Претражи Живе Речи Утехе

Увод У лето 1941. српски герилци су започели устанак у централној Србији против немачке окупације. Овај устанак се ширио и добијао на снази, тиме постајући претња по немачку војну окупацију Србије и сам немачки јужни бок у Европи. Устанак је започео у време немачке инвазије на Совјетски Савез, познатије као Операција Барбароса. Адолф Хитлер је одмах схватио какву опасност српска побуна представља по стабилност балканског региона и немачку контролу. Одлучне мере су одмах предузете. Хитлер је наредио да се предузму бруталне мере како како би се угушила српска побуна. Хитлер је наредио да се устанак сломи "најригорознијим могућим методама". У складу са овим инструкцијама, Вилхелм Кајтел (начелник генералштаба) је наредио да се за сваког убијеног војника немачких окупационих снага у Србији погуби сто српских цивила, а за сваког рањеног војника педесет. Ово наређење без преседана, да се стреља сто Срба за сваког убијеног немачког војника а педесет за рањеног, је издато у циљу гушења српске побуне. Последица овог наређења је један од најбруталнијих масакра цивила у току Другог светског рата, Крагујевачки масакр, током кога је погубљено 2794 српских цивила. Србија је била плодно тле за супротстављање и отпор нацистичком Новом поретку у Европи. Први организовани покрет отпора у Европи је започео у Србији под вођством српског пуковника Драже Михајловића на Равној Гори. До лета 1941, први велики народни устанак против немачке окупације је већ започео у Србији. Хитлера је запањио овај до тада невиђени чин пркоса Новом поретку у Европи. Да би терорисао српски народ и покрет отпора, Хитлер је наредио да се српски цивили приводе и стрељају у знак одмазде и као мера колективног кажњавања због српског отпора. Хиљаде српских цивила је погубљено на овај начин. Један од најбруталнијих чинова одмазде се десио у Крагујевцу, граду у централној Србији. Да би се испунила квота сто за једнога, убијене су хиљаде цивила, укључујући и стотине средњошколаца заједно са својим професорима. Крагујевачки масакр је постао један од најзлогласнијих и најтрагичнијих догађаја Другог светског рата. Попут масакра у Лидицама, Баби Јару, Орадуру и Нанкингу, Крагујевац је постао симбол ужаса рата и окупације, као и цене отпора војној окупацији. Операција Казна Југословенски премијер Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић су потписали Тројни пакт са Немачком 25. марта 1941. 27. марта официри српске војске, на челу са генералом југословенског ратног ваздуплоховства Душаном Симовићем, збацили су режим и поставили Петра Другог за владара Југославије. Пучу су претходиле насилне антинемачке демонстрације у Београду и општенародна одбојност према југословенско-немачком споразуму. Хитлер је сместа реаговао. Он је доживео државни удар као напад и увреду нанесену Немачкој и као неприхватљиви чин пркоса. Док је нови Симовићев режим тражио дијалог са Немачком, Хитлер је одмах одлучио да тотално уништи Југославију као државу. По директиви број 25, Хитлер је наредио инвазију Југославије 27. марта 1941, након државног удара у Београду. Званичан назив ове акције био је Операција Казна (Fall Strafe), док је инвазија Грчке носила назив Операција Марита. Хитлер је наредио да Југославија мора бити уништена "што је пре могуће". Он је овако објаснио своје планове за инвазију: "Моја је намера да разбијем Југославију из правца Београда ка југу концентричним операцијама из правца Ријека-Грац са једне стране, а са друге из правца Софије да би се тако нанео разарајући удар југословенским снагама. Такође, намеравам да одвојим најјужнији део Југославије од остатка земље и искористим га као базу за наставак немачко-италијанских операција против Грчке...чим довољно снага буде на терену и чим временски услови буду повољни, југословенско ваздуплоховставо и Београд морају бити уништени сталним даноноћним нападима Луфтвафеа." Хитлер је такође у директиви нагласио план да искористи пронемачке Хрвате, који су раније припадали немачкој Аустроугарској, као пету колону у растурању Југославије. Рекао је да ће "унутрашње тензије у Југославији бити појачане политичким гаранцијама које ће бити дате Хрватима". Ово је био типичан пример политике 'завади па владај'. У Берлину је министар пропаганде Јозеф Гебелс прочитао следеће Наређење дана немачкој армији на истоку, у име Фирера, на дан 6. априла 1941: "Војници Југоисточног фронта, Од раних часова овога јутра, немачки народ је у рату са београдском Владом интрига. Положићемо оружје тек када ова банда пробисвета буде дефинитивно и тотално елиминисана и када задњи Британац напусти европски континент. Ови заведени људи треба да схвате да морају да захвале Британцима за своју ситуацију; морају да захвале Енглеској, највећем ратном хушкачу свих времена. Немачки народ може ући у ову борбу са осећајем унутрашњег задовољства због чињенице да су његови лидери учинили све да се дође до мирног решења. Молимо се Богу да води наше војнике и да буду имали Његов благослов као и увек до сада. У складу са својом политиком да се други боре за њих, као у случају Пољске, Британија је поново покушала да умеша Немачку у сукоб у коме су се надали да ће успети да једном заувек докрајиче немачки народ, да добију рат, и ако им се пружи прилика да униште целокупну немачку армију. Пре доста времена, немачки војници на Источном фронту су у року од неколико недеља збрисали Пољску, инструмент британске политике. 9. априла 1940. Британија је поново покушала да оствари своје циљеве тако што су пробали да изврше продор кроз немачки северни бок, продор ка Норвешкој. У незаборавној борби немачки војници у Норвешкој су елиминисали Британце у року од неколико недеља. Немачки народ је остварио оно што је свет сматрао немогућим. Ипак, само неколико недеља касније, Черчил је помислио да је прави тренутак да покуша поновни продор преко британских савезника, Француске и Белгије, ка Рурској области у Немачкој. Тиме је почео час победе наших војника на Западном фронту. Начин на који су немачке армије потукле легије капитализма и плутократије је данас већ део војне историје. Након 45 дана и ова кампања на западу је окончана, на исти начин и у целости. Затим је Черчил концентрисао снагу своје империје против нашег савезника, Италије, у Африци. Захваљујући сарадњи немачких и италијанских јединица, сада је и та опасност отклоњена са Афричког фронта. Нови циљ британских хушкача на рат је сада покушај остваривања плана који су осмислили већ почетком рата и чију су реализацију одложили само захваљујући гигантским победама немачке армије. Сећање на искрцавање британских трупа у Солуну за време Првог светског рата је такође ухватило малу Грчку у паукову мрежу британских интрига. Више пута сам упозоравао на британске покушаје да искрцају трупе у југоисточној Европи и рекао сам да то представља опасност по Немачки Рајх. Нажалост, народ Југославије није послушао ово моје упозорење. Такође сам покушавао, увек са истим стрпљењем, да уверим југословенске државнике у апсолутну неопходност њихове сарадње са Немачким Рајхом да би се опет успоставио трајни ред и мир у Југославији. После дуготрајних напора најзад смо успели да осигурамо сарадњу Југославије тиме што је она приступила Тројном пакту, а да од народа Југославије нисмо тражили апсолутно ништа осим да учествују у реконструкцији Новог поретка у Европи. Пошто су на Черчиловом и британском платном списку, криминални узурпатори нове Београдске Владе су у овом тренутку преузели моћ државе на себе. Као и у случају Пољске, ова нова Београдска Влада је примила старе и оронуле људе у свој кабинет. Био сам приморан да под овим условима одмах опозовем немачко дипломатско особље у Југославији. Чланови и службеници немачке амбасаде, као и радници наших конзулата у Југославији, су свакодневна мета најгорих могућих понижења и напада. Баш као и у Пољској, бандити су рушили немачке школе. Југословени су киднаповали велики број немачких држављана, неки су чак и убијени. Осим тога, Југославија већ недељама планира општу војну мобилизацију у највећој тајности. То је њихов одговор на моје осмогодишње залагање да остварим ближу сарадњу и пријатељство са југословенским народом, задатак за чије обављање сам се залагао свом снагом. Када су се британске дивизије искрцале у Грчкој, баш као и у Првом рату, Срби су помисили да је дошло време да се искористи ситуација и да се изврше нови напади на Немачку и њене савезнике. Војници Југоисточног фронта: дошао је ваш час. Сада ћете заштити интересе Немачког Рајха, као што су ваши другови урадили пре годину дана у Норвешкој и на Западном фронту. Ви ћете исто тако постићи успех и на Југоисточном фронту. Извршавајући вашу дужност бићете једнако храбри као и борци немачких дивизија који су се 1915, на том истом балканском тлу, тако јуначки борили. Бићете хумани само тамо где је непријатељ хуман према вама. Где вас непријатељ третира потпуном бруталношћу, узвратићете истом мером. Битка на грчком тлу није битка против грчког народа, него против тог архинепријатеља, Енглеске, који опет покушава да прошири рат на Југоисточни Балкан, баш као што су пробали на северу Европе прошле године. Управо зато ми ћемо се борити раме уз раме са нашим савезником, баш на овом балканском тлу, све док и задњи Британац не доживи свој Данкирк (велики пораз британских и француских снага 1940. у Француској) у Грчкој. Било који Грк који подржи Британце у њиховим настојањима страдаће заједно са њима. Када немачки војник докаже да је способан да потуче Британце на Балкану, у снегу и на планинама, доказаће и да је способан да их победи у врелини афричке пустиње. Ипак, нећемо тежити никаквом другом циљу осим да издејствујемо слободу за наш немачки народ и да обезбедимо животни простор немачкој породици. Живот свих Немаца је опет у мислима, молитвама и срцу сваког немачког војника." http://serbianna.com/analysis/wp-content/uploads/2011/10/nazicolumn3-300x180.jpg Механизована колона, део XIV оклопног корпуса, под командом пешадијског генерала Густава фон Витершајма, сачињена од 5. и 11. оклопне групе, 294. пешадијске и 4. брдске дивизије, напредује кроз Србију 17. априла 1941. Пролазе поред уништеног југословенског конвоја са леве стране и колоне лаких тенкова са десне стране на улазу у Ниш У нападу Сила Осовине на Југославију учествовало је 24 немачких дивизија са 1500 авиона, 23 италијанске дивизије са 670 авиона и бродовима ратне морнарице који су напали циљеве на Јадрану, као и 5 мађарских дивизија. Укупно 52 дивизије са 2300 авиона. Југословенска армија је успела да мобилише 30 непопуњених дивизија које су биле лоше обучене, са застарелом опремом и веома ниским моралом. Југославију су напале трупе Осовине стациониране у Аустрији, Мађарској, Румунији и Бугарској. Друга армија, под заповедништвом Максимилијана фон Вајхса, стационирана у Клагенфурту у Аустрији и Барчу у Мађарској, је требала да нападне са севера. Друга формација је била 12. немачка армије стационирана у Бугарској, под фелдмаршалом Зигмундом Вилхелмом Листом, чији је један део требао да окупира Македонију а други да настави према Београду. XLI оклопни корпус под Георгом-Хансом Рајхардом је био стациониран у базама у Румунији и требао је да нападне Београд. Део овог корпуса била је Друга Вафен-СС оклопна дивизија "Das Reich" која је пребачена из јужне Француске. Ова дивизија је представљала окосницу напада на Београд. Das Reich је била елитна формација којом је командовао СС Oberstgruppenfuehrer Паул Хаусер, познат као "Тата Хаусер" јер је сматран оснивачем Вафен-ССа, то јест оружаног крила СС-а. Београд је проглашен отвореним градом, што је значило да није био брањен. Ово је омогућило Луфтвафеу да бомбардује град нон-стоп три дана узастопно. Највећи део центра града је уништен и страдало је приближно 17000 српских цивила, мушкараца, жена и деце. Пошто је био отворен град, у њему је био само један гарнизон малтене без икаквих ратних ветерана. Ово је довело до трагикомичног и апсурдног "заузећа" града. Ништа боље не осликава шупљину и празнину рата од "заузећа" Београда. О овоме се иначе ретко прича. Град је заузео командант 2. чете моторизованог извиђачког батаљона СС, Hauptsturmfuehrer Фриц Клингенберг, члан Друге Вафен-СС дивизије "Das Reich". Он је, заједно са једним заповедником вода, два наредника и пет редова СС јуришне моторциклистичке чете прешао Дунав на заплењеном моторном чамцу. Моторциклима су кренули београдским улицама, не наишавши успут на било какав отпор. Нису наишли на било какве војне снаге. Довезли су се до Југословенског Министарства Рата које су затекли напуштено. Тамо су на згради подигли нацистичку заставу са кукастим крстом. Онда су отишли до Немачке Амбасаде где су подигли још једну заставу. Градоначелник Београда је пристао да преда град да би спречио даље бомбардовање и страдање цивила. Хитлер је Клингенберга одликовао Витешким крстом Гвозденог крста за "заузеће" Београда и он је постао звезда и херој у нацистичкој Немачкој као "човек који је заузео Београд". Клингенберг је касније страдао у савезничкој инвазији на Немачку 1945. Београд је окупирала Прва оклопна армија под вођством генерал-пуковника Евалда фон Клајста. Клајст се сликао испред Скупштине како поздравља тенковског командира 14. априла, 11. оклопна дивизија, која је ушла из Бугарске, је заузела Београд. Немачки губици током инвазије Југославије су били 151 погинлих, 392 рањених и 15 несталих. Немци су заробили 337.468 југословенских војника и 6.028 официра. Али око 300.000 припадника југословенске војске је побегло у планине и рурална подручја. Они ће наставити рат као герилци. Немачка окупација http://serbianna.com/analysis/wp-content/uploads/2011/10/Adolf_Hitlermaribor-300x214.jpg Адолф Хитлер у Марибору, Словенија, 26. априла 1941, са Мартином Борманом и Карлом Волфом. Хитлер је захтевао од својих подређених: "Machen sie mir dieses Land wieder Deutsch!" ("Начините ове земље поново немачким!") Србија је била једина област у распарчаној и окупираној Југославији где је успостављена директна немачка војна окупациона управа. Србија је била једина балканска држава коју су Немачка и Силе Осовине држале под окупацијом током целог Другог светског рата. Шта је био разлог овоме? Немци никада нису могли да контролишу Србију и њено становништво. Без директне немачке окупације, Србија не би могла бити војно и политички покорена. 20. априла 1941, фелдмаршал Валтер фон Браухич, начелник Врховне команде немачке армије (OKH), наредио је успостављање немачке војне управе у окупираној Србији. Војни управник у Србији је био на челу ове управе. Њему су били претпостављени генерал немачке врховне команде и заповедник немачке Друге армије која је окупирала Србију. Главне дужности војног управника су биле излистане у Dienstanweisung (упутство): да обезбеђује железничку линију између Београда и Солуна и пловне путеве на Дунаву, да извршава економске мере Рајхсмаршала Хермана Геринга, који је био опуномоћеник Четворогодишњег плана, и да успоставља и одржава ред и закон. Први војни управник у Србији био је генерал немачког ваздуплоховства Хелмут Ферштер. Њега је у јуну 1941 заменио генерал ПВО Лудвиг фон Шредер. Генерал ваздуплоховства Хајнрих Данкелман је преузео ову дужност када је Ферштер страдао у авионској несрећи месец дана након што је постао управник. Јуна 1941, Немци су довели четири непотпуне дивизије да би држали Србију под окупацијом: 704, 714, 717 и 718 дивизију. Биле су под заповедништвом артиљеријског генерала Паула Бадера. Немачка Друга армија је пребачена на Руски фронт. 9 јуна, по директиви бр.31, Хилтер је спојио командну структуру постављањем Вилхелма Листа за Команданта оружаних снага у Југоисточној Европи. Лист је директно одговарао Хитлеру. Он је био одговоран за безбедност и одбрану Србије и Грчке, а генерал Бадер му је био потчињен. Листов штаб је био у Солуну. Два концепта герилског отпора Као последица немачке окупације, у Србији су се појавила два међусобно супротстављена герилска покрета, тј. покрета отпора. Равногорски четнички покрет је био под заповедништвом пуковника Драгољуба-Драже Михајловића. Имао је седиште у Лондону, где је избегла југословенска влада у егзилу. Герилци под Михајловићем су се бавили саботажама, али нису директно нападали немачке трупе јер су са војне тачке гледишта такви напади били бескорисни. А и зато што им је циљ био да припреме терен за Савезничку инвазију Југославије, до које су очекивали да ће доћи касније у току рата. Михајловић је био против напада на немачке трупе јер није веровао да би то било вредно жртвовања српских живота. Он је стално говорио да не би жртвовао 50 Срба "за било ког Немца или било који део железничке линије". Партизански или комунистички покрет отпора у Србији је заживео у јулу, након немачке инвазије на Совјетски Савез, Операције Барбароса. 3. јула 1941. Тито је сазвао састанак Политбироа Комунистичке партије Југославије у једном београдском предграђу, након што је Јосиф Стаљин позвао на комунистички отпор у окупираним земљама. Сутрадан је Тито издао објаву у којој је позвао на општенародни устанак у Србији. Партизани су успели да освоје Ужице у Западној Србији и да успоставе такозвану Комунистичку Републику. По својој идеологији партизани су били интернационално опредељени и нису потицали из Србије. Јосип Броз Тито је био хрватско-словеначког порекла и био је римокатолик рођен у Хрватској док је ова још била део Аустроугарске империје. Причао је хрватским акцентом и није познавао терен у Србији, где се осећао као странац. Био је војник у аустроугарској армији за време Првог светског рата, заробили су га Руси 1915. и придружио је се Црвеној армији 1918. Борио се на страни Црвене армије од 1918. до 1920. и постао комунистички лидер који ће водити Комунистичку Партију Југославије. Жена му је била Рускиња Пелагија Белоусова, коју је оженио 1919. у Русији. Партизани су хтели да изазову што веће крвопролиће и разарање. Тоје био њихов raison d’etre (смисао постојања). Хтели су да униште прекомунистичке основе и да дају легитимитет комунистичкој владавини после рата, тиме што би демонстрирали да су они ти који су ослободили земљу од немачке окупације. Из тог разлога, снаге под Михајловићем и Титом су се бориле следећи два супростављена концепта герилског отпора. Српско становништво је било жељно да истера Немце из Србије. Српски устанак је стога имао огромну подршку у Србији. И снаге под Михајловићем и снаге под Титом су учествовале у побуни, чак су и сарађивали против Немаца и заједнички учетвовали у акцијама. Ово је угрозило немачку окупацију Србије. Немачке борбене јединице су пребачене на Руски фронт, тако да су Србију држале снаге из непопуњених гарнизона. Немачке полиција и четири немачке дивизије нису могле да угуше побуну. 4. септембра, 125. пешадијски пук је послат у Србију из Грчке као појачање немачким окупационим снагама. 19. септембра Тито и Михајловић су се по први пут састали у Струганику, након што се Михајловић састао са представницима партизана у августу. Циљ им је био да створе заједнички фронт против Немаца. Договорили су се да се међусобно не нападају. Али никакав стваран договор око сарадње није постигнут због различитих концепта отпора које су две стране имале. Други састанак између Тита и Михајловића одржан је 27. октобра у Брајићима, између Ужица и Равне Горе. Капетан Д.Т. "Бил" Хадсон из британске мисије при штабу Драже Михајловића је такође дошао на састанак у Брајићима. Михајловић и Тито нису успели да постигну договор о сарадњи против немачких снага. Наставак у коментару... View full Странице