Претражи Живе Речи Утехе

Proteklog vikenda otvoren je Muzej žrtvama stravičnog masovnog zločina iz Drugog svjetskog rata. U Starom Brodu, kod Višegrada, iz hladne rijeke Drine izranjaju ljudske figure čija lica odražavaju sav užas njihovog stradanja. Razgovarali smo sa Bojanom Mikulićem, umjetnikom koji je izradio ovo monumentalno djelo od preko 30 skulptura, za šta mu je bilo potrebno osam mjeseci intenzivnog rada. Najveći izazov bio je napraviti nekoliko desetina različitih izraza lica i tijela, koji bi dočarali svu strahotu koju su ovi nesrećni ljudi proživljavali u posljednjim trenucima svog života. „Pokušao sam da pretpostavim kako su se ljudi osećali u tim momentima stradanja. Pokušao sam da prođem kroz osećanja kroz koja su oni prolazili, osećanja straha, bola, nade, beznađa, patnje, smrti. Tako da sam kroz te različite likove i grimase pokušao to da dočaram. Anatomija je bila zahtevna, morao sam pokazati taj grč, a jednu ruku koja pokazuje emocije nije ništa lakše uraditi od grimase na licu. Sve je podjednako bilo zahtevno kao i lice“, priča nam Bojan. Mikulić kaže da nije znao za ovaj strašni zločin prije nego što se prijavio na poziv koji su investitori Daka Davidović i Spasoje Albijanić uputili za izradu skulptura za spomen kompleks u Starom Brodu. “Nakon što sam odabran za ovaj posao, više sam se uputio u dešavanja na ovim prostorima iz 1942. godine. Investitori su krenuli čistog srca u to i uložili toliko sredstava, energije i ljubavi. Drago mi je što sam na neki način doprineo obelodanjivanju zločina za koje se dugo nije znalo”, kaže Mikulić. Naime, više od 6 000 Srba Sarajevsko-romanijske regije u Starom Brodu i Miloševićima ubile su ustaške jedinice, predvođene Jurom Francetićem. U proljeće 1942. godine krenula je ofanziva sa namjerom da se protjera i pobije srpsko stanovništvo iz istočnog dijela BiH kako bi ostvarili svoj cilj - granicu Nezavisne Države Hrvatske na Drini. Nesrećni ljudi pokušali su da pređu rijeku Drinu i potraže spas u Srbiji. Muzej u Starom Brodu rađen je prema projektu arhitekte Novice Motike, a Bojan ističe značaj i drugih ljudi koji su učestvovali na izradi i postavljanju skulptura u rijeku Drinu, a koji su to najviše činili iz entuzijazma. „Završni deo vajarskog rada uradila je Livnica „Janković“ iz Smedereva, gde je Zoran Janković vodio celi posao. Uzeli su kalupe i odneli u svoju livnicu, gde su njihovi radnici kao i ja imali radno vreme i po 14 sati dnevno u tom periodu. To su neverovatno vredni ljudi, što je neuobičajeno u današnje vreme na ovim prostorima. Ljudi iz Gorske službe spasavanja koji su postavljali ove teške skulpture u hladnu vodu rijeke Drine su divni ljudi. To su radili iz čistog entuzijazma. Cela ekipa je radila iz čistog entuzijazma, više nego iz bilo kojeg drugog razloga.“ Sve skulpture Mikulić je izradio u ateljeu Narodnog pozorišta Republike Srpske, gdje je stalno zaposlen. “Posebno sam zahvalan upravi Pozorišta na podršci i razumevanju, imam tu atelje gde mogu slobodno da radim. Doprinosim pozorištu i ono doprinosi mom radu, u dobroj smo simbiozi.” Iako veliki umjetnik, Bojan je po prirodi skroman i kaže da nikada nije promovisao svoj rad, niti je imao ambicije da se pojavljuje u medijima, ali da bi zbog svoje djece volio da oni nekada vide trag o djelima koja je stvarao. Interesovanje javnosti za njegov rad poraslo je zbog skulptura u Starom Brodu, ali Mikulić iza sebe ima još mnogo značajnih radova. Rođen je u Novom Sadu, a slikarstvo je diplomirao na Akademiji umjetnosti u Banjaluci. Magistrirao je vajarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti Sarajevo, a samostalne izložbe imao je u Srbiji, Bosni i Hercegovini i SAD-u. Njegove skulpture trajno su postavljene u Turskoj, SAD, Srbiji i Bosni i Hercegovini. U Banjaluci živi sa suprugom i troje djece i kaže da se tu ukorijenio i da tu planira i ostati. „Ja bih voleo da ostanem ovde. Tragično mi je kad vidim koliko divnu zemlju imamo, a koliko bežimo iz nje. Nije toliko ni ekonomski faktor uzrok tome, koliko međuljudski odnosi. Neka ogorčenost nas tera jedne od drugih. Ali ja verujem da se stvari mogu promeniti nabolje, da ćemo steći svest o tome da živimo u jednoj od najlepših zemalja na svetu. Putovao sam po Rusiji, Evropi, Americi, i mogu da kažem da imamo lepše predele od Švajcarske. Švajcarci su to kultivisali, ljudska ruka je to još ulepšala, ali naša geografija je po meni mnogo lepša i raznovrsnija. Strašno je što mi zaista ne znamo da živimo u njoj, ali nadam se da će se svest o tome promeniti i da ćemo naučiti da živimo.“ Milica PLAVŠIĆ