Претражи Живе Речи Утехе

Svake godine, 27. januara, kada država obeležava "školsku slavu" i promoviše Rastka Nemanjića, alijas Savu za prosvetitelja, nailazimo diljem srpskog interneta na istovetne rasprave. Kada god se ukaže na to da Rastko nije bio prosvetitelj, nađe se dovoljno njih, koji sa više ili manje ostrašćenosti i autoriteta, diskutuju o tome i tvrde da ili jeste bio prosvetitelj, ili da je pogrešno porediti ga sa istinskim prosvetiteljima, poput Dositeja. Hajde još jednom da prođemo kroz neke od tema. 1) To je istorijski anahronizam, ne možete porediti dva čoveka iz potpuno različitih epoha. - Istina je, Dositej i Rastko nisu za poređenje u smislu prosvetiteljskog rada. Dositej jeste bio prosvetitelj, Rastko nije. Međutim, nismo mi ti koji insistiraju na poređenju, tek tako. Država je, uz podršku SPC, nakalemila Rastka na temu prosvetiteljstva i učinila medveđu uslugu i znanju i činjenicama, ali pre svega deci, koja odrastaju učena lažima. Dakle, ako i poredimo Dositeja i Rastka, to je zato što branimo sam pojam prosvetiteljstva, a ne zato što smi uveli to poređenje u javni diskurs. 2) Rastko se ponašao sasvim u skladu sa vremenom u kom je živeo. - Savršeno nesporno. Nigde nismo ni isticali da je bio bolji ili gori od očekivanja epohe. Međutim, ako je već jasno da se ponašao u skladu sa vremenom u kom je živeo, onda ga ne treba nazivati prosvetiteljem, jer on to nije bio, ni po jednom kriterijumu tog pokreta. Da, bavio se verskim dogmama. Da, istrebljivao je bogumile. Da, prisilno je nametao hrišćanstvo. Da, bio je vrstan, vešt diplomata. Da, bio je dinastički prvosveštenik. Ali, nije bio prosvetitelj. Dositej, eto, jeste. 3) Rastko je bio, ne klasični, već pravoslavni prosvetitelj. - U pitanju je teza koja se nalazi kod nekih teologa i visokih sveštenika SPC. Međutim, prosvetiteljstvo, kao pokret koji se zasnivao na slavljenju razuma, logike, kritičke misli, slobode, tolerancije i na preispitivanju dogmi, nespojiv je, ne samo sa pravoslavljem, već sa svim religijama, koje se zasnivaju na dogmama. Tako je "pravoslavni prosvetitelj" zapravo oksimoron, kao da kažete da je banana, koja je žuta, u stvari "pravoslavno plava". Jednostavno, nema veze jedno sa drugim. 4) Ne dirajte Rastka, on je osnivač srpske države. - Postoji tendencija među velikim brojem nacionalista, da srpsku istoriju posmatraju tako, kao da je počela tek od Nemanjića i tek od prisilnog uvođenja hrišćanstva među Srbima. Istina je pak da srpska istorija postoji i vekovima pre Nemanjića, kao i to da su srpske države postojale i pre njihove. Takođe, ne sporeći niti jednog časa izuzetan značaj Rastka Nemanjića na polju diplomatije i osamostaljivanja srpske crkve, on nije osnivač države. Dodavanje svojstava koja nije nikada imao, ne pomaže ni istini, objektivnoj i proverljivoj o njegovom delu, koje je značajno, ali ni istorijskoj istini o našoj državi. Obaška što pojam nacije i nacionalne države nisu u to vreme ni blizu onoga što je savremen nacionalna država i što je buđenje naroda iz vremena nakon Francuske revolucije. Nemanjićka država, odraz svog doba, apsolutna monarhija sa snažnom klerikalnom crtom, nestala je krajem XIV veka. Potonje srpske države, od ustaničke Karađorđeve Srbije, preko Miloševe kneževine, pa do monarhije Obrenovića i Karađorđevića, potom socijalističke republike i današnje ustavne, parlamentarne republike, imaju temelje i u Nemanjićkoj Srbiji, ali i ta država ima svoje prethodnike i nije samonikla. 5) Rastko Nemanjić je otvarao škole i bolnice, bio je prosvetitelj. - Nema nikakvog istorijskog traga o školama i bolnicama Rastka Nemanjića, dalje od njegovog prevodilačkog rada na kanonima crkve, koji su bili namenjeni sveštenstvu. U vreme kada je Rastko živeo, u Evropi je postojalo bar šest ranih univerziteta, počevši od bolonjskog. On se nije bavio podizanjem škola, dalje od toga što su pri nekim manastirima, neki monasi opismenjavani. Ta praksa je sasvim u skladu sa epohom, dabome, ali nema nikakve veze sa prosvetiteljstvom, koje je kao jedan od ciljeva, postavilo i šire obrazovanje i dostupnost znanja, a ne dogmi, sve većem broju ljudi. Omasovljavanje opismenjavanja i otvaranje škola u Srbiji, dogodilo se bar 600 godina nakon Rastkove smrti, a što se bolnica tiče, znanja srpskih monaha tog doba, skromna su i sasvim u rangu onoga što se moglo i očekivati u XII i XIII veku. Dakle, Rastko nije otvarao škole i bolnice, a prosečni Srbin tog doba je, kao i njegovi susedi, bio - nepismen i sa životnim vekom koji je, uz nešto sreće, išao do četrdesetak godina. Dositej je, činjenice govore, zaista otvarao škole i zaista se bavio opismenjavanjem. Ovo je samo najkraći mogući spisak primedbi koje neki ljudi, nacionalisti, novovernici ili naprosto neznalice, imaju na tvrdnju koja je sasvim utemeljena u stvarnosti i činjenicama, a to je da Rastko Nemanjić nije bio prosvetitelj, niti po jednom objektivnom kriterijumu tog pokreta. Kada god ste u dilemi, samo prođite kroz osnovne postulate prosvetiteljstva i sami, eksperimentalno, proverite uklapa li vam se Rastko Nemanjić, alijas Sava, u sledeće pojmove: - Razum kao primarni izvor autoriteta i legitimiteta; - Sloboda misli i dela; - Napredak, kroz znanje, učenje i industrijski razvoj; - Tolerancija različitosti ideja i ličnosti; - Bratstvo ljudi; - Ustavna, zakonima omeđena vlast; - Razdvajanje crkve i države, tj. suprotstavljanje apsolutnoj monarhiji i zacrtanim dogmama crkve; - Isticanje i korišćenje naučne metode; - Redukcionizam; - Dovođenje verskih dogmi svake vrste u pitanje. Teško da se Rastko Nemanjić, baš uklapa u ovo. Marko Ekmedžić‎