Претражи Живе Речи Утехе

"PRIČA SE O URUŠAVANJU VREDNOSTI. PA, OVDE NEMA ŠTA DA SE URUŠAVA JER NEMA VREDNOSTI VEĆ NAJMANJE 30 GODINA, TAJ TERMIN NE TREBA DA POSTOJI. NISU ZAVRŠENE PRIČE O LEŠEVIMA U HLADNJAČAMA, O OPSADI SARAJEVA, O MASOVNIM GROBNICAMA, O SVIM KRIVICAMA, NE ZNAM O KAKVOM URUŠAVANJU MI UOPŠTE PRIČAMO, URUŠAVANJU ČEGA? OVDE LJUDI PIŠU KNJIGE I SNIMAJU FILMOVE O PRVOM SVETSKOM RATU I O GAVRILU PRINCIPU, KAO DA SVE TE HLADNJAČE I GROBNICE NE POSTOJE" Poslednju knjigu, Komo, objavio je 2006. godine, januara iduće godine poslednji put je govorio za "Vreme" i ubrzo nakon toga nestao iz javnog života. Pa ipak, bez obzira što ga nema u medijima niti se na bilo koji drugi način reklamira, knjige Srđana Valjarevića su sve ove godine i dalje među najčitanijim naslovima naše savremene književnosti. (Vidi prošlonedeljni FB post: Da li neko zna šta je sa Srđanom Valjarevićem?) Pojavio se polovinom maja u Rijeci, na sajmu knjiga i festivalu autora "Vrisak", povodom objavljivanja hrvatskog izdanja njegove proze Dnevnik druge zime. Njegov roman Komo u Hrvatskoj ima dva izdanja i smatra se kultnim štivom. Red je podsetiti čitaoce i na ostale Valjarevićeve knjige, mada gotovo sigurno da nema potrebe: List na korici hleba, Ljudi za stolom, knjigu proze Zimski dnevnik i zbirke pesama Džo Frejzer i 49 pesama i Džo Frejzer i 49 (+24) pesama (izdanja Samizdata i Lom). Za roman Dnevnik druge zime dobio je nagradu "Biljana Jovanović", a međunarodni žiri koji dodeljuje Istočnoevropsku književnu nagradu uvrstio ga je među deset najboljih književnih dela istočne Evrope. Iako bi razgovor trebalo početi od najnovijeg u karijeri sagovornika, dakle od "Vriska", pitam prvo ono što mi je sugerisao svako kome sam se pohvalila da ću razgovarati sa Srđanom Valjarevićem. "VREME": Šta ste radili proteklih 12 godina? SRĐAN VALJAREVIĆ: Sve što i pre toga, osim što nisam objavljivao knjige. Dvanaest godina jeste dugačak period, dosta toga se izdešavalo, ali u samom mom životu nije se mnogo toga promenilo. Od skoro ponovo šetam, eto to je novo. Pre podne šetam, pa se odmorim i onda uveče čitam, pišem – odgovara mi miran život. I tako. Verovatno zbog toga i odlažem momenat objavljivanja knjige da ne pokvarim sve to. Ako je suditi po društvenim mrežama, vaša nova knjiga se u pravom smislu te reči iščekuje. Nemam ja uvid u to, samo čujem, kažu mi ljudi o tome. Nisam na društvenim mrežema, ne izlazim puno, ne posećujem dešavanja po gradu i Srbiji... ... znači da je sve to zbog Koma, Dnevnika druge zime... Iskreno, nisam o tome razmišljao ... izgleda da ima veze sa knjigama, ne mogu ništa drugo da smislim. Stvarno, kako ste mogli da se tolike godine isključite od sveta, bilo je to u vreme vaše velike popularnosti Volim svoj život ovakav kakav je. U njemu pravim greške, pa ih posle popravljam, živim jedan period lepo, onda opet napravim greške, pa ih popravljam. Volim da pustim život da ide kuda hoće, a ja idem za njim. Ne volim da ga kvarim. I, kako izgleda svet očima nekog ko se iz njega sklonio? Onako kako je kod nas izgledalo poslednjih 30 godina, sve ide onako kako je još tada postavljeno, i ide sve gore i gore. I na dnevnopolitičkom i na dnevnokulturnom nivou, sve ide uzročno-posledično. Zato i ne može da bude bolje. Evo, na primeru medija: imamo samo dva-tri medija, sve ostalo su propagandna glasila, dotle smo dobacili, ali i pre 30 godina se videlo da će tako biti. Problemi se guraju pod tepih, ne može sad odjednom biti bolje ako se odatle ne izvuku i ne dovrše. Priča se o urušavanju vrednosti. Pa, ovde nema šta da se urušava jer nema vrednosti već najmanje 30 godina, taj termin ne treba da postoji. Nisu završene priče o leševima u hladnjačama, o opsadi Sarajeva, o masovnim grobnicama, o svim krivicama, ne znam o kakvom urušavanju mi uopšte pričamo, urušavanju čega? Ovde ljudi pišu knjige i snimaju filmove o Prvom svetskom ratu i o Gavrilu Principu, kao da sve te hladnjače i grobnice ne postoje. Pa i vi ne pišete o tome. To bi trebalo da je već obrađeni istorijski period. I to bi bilo važno, i dovoljno. A to nije ni blizu da bude tako. Ja ne pišem o istorijskim periodima ili ličnostima. Da znam da pišem o hladnjačama i ratovima, pisao bih. Ja pišem o onome o čemu najbolje znam. Složićemo se da ima raznih angažovanih tema. Vaš roman Ljudi za stolom objavljen je 1994. godine, a njegova tema, migracija, i sad je aktuelna. Kažem vam da se ništa nije promenilo. To je knjiga o mladim ljudima koji su devedesetih otišli odavde da bi im na nekom drugom mestu bilo bolje. Knjiga je autobiografska. Šta se desilo sa njenim likovima? Mrtvi su, eto to im se desilo. Samo jedan nije, ali i on živi u Amsterdamu neki promašeni život. Ta migracija nije neka srpska stvar, to se sve vreme svima i svuda dešava, samo se mi pravimo da je ne vidimo. Dešavalo se devedesetih, odlazili su mladi ljudi iz Jugoslavije zbog rata, ali se dešava i danas ništa manje nego tada. I tada i sada se odlazi da bi se sačuvao život. Onda su se mladi nalazili u Amsterdamu, Londonu, Berlinu i počinjali neke nove živote u kojima su stradali... Ko je kriv za te promašene živote? Svako je kriv za sebe, nema tih okolnosti koje možeš da okriviš za svoj život. Prekinula sam vas... Hoću da kažem da smo i mi tada izgledali kao što sada izgledaju izbeglice iz Sirije. Sećam se izbegličkih kampova u Holandiji, i ja sam bio u jednom, ali se nisam dugo zadržao. Tamo provedete neko vreme ako želite da živite u Holandiji, a ja sam hteo da se vratim pa se nisam dugo zadržao. Ti kampovi su bili najlakši način da se dođe do papira. Ljudi za stolom je knjiga razgovora koje sam vodio sa svojim najboljim drugom, on je ostao u Amsterdamu i umro je od droge. U istom gradu u kom je umro i moj brat od tetke, u isto vreme. Ja sam morao da napišem tu knjigu, a jedini način na koji sam mogao to da uradim bio je da je napišem kao razgovor, onako kako se desio. Tamo, u Amsterdamu, zapisivao sam te naše razgovore svaki dan i ovde ih pretvorio u knjigu. Ona nema uobičajenu formu romana, ali nekim ljudima se dopala a nekima nije. Znam da ju je svojevremeno veliki Živojin Pavlović kupovao i delio studentima. To mi je mnogo značilo. I u ostalim vašim knjigama ima autobiografskih elemenata, i vi to ne krijete. Da li ste vi, vaše lično iskustvo, onaj piščev filter pomoću koga odlučite šta zaslužuje da postane knjiga? Najvažnije je iskustvo, ne može ništa da mi bude toliko važno za pisanje osim onog što sam sâm doživeo i proživeo. Naravno da mnogo toga nalazim i u drugim knjigama, iz čitanja. Prilikom pisanja važno mi je da za ono što hoću da kažem pronađem pravi način da to napišem, ostalo me ne zanima: ni kako to zvuči, ni šta će ko o tome reći. A koji će to način biti, ja određujem. Nekad treba napraviti pauzu u pisanju, pauza promeni pogled na stvari, pa nešto što sam mislio da će mi uvek biti važno postane nevažno. Kriterijum vam postane stroži, a percepcija učitava i vidi više nego pre – ispostaviće se da moj odgovor na ono vaše pitanje s početka razgovora da li se nešto promenilo, nije tačan. Eto, ja sam se promenio. Nadam se da je emocija ostala, javnost vas vidi kao pisca emocije, to je jedan od glavnih aduta vaših knjiga... Jeste, ostala je, i ostaće zauvek. Ne znam da li se može pisati drugačije. U mom slučaju je nemoguće. Ja to volim, da pišem. Ali, ne mogu da vam pričam o emociji, ja tako radim i to je to. Nedavno ste se vratili iz Rijeke, učestvovali ste na književnom festivalu "Vrisak". Kako je bilo? Zvali su me i prošle i pretprošle godine oba moja hrvatska izdavača, i Sandorf i VBZ, ali nisam mogao da odem. Oni su izuzetno posvećeni svom poslu i trude se oko knjiga, imam odličan odnos sa njima i u jednom momentu morao sam da na takav njihov odnos odgovorim time što ću da dođem na festival. Ni ovde ni u Hrvatskoj nema baš mnogo takvih ljudi. Festival "Vrisak" organizuje VBZ, ove godine su tamo bili i pesnik Mile Stojić iz Sarajeva, novinar nekadašnjeg "Ferala", i Laslo Vegel, veliki pisac. Sa njima mi je bilo kao da sam nekoliko dana proveo u nekoj Jugoslaviji toliko finoj i dobroj, kakva nikad nije ni postojala. Ja u Hrvatskoj nikad neću imati osećaj da sam u inostranstvu. Izašao sam iz Srbije, ali nisam izašao izvan jezika i to mi je prijalo. Da li su Komo i Dnevnik druge zime u hrvatskom izdanju objavljeni onako kako ste ih napisali ili su... Ne, nisu prevedeni, sve je isto. Ja mislim da, uz sav trud nacionalnih čistunaca i tamo i ovde, to sa različitim jezicima neće proći zato što je toliko besmisleno da neće moći da potraje. Naslov programa u kome ste učestvovali u Rijeci je "Na margini: glasovi drugih i drugačijih". Zašto ste svrstani u druge i drugačije pisce? U tom programu su učestvovali i hrvatski autori, naslov ne podrazumeva pisce van Hrvatske. Razgovarao sam sa Dragom Glamuzinom, urednikom VBZ a o knjigama koje sam napisao i koje pišem. U njihovoj književnosti dominiraju teme iz njihovog podneblja, pa je svako ko ne pripada tome, čija književnost, na primer, nije komercijalna, drugačiji. Postoje nacionalni i komercijalni pisci i tamo i ovde, nema razlike. Glasanje Hrvatske za Evropski parlament pokazalo je porast ultradesničarske struje. Vi ste u Rijeci bili baš u to vreme, kakva je bila atmosfera u gradu? Odlična je bila. Ne poznajem političku scenu u Hrvatskoj da bih smeo da je ocenjujem, samo znam da je u novinama pisalo da se ultradesničarska struja svuda povećala. Mislim da se ovde o tome malo preteruje. Pročitao sam u našim novinama da je u Rijeci bilo divljanje maturanata koji su pevali ustaške pesme. Bio sam tamo, video sam ih, to su bila tri klinca koja su se napila i nikog nisu zanimali. Vesti se namerno prenose pogrešno i sa naglascima, pa su tako tri pijana maturanta postale ustaše koji predstavljaju opasnost po Srbe. Ne znam zašto se to radi, možda te novine znaju šta vole njihovi čitaoci pa onda tako i pišu. Verovatno je i ovdašnjim ljudima važno da se eksteritorizuje sopstvena glupost i krivica za loše stanje, da se kaže "vidi kako je tamo nenormalno" i tako skrene pažnja sa sopstvene krivice. Da li i vi imate utisak da među vašim hrvatskim kolegama postmodernizam nije u modi a da kod nas još uvek jeste? To je kao i u umetnosti, potpuni košmar. Čega sve tu nema! U književnosti su plus u modi i jubileji, ima svega. S jedne strane, to i nije tako loše, ali ko se tu snađe i nađe ono što voli, super! Mnogo više se piše nego što se čita, ali u svakom slučaju postoje odlični pisci i ovde i tamo. Najvažnije je da uvek ima šta da se čita. Razni književni periodi i pravci su bili i prošli, proći će i postmodernizam. Mislim da se već skroz istanjio. Ja sam ih razne zahvatio, ali ni jedan nije zahvatio mene. Nikad mi trend nije bio važan i nisam video ni u jednom nešto što mi odgovara. Ljudi o vama kažu da se ne žalite na druge, na državu, na Ministarstvo kulture... Svi to rade. Mogu i ja da se žalim, to može uvek, ali ne vidim svrhu. Naravno da sam ja odgovoran za sopstveni život i da mi niko nije kriv zašto mi se dešava ovo a ne ono. Ne mogu da se žalim na predsednika države ili na premijerku, ili na Vesića. Oni su samo posledica nečeg što traje 30 godina. Iluzija u kojoj žive ti ljudi mi govori da će ovde sigurno jednog dana biti bolje. Zapravo, niko od njih ni ne zna šta radi niti je svestan do čega može to da dovede. Stalno pominjem vreme od pre 30 godina, ali setite se: sav onaj zanos koji je tada bio u svim sredinama, lično znam kako je to izgledalo u Beogradu ili na Korčuli, brzo je završio u ratu i nacionalizmima koje niko nije želeo. Znam i da su neki vrlo brzo zaboravili šta su sve tada govorili, a da su neki i danas ostali dosledni tadašnjim svojim rečima. Ljudi koji su sad na vlasti, nastali su tada. Mislim na predsednika, i na prethodnog predsednika, odnosno njegovog prijatelja. Oni su se vratili da završe započeto. A ne znaju šta će biti posledica ovoga što rade. Istina, nisu znali ni tad kad su počinjali, ali mi sad znamo – posledica je rat. I sve ovo u čemu mi danas živimo, ti ljudi su nas u to i uveli. Na šta mislite? Sve vreme je srpski nacionalizam dominantan u ovom društvu, ne može da se prihvati istina o krivici, ne može uopšte nikakva istina da se asimiluje, laže se, prave se novi sukobi i sve je bednije. I zbog laži će i ova vlast pojesti samu sebe, uz najskuplju cenu ako treba. Ali, bolje da više ne pričam o tome. Oni će proći. Ne interesuju mene konkretna imena, ti ljudi me interesuju kao pojave, kao fenomen. Srećom, to će se ugasiti, ali dotle... ko živ ko mrtav. Protesti po gradovima Srbije su znak potrebe za promenom, zar vam to ne daje nadu? Svakako, samo treba biti uporan i strpljiv. Građanske inicijative su uradile mnogo više za širenje protesta od političkih stranaka. Nije dobro što je tako, ali je tako. Samo treba biti strpljiv i, polako. Ne slušati nikog, samo treba gurati svoje. Vi, kao retko koji naš pisac, živite od pisanja. Da, od 1992. godine. Malo sam imao i sreće, Komo je dobro prošao u Francuskoj, ali sad je već vreme da počnem da objavljujem nove knjige, isušuje se polako. Kažete "knjige", znači ima ih više od jedne? Da, tri rukopisa. Zbirka poezije je završena, ali čekam da prvo završim roman i da ga objavim, pa onda zbirku. Treba još malo da se dotera. Imam još jedan prozni rukopis. O čemu je roman? Izdvojio sam jedan deo života, mada u romanu nije važan taj autobiografski momenat nego nešto što je meni važno da o tome pišem. Ali, da se ne shvati da sam 12 godina pisao knjigu, pisao sam manje od godine, samo što sam sve to vreme pisao i pravio pauze, pa počeo drugi prozni tekst u kome piše zašto sam to radio kako sam radio. Još malo, sve će biti objašnjeno. Sonja ĆIRIĆ

"Mladi imaju nisko poverenje u institucije vlasti, najviše veruju u sebe, porodicu, prijatelje i crkvu" Predstavljajući istraživanje "Evaluacija efekata predmeta Građansko vaspitanje - 10 godina posle", rezultati su pokazali da su učenici tih škola "malo zainteresovani za politička zbivanja i društveni angažman, kao i da su osrednje upoznati sa aktuelnim političkim zbivanjima i uglavnom se informišu putem interneta (75 odsto) i televizije (53 odsto)" Datum: 01/04/2019 Foto: Profimedia Građanske incijative predstavile su rezultate istraživanja koji su pokazali da učenici srednjih škola imaju "veoma nisko poverenje u institucije državne i lokalne vlasti, dok najviše poverenja imaju u sebe, porodicu, prijatelje i versku instituciju", preneo je N1. Predstavljajući istraživanje "Evaluacija efekata predmeta Građansko vaspitanje - 10 godina posle", rezultati su pokazali da su učenici tih škola "malo zainteresovani za politička zbivanja i društveni angažman, kao i da su osrednje upoznati sa aktuelnim političkim zbivanjima i uglavnom se informišu putem interneta (75 odsto) i televizije (53 odsto)". Mladi su takođe u većoj meri "evroskeptici", tako da na pitanje koliko je prema njihovom mišljenju važno za Srbiju da postane članica EU "samo 11 odsto njih je rekao da im je vrlo mnogo važno, a 25 odsto je odgovorilo sa nimalo". Kada se govori o socijalnoj distanci prema pripadnicima drugih manjinskih grupa "ona generalno nije izražena, ali ipak postoji prema Albancima (36 odsto), pripadnicima LGBT+ populacije (41 odsto) i osobama obolelim od side (40 odsto)". Kada se govori o njihovom poznavanju gradiva Građanskog vaspitanja (GV), učenici su "najmanje ovladali pojmovima kao što su rasizam ili etnocentrizam, zatim delatnostima nekih medjunarodnih organizacija, uloge građana u demokratskom društvu, dok su sa druge strane dobro ovladali temama kao što je podela vlasti". U poređenju sa rezultatima slične studije sprovedene 2009. godine, mladi su pokazali viši nivo znanja.

Evo moje poruke sa teme Pitajte administraciju, napisane pre par minuta. Učinimo ovaj forum boljim mjestom, iskoristimo priliku. @Милан Ракић , @obi-wan , @Vladan ::: Sofija_ , @Вукашин Ковачевић @GeniusAtWork @kordun

Tri i po decenije posle tog nemilog događaja (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:715915-Vremena-u-kojima-je-hrabrost-bila-casna), podsećanje na herojstvo poginulog studenta Milivojevića i ranjene Brajovića i Zolotićevu otvorilo je mnogo pitanja. Šta je podstaklo građane Beograda da se tako ponašaju? Da li je to bilo doba kada se građani nisu plašili da učine takva dela, da li je to bilo vreme kad su ljudi bili ljudi? Da li bi se naši građani i sada ponašali isto? Da li bi goloruki krenuli za naoružanim atentatorima? Doktor Dalibor Petrović, profesor Odeljenja sociologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, tvrdi da bi uradili isto. Naglašava, međutim, da treba shvatiti i to da se mnogo toga u našem društvu promenilo. - Nema sumnje da bi bilo onih koji bi postupili isto kao i pre 35 godina - kaže profesor Petrović. - Ali takvo ponašanje ne bi bilo izraz društvene norme, već više čin individualne hrabrosti. Nekada se podrazumevalo da se pomogne drugima kojima je pomoć potrebna. Opšteprihvaćeno je bilo pravilo: moram zaštititi drugog da bih zaštitio sebe. Osim toga, kako kaže naš sagovornik, pucnje na ambasadora Turske građani su doživeli kao pucanj na Jugoslaviju, uređenu zajednicu kojoj su verovali, bili joj privrženi i u kojoj su se osećali sigurno. - Iz tog socijalističkog, tradicionalnog i, pre svega, kolektivističkog modela društva, mi smo poslednjih decenija krenuli ka individualističkom - objašnjava Petrović. - A razvoj modernog kapitalističkog društva podrazumeva gotovo potpunu individualizaciju pojedinaca koji se u životu ponašaju kao na tržištu. I dok smo nekada smatrali da smo u zajednici sa državom, da smo jedan kolektiv za koji smo bili spremni i da se žrtvujemo, moderno društvo to razbija. Pojedinci postaju izolovane jedinke koje se uglavnom bore samo za svoj opstanak. U takvom društvu se čak i zaustavljanje na ulici, da se, na primer, pomogne čoveku, doživljava kao usporavanje, ugrožavanje, pa čak i kao gubljenje vremena koje je "važan resurs na tržištu". Većina pojedinaca je isuviše dragocena sama sebi da bi rizikovala trčanjem za ubicom. Problem je, prema rečima našeg sagovornika, što ljudi danas ne veruju nijednoj zajednici, od komšiluka, preko firme, do države. - To ne znači da je naš narod bezosećajan, nego da je čovek sam sebi u fokusu, budući da se oseća nesigurnim i nezaštićenim - kaže Petrović. - Kroz kućno vaspitanje, sada se prenose novi obrasci ponašanja po kojima je pojedinac iznad kolektiva, a lična postignuća najvažnija. Porodica je, dakle, ta koja dete stavlja u centar. Ono onda stasava orijentisano samo na sebe, najčešće uz moto: Ja sam mera i jedinica razvoja, a ne kolektiv. Kako kaže profesor, godinama unazad se postepeno prihvatao prelaz sa kolektivnog na individualno, a surova tranzicija je uticala na verovanje da države kao zajednice koja štiti građanina - više nema. Na ispitu humanosti naš narod nikada nije pao, potvrđivao ju je i pokazivao više puta - tvrdi profesor Petrović. - Važno je, međutim, znati da humanost podrazumeva pomoć čoveku. Ono što danas nedostaje jeste solidarnost, odnosno pomoć zajednici. A nedostaje jer se čovek danas više bori za ličnu egzistenciju. Nikako da se shvati da se pomaganjem zajednici pomaže i sebi. Solidarnost se gradi na uzajamnom poverenju i podršci. Ona je u osnovi zdravog društva i zapravo je onaj fini "lepak zajednice".