Претражи Живе Речи Утехе

Jedno je sigurno, ovo nije novi Hladni rat, već produžetak onog starog. Zapad je mislio da je dovoljno zapevati pesmu „Wind of change“ i da će Moskvaodmah odbaciti pet vekova imperije i prigrliti demokratiju, reforme i kapitalizam koji je u Rusiji devedesetih bio primenjen po najbrutalnijem receptu Poslednjih dana samo se povećava broj proteranih diplomata iz zapadnih država i Rusije, simetrične mere nakon trovanja u Velikoj Britaniji špijuna Sergeja Skripalja i njegove ćerke. Istovremeno, veoma je teško prebrojati razne pakete i mere sankcija koje su SAD i EU od 2014. uvele Rusiji (a zatim i ona njima), kao reakcija na ankesiju Krima i hibridni rat u Donbasu. Nakon prvih jačih argumenata o umešanosti Rusije u predsedničke izbore u SAD, štampa često vidi senku Vladimira Putina skoro u svakoj aktuelnoj krizi na Zapadu. „Zašto se Donald Tramp toliko plaši Vladimira Putina“ – postavlja pitanje The New York Times. Zbog protivraketnog štita i proširenja NATO-a na države bivšeg SSSR, Putin preti Zapadu raketama još od Minhenske konferencije 2007. godine. Uoči predsedničkih izbora u martu ove godine ruskim parlamentarcima i javnosti Putin je predstavio „nepobedivu“ međukontinentalnu raketu „Sarmat“, koja je na vizualnoj prezentaciji pogađala ciljeve slične onim na Floridi. Jedno je sigurno, ovo nije novi Hladni rat, već produžetak onog starog. Obe strane su se u njega vratile sa svojim starim teretom neizlečenih trauma nekadašnjih blokovskih podela i sa novim frustracijama neuspelog projekta demokratije, pomirenja i suživota iz poslednjih četvrt veka. Do koje granice mogu da eskaliraju ovako nategnuti odnosi između Zapada i Rusije? Kakav je izlaz iz ove hladnoratovske paranoje, odnosno kada i kako ona može da se završi? Gnev Ivana Groznog Nakon izbijanja ukrajinske krize, mnogo se raspravljalo o tome gde su to od rušenja Berlinskog zida Zapad i Rusija izgubili interese da stvore najavljivani zajednički društveno-politički prostor od Lisabona do Vladivostoka. Kako su u Evropi ponovo izgubili jedni druge? Odgovor je prilično jednostavan – u licemerju. Zapad je mislio da je dovoljno zapevati pesmu „Wind of change“ i da će Moskva odmah odbaciti pet vekova imperije i prigrliti demokratiju, reforme i kapitalizam koji je u Rusiji devedesetih bio primenjen po najbrutalnijem receptu. Zapad nije tada adekvatno reagovao na Gajdarovu privatizaciju koja je stvorila novu biznis oligarhiju, nije odlučno kritikovao Jeljcinov pohod tenkovima na ruski parlament 1993, niti na rat u Čečeniji. Zapadne države rado su primale prljavi kapital i jeftine energente iz Rusije, dok su u NATO i EU integrisale jednu za drugom bivše komunističke republike. Iako se u Briselu govorilo o stvaranju sa Rusijom neke vrste zone otvorenijeg tržišta i ekonomije, slobodnog protoka ljudi i roba, zajednički prostor koji bi se preklapao sa pojasom OEBS-a, niko sa obe strane po tom pitanju nije ništa konkretno uradio. Veoma su neozbiljna ruska pozivanja na neka usna obećanja koja je Džordž Buš stariji tokom samita na Malti 1989. dao Mihailu Gorbačovu da se NATO neće širiti na prostor koji Moskva smatra zonom svojih interesa i da će se raspustiti. Rusija zna da se takva pitanja rešavaju samo međunarodnim sporazumima. Dok se pred Zapadom i G8 prikazivala kao razvijena demokratska država, Rusija je širom svog postsovjetskog susedstva odgajala vazalske, autoritarne i sultanatske režime. To je bio direktan dokaz da Moskva dugoročno nema nameru da „menja svoju ćud“. Primena „meke moći“ od strane Zapada i rušenje pojedinih takvih autokrata kroz „šarene revolucije“ u Gruziji 2003, Ukrajini 2004. i Kirgiziji 2005, potpuno je tada razotkrila realno lice Moskve i probudila gnev Ivana Groznog. Otškrinuta vrata u alijansu na samitu NATO u Bukureštu 2008, nekoliko meseci kasnije dovela je ruske tenkove u Gruziju, a nakon Majdana 2014. i u Ukrajinu. Moskva je simetrično uzvratila Zapadu primenjujući svoju „meku moć“ na njihove i tranzicione države. Rezultati su tu – postistina, Tramp, desničari populisti u EU, Vučić, Dodik, pravoslavna internacionala, „sedenje na dve stolice“... Proverene i korisne metode EU i Rusija su imale Sporazum o strateškoj saradnji, koji je istekao 2006, a koji nije bio produžen. Nije se našlo ni rešenje za zajednički energetski sporazum između EU i Rusije, takozvanu Energetsku povelju, jer Rusija nije htela da se odrekne monopolskih privilegija, a Nemačka, Italija i Francuska su odlučile da sa „Gaspromom“ u projektima samostalno učestvuju. Rusija je pre krize u Ukrajini predlagala neki sasvim zamagljeni „sporazum o zajedničkoj bezbednosnoj arhitekturi Evrope“, ali bez SAD i NATO. Tada sasvim nerealan. Novi američki predsednik govori jezikom frustracija belih fundamentalista, ali u tom egoizmu su postavljena i pojedina ozbiljna pitanja među saveznicima, koja njegovi prethodnici nisu otvarali. Tramp je najavio da SAD neće finansirati NATO umesto njihovih relativno bogatih partnera. Dok su se američki vojnici raspoređivali duž granice „nove Evrope“ sa Rusijom, od Baltičkog do Crnog mora, veoma suzdržan i tih kritičar Kremlja iz Bele kuće je u maju prošle godine jako glasno govorio da NATO ubuduće mora da se „suprotstavi pretnjama iz Rusije“. Nedostajao je samo tvit starim saveznicima – „Rusi su tu, probudite se jer ste sami i bez naših para“. Zato su se natofobija u Rusiji i putinohisterija na Zapadu pokazali kao proverene i korisne metode iz perioda Hladnog rata, koje u teškim trenucima, za kratko vreme i sa malo uloženog truda daju fantastične rezultate. Vešto prikrivajući sve probleme Rusije iza pritisaka Zapada, Putin je lako i brilijantno pobedio na poslednjim predsedničkim izborima. A u tome mu je diplomatski rat sa Zapadom samo dodatno pomogao. Nakon prilično upozoravajuće verzije o upotrebi bojnog nervnog otrova navodno poreklom iz Rusije, odmah se sa Velikom Britanijom solidarisao priličan broj njenih zapadnih saveznika. Dok se ponovo zajednički tražilo adekvatan odgovor i kazna za Rusiju zbog Skripalja, tema dezintegracije i Bregzita barem je na čas izašla u drugi plan. Bez Gvozdene zavjese Ipak, šeme i karte savremenih podela u Evropi ne odgovaraju sasvim onima dok je na sceni bila Gvozdena zavesa. Najveći izazov u odnosima Zapada i Rusije jesu do kraja nezaokružene zone uticaja oko kojih takođe rastu tenzije, a to je Zapadni Balkan i države Istočnog partnerstva – posebno Srbija, BiH, Ukrajina i Gruzija. Zapad je preko programa politike susedstva za sebe ozbiljno vezao, a sa Rusijom ratno suprotstavio, Gruziju i Ukrajinu. Sa druge strane, Rusija je preko tradicionalnih veza duboko prodrla na Zapadni Balkan, u zonu interesa EU. Koristeći se traumama intervencije NATO i neuspele demokratske tranzicije, Moskva je ozbiljno za sebe vezala države sa etnički dominantnom ili brojnom srpskom zajednicom. Problem može predstavljati i Moldavija sa separatističkom Transdnjestarskom Republikom, gde se nalazi ruska vojna baza. Upravo ta dva regiona – Zapadni Balkan i države Istočnog partnerstva – zona su bez16bednosne nestabilnosti. Ona su pretvorena na poligon odmeravanja i lako mogu potonuti u mračne scenarije oružanih konflikata, o čemu svakodnevno svest formiraju tamošnji tabloidi. To je neoptimistična priča o nedovršenim ili teritorijalno osakaćenim državama. A postoji li scenario sa svetlom na kraju tunela? Postoji. Jedan od mogućih ishoda je da Srbija i BiH, kao i Ukrajina i Gruzija neće postati članice NATO i EU, ali ni ruskih geopolitičkih konstrukcija (ZND, ODKB, EES). Te države bi u uslovima „zatišja“ mogle koliko-toliko da se stabilišu i postanu neka vrsta de fakto neutralnih ili bufernih zona (posebno Ukrajina). S obzirom na to da sa obe strane jedino Putin na neki način personifikuje taj sukob (jer je godinama konstantno eksponiran), scenario „otopljenja“ ili čak „resetovanja“ odnosa između Zapada i Rusije mogao bi se očekivati ne pre odlaska Vladimira Vladimiroviča sa vlasti. Prvi takav realan datum moguć je tek nakon predsedničkih izbora u Rusiji 2024, ako se Putinu do tada nađe „naslednik“. Jer nijedna smena vlasti od „oktobarske revolucije“ u Rusiji nije se odigrala a da prethodno nije bila dobro organizovana i sprovedena „od gore“, odnosno od strane vladajućih ruskih elita. Boris VARGA