Претражи Живе Речи Утехе

Čuvena teoretičarka kulture, Hana Arent, jednom prilkom je primetila kako joj pušači zbijeni u redove, ispred objekata u kojima nisu poželjni, liče na Jevreje koji za vreme holokausta mirno, u kolonama ulaze u stočne vagone na putu za gasnu komoru. Jedno je sigurno – 21. vek označio je kraj ere cigareta uprkos tome što su one igrale veliku ulogu u formiranju kulturnog identiteta ljudi u prethodnom stoleću. Flasteri, tablete, knjige samopomoći, autosugestivne meditacije i e-cigarete samo svedoče o tome koliko je svet daleko spreman ići u iskorenjivanju navike pušenja. Pušači se odvajaju u posebne prostorije koje sve više liče na karantinske kapsule u većem delu sveta. Interakcija između njih i ostalih ljudi dozvoljena je jedino uz pridržavanje pravila ponašanja nepušača. Zavučene i male, prostorije za pušače na svim aerodromima i tržnim centrima širom sveta kao da šalju poruku kako će uskoro i one same nestati jer se pružanje posebnih uslova pušačima počinje smatrati sudelovanjem u njihovoj autodestruktivnoj aktivnosti. Posmatrano iz ugla industrije, mantra zdravog života koju se niko ne usuđuje da spori okupila je ljude koji diktiraju nove vrednosti novog doba. Zdrav život postao je nova ideologija, a imperativi lepote i mladosti sve više liče na realnost jedne hladne diktature. Lepe, mlade, zdrave i dugovečne – takve nas želi novo doba. Ono sanja san o životu kao iz lajfstajl magazina i ostavlja po strani svakoga ko odbija da u tome sudeluje. Prokaženi uživaoci nikotina Kultura pušenja polako izumire, a uspomena na njenu proširenost bledi iz kolektivnog sećanja kao neki zajednički greh iz ranog detinjstva. U treptaju oka izmenili smo lice sveta. Strastveni pušač Pablo Pikaso, koji je izjavio kako mu nije potrebno ništa više za život od jedne plaže, platna, stotinak mladih žena i pakle cigareta, danas bi, šćućuren na ivičnjaku ispred restorana sa cigaretom u usnama, morao deliti sudbinu ostalih prokaženih uživalaca nikotina. Svima poznat prizor, zar ne? Iz kulturološkog ugla, uloga cigareta najveća je u dvadesetom veku. Početak prošlog stoleća je vreme kada cigarete polako preuzmaju primat nad cigarama u masovnoj upotrebi, ostavljajući popularne tompuze kao statusni simbol do današnjeg dana. Tada nastaju i najveći svetski brendovi koji još uvek traju, korporacije i čitava, moćna industrija duvana. Savremenim dušebrižnicima bez dovoljno mašte teško je da shvate šta je bilo to što su cigarete posedovale da bi postale tako popularne. Ne može se to objasniti ni marketinškim kampanjama, ni zavisnošću, ni užitkom. Postojalo je nešto mnogo jače što je ljude nagonilo da se predaju novoj navici, nešto što je imalo malo veze sa njihovim čulima a mnogo sa njihovom sujetom, identitetom, osećajem slobode i gladi za jednim novim stilom života na prelazu vekova. Cigarete kroz istoriju Fabrička proizvodnja umotanih cigareta učinila je dostupnost ove danas tabuizirane navike jednostavnijom, bez potrebe za onom posvećenošću sa kojom su dendiji devetnaestog veka motali svojih šezdeset cigareta od najboljeg duvana dnevno i bez one grubosti i bahatosti koja je pratila narodsko ušmrkavanje burmuta i dimljenje jeftinih lula. Fabrički savršeno upakovane cigarete donele su mogućnost da svako može osetiti dah otmenosti u trenucima dok vrhovima prstiju prinosi ustima tanku, mirišljavu cigaretu. U marketinškim kampanjama šezdesetih godina duvanske kompanije su tinejdžerima obećavale mogućnost odrastanja i pobune kroz pušenje cigareta. Ljudi su to znali i mnogo pre pojave televizije i bilborda. Cigareta u ruci je životni stav, veličanstveno iskustvo užitka u nečemu što znamo da nam škodi i što je ljudima sa strogom logikom i krajnje praktičnim duhom malo razumljivo. Za merak i za inat se puši, za svet koji nije najbolji od svih mogućih svetova, za pravog prijatelja kojeg nema, za mali gest bunta koji treba da nas podseti da ipak imamo pravo na mrvu autodestruktivnog zadovoljstva na kraju dana. Svetski ratovi imali su veliku ulogu u vezivanju muškaraca za novu naviku. Tokom Prvog svetskog rata cigarete su nazivane dimom vojnika, a Drugi svetski rat je označio i novi uspon industrije. Muškarci, u situacijama kada dugovečnost nije cilj ka kome se može težiti, su uživali u opojnom mirisu cigareta koje su im dostavljane u okviru redovnih sledovanja i udisali su kad god su mogli taj modrikast dim koji golica oči i grlo, i omogućuje čoveku da pusti suzu bez plača, da udahne duboko i izdahne vazduh, a da se to ne zove uzdah kako je o duvanu pisao Ivo Andrić. Međutim, svetski ratovi i periodi nakon njih bila su i doba kada su žene sticale svoju nezavisnost. Kao što je cigareta od dečaka stvarala muškarca, tako je i žena u njoj pronašla način da bude ravnopravnija jačem polu. Muškarci, čak i nepušači, dobijali su od svojih majki na poklon upaljače kako bi uvek mogli da budu kavaljeri pred damama, a moderne reklame odbacile su i tu njihovu ulogu prikazujući savremenu ženu koja sama pali cigaretu i tako pokazuje svoju nezavisnost u odnosu na muškarca, dok on po svojim džepovima traži upaljač. Prve zabrane i polemike oko pušenja zapravo nisu nastale usled brige za zdravlje nego za moral društva. Cigareta u ustima žene provocirala je puritance, a mnogi su u tome videli i frojdovski falusni simbol. Međutim, u mnogo većoj meri cigareta je bila simbol slobode i emancipacije, odbacivanja stega tradicionalnog morala i izražavanje stava o svom položaju u društvu. Upravo pušenjem cigareta žena je krčila sebi put u novu eru ravnopravnosti i slobode, a puritancima je to smetalo kao i svako drugo životno zadovoljstvo. Cigareta u ustima žene bila je direktna provokacija malograđanskom moralu i simbol slobodne seksualnosti u isti mah. Cigarete su bile jedan od načina na koji su muškarci pokazivali svoj mačoizam, bilo da kao Džejms Bond nonšalantno pale cigaretu dok im život visi o koncu ili da to čine nervozno se suočavajući sa napetom situacijom. Hemfri Bogart toliko je upečatljivo bio povezan sa cigaretama da ga drugačije i ne pamtimo nego kako između dva dima drži jednu od njih u ustima − način pušenja koji je po njemu nazvan bogarting. U slučaju Džejmsa Dina cigareta je značila bunt, mladalački nemir i rastrojstvo, ali je ipak bilo nečeg muževnog i junačkog u njegovom načinu pušenja. Cigarete u rukama žena upućivale su na otmenost, posedovanje stila i smelost. Koko Šanel i Odri Hepbernsamo su neke od strastvenih uživalaca duvanskog dima koje i danas pamtimo sa cigaretom u rukama. Akcije da se suzbije pušenje krenule su upravo onda kada je ono bilo i najpopularnije, tokom šezdesetih godina. Danas se cigareta, bar kada je holivudska produkcija u pitanju, može videti jedino u rukama pojedinih negativaca. Broj pušača se na Zapadu u ogromnoj meri smanjio, cene duvana i odvratnost slika na paklicama su povećane, ali ljudi i dalje puše. Stvari su otišle tako daleko da je u Britaniji ozbiljno bio razmatran predlog da se svima rođenim nakon 2000. godine zabrani kupovina cigareta, doživotno. Hoće li ljudi prestati da umiru onog trenutka kada na svetu ne bude nijedne duvanske kompanije? Iako nikada nije više brinuo o svom zdravlju nego danas, čovek je ipak jedno iracionalno biće, koje ne prihvata dobre razloge i zdravu logiku tako često. Uostalom, pušenje danas jednostavno nije u trendu i nema onu konotaciju koju je imalo u zlatnom dobu Holivuda. Onaj Hemfri Bogart u nama odavno je ugasio svoju poslednju cigaretu ne zato što mu je stalo do njegovog zdravlja nego zato što se od urbanog muškarca očekuje da se ponaša kao da sa neobičnom odgovornošću pristupa svojim zdravim životnim navikama. On pliva ili džogira, ne voli masnu hranu i ne pije aperitiv pre ručka dok se jelo hladi, zna da nabroji bar pet marki muških šampona i poseduje svoju vlastitu pincetu. Ali ne puši. Ako to i čini, bar dvadeset puta je neuspešno pokušao da ostavi cigarete i shvatio je da je ta neprestana borba protiv svoje navike svojevrstan stil života koji treba biti ozbiljno uziman u obzir u savremenom svetu. U svakom slučaju, oseća se kao da radi nešto što ne bi smeo, nešto što štrči u savršenom skladu njegovih urednih životnih navika. Kako danas doživljavamo pušače? Šta danas pokušava da kaže drugima čovek koji pali cigaretu? Pa, pogledamo li cene cigareta na Zapadu poslednjih decenija, najpre to da njegov budžet ima još jedan ozbiljan izdatak. Ali i mnogo više od toga. Odrasli smo i to je značilo da smo prihvatili svet kakav jeste, ma koliko nam se to malo svidelo. Zasuli su nas pravilima kako da se ponašamo, šta da govorimo, kako da mislimo ako želimo da budemo prihvaćeni i napravili smo toliko kompromisa. Nije jedini, ali cigareta u ustima, uprkos svoj antipropagandi, jeste način da pre svega pred sobom prkosno pokažemo da smo zadržali ono malo slobode koju smo imali kada smo kao deca, oko logorske vatre ili u nekom urbanom skrovištu između zgrada, maštali o tome kako će moćna i silna biti naša budućnost. Tada smo se borili za slobodu odraslih koja nije ni postojala. Kao Malarme nekada, mnogi današnji pušači ne žele da posmatraju svet drugačije nego kroz oblak dima. Sve u svemu, niko ne spori štetnost duvana. Problem sa kojim bi, ipak, morali da se suoče svi dobronamerni agenti novih ideologija zdravlja i nestarenja, kojima je vitalna dugovečnost vrednost nad vrednostima, jeste činjenica da ljudima nije dovoljno objasniti šta je za njih dobro pa da oni istog trenutka to krenu i da čine. Žan Pol Sartr i Alber Kami promišljali su život na jedan drugačiji način nego što je to pozitivistička perspektiva zdravlja koja funkcioniše u sprezi sa ideologijom (ili, zašto ne, industrijom) lepote. Cigareta = Sloboda Previše se olako zaboravlja da je cigareta dugo u istoriji bila simbol slobode: za generacije, za pojedince, pa i za čitave narode. Onog trenutka kada je Kenedi zabranio uvoz cigara iz Kube svi nesimpatizeri Amerike širom sveta počeli su pušiti kubanske tompuze. U Francuskoj, pre, posle i za vreme Drugog svetskog rata pušenje cigareta, ne samo nacionalnih brendova kao što je Gauloises nego i ostalih, bilo je čin rodoljublja. Naravno, razlog za to bio je u tome što je u susednoj Nemačkoj jedna od prvih Hitlerovih objava nakon stupanja na vlast bila ta da je prestao da puši i zatim poveo prvu antipušačku kampanju modernog doba. Međutim, i u samoj Francuskoj, kao i širom sveta, u decenijama posle rata borba protiv pušenja je uzela maha pa su na kraju uklonjene cigarete sa slika Sartra i Kamija koje su se nalazile na njihovim poštanskim markama, kao što su i Amerikanci izbrisali cigaretu iz ruke Pola Makartnija sa reizdanja albuma Abbey Road. Istorijska istina u jednom trenutku morala se povući pred interesima dobronamerne (ako takvih uopšte ima) propagande koja se služi metodama opisanim u delima još jednog čuvenog pušača, Džordža Orvela. Danilo Kiš, i sam žrtva bolesti izazvane pušenjem, govorio je da je pisac kao mašina, a da mašina mora da se dimi dok radi. Tomas Man je pisao kako bi dan bez duvanskog dima za njega bio vrhunac bljutavosti i da bi takav dan radije proveo u krevetu. Reči ovih velikana bile bi nepodobne u savremenom kontekstu vrednosti. Popularna serija Mad Men (Muškarci sa Menhetna) nalazila se na udaru kritika zato što se u njoj svuda i u svakom trenutku puši i pije viski. Ta se slika nimalo ne razlikuje od pravog stanja stvari na Menhetnu šezdesetih godina. Ali ono što je nekada bila stvarnost sada nije poželjno čak ni u svetu televizijske serije. Danas su upravo Francuzi ti koji kao da su se prvi otreznili od svojih snova o izgradnji zdravog društva po svaku cenu i prestali sa prepravljanjem istorije. Prisetivši se svete tradicije slobode koja se neguje u ovoj državi morali su priznati da u takvim metodama borbe protiv pušenja ima nečega što previše nalikuje autoritarnim režimima. Međutim, ljudima širom planete, nepušačima, kao da nimalo ne smetaju fašizoidne torture kojima su danas izloženi pušači. Pušenje kao demonizovani čin Duvanski dim toliko je demonizovan da se svi nalaze u kolektivnom histeričnom strahu i zaboravljaju na obzire i poštovanje prema ljudima sa cigaretom. Uvučeni u jednu opsesivnu borbu za zdravlje, ljudi su zaboravili svoju osnovnu građansku dužnost da budu svesni opasnosti koju svaki oblik terora većine nad manjinom sa sobom nosi. Šta je to u nama što nas je dovelo u situaciju da sa iskrenim podozrenjem gledamo na prijatelja koji sedajući za naš sto vadi iz džepa paklu cigareta? Bez ikakvih unutrašnjih kolebanja ljudi su počeli posmatrati pušače sa uvredljivim neodobravanjem koje doživljavaju kao svoju dužnost u novom poretku stvari. Trenutak u kom povlačimo dugi dim tokom razgovora jeste trenutak kada kupujemo vreme da nađemo prave reči i odgovor na pitanje na koje odgovor ne znamo. Danas je, ipak, gotovo nezamislivo da to još neko čini sa mirnom savešću. Čovek koji pali cigaretu oseća se prečesto kao dete koje skida šlag sa ukrašene torte dok niko ne gleda i spremno je da bude ukoreno zbog toga. Zato je pušenje danas krajnje subverzivna aktivnost. To je gest neprihvatanja čitave jedne ideologije i prkošenja sistemu novog svetskog uniformisanja i upodobljavanja. Sa paklica nas posmatraju upozorenja na sve opasnosti koje pušenje sa sobom nosi i slike razorenih unutrašnjih organa. Prkošenje takvim savetima nesumnjivo izluđuje pravoverne utilitariste, ali uz malo neophodne mašte još se mogu razumeti oni malobrojni za koje su cigarete pitanje identiteta i jednog sasvim legitimnog životnog stava. Život bez duvanskog dima možda će zaista biti realnost neke nove generacije koja će u njoj pronaći jedinstvena životna zadovoljstva. Do tada, lepo je verovati da je čovek još uvek gospodar svoje sudbine i kreator svoje sreće, ma kako se nespretno i neodgovorno putem ka njenom ostvarenju kretao. Dušan STOJANOVIĆ