Претражи Живе Речи Утехе

Његовој Светости саслуживали су Преосвећена господа Епископи: зворничко-тузлански Василије, сремски Василије, банатски Никанор, бачки Иринеј, тимочки Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, далматински Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, ваљевски Милутин, рашко-призренски Теодосије, западноамерички Максим, крушевачки Давид, полошко-кумановски Јоаким, брегалнички Марко, стобијски Давид и јегарски Порфирије, уз учешће великог броја свештенства, монаштва и благочестивог верног народа из свих крајева Србије. У име манастира Хиландара, у којем се блаженоупокојени владика Хризостом подвизавао две деценије, у чину архијерејског опела учествовао је јеромонах Серафим. Заупокојеној Литургији и опелу присуствовали су министар грађевинарства и урбанизма г. Велимир Илић, директор Канцеларије за сарадњу са традиционалним Црквама и верским заједницама г. Милета Радојевић, високи представници Војске Србије и Министарства унутрашњих послова, као и представници локалних власти. Академску елиту је представљао Вељко Михајловић, академски сликар из Београда. Од блаженопочившег Епископа Хризостома на опелу се дирљивим речима опростио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. У име свештенства и монаштва Жичке епархије од свога Архијереја опростио се протојереј-ставрофор Љубинко Костић из Матарушке Бање. У име апостолског нунција г. Орланда Антонинија говорио је велечасни Леополд Рохмес, генерални викар Београдске надбискупије. После опела тело блаженоупокојеног владике Хризостома је, по његовој жељи, пренето у манастир Рујан, где је похрањено. Помен је одслужио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован. Извор: СПЦ https://www.pouke.org/forum/topic/23065-%D0%BE%D0%BF%D0%B5%D0%BB%D0%BE-%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%83%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D1%83-%D0%B6%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%85%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%BE/page-8

Окупљена Високопреосвећена и Преосвећена господа архијереји и други представници канонског Православља у Немачкој посетили су најпре 1. новембра парохију и црквену општину Света Три Јерарха у Хановеру (Васељенска патријаршија), где су разговарали са хановерским православним клиром. У наставку су се високи представници Православља у Немачкој упутили у српски православни манастир Успења Пресвете Богородице у Химелстиру покрај Хилдесхајма, где је и резиденција Епископа средњоевропског. Преосвећени Константин је позвао господу архијереје и остале делегате Конференције на вечеру у манастиру, на којој су присуствовали и представници Римокатоличке цркве и протестантских деноминација: Норберт Треле, римокатолички бискуп Хилдесхајма, прелат Николаус Вирвол, заменик директора Института за источне цркве у Регензбургу, Ралф Мајстер, бискуп Евангеличко-лутеранске цркве Хановера, као и Дитхард Рот, умировљени бискуп Самосталне евангеличко-лутеранске цркве. Следећег дана, делегати Православне епископске конференције разговарали су о аспектима богословља, црквеног преводилаштва, веронауке, рада са омладином и хришћанског унутрашњег дијалога. Такође се разговарало и о манифестацијама поводом 1700 година Миланског едикта. На седници је, као гост, у оквиру једне тачке дневног реда учествовао и Његово Краљевско Височанство принц Владимир Карађорђевић. Извор: Епархија средњоевропска

На првом заседању, које је почело после отварања Конференције у 9 часова, говорили су Maртин Ван Кревелд са Универзитета Teл Aвив на тему Повест о два катастрофична подручја, и Шаул Шај из БЕСА центра за стратешке студије Универзитета Бар Илан у Рамат Гану на тему Блиски исток између демократизације и исламизације. Други део конференције започео је излагањем Дарка Танасковића са Филолошког факултета Универзитета у Београду на тему Балкан и Блиски исток: регионални приоритети Турске. Срђа Трифковић са Факултета политичких наука Универзитета у Бања Луци излагао је на тему Стотину година после: Турска је поново ту. Владимир Ајзенхамер из Центра за студије Азије и Далеког истока Факултета политичких наука Универзитета у Београду обрадио је тему Западни Балкан и исламске схизме. Завршну дискусију учесника конференције водио је Душан Батаковић. Учесницима конференције обратио се и г. Јосеф Леви, амбасадор Израела у Србији. Извор: СПЦ

Славу узносимо и хвалу појемо у Тројици слављеноме Богу нашем, уједно осећајући велику радост што се данас, заједно са Нашом пратњом, налазимо у великоме граду Александрији, највећем и најгласовитијем од свих јелинских и нејелинских градова који часно носе име Александра Великог, у свештеном центру древне и славне Александријске Патријаршије, односно ове апостолске и другопрестоне Православне Цркве, чији се настанак поклапа са почецима хришћанства, а дугујемо га свештеној личности и мисионарском делу светог Апостола и Јеванђелиста Марка. Наша помесна Црква такође се дичи тиме што почеци хришћанске вере на њеном духовном и канонском простору задиру у апостолско доба будући да се тај простор, покривајући средишњи и западни део Балканског полуострва, отприлике подудара са античким Илириком, који се помиње у Новом Завету и везује за мисионарска путовања светог апостола Павла; као организована аутокефална Црква, међутим, наша Црква постоји тек од 1219. године, благодарећи божанском Промислу, љубави, промишљању и старању наше Мајке, Велике Христове Цркве, и задивљујућој пастирској одговорности и делатности Светога Саве, који је и постао први Архиепископ српски. Од тада датирају и изврсни братски односи наших Цркава, Александријске и Српске. Притом наглашавамо, скромно се хвалећи у Господу, да је зачетник тих односа био сâм Свети Сава, наш први архиепископ и Просветитељ рода српскога, походивши као поклоник благословену египатску земљу и братски се сусревши са тадашњим папом и патријархом александријским. Споменути међуцрквени однос умногоме се појављује као једносмеран, да не кажемо једностран: Александријска Црква се јавља као она која даје и чини доброчинство, а наша Црква као она која прима, ужива доброчинство и стога је благодарна. Да објаснимо: ваши смо дужници, са свим хришћанима без изузетка, за све што сте нам даровали у првом хиљадугодишту историје Цркве – за свето и богонадахнуто Јеванђеље по Марку; за брзо распростирање Јеванђеља спасења из овога славнога града на сав Египат и не само на Египат него и на васколики тада познати и доступни део афричкога континента; за допринос Александријске Цркве уобличавању црквенога календара са системом празникâ и за учвршћивање и даље развијање литургијске и химнографске традиције опште Цркве; за пројављивање сјајних богословских ликова, какви су били Ваши ваистину Велики претходници, Блажењејши брате, Атанасије и Кирил, заједно са толикима и једнако великима пре и после њих, без којих се не могу замислити ни васељенски сабори, ни право богословље, ни црквени канонски поредак, ни сама православност Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве; за процват, организацију, канонско уређење и еклисиолошко утемељење првобитног монаштва и за недостижну благодатну аскетску књижевност великих трезвеноумних пустињских Отаца; за благоразумни и уједно одважни курс Ваших претходника после коренитих геополитичких и религијских промена у Египту и на читавом православном Истоку од 7. века па наовамо; за постојаност у отачком благочешћу све до мучеништва и у непрекинутом мисионарском сведочењу и делању, посебно у новијим временима и све до данас, на свим географским дужинама и ширинама овога бескрајнога континента; за..., за..., за... Не би Нам достало времена кад бисмо стали казивати све што би се још могло казати. Стога смо принуђени да, ради времена које истиче, изоставимо набрајање даљих датости. Оне се, уосталом, лако подразумевају. Једино чиме, са своје стране, можемо да узвратимо као скромним уздарјем јесу, уз благодарност из дубине срца, искрено братољубље и свецела оданост и наше Цркве и Наше смерности лично славноме трону светог Апостола и Јеванђелиста Марка и уваженој личности Вас, Блажењејши, који данас достојно седите на претходно споменутом апостолском трону и који сте толико пута показали своју љубав према нама и према свима. Наше данашње саборно служење свете Литургије, уз саслужење браће архијереја из обеју Цркава, изричити је израз и свечана потврда те богодароване стварности. После Нашег нужног осврта на историју треба да споменемо и заједничку одговорност и заједничке императиве који су данас пред нама. Помињемо само неке од њих, и то оне по Нашем суду најважније. Будући да је, божанским надахнућем и штедрим даром, осигурана суштинска једнодушност и слога наших Цркава у вези са свим савременим проблемима црквеног живота, било да се јављају изнутра било да долазе споља, позвани смо – боље речено, заповест имамо од Бога – да се заједнички суочимо са грубим изазовом још постојећих противцрквених гоњења; са највишом одговорношћу доличне припреме Светог и Великог Сабора Православних Цркава и са сличном одговорношћу вођења озбиљног, достојанственог и конструктивног богословског дијалога са инославним Црквама и конфесијама; са одговорношћу вођења конструктивног академског дијалога са великим монотеистичким религијама, тојест са исламом и јудаизмом, са циљем да се, колико је то могуће, формулишу заједнички или сродни ставови о актуелним животним питањима човечанства као што су питања мира, безбедности, правде и заједничког живота у духу узајамног поштовања, затим питања сарадње, етике, особито биоетике, заједничких духовних вредности, еколошке свести и других таквих или њима сличних питања. Што се тиче свега овога, дужни смо да одговор о нади која је у нама дамо не само својој православној и једноверној браћи, нити само својим иноверним, али у Бога верујућим пријатељима, него и агностицима, па и нерелигиозним или чак безбожним људима, нашим ближњима по припадности роду људском. Уверени смо, Ваше Блаженство, да ћемо – благодаћу Пресветога Духа и молитвама светог Апостола и Јеванђелиста Марка, осталих христопроповедникâ Апостолâ, светих и богоносних Отаца у Александрији и свуда у васељени просијавших, преподобних Отаца и Матера што се у Египту и другде подвигом добрим подвизаваху и свих светих – имати дар доброга сведочења непорочне вере наше и искрене љубави према Човекољубивоме Господу и према ближњима нашим, љубави која досеже и до оних који нас мрзе и неправду нам наносе. Тако да буде, амин! Многа и благословена да буду лета Вашега богоугодног и христоподражавалачког архипастирствовања, Блажењејши Свети брате! Извор: СПЦ

Данас имамо посебну радост и част да заједно са Вашим уваженим Блаженством савршавамо, под сводовима овог дивног и историјског Саборног храма у Александровом граду, бескрвно свештенодејство и да се причестимо из заједничке Чаше живота, потврђујући тако јединство вере свезом љубави. У Тајни божанске Евхаристије манифестују се и савршено пројављују безгранична љубав, милост и трајно присуство Божје у свету. У исто време, Тајна Господње жртве показује нам духовни пут којим имамо свету дужност да ходимо у нашем животу да бисмо дали ,,добро сведочанство“ и постали ,,светлост свету“ и ,,со земљи”, следећи пример светих наше Цркве, који су, ходећи ,,уским путем”, постали носиоци благодати Светога Духа у свим временима. Блажењејши, Налазећи се са члановима своје часне пратње овде, у Богом похођеној египатској земљи, Ви добијате благослов Просветитеља и заштитника наше древне Цркве, светог апостола и еванђелиста Марка. Ви се духовно укрепљујете у обављању Ваших одговорних првојерарашких дужности, а укрепљење Вам долази од мноштва великих црквених писаца, светих монаха и великих александријских Отаца из првих векова хришћанства, који су кроз своје богонадахнуте списе, аскетске подвиге, живоносну проповед и часну крв обезбедили духовни брод Православља под капом небеском. Данас са нама невидљиво присуствују духовни великани: Климент, Ориген, Пантен, Дионисије Александријски. Са нама се радује и сабор подвижникâ и монахâ – Антоније Велики, Пахомије Велики, Макарије, Марија Египћанка... Са нама се моле и наши свети претходници Атанасије Велики, Кирило Богослов, Јован Милостиви. А са њима Кирило Лукарис и Мелетије Пигас, свети патријарси 17. века, који су путовали кроз Вашу благословену земљу како би уз подршку православних владалаца могли да очувају и ојачају мученичку Цркву Александријаца у тешким и мучним временима. Овом богоизабраном збору придружују се свети и равноапостолни Кирило и Методије, просветитељи Словена, Свети Сава, први Архиепископ Србâ, свети Симеон Мироточиви, свети Николај Велимировић, свети Никон и освећени хор јерараха, владарâ и монахâ многострадалне Цркве српске која је одувек била хранитељка, ослонац и крајеугаони камен њене христоимените пуноће. Оба наша патријарашка трона носе неизбрисива обележја ових светих ликова наших претходника. Имајући историјско наслеђе такве величине и важности, а свесни својих првојерарашких обавеза, настављамо у савременом свету наш заједнички пут да до краја изнесемо поверену нам узвишену службу верном народу Божјем, као и заједници народâ уопште. То је наш дуг који се подразумева. Данас живимо у прелазној епохи, препуној крајности. Живимо у критичном времену када је све подложно преиспитивању. Свет се налази у стању несигурности и очајнички тражи неки излаз. Рат, као и нарастајуће верско насиље, сиромаштво, беда, економска криза као последица кризе начелâ и вредностй – све то доводи човека до безнађа. Баш у овом граничном тренутку најсветија Православна Црква нуди свету чврсту и непоколебиву веру у постојање Живога Бога у историји и у исто време нас уверава да вера у Христа неизбежно пролази кроз димензију љубави према свима без разлике. То није индивидуални и лични дар већ еклисиолошка служба или литургија, ствар заједништва и заједнице, искуство живота Цркве. Поред тога, сведочење вере задобија посебан значај у великој историји борбе за људска права, за поштовање човекове личности. Човек, као икона Божја, има небеско порекло. У својству хришћанина, он снагом вере пориче насиље како би позвао на једину побуну која не води у ропство – на побуну самосвесности и духовне целовитости. Управо ову мирну револуцију самосвесности позвани смо, као настављачи јеванђелске проповеди Исуса Христа ,,свакоме створењу”, да пренесемо као светлост човечанству у садашњој узбурканој светској стварности, полазећи од безусловног уверења да Бог јесте човекова слобода. Присуство и сведочење Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве може да ослободи свет и да понуди излаз из привидно безизлазнога стања. Блажењејши брате и саслужитељу, Добро знамо да и Ви имате овакво схватање, као и пастирску бригу и старање. Овом приликом Вас молимо да се молите, уздижући руке и срце ка Богу милости, љубави, правде и помирења, да благослови побожни клир и христољубиви народ наше древне Александријске Патријаршије, као и подухват евангелизације народâ Африке, подухват који се непрестано разраста и напредује благодарећи неуморним и мукотрпним напорима наших човекољубивих и самопожртвованих мисионара. Уважавајући и поштујући сестринску Српску Цркву, упућујемо, у име Господње, братски целив Вашем веома уваженом Блаженству и Вашој пречасној јерархији. Вашем свештеном клиру, подвигољубивом монаштву и верном српском народу срдачно упућујемо патријарашки благослов апостола и еванђелиста Марка. А Архипастиру Христу као духовни миомирисни тамјан и усрдну патријарашку молитву узносимо прозбу коју произносимо у божанственој Евхаристији: Господе, Господе, погледај с неба, и види, и посети и утврди духовни виноград овај, који засади десница Твоја! Амин! Са грчког превео: јереј Владимир Вранић Превод редиговао: епископ бачки Иринеј Извор: СПЦ

Отворена Канцеларија Одбора Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију у Пећкој Патријаршији Прослављена слава Пећке Патријаршије Заседање Одбора за Косово и Метохију у Пећкој Патријаршији Фотогалерија: Заседање Светог Архијерејског Синода у Пећкој Патријаршији Патријарх српски г. Иринеј са члановима Светог Архијерејског Синода стигао у Пећку Патријаршију Отварање Канцеларије одбoра за Косово и Метохију Светог Архијерејског Сабора и конференција поводом стогодишњице Првог балканског рата Балкан и Блиски Исток: да ли су огледало један другом? - 14. и 15. октобар 2012. године, Пећка Патријаршија Балкан и Блиски Исток: да ли су огледало један другом? - 17. октобар, Парохијски дом Храма Светог Саве, Београд Извор и фотографије: СПЦ

У својој беседи Епископ Фотије је позвао вернике да више оцрквене своје биће чешћим приступањем Светим Тајнама – посебно Светој Тајни Причешћа. Поред тога Епископ Фотије је захвалио свима који помажу обнову цркве у Лишанима, посебно браћи Јокић, али и свима људима овога краја који тренутно живе широм света у дијаспори. Прота Никола Црнокрак је у свом обраћању рекао да је праслика данашњег празника лествица Јаковљева из Старог Завета која представља Пресвету Богородицу, јер је она собом и својим животом спојила Небо са земљом, због чега се удостојила да се од ње оваплоти Спаситељ света Господ Наш Исус Христос. На крају Свете Литургије протојереј Љубо Црнокрак надлежни парох бенковачки се захвалио свима који помажу обнову овога храма рекавши да он још није завршен и да тек треба да буде његово унутрашње уређење постављањем иконостаса и стасидија. После Свете Литургије за све госте и свештенство приређена је трпеза љубави у кући угледног домаћина и приложника овога светог храма у Лишанима г. Душана Јокића. Извор и фотографије

Архијереји су овом приликом упутили поруку, којом позивају своју паству, као и све православне хришћане да, у данашњем свијету „поларизованом похлепом, безбожношћу и неморалом… буду вјерни свом призиву да буду свјетлост свијету“. У поруци се каже: „Препознајемо огроман притисак друштва да се прилагоди секуларним стандардима, али позивамо вас да стојите чврсто и држите предања, којима сте научени (2. Сол 15,2) тако да се ваша свјетиљка не меће под суд него на свијећњак (Мт. 5,15) да их сви виде. Нека наше правоживље прати наше православље. У овом смислу: - Морамо чувати светост брака у складу са Божијом вољом о свештеној заједници човјека и жене и светост породице као основног језгра здравог друштва. Стога, наглашавамо редовно породично учествовање у богослужењима, првенствено недељној литургији. - Морамо тежити да елиминишемо насиље према незаштићенима, првенствено женама и нерођеним. Позивамо све људе, институције и владе да обезбиједе добробит сваког грађанина. - Морамо се одупријети расипништву и похлепи које доминирају нашим потрошачким друштвом, исповиједајући да је наше духовно живљење на небесима (Фил. 3,20) да би наше свједочење карактерисало саосјећање и милосрђе, као и великодушност и човјекољубље које одликује нашег Бога Човјекољупца.“ У закључку своје поруке, 43 учесника трећег годишњег засиједања Сабора канонских православних епископа Сјеверне и Централне Америке молитвено помињу своју „угњетену и страдалну браћу и сестре који су подвргнути тлачењу и прогону у древним патријаршијама Константинопоља, Александрије, Антиохије и Јерусалима, као и на Балкану и широм свијета.“ Извор