Претражи Живе Речи Утехе

Mladi su se konačno probudili i izašli na ulice da iskažu nezadovoljstvo diktatorskim režimom Aleksandra Vučiće je nešto što ne može da se kaže za aktuelne proteste u Beogradu. Marko Vidojković / 26. Decembar 2018 Ima, doduše, mladih, ali reč je uglavnom o osnovcima ili osobama predškolskog uzrasta, koje su tu doveli njihovi roditelji, mahom učesnici protesta iz devedesetih, koji su, zbog toga jer ih je srpski život častio prekasnom slobodom i rođenu decu dobili prekasno. Ima tu i ponekog u dvadesetim godinama, ali bukvalno ponekog. Najmlađi učesnici protesta su u svojim tridesetim godinama - mali deo generacije koja je fakultete završavala u vreme Koštunice i Tadića, kada, iz ovog ugla gledano, zaista i nije bilo toliko razloga za masovnu pobunu na ulici, a koja je po ustoličenju Aleksandra Vučića, većinom zapalila iz zemlje. Jezgro aktuelnog protesta su očevi, majke, ujaci, stričevi, tetke, strine, ujne, babe i dede. Da li na ovom mestu tekst treba da skrene u pravcu analize zašto omladina ne izlazi na ulice, koja će na kraju dovesti do zaključka kako oni to ne čine jer svoju budućnost ni ne vide u Srbiji, već Srbiju smatraju košmarom iz kog će se probuditi tek onog trenutka kada je napuste? A oni koji planiraju budućnost u Srbiji moraju biti teški degenerici, nesposobni za bilo šta osim za korupciju i kriminal, što će reći – budući vlasnici članske karte SNS-a, koji će se na ulicama naći samo u ulozi provokatora, batinaša pod kapuljačom ili izveštača Studija B. Neću se poseravati po mladima, jer njima je ipak najteže. Ovaj tekst je oda veteranima ulične političke pobune: onima koji jedni druge na protestima potežu za rukav prepričavajući gde ih je presreo vodeni top, 9. marta, 1991; onima koji ushićeno prepričavaju na kom su mestu na Terazijama letvama mlatili kontramitingaše, 1996; onima koji se sa neskrivenom strašću prisećaju kako su početkom oktobra, 2000, polupali stakla na sedištu JUL-a na ćošku Kneza Miloša i Krunske; pa čak i onima koji se, dok ovih dana imaju problema sa slikanjem selfija u masi, prisećaju kako su ih panduri izmlatili kod podvožnjaka na Novom Beogradu, 1968. Zbog čega je ovo dobro? ISKUSTVO Bez starca nema udarca, spremno će uzviknuti današnji demonstrant. Ukoliko prigusti, on zna kako da se ponaša prilikom pendrečenja ili ispaljivanja suzavca. Iskusni demonstrant zna kako se povlačiti pred policijom, a istovremeno voditi računa da ti se policija ne prikrade iza leđa. Iskusni demonstrant ume da prepozna da li ulaz u zamračeno dvorište predstavlja spas od pendrečenja ili mišolovku u kojoj će ti policija odvaliti bubrege. Iskusni demonstrant zna gde i čime gađati policiju, ukoliko ne daj bože do toga dođe, a ako tom prilikom na bojnom polju posrne usled iščašenja nekog od zglobova, odmah će ga odmeniti podjednako iskusan, ali nešto fizički spremniji kolega. ŠETNJA Nema doktora koji neće osobi starijoj od četrdeset godina, kakvih je preko odsamdeset odsto na aktuelnim protestima reći kako nema boljeg recepta za teranje smrti i bolesti od šetnje. Šetnja rešava probleme sa srcem, sa pritiskom, sa viškom telesne težine, pogodna je za hemoroide, a siguran sam da se može naći i neka spona između šetnje i sprečavanja krvarenja desni. Sve to znaju beogradski demonstranti, zato tako rado šetaju, bez obzira na vremenske uslove. Jedino je problem u tome što doktori preporučuju šetnju svaki dan, a u Beogradu se trenutno šeta samo subotom. Ipak, ta dva sata šetnje subotom, matematičkom logikom Nenada Stefanovića, vrede kao da ste šetali četiri dana po pola sata, a ako izuzmemo ovu logiku, dva sata šetnje i dreke u jednoj večeri, ohrabriće vas da se češće šetate (pa i derete, why not) tokom ostatka nedelje. Zagađenje vazduha, koje je često i deset puta više u odnosu na civilizovane zemlje, može samo dodatno da vas očeliči. DUG PREMA DRUŠTVU Budimo realni, ovo i nema neke veze sa klincima. Nefer je od nekoga kog si bez pitnja bacio na ovu groznu planetu, među ove grozne ljude, u ovu užasnu zemlju, očekivati da ispravi ono što mi još uvek nismo uspeli da ispravimo. Zato ih treba pustiti da uče škole, pobegnu odavde i poželeti im sreću. Kakvi su kilavi i nikakvi, ne mogu nam puno pomoći. Ovo je između nas i naših vršnjaka, pokvarenih matorih gadova, koji su uništavali ovu zemlju i ovaj narod još kad su bili mladi, a evo i sad. Oni, doduše, mogu da računaju na jedan deo omladine, na male gadove i smradove koje su sami stvorili, spremne da krenu stopama svojih pokvarenih roditelja, putem krađa, pljački, otimačina, korupcije, premlaćivanja i ubistava. No, ta činjenica ne treba da nas obeshrabruje, pošto su “njihovi” potomci podjednako neupotrebljivi kao i “naši”, u skladu sa rezlutatima višedecenijske obrazovne i vaspitne politike. Život u Srbiji je borba, a u borbi nema penzije. Nikada ne znaš kada ćeš se ponovo naći na ulici, nikada se ne zna, možda ćeš na ulici i okončati svoj mali srpski život. Ali, bolje i na ulici, nego u sobi, jedući golim desnima bajat hleb i gledajući “Zadrugu 2” između dva Vučića. Marko Vidojković / 26. Decembar 2018 Ima, doduše, mladih, ali reč je uglavnom o osnovcima ili osobama predškolskog uzrasta, koje su tu doveli njihovi roditelji, mahom učesnici protesta iz devedesetih, koji su, zbog toga jer ih je srpski život častio prekasnom slobodom i rođenu decu dobili prekasno. Ima tu i ponekog u dvadesetim godinama, ali bukvalno ponekog. Najmlađi učesnici protesta su u svojim tridesetim godinama - mali deo generacije koja je fakultete završavala u vreme Koštunice i Tadića, kada, iz ovog ugla gledano, zaista i nije bilo toliko razloga za masovnu pobunu na ulici, a koja je po ustoličenju Aleksandra Vučića, većinom zapalila iz zemlje. Jezgro aktuelnog protesta su očevi, majke, ujaci, stričevi, tetke, strine, ujne, babe i dede. Da li na ovom mestu tekst treba da skrene u pravcu analize zašto omladina ne izlazi na ulice, koja će na kraju dovesti do zaključka kako oni to ne čine jer svoju budućnost ni ne vide u Srbiji, već Srbiju smatraju košmarom iz kog će se probuditi tek onog trenutka kada je napuste? A oni koji planiraju budućnost u Srbiji moraju biti teški degenerici, nesposobni za bilo šta osim za korupciju i kriminal, što će reći – budući vlasnici članske karte SNS-a, koji će se na ulicama naći samo u ulozi provokatora, batinaša pod kapuljačom ili izveštača Studija B. Neću se poseravati po mladima, jer njima je ipak najteže. Ovaj tekst je oda veteranima ulične političke pobune: onima koji jedni druge na protestima potežu za rukav prepričavajući gde ih je presreo vodeni top, 9. marta, 1991; onima koji ushićeno prepričavaju na kom su mestu na Terazijama letvama mlatili kontramitingaše, 1996; onima koji se sa neskrivenom strašću prisećaju kako su početkom oktobra, 2000, polupali stakla na sedištu JUL-a na ćošku Kneza Miloša i Krunske; pa čak i onima koji se, dok ovih dana imaju problema sa slikanjem selfija u masi, prisećaju kako su ih panduri izmlatili kod podvožnjaka na Novom Beogradu, 1968. Zbog čega je ovo dobro? ISKUSTVO Bez starca nema udarca, spremno će uzviknuti današnji demonstrant. Ukoliko prigusti, on zna kako da se ponaša prilikom pendrečenja ili ispaljivanja suzavca. Iskusni demonstrant zna kako se povlačiti pred policijom, a istovremeno voditi računa da ti se policija ne prikrade iza leđa. Iskusni demonstrant ume da prepozna da li ulaz u zamračeno dvorište predstavlja spas od pendrečenja ili mišolovku u kojoj će ti policija odvaliti bubrege. Iskusni demonstrant zna gde i čime gađati policiju, ukoliko ne daj bože do toga dođe, a ako tom prilikom na bojnom polju posrne usled iščašenja nekog od zglobova, odmah će ga odmeniti podjednako iskusan, ali nešto fizički spremniji kolega. ŠETNJA Nema doktora koji neće osobi starijoj od četrdeset godina, kakvih je preko odsamdeset odsto na aktuelnim protestima reći kako nema boljeg recepta za teranje smrti i bolesti od šetnje. Šetnja rešava probleme sa srcem, sa pritiskom, sa viškom telesne težine, pogodna je za hemoroide, a siguran sam da se može naći i neka spona između šetnje i sprečavanja krvarenja desni. Sve to znaju beogradski demonstranti, zato tako rado šetaju, bez obzira na vremenske uslove. Jedino je problem u tome što doktori preporučuju šetnju svaki dan, a u Beogradu se trenutno šeta samo subotom. Ipak, ta dva sata šetnje subotom, matematičkom logikom Nenada Stefanovića, vrede kao da ste šetali četiri dana po pola sata, a ako izuzmemo ovu logiku, dva sata šetnje i dreke u jednoj večeri, ohrabriće vas da se češće šetate (pa i derete, why not) tokom ostatka nedelje. Zagađenje vazduha, koje je često i deset puta više u odnosu na civilizovane zemlje, može samo dodatno da vas očeliči. DUG PREMA DRUŠTVU Budimo realni, ovo i nema neke veze sa klincima. Nefer je od nekoga kog si bez pitnja bacio na ovu groznu planetu, među ove grozne ljude, u ovu užasnu zemlju, očekivati da ispravi ono što mi još uvek nismo uspeli da ispravimo. Zato ih treba pustiti da uče škole, pobegnu odavde i poželeti im sreću. Kakvi su kilavi i nikakvi, ne mogu nam puno pomoći. Ovo je između nas i naših vršnjaka, pokvarenih matorih gadova, koji su uništavali ovu zemlju i ovaj narod još kad su bili mladi, a evo i sad. Oni, doduše, mogu da računaju na jedan deo omladine, na male gadove i smradove koje su sami stvorili, spremne da krenu stopama svojih pokvarenih roditelja, putem krađa, pljački, otimačina, korupcije, premlaćivanja i ubistava. No, ta činjenica ne treba da nas obeshrabruje, pošto su “njihovi” potomci podjednako neupotrebljivi kao i “naši”, u skladu sa rezlutatima višedecenijske obrazovne i vaspitne politike. Život u Srbiji je borba, a u borbi nema penzije. Nikada ne znaš kada ćeš se ponovo naći na ulici, nikada se ne zna, možda ćeš na ulici i okončati svoj mali srpski život. Ali, bolje i na ulici, nego u sobi, jedući golim desnima bajat hleb i gledajući “Zadrugu 2” između dva Vučića. Ima, doduše, mladih, ali reč je uglavnom o osnovcima ili osobama predškolskog uzrasta, koje su tu doveli njihovi roditelji, mahom učesnici protesta iz devedesetih, koji su, zbog toga jer ih je srpski život častio prekasnom slobodom i rođenu decu dobili prekasno. Ima tu i ponekog u dvadesetim godinama, ali bukvalno ponekog. Najmlađi učesnici protesta su u svojim tridesetim godinama - mali deo generacije koja je fakultete završavala u vreme Koštunice i Tadića, kada, iz ovog ugla gledano, zaista i nije bilo toliko razloga za masovnu pobunu na ulici, a koja je po ustoličenju Aleksandra Vučića, većinom zapalila iz zemlje. Jezgro aktuelnog protesta su očevi, majke, ujaci, stričevi, tetke, strine, ujne, babe i dede. Da li na ovom mestu tekst treba da skrene u pravcu analize zašto omladina ne izlazi na ulice, koja će na kraju dovesti do zaključka kako oni to ne čine jer svoju budućnost ni ne vide u Srbiji, već Srbiju smatraju košmarom iz kog će se probuditi tek onog trenutka kada je napuste? A oni koji planiraju budućnost u Srbiji moraju biti teški degenerici, nesposobni za bilo šta osim za korupciju i kriminal, što će reći – budući vlasnici članske karte SNS-a, koji će se na ulicama naći samo u ulozi provokatora, batinaša pod kapuljačom ili izveštača Studija B. Neću se poseravati po mladima, jer njima je ipak najteže. Ovaj tekst je oda veteranima ulične političke pobune: onima koji jedni druge na protestima potežu za rukav prepričavajući gde ih je presreo vodeni top, 9. marta, 1991; onima koji ushićeno prepričavaju na kom su mestu na Terazijama letvama mlatili kontramitingaše, 1996; onima koji se sa neskrivenom strašću prisećaju kako su početkom oktobra, 2000, polupali stakla na sedištu JUL-a na ćošku Kneza Miloša i Krunske; pa čak i onima koji se, dok ovih dana imaju problema sa slikanjem selfija u masi, prisećaju kako su ih panduri izmlatili kod podvožnjaka na Novom Beogradu, 1968. Zbog čega je ovo dobro? ISKUSTVO Bez starca nema udarca, spremno će uzviknuti današnji demonstrant. Ukoliko prigusti, on zna kako da se ponaša prilikom pendrečenja ili ispaljivanja suzavca. Iskusni demonstrant zna kako se povlačiti pred policijom, a istovremeno voditi računa da ti se policija ne prikrade iza leđa. Iskusni demonstrant ume da prepozna da li ulaz u zamračeno dvorište predstavlja spas od pendrečenja ili mišolovku u kojoj će ti policija odvaliti bubrege. Iskusni demonstrant zna gde i čime gađati policiju, ukoliko ne daj bože do toga dođe, a ako tom prilikom na bojnom polju posrne usled iščašenja nekog od zglobova, odmah će ga odmeniti podjednako iskusan, ali nešto fizički spremniji kolega. ŠETNJA Nema doktora koji neće osobi starijoj od četrdeset godina, kakvih je preko odsamdeset odsto na aktuelnim protestima reći kako nema boljeg recepta za teranje smrti i bolesti od šetnje. Šetnja rešava probleme sa srcem, sa pritiskom, sa viškom telesne težine, pogodna je za hemoroide, a siguran sam da se može naći i neka spona između šetnje i sprečavanja krvarenja desni. Sve to znaju beogradski demonstranti, zato tako rado šetaju, bez obzira na vremenske uslove. Jedino je problem u tome što doktori preporučuju šetnju svaki dan, a u Beogradu se trenutno šeta samo subotom. Ipak, ta dva sata šetnje subotom, matematičkom logikom Nenada Stefanovića, vrede kao da ste šetali četiri dana po pola sata, a ako izuzmemo ovu logiku, dva sata šetnje i dreke u jednoj večeri, ohrabriće vas da se češće šetate (pa i derete, why not) tokom ostatka nedelje. Zagađenje vazduha, koje je često i deset puta više u odnosu na civilizovane zemlje, može samo dodatno da vas očeliči. DUG PREMA DRUŠTVU Budimo realni, ovo i nema neke veze sa klincima. Nefer je od nekoga kog si bez pitnja bacio na ovu groznu planetu, među ove grozne ljude, u ovu užasnu zemlju, očekivati da ispravi ono što mi još uvek nismo uspeli da ispravimo. Zato ih treba pustiti da uče škole, pobegnu odavde i poželeti im sreću. Kakvi su kilavi i nikakvi, ne mogu nam puno pomoći. Ovo je između nas i naših vršnjaka, pokvarenih matorih gadova, koji su uništavali ovu zemlju i ovaj narod još kad su bili mladi, a evo i sad. Oni, doduše, mogu da računaju na jedan deo omladine, na male gadove i smradove koje su sami stvorili, spremne da krenu stopama svojih pokvarenih roditelja, putem krađa, pljački, otimačina, korupcije, premlaćivanja i ubistava. No, ta činjenica ne treba da nas obeshrabruje, pošto su “njihovi” potomci podjednako neupotrebljivi kao i “naši”, u skladu sa rezlutatima višedecenijske obrazovne i vaspitne politike. Život u Srbiji je borba, a u borbi nema penzije. Nikada ne znaš kada ćeš se ponovo naći na ulici, nikada se ne zna, možda ćeš na ulici i okončati svoj mali srpski život. Ali, bolje i na ulici, nego u sobi, jedući golim desnima bajat hleb i gledajući “Zadrugu 2” između dva Vučića. http://6yka.com/novosti/marko-vidojkovic-matora-revolucija?fbclid=IwAR1TjUQH_yPINB6ECbCZKf0VY8imObKUTdGOrTiM-1wqTSLYdbSULavnmyU

http://www.intermagazin.rs/briljantan-tekst-mirjane-bobic-mojsilovic-pocela-je-sezona-rijaliti-programa-pickaranja-tuca-pljuvanja-pokazivanja-gaca-i-polnih-organa-ugasite-televizor-jer-tako-pocinje-revolucija/ ... Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović Došla je jesen, deca krenula u školu, a Srbija se vratila u kuće da gleda rialiti programe na televiziji i da u njima, pradoksalno, pronalazi vrhunsku zabavu. Jer, šta ima zabavnije u životu nego posmatrati kako se ljudi, skupljeni skoro isključivo po principu „od zla oca i od još grđe majke“ danonoćno uzajamno da izvinete, pičkaraju, tuku, pljuju, ponižavaju, mrze i gaze, svlače, pominju polne organe, prljave gaće, pokazuju zadnjice, podriguju, pljuju, prde i psuju? Sasvim je razumljivo zašto moćne nacionalne televizije ne snimaju drame i serije, ne dovode pred svoje kamere pristojne i pametne ljude pošto pristojnost, vaspitanje, pamet i integritet ne dižu rejting, i „ti ljudi nisu dovoljno filmični“. A škola je, ionako, za gubitnike, agresija je jedino društveno isplativo ponašanje, kome je do morala taj nije razumeo moderno doba i nek ode u manastir, pošto ono što svi gledaju- poručuje samo jednu jedinu stvar – pobedniku je sve oprošteno, čak iako je i tukao i bio tučen. Pare i skandalozna slava, brišu sve. Zato, gazi preko leševa, urlaj, pljuj, psuj, otimaj, preti, lomi, penji se na sto, i pobedićeš! Sodoma i Gomora naših rialiti šou programa, međutim, deleko je opasnija od onoga što se na prvi pogled vidi. Daleko opasnije od sve te „stvarnosne proze u direktnom prenosu“ jeste nešto drugo: rialiti programi ovakve vrste osim što pojam integriteta brišu iz vrednosnog sistema, i osim što uporno lome kičmu ionako sluđenom, ojađenom malom čoveku, i čije ćemo posledice tek videti, čine jednu strašnu stvar: u svom tom naizgled stihijskom dokumentarizmu ljudskih najnižih strasti, ovi projekti promovišu koncept logora kao vrhunski cilj savremenog čoveka, i njegovu najbolju moguću sudbinu, kao njegovu prvu i poslednju šansu. Zatvoreni na neodređeno vreme, plaćeni da se međusobno mrcvare, ali i da pokažu kako je vrhunski cilj zadovoljiti, odobrovoljiti i nasmejati gospodara. Drugim rečima, opasni, grozomorni eksperiment masovne kontrole uma, koji poručuje da smo svi po malo kurve, nasilnici, zveri i bezvredna bića. To što u tim gladijatorskim arenama nema lavova, i što još uvek nismo videli ubistvo, ništa ne menja na stvari. Jer, promenjen je ne samo jezik nego i smisao javnog prostora, srušene su sve ograde, unutar strogo kontrolisane životinjske farme. Ugasiti televizor jeste početak revolucije.