Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'rattenfänger'.
Found 1 result
-
Es ist eine der berühmtesten Erzählungen: Der Rattenfänger von Hameln. Beraubte dieser seltsame Mann die mittelalterliche Stadt wirklich ihrer Kinder? Hameln ist eine große selbständige Stadt in Niedersachen... Пружа се око реке Весер и главни је град округа Хамелн-Пирмонт. Али можда је најпознатији по причи о Фрулашу из Хамелина. Легенда каже да је лета Господњег 1284. слободни град Хамелин погодила незапамћена пошаст. На хиљаде пацова преплавило је градске улице, окупирало куће поштених бургера, сиромашних као и оних богатих. Уништавали су житнице и све чега су могли да се дочепају, нападали живину и мање животиње, па чак и децу у колевкама! Више нико није био сигуран. Градски оци су објавили да ће богато наградити пацоловца који их реши несреће која их беше задесила. Али упркос труду многих истребљивача број пацова као да се повећавао из дана у дан. Страх и очај се увукао у срца поштених људи града Хамелина... Све док једнога дана на врата Већнице није покуцао човек обучен у шарену одећу са фрулом заденутом за појас. Тврдио је да ће се баш он решити пацова. Био је сигуран у оно што је обећавао а градски оци превише очајни тако да је договор пао - 100 златника ако пацови нестану! Сутрадан је необични човек стао на градски трг и засвирао у своју фрулу. Зачуђени људи су гледали како пацови излазе из скровишта, рупа и подрума, из зидова и отвора на светлост дана. Десетине, хиљаде пацова је хрилио ка фрулашу омађијано његовом музиком. А он је свирао идући ка градској капији праћен хордом глодара обојивши калдрму у црно и сиво. Људи су се крстили, неки захваљујући Богу а други из страха говорећи да је ово сам ђаво и да неће изаћи на добро. Било како било, фрулаш је пацове извео из града, право преко моста наводећи их у реку. Ускоро је површина воде била преплављена телима утопљених глодара... И то је био њихов крај. Али, како ће се испоставити, не и крај мукама поштених грађана Хамелина. После обављеног посла фрулаш се вратио у градску Већницу по обећану награду. Али градски оци су га одбили говорећи да је то превелика сума за мало свирања. Договор је договор, рекао је фрулаш, пацова више нема. Не, били су неумољиви оци, узми десет златника, толики ти дајемо, иако је и то превише. Договор је био стотину, захтевао је фрулаш. Не, не и не! Фрулаш је бацио десет златника на под већнице и запретио својом фрулом. Оци и присутно грађанство су се грохотом смејали, свирај у своју фрулицу, рекоше му ругајући се. Преварен и посрамљен, фрулаш се запути ка вратима и пре но што је нестао рече: треба да знате поштени грађани Хамелина да се све на овом свету плаћа а они који не плате договорено - платиће стоструко и узеће им се оно највредније! Кроз отворена врата за њим се ваљао смех поштених грађана Хамелина... Живот се вратио у свој устаљени ток. Пацова више није било а фрулаша у шареној одори су брзо заборавили... Али онда се догодило нешто што ће Хамелин памтити и данас, 700 година после. Једнога дана, у рану зору, необични човек у шареној одори је прошао уздуж и попреко улицама града свирајући фрулу. Деца су привучена мелодијом устајала из кревета и као у трансу пратила фрулаша играјући на калдрми. А он је свирао неумољиво, извео их кроз градску капију, преко моста, пољана и даље, према планинама... Одвео је са собом децу поштених грађана Хамелина. По легенди, само је троје деце остало у граду и они су били ти који су очајним родитељима испричали шта се десило. Једно дете је било хромо и није могло да стигне фрулаша, друго је било слепо и није могло да их прати а треће је био глуво и није могло да чује музику. Туга је завладала у граду... Сетили су се фрулаша и његове клетве и сетили су се свог дуга и свог смеха који се сада претворио у плач. На овом свету све се плаћа поштени грађани Хамелина... Rattenfänger von Hameln “Стигли смо.” пренуо ме је глас. Збуњено сам погледао око себе покушавајући да удахнем стварност. Такси је стао а возач је гласније, већ видно изнервиран, поновио : “Кажем стигли смо!” “Хм, да. “ рекао сам смушено док сам враћао књигу у ранац. Са радија је допирала нека чудна музика, звук фруле? Чудно, помилио сам. “Колико сам дужан?” Таксиста је куцнуо прстима по пластици изнад таксиметра. Посматрао ме је у ретровизору док сам вадио новчаник. “Примате евре?” “Примам све” , рече љигаво се кезећи. Прерачунао сам се у глави и извадио му две новчанице. Окренуо се, узео новац и рекао : “Нећу имати да ти вратим кусур.” “Не треба, то је...” покушавао сам да се сетим како се каже на српском. Мозак ми је стао. “Не треба кусур.” Очекивао сам хвала, јер ипак је то била добра напојница! Ах, да, напојница! Хтедох да усхићено кажем `напојница` али ме је његов поглед у ретровизору пресекао. Ни хвала? Изашао сам из таксија стављајући ранац на леђа и посматрао како аутомобил нестаје иза угла. Осврнуо сам се по улици града где сам некада живео. Нисам био овде годинама и тражио сам неке промене: нови локали и мале радње, неке угашене, оронуле фасаде, прљавштина и смеће по улицама. Мало тога се променило. Људи су пролазили својим послом глава увучених у зимске јакне. Било је поприлично хладно. Кренуо сам према згради СУП-а попречном улицом пењући се бетонским степеницама које су на више места биле одваљене. Гвоздена арматура је претећи вирила и да нисам пазио готово сигурно бих стао на једну. Зашто ово нико не поправи, деца би могла да се повреде! Прескочио сам последња два степеника и заломио лево ка низу локала где мој добар пријатељ М. има радњу. Хтео сам да га изненадим. Али када сам се ухватио за кваку, већ замишљајући његово израз лица када ме угледа, врата се не отворише. Гурнуо сам јаче. Ништа, закључано. Погледао сам на сат. Било је пола десет и морао је бити у радњи. “Кога тражите?” Осврнуо сам се. Старији човек у олињалом капуту ме је посматрао. Учинило ми се да га однекле знам. “Тражим М. Видим да је закључано...” “Та радња је затворена пријатељу. Локал је празан. Ту нема никог.” “Затворена? Али када? , ово ме је изненадило. Немогуће да сам погрешио локал. “Пре мање од годину дана можда, не знам.” , рече човек одмахујући руком. Са М. се чујем бар једном месечно, преко порука углавном. Није ми рекао да је затворио радњу! Ово је био необично. Опет сам прешао погледом по локалима. Већина је била празна. Човек у капуту је још једном одмахнуо руком, као да жели да каже да нема времена да се натеже са мном, и крену својим путем. Окренуо сам се као локалу, нашао име фирме и М. име на вратима. То је то. Покушао сам да кроз рупе у испуцалој фолији провирим унутра, али било је мрачно. Нађох један локал који је радио и питао сам девојку унутра шта се десило са М. И она је потврдила да је радња већ дуже време затворена. Захвалио сам се и изашао. Зашто ми није рекао да је затворио радњу? Наставио сам ка СУП-у чешући се по глави. Хајде да бар завршим ово због чега сам и дошао па ћу се после бавити другим стварима, рекох себи. Или сам можда ипак све требао да одложим за сутра јер у путу готово да нисам ни спавао? Не могу да размишљам. Испред СУП-а ме је дочекало ново изненађење. Ред! Готово педесет људи је стајало напољу, на хладноћи. Дефинитивно сам се одвикао од Србије, помислих док сам заобилазио људе и улазио у зграду. Али у том тренутку испред мене се створи полицајац и руком ме грубо заустави. “Где си ти пошао?” “Ја...” рекох збуњено док сам држао папире у руци. Он их зграби и узе да љутито листа не скидајући притом израз лажне строгоће са лица. Напослетку ми их, помешане и мало изгужване врати у руке и рече: “Стани у ред.” “Тамо?”, упитао сам шокирано показујући на сами крај реда дугачког двадесет метара. “Не него на Марс.” Неколико људи из реда се насмеја. Подвијеног репа сам узео своје папире и отишао на крај реда. Ово је било тако понижавајуће! Размишљао сам, како ме третирају у земљи где сам Ausländer - странац, са колико људскости и поштовања, а како у земљи у којој сам рођен и чији сам, још увек, држављанин. И зашто је то тако? А онда сам бацио поглед по осталим мученицима из реда, који су шћућурени као врапци на жици од далековода чекали да буду примљени у ту одвратну зграду подигнуту у време социјализма. Грб те старе државе, урађен у рељефу је још увек стајао изнад врата. Неко је мислио да ће бити довољно да га само прекречи, да ће то бити довољно да се сакрије. Глупо. Чак се и та нова боја љуштила и спадала. Осећам да је много рељефа који су само прекречени да би се сакрили. Спавало ми се... А онда је почела и киша. Још само и то! На тренутак сам помислио да ће нас пустити унутра, да не киснемо као стока на отвореном, али врло брзо ме је резуверио онај полицајац који је ушао унутра и затворио врата за собом. Неко из реда извади кишобран, пар људи чак и кесе које ставише на главе. Господин испред навуче велику жуту кесу која се притом надувала и давала му изглед неког јужноамеричког божанства. Или јужноевропског клошара... Са глупим мислима сам покушавао да прекратим време. Подигао сам поглед и на оближњој раскрсници угледао билборд са ликом Великог Вође. У нове победе! Како згодно, помислих. Пастир надгледа своје стадо. Померих главу лево, па десно, али Вођин одлучни поглед је пратио мој. Као икона. Свети Великомученик Вођа. Згадила ми се и ова зграда, и полиција, и овај ред. Вратило ми се све оно због чега сам и отишао. А врло брзо сам заборавио. На лепо је лако навићи се. А од ружног изгледа тешко одвићи се... А онда сам напокон ушао и дошао на ред. Старија госпођа је зграбила моје папире, на брзину их прелистала а онда гракнула кроз малени отвор у доњем делу шалтера. Морао сам добро да се сагнем да бих је чуо. “ А где ти је образац број...” рекла је неку шифру, нешто. Звучало је врло важно. “ Извините, али на сајту је писало да треба само то од докумената..” “На чему је писало?” извила је свој врат ка стаклу. “На сајту..” “Хахахаххххххахаха” смејала се гласом пушача са вишедеценијским стажом “ Треба ти образац број ****** и вероватно и *******. Узећеш оба за сваки случај, попуни па се врати после два.” готово да је бацила моје папире назад кроз отвор на шалтеру. “Где то да нађем?” “У књижари. Следећи!” “Али, али...” покушао сам да се одбраним, али већ сам био изгуран из реда. Стајао сам тамо, понижен и збуњен. Мој стари другар, комични полицајац ухватио је мој поглед и рекао : “Јел имаш неки проблем?” Учинило ми се да у том гласу није било назнаке да пита зато што жели да ми помогне. Изашао сам на кишу и ваздух. Махинално сам се спустио улицом ка центру града питајући се како то да се ништа није променило. Било је чак и горе. И то упркос хвалоспевима о делима и напорима Великог Вође које сам у пролазу прочитао са насловница већине изложених новина. Протрљао сам очи, желећи да се пробудим из овог сна. Требала ми је кафа. Пресекао сам преко дечијег игралишта у намери да брже стигнем до градских локала на шољицу окрепљујуће течности. Боље да нисам. Игралиште, ако се тако може назвати, било је прекривено гомилама смећа, док су справе били сломљене и покидане... Зарђалог метала је било на све стране. Ни једна клупа није била читава. Сцена из постапокалиптичних фимова. Није било ни деце. Стресао сам се. А онда сам се осврнуо, погледао ка школи испред које је стајала велика табла са заставом Европске Уније. Пришао сам из знатижеље и почео да читам : ...од донација Европске Уније... “Та школа не ради пријатељу.” Осврнуо сам се. Исти човек од јутрос. Одакле ми је само познат? “Како не ради”, занимало ме је. Чинило се да се старац поиграва самном. “Мало одељења, премало ученика...Па су сви премештени у ********* школу.” “А ову су обновили...” “Јер је платила Јевропска Унија.” “Схватам.” рекао сам и погледао опет ка школи. Некада је врвело од деце, од буке. А сада? Аветињски празна, као и град сам. Када сам се осврнуо старац већ беше одмакао, одмахујући руком као да тера мушице. А хтео сам да га позовем на кафу. Одакле ми је познат..? Из једног од градских локала је допирала она чудна песма од јутрос. Звук фруле ме је подсетио на причу о фрулашу из Хамелина. Каква случајност, помислих опет. Сео сам у тај локал, можда баш због хипнотишуће музике која се чула на радију а можда и због телевизора који је је био укључен - жељан нашег програма, нашег језика и наших људи! Бука ми није сметала. Али програм је био очајан, на ТВ екрану су се смењивале сумњиве њушке политичара, обећања, претње и хвалоспеви...Чекао сам да ми донесу кафу да их замолим да пребаце на други канал. За то време, док сам се нервозно превртао по столици до мене је допирао разговор две средовечне жене. “Па како им је тамо?” “ Шта да ти кажем, одлично. Стефан је кренуо у школу, учи језик...” “Где су твоји?” “Хоће ли скоро долазити?” “Овог другог унука нисам још ни видела.” “Скупа је авионска карта.” “Неће.” “Нека су живи и здрави.” Тужна мелодија са радија ми није давала мира. Нешто није било у реду. Гледао сам улице, посматрао људе који су пролазили тог новембарског дана, покушавајући да докучим шта то може бити. Али сам био превише уморан, неиспаван и нервозан за било какво дубље размишљање. За било какво делање. Чак им нисам рекао ни да промене канал када су ми донели кафу. Сцене отворених фабрика и сумњива лица политичара су се смењивала. Све је добро, све је супер, не може бити боље. Све је супер... *** Нисам желео да сретнем било кога. И ја сам, као и сви, увукао врат дубље у јакну и журно кренуо ка болници. Остало је још то да обавим. Неки картони за децу, нешто. Један аутомобил је прошао и попрскао ме водом из велике рупе на коловозу. Застао сам, али аутомобил је само продужио даље. Нисам могао да верујем. Можда ме је мало утешила чињеница да је више оштетио свој точак него моје панталоне. Уосталом, рупу тешко да је могао да избегне, биле су свуда. Из те улице сам ушао у другу која је била, на моје велико чуђење, нова, асфалт раван као стакло, дрвореди, украсне цигле, скулптуре... Осврнуо сам се ка улици из које сам управо изашао па опет погледао ову нову. Као да прелазим из Индије директно у Шведску. Негде на половини нове улице камере су снимале неког од локалних политичара. Отвара се улица! Отвара се улица..? Врата дечијег диспанзера су била закључана! На једном од папира обавештење: дечији диспанзер због недостатка лекара и особља ради само четвртком од 7 до 14! Сада већ потпуно поражен правим корак назад, и још једном, врло пажљиво читам обавештење. Лоше ми је. Удаљавам се од врата. Однекле допире песма и звук фруле. Гутам кнедлу, осврћем се, билборд са ликом Великог Вође, ледени јесењи дан, сивило празног и оронулог града, тишина. На другој страни улице стоји старац у олињалом капуту и одмахује руком. Сам је. Он не води унука, шета сам по овом гробљу и чека смрт. А онда ме сазнање попут маља удара и избија ми ваздух. Успевам да се ухватим за преостали део урушене ограде да не бих пао. Гледам у Вођу а звук фруле је све јачи. Фрулаш из Хамелина...Фрулаш из Хамелина... “Где су вам деца?”
-
- von
- rattenfänger
-
(и још 3 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.