutrašnjih poslova i trgovine, kao i Bezbednosno-informativne agencije. Već samim tim lako je zaključiti da su moguće razne privilegije za neke, ili "sankcije" za one koji su manje podobni. Kada je u pitanju posao s Kiprom (prodaja 24 haubice NORA-B52 i osam borbenih vozila "Miloš"), izvor "Vremena" iz Ministarstva odbrane tvrdi da je novac uplaćen pre Nove godine, ali da je bila čudna činjenica što je ugovor potpisao ambasador u Nikoziji Marko Blagojević, što znači da ga je praktično sklopila Vlada Srbije, a ne izvoznik i proizvođač haubica. "Kad izvoznik ugovori posao, onda ne plaća PDV, oslobođen je toga. Međutim, pošto je Vlada ugovarač sa SDPR, onda mora sama sebi da plati PDV. Kipranima se PDV nije mogao zaračunati jer bi to povećalo ugovorenu cenu, i onda su nađena sredstva, formalno je plaćen PDV, pa se posle izvoza čeka njegov povraćaj", navodi taj izvor. Govoreći o poslu s Kiprom i činjenici koju je prezentovao Lunić – da je posao sklopljen bez tendera i da se time krše propisi Evropske unije, ovaj izvor konstatuje da je to problem Kipra i EU, a ne Srbije. Ipak, ukazuje i na činjenicu koja je kod nas prećutana – i Srbija je kupovinu devet Erbasovih helikoptera H-145 sklopila bez ikakvog tendera, a nije poznata ni cena čitavog posla, jer je sve proglašeno državnom tajnom. To sve ostavlja prostor za razna nagađanja i nedoumice. A potpisivanju ugovora prisustvovali su i francuska ambasadorka i nemački ambasador. Nedoumice se javljaju i povodom novog zakona koji treba da omogući privatizaciju fabrika namenske industrije do 49 odsto vlasništva. Konkretno: ko će ih kupiti i neće li možda doći strane firme i uložiti pare stečene na nepoznat način, te da li će iza njih stajati neki naši državljani. Navodno je i prava pozadina protesta sindikata Zastava oružja saznanje da su neki od umešanih u trgovinu oružjem išli u italijansku Beretu da vode pregovore o njihovoj investiciji u kragujevačku fabriku. Ilustrativan primer brzoplete investicije SDPR je i fabrika municije u Uzićima, koja je konkurencija užičkom Prvom partizanu. Iako je fabrika u Uzićima zvanično otvorena, njeni glavni pogoni još nisu instalirani jer se ispostavilo da je napravljena na klizištu i da zgrada tone. Zbog toga kupljene ključne mašine i oprema belgijske firme New Lachaussee (NLC) nisu ni instalirane. Tako se desila čudna stvar – mašinama ističe garantni rok, a da nisu ni uključene. I za kraj: fabriku u Uzićima gradio je PMC inženjering – ćerka firma Jugoimporta SDPR. Ista firma dobila je i posao rekonstrukcije Trga Slavija, kao i Obilićevog venca i uradila je to kako je uradila. Davor LUKAČ Kapetan bojnog broda Nikola Lunić Svi paradoksi politizacije Ilustrujući "štetno delovanje trgovca oružjem na funkciji vršioca dužnosti pomoćnika ministra", kapetan bojnog broda u penziji Nikola Lunić ukazao je i na smenu načelnika Uprave za infrastrukturu pukovnika Milorada Đokića zbog toga što je odbio potpisati saglasnost Ministarstva odbrane za sada već čuvenu bespravnu gradnju kafane na Pančićevom vrhu – reč je o zoni od posebnog značaja za Vojsku Srbije pošto se tamo nalazi radarska stanica. On je upozorio i na činjenicu da je došlo do politizacije razvoja, opremanja i modernizacije Vojske Srbije, jer se politizuje Glavni vojnotehnički savet, koji treba da definiše taktičko-tehničke zahteve za određena sredstva. "Jedan od najvećih paradoksa je da se vežbe izvode sa sredstvima u razvoju, koja ne opituje Tehničko-opitni centar (TOC) po zahtevima tog Saveta. I onda načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, koji je po funkciji na čelu Saveta, izjavljuje da će Vojska biti jača sa novim sredstvima, čime direktno ruši kredibilitet TOC, jer implicira da ta sredstva moraju ‘proći’", kaže Lunić.